DEO III
1. BELI SRBI
Kad se uzmu u obzir konvencionalni izvori, u njima nećemo naći nijedan zapis o protopoljskoj civilizaciji, o socijalnim i političkim ustanovama Poljske u vekovima pre obrazovanja srednjovekovne poljske države u X veku. Poljska se u istorijskim spisima prvi put pominje sredinom X veka kroz nekoliko veoma kratkih pomena kralja Mješka (963-992). U jednom, “kralja Misaka, pod čijom su vladavinom živeii Sloveni”, i drugom, Mješka “kralja Severa”.
ONOMASTIČKI DOKAZI
Međutim, postoji obilje onomastičkih dokaza da su Srbi naseljavali veliki deo teritorije preistorijske Poljske i igrali prvenstvenu ulogu na početnom stupnju Corona Regnum Poloniae.
BIALI SERBOWIE
U studiji iz sredine XX veka istaknuti poljski istoričar T. Levicki navodi brojna imena mesta sa etnikonom Serb kako u srcu, tako i na periferiji poljskih zemalja (T. Lewicki, Konstantego Porfirogenety i Biali Srbowie w polnocnej Polsce, RoH 22, 1956). Ono što je najzvažnije jeste činjenica da je najveća koncentracija od više od trideset šest navedenih imena mesta od etnonima Serb u geografskom centru protopoljskog naroda.(48) Tačnije, imena mesta u Gnjeznu, centru Vjelkopoljske ili Velike Poljske, i njegovoj okolini, i Poznanju, prvim prestonicama poljske države i sedištima prvog poljskog metropolisa i biskupije. Stara slovenska reč gniezno ima značenja gnezdo, kolevka, srce, središte, jezgro. Jedan noviji dokaz prvenstva Gnjezna u poljskoj istorijsko-nacionalnoj svesti nalazi se u rečima pape Jovana Pavla II, izgovorenim u Gnjeznu 1979. godine: “Pozdravljam ovde s poštovanjem gnezdo Pjastovića, izvorište istorije otadžbine.”
POREKLO OTADŽBINE
U ovoj istorijskoj oblasti, okruženoj rekom Vartom na zapadu, rekom Notec na severu i jezerom Goplo na istoku, sa ogromnim tvrđavama u Kursvici, Gnjeznu i Poznanju, i manjim utvrđenjima u Kleckom, Ostrosu, Lednickom, Gjezu, Ladu i Tšemesnu, u ovom gnezdu Pjastovića, ovom izvorištu istorije otadžbine, nalazi se veliki broj srpskih etnonima. U stvari, u ovoj oblasti srpska imena mesta nalaze se u većem broju nego ikad igde u Evropi.
(48) S. Kozierovvski, Atlas nazw geograficznych Stowianszczyzny Zachodniej, 1934; Badania nazw topograficznych starej VVielkopolski, 1939. W. Taszycki, Najdavvniejsze polski imiona osobowe, RoP 3, 1925.
Sarbia, Sarbia, Sarbia, Sarbia, Sarbino, Sarbinovo, Sarbinovo, Sarbi-novo, Sarbinovka, Sarbin, Sarbina, Sarbino, Sarbice, Sarbicko, Sarbka, Sarbka, Sarbskie Huby.
MALOPOLJSKA
Kao preovlađujući slovenski elemenat Srbi se takođe pojavljuju i u drugom centru ujedinjenog poljskog naroda. Profesor Levicki smatra da su srpski nazivi mesta od politicki strateškog značaja bili skoncentrisani u Malopoljskoj. U zemljama drevnih Vislana, od reke Vis, Visla, Vistula, sa centrom u Vislici, jednom od najstarijih poljskih gradova, sedištu legendarnog kneza Vis-lava, nalazimo mesta Szarbia i Szarbkov. Severno od Vislice, između drevnih gradova Malogošča i Sandomježa, leže Sarbin i Szarbsko.
MAZOVIJA
Istočno od Vjelkopoljske, etnikon Serb je dosta zastupljen u nekadašnjem vojvodstvu Mazovija (koje se ujedinilo sa Poljskom 1526. godine), gde je etnikon Serb prisutan kako u nazivima mesta, tako i u prezimenima. Severno od Szarba, na primer, nalazi se Sarbievo, mesto u kojem se rodio veliki pesnik i klasicista Maćej Kažimjež Sarbjevski'(1595-1649).
POMERANIJA
U jezičkom, kulturnom i geografskom pogledu, Pomeranija je bila sastavni deo civilizacije Baltičkih Slovena zapadno od reke Odre. U vlasti i politici imala je jake veze sa moćnom Veletskom / Lužičkom federacijom. Isti fak-tori koji su povezivali stanovnistvo zapadne Pomeranije sa Baltičkim Slovenima, odvajali su ga od Poljskih Slovena. Smešteni u pomorskim gradovima-državama, moreplovci Pomeranije imali su daleko razvijeniju industriju, zanatstvo, trgovinu i kulturu. Pojedini germanski istoričari veruju da je Pomeranija izvorna i integralna srpska zemlja.(49) Jedan istoričar govori o Pomeraniji kao o prvoj srpskoj zemiji ili Surpe-Sorbenland. Još jedan germanski istoričar piše da je „čitava baltička obala do Vistule, sa kopnom, biia naseljena Srbima-Vendima”. Naravno, i ovde nalazimo dokaz srpskog osvajanja i naseljavanja u imenima mesta kao što su Sarbia, Sarbinovo i Sarbsko. Izvestan pokazatelj značaja i intenziteta pomorske trgovine u Pomeraniji nalazi se u činjenici da je misionarsko delovanje biskupa Otoa početkom XII veka ponekad bilo osujećeno činjenicom da su u gradovima, jednom za drugim, stanovnici bili više na
(49) L. Quandt, Zur Urgeschichte der Pomoranen, BaL 22, 1868. S. Kozierowski, Nazwy rzeczne w Lecirji przybattyckiej i w przylegtych cz^šciach Slowianszczyzny polnocno-zachodniej, SIO 9, 1930. R. Kiersnovvski, Plemiona Pomorza Zachodniego w švvietle naj-starszych žrodel pisanych, SIA 3, 1951-2. J. Dowiat, Ekspansja Pomorza zachodniego na ziemie wielecko-obodrzyckiej w dmgiej pofowie XII wieku, PtZ 59, 1959. L. Leciejevvicz, Pocza.tki nadmorskich miast na pomorzu zachodnim, 1962. W. Losinski, Osadnictwo ple-mienne Pomorza (VI-X wiek), 1982.
moru nego u svojim domovima: „Tako smo stigli u Kolobregu, koja je smeštena na samoj obali mora. Gotovo svi njeni stanovnici bili su pomorci, koji su poslovali sa trgovcima sa udaljenih ostrva, a oni koji su zatečeni kod kuće rekoše da ne mogu prihvatiti ništa novo u odsustvu svojih sugrađana, i na toj osnovi odupreše se na neko vreme propovedanju jevanđelja (C.H. Robinson, The Life ofOtto of Pomerania 1060-1139, 1920).
POKRŠTAVANJE
Možda je zapravo strah od rivala sa severozapada, Veletsko-pomeranskog saveza, promenio pravac poljske istorije (Z Wojciechowski, Poczatki chrzescijanstwa w Poisce na tle stosunkov neiemicko-vviecieckih, Žycie i myšli 3A, 1950). Izgleda da su strahoviti porazi od veletsko-pomeranskih snaga 963. godine nagnali Mješka da zatraži pomoć od ratobornih pagana, preobraćenika u hrišćanstvo, i zatraži pomoć hrišćanske Češke i drugih članova Christiana respublica. Kasnije će krstaški impuls, koji je pratio pokrštavanje, promeniti pravac poljske istorije na još jedan značajan način. Hrišćanski izvori beleže i slave napade vojvode Boleslava III na Pomeraniju 1121. g. kada je „sravnio sa zemljom oblast zapadno od reke Odre i objavio svoju nameru da sve stanovnike prevede u hrišćansku veru ili ih uništiti u slučaju da odbiju da se pokrste”. Poljski vitezovi će takođe imati aktivnu ulogu u povremenim krstaškim pohodima protiv pagana u Pruskoj i Litvaniji. Poljskim vlastima, međutim, služi na čast što su bile prve ili među prvima (npr. optužba Tevtonskog reda od strane Pavela Vladimira, poljskog izaslanika na Crkvenom saboru 1415.), koje će se pobuniti protiv pljačkanja i ubijanja nevinih i miroljubivih nevernika koji su odbili da se poklone Svetom Rimskom carstvu, da prihvate robovanje papi.
ZIEMIA KASZUBSKA
U istočnoj Pomeraniji Kašubi {gens Slavonica, Caussibitae dicuntur) zemlje kašubske, posebnog istorijskog, lingvističkog i kulturnog entiteta u Pomeraniji, tragovi srpske prošlosti nalaze se u poljskoj sadašnjosti (H. Kunst-mann, Woher die Kaschube ihren Namen haben, DwS 29, 1984). U regionu zvanom Kaszubovv Slowinskich nalazi se moderan grad i jezero sa etnonimom Serb, naime Sarbske ili Sarbske jezero, odmah zapadno od poznatijeg grada i jezera Leba i Lebsko [F. Tetzner, Die Slowinzen und Lebaskaschuben, 1899. L Zabolocki, O Slowincach i Kaszubach nadlebskich, Jantar 3, 1947).
ŠLESKA
U ranim germanskim izvorima nalazimo pomene Srba u Šleskoj: „Sirvi, welch in Schlesien wohneten.” Rani i kasniji germanski izvori često karakterišu Šlesku kao važno stecište u srpskoj kolonizaciji Serbske Lužice ili Lusatia. Dokaz naseljavanja Srba nalazi se u imenima nekoliko mesta (npr. Sarbino, Serby) i Srpskoj provinciji ili Surbiensis provincia, kako se navodi u Šleskim analima (Annales Silesiae) iz sredine X veka. Zanimljivo je da u ovoj oblasti Šleski anali beleže uporan otpor latinskom obredu i prkosnu upotrebu slovensko-henetskog jezika u bogosluženju: „Slavicae seu henetae lingua usum… in sacris eccleaisasticis… inibuit ac latin lingua concipi liturgiam prece-saque jussit.” Neke planine u Šleskoj, Sobotka i Radunija, dugo su bile čuveni centri paganskih rituala. Biskup Titmar piše početkom XI veka o planini Sobotka: „Bila je predmet dubokog poštovanja kod jednog dela čitavog naroda zbog svoje veličine i namene, jer se tu proslavljahu grešni obredi.” U sledećem veku šleski biskup Vroclava učestvovao je u misiji istrage i uništenja paganskih kultnih centara u kojima su čuvani drveni idoli starih bogova. U XIX veku paganska prošlost je još živela u narodnim izrekama kao što je ona koju citira J. Kolar: ,,Kto na nasu Sobotku neprogdze; ro roka ho glava bolec budze.” (H. Cehak’Holubowicza, Olimp Slaska in Szkice z dziejow Slaska, 1955; Kamienne konstrukcje kultovve pod szczytem na pćinocnym sotku gory Slez, Swiatowit 23, 1960).
Srbi/Sarbi/Sarbiji u Poljskoj
2. BELA SRBIJA
Neki istoričari veruju da je istorija preistorijske Poljske jednim delom istorija Bele Srbije. Spisi potvrđuju da je etnonim Serb uobičajen kako istočno od Odre, tako i u srcu Bele Srbije, zapadno od Odre. Istočno od Odre, (50) naspram Srpske močvare {Serbska Blota) i Srpske pustare {Serbska Hola), u Srpskoj Lužici (Lusatia), nalazimo mesta Zorbenov, Sarbinovo, Serbovi Sarby.
GRANICE
U X veku, u svom magnum opus al-Mas’udi piše: „Reke Bobr, Laba i Sala obeležavaju granice Bele Srbije” (Murujahd-dhabab wa ma’adin aljawa-hir). U jednoj od autoritativnijih savremenih studija, autora J. Marquarta, granice Bele Srbije opisuju se na sličan način: od Bobra na istoku, preko Labe, do Sale na zapadu {Osteuropische Streifzuege, 1903). Većina istoričara sklona je da istočne granice Bele Srbije, iz vremena njenog procvata, pomeri dublje, u kasniju poljsku teritoriju. Gebhardt, na primer, smešta Slesku i zapadnu Poljsku sve do Vistule unutar granica Bele Srbije u VIII veku (L A. Gebbardt, Geschichte aller Wendische-Slawiscben Staaten, 1790). U delu Herkunft der Baltischen Wenden (1872) Ouandt proširuje granice Bele Srbije na istoku kako bi obuhvatio grupacije Belih Srba u Opolu, Poznanju, Kališču i Gnjeznu.(51) Uzimajući u obzir položaj Srba, Surpe prema belešci Alfreda Velikog (871-899), Quandt je uveren da su Srbi Germanije, Velikopoljske\ Opola/Sleske jedan narod: „Surpi su isto što i Opolini i narod koji živi u Poznanju, Kalisču i Gnjeznu.” Zanimljivo je, i treba podvući, da u poslednje vreme, kada se činjenice o tome posmatraju iz sasvim druge perspektive, H. Kunstmann korene Opolina i Polina pronalazi među balkanskim Slovenima (Wer waren Opolini des Geographus Bavarus, und woher kommt das Ethnonym Polonia?).
KA RECI BUG
Šafarik i drugi cenjeni slavisti sigurni su da su u nekom trenutku granice Bele Srbije sezale sve do Buga i dalje. Neki naučnici veruju da su drevni Bužani bili izvorno Srbi. Čuveni istoričar G. Krek, na primer, piše: ,,U drevna vremena na Bugu su bili Bužani, slovensko pleme koje se nekada zvalo Srbi.” Veliko i moćno pleme koje je sredinom IX veka držalo oko 231 grad {Busani habent civitates CCXXXI), naseljavajući granična područja koja odvajaju Poljsku od
(50) Pored nekoliko srpskih dijalekata kojima se govorilo istočno od Odre, postoje i druge zanimljive lingvističke sličnosti (npr. M. Gruchmanova, Lužycko-Wielkopolska izomorfa nom.-acc.-voc. Pl. Dny, Z polskich studiow slawistycznych 5, 1978).
(51) Opole se odnosi vojvodstvo Opole u Šleskoj ranog srednjeg veka, sa sedištem u Opolu, na reci Odri, koje je, kažu, imato dvadeset gradova sredinom IX veka {Opolini, civita-tes XX). Ime Opol je slovenska reč za teritorijalnu zajednicu. Danas je Opol ime jednog grada i okruga u jugozapadnoj Poljskoj. W. Ho!ubowicz, Opolu w wiekach X-XII, 1956. H. Borek, Opolszyzna w švvietle nazw miejscowych, 1972.)
Bele Rusije, Crvene Rusije i Kijevske Rusije, Bužani (‘бужане, зане седоша по Бугу’), kasnije Volini ili Volinjani (‘послеже же велынане’) nastanjivali su prostranu teritoriju oko reke Bug. Na teritoriji Bužana, na zapadnoj obali Buga, nalazio se region poznat kao Červia. Autoritativni germanski i poljski istoričari, J. Markvart i J. Otrebski, između ostalih, pretpostavljaju da su Červi Červije bili Srbi. Veoma poznati gradovi Červije (‘ziemia grodov czer-vienskich’), smešteni su u Červijenu, uključujući i Červijen kod Čermna na Hučvi, i istorijske gradove Helm i Volin. Možda je zanimljivo i slučajno to da su manje poznati gradovi imali krajnje neuobičajena imena Sutieska ili Sutjeska, poput Sutjeske na granici Bosne i Crne Gore.
BOJKI
Dokaz u korist ove opšte oblasti kao drevne srpske domovine i polazne tačke kretanja Srba prema zapadu nalazimo u glavnom vizantijskom izvoru, naime De administrando imperio cara Konstantina Porfirogenita. O poreklu Balkanskih Srba, o tome gde su Srbi prvobitno živeli, Konstantin piše: „Srbi su potomci nekrštenih Srba, nazivanih i Beli, nastanjenih sa one strane Turske [Ugarske], u kraju koji su oni zvali Bojki, u susedstvu Franačke.” {N, Županić, Bela Srbija, Narodna starina 1, 1922).
GALICIJA
Imajući u vidu da vizantijski izvori Često greše u stvarima izvan njihovog neposrednog prostornog i vremenskog domašaja, neki od ranih slovenskih stručnjaka, Šafarik, Surovjecki i drugi istaknutl naučnici, uključujući i velikog češkog naučnika Dobrovskog i Hrvata F. Račkog, ubeđeni su da je Konstantinova tvrdnja u vezi sa položajem zemlje Bojka pogrešna. Oni smatraju da je Konstantin pomešao izvedene Srbe bohemske Bojke sa izvornim Srbima galicijske Bojke, oblasti Bojka u istočnoj Galiciji, tentorije koja je, veruje se, bila stara i direktna veza između Istočnih i Južnih Slovena.
GORŠTACI BOJKE
U modernim vremenima pod imenom Bojka podrazumeva se posebna slovenska zajednica ukrajinskih gorštaka koji se razlikuju od svojih slovenskih suseda (npr. Lemka/Rusnaka, Hucula) po jeziku, odeći, arhitekturi i običajima, i čuvaju mnoge drevne običaje i rituale koji su nestali u drugim delovima Galicije i Ukrajine. Region Bojka obuhvata Visoke Beskide, istočni deo Srednjih Beskida, srednje Karpate i karpatsku dolinu. U ovoj oblasti nalaze se manji gradovi: Borinija, Borislav, Dolina, Drogobič, Medenica, Nižnji Vorota, Stari Sambor, Stri i Volove.
DUKLA
Zanimljivo je, možda i slučajno, da se na Istočnim Beskidima, u regionu Lemko, Bojka graniči sa Duklom, oblašću neobičnog naziva, koja se prostire oko grada Dukla, odmah severno od strateškog prelaza Duklja na poljskočehoslovačkoj granici. Dukia ili Duklja je, naravno, izuzetno retko ime srpskog naroda, po kojem je dobila ime prva srpska država – Dukljani srednjovekovne Duklje. (J. Udolph, Zu Deutung und Verbreitung des Namens Dukla, BnF 23, 1988; H. Kunstmann, Der Dukla-Name und sein Weg von Montenegro uber die Karpaten nach Nordwestrussland, DwS 33, 1988).
3. OD NEKRŠTENIH SRBA KOJI SU ŽIVELI NA RECI VISLI
Upečatljiv dokaz da neki od Balkanskih Srba vode poreklo iz Poljske nalazimo u delu De admtnistrando imperio. U svojoj raspravi car Konstantin Porfirogenit obaveštava nas da u Zahumlju, kneževini u obalskom delu Srbije: „Porodica plemića Mihajfa Viševića, sina Višete, kneza Zahumljana, potiče od nekrštenih Srba koji su živeli na reci Visli i zvali se Liciki.”
LICIKI
Većina naučnika sklona je da prihvati poljsku istoriografiju iz XIX veka, po kojoj je ime Liciki izvedeno od lug, stare slovenske reči za baruštinu, močvarno zemljište, pašnjak, šumsko zemljište i pustaru. Dakle, Lugizi, Ligizi, Liciki i druge varijante su paralelna arhaična imena Poijana, čije je ime izvedeno iz stare slovenske reči slične semantike. Prema L. Niderleu, međutim, verovatnije je da su Liciki generičko ime za Poljake, izvedeno od jednog od poznatijih i najzapadnijih poljskih plemena/naroda, Licicavika, kao u: „Sclavi qui dicuntur Licicaviki i longius degentes barbari… Licicaviki”, koji se graniče sa srpskim zemljama zapadno od Odre.” (J. Widajewicz, Licicaviki Widukina, SiO 6,1927. G. Labuda, Licicaviki, StS 3,1967).
VIS, VISLA, VIŠEVIĆ, VIŠEVO
Patronim Višević sigurno ukazuje na poreklo kuće Viševića od Vis/Visla/Visiani. U nekoliko mesta u srednjovekovnom Zahumlju nalazimo toponimijski dokaz u korist porekla Vislana od drugih srpskih porodica: npr. Viševa župa ili okrug; Viševa, lokalni naziv za gornji tok Neretve (T, Wasilewski, Administracja bizantynska na ziemiach slawianskich i jej polityka wobec Siowian wXI-XII w, KwA 70,1973; Wislanska dynastia i jej zachumskie paiistwo w IX-Xw,PaM15, 1965).
CIVITATES OMNES ROMANOOS
Mihajlo Višević, anti-vizantijski i pro-bugarski orijentisani bliski saveznik veoma učenog i moćnog vladara Bugarske, i borca za slovenstvo, cara Simeona (893-927), čija je rezidencija bila u Preslavu, bio je snažan politički faktor u dešavanjima van granica Zahumlja: „Godine 925. papa Jovan X poziva Mihaila {Michaele exellentissimo duce Chulmorum) da zajedno sa hrvatskim vladarem Tomislavom učestvuje u rešavanju crkvenih pitanja u Hrvatskoj-Dalmaciji”. Jedan natpis pronađen na Stonu svedoči o tome da je Mihaiio sebe smatrao najvišom vlašću u stvarima vizantijskih gradova duž dalmatinske obale:
„MIHAELVS FORTITER SVPER REGO PACIFICO CIVITATES OMNES ROMANOOS.”
REX SCLAVORUM CIVITATEM SIPONTUM
Mihailovu vlast priznavali su i na suprotnoj obali Jadrana, na apulijanskoj mamuzi italijanske čizme. Pošto je prešao Jadran, Mihailo je 926. godine pokorio vizantijski Siponto, otvarajući put sve masovnijem naseljavanju Srba na poluostrvo Gargano. „Comprendit Michael rex Sclavorum civitatem Sipontum.”
SRBI PROTIV SRBA
Decenijama kasnije srpska naselja u južnoj Italiji predvodiće Srbe poreklom iz Ilirije, preko Poljske (?), u borbi protiv Srba osvajača poreklom iz germanske Bele Srbije. Godine 981. srpske snage regrutovane u jugoistočnoj Italiji, ojacane sa oko 40 000 Srba najamnika pod zapovedništvom Vukašina {40 000 pagani condotti dal loro re Bullicassinus), aktivno su učestvovale u odbrani Kalabrije protiv snaga germanskog cara Otona, uključuud i srpske snage iz germanske Bele Srbije i srpske vitezove koji su služili kao telesna garda cara Otona.
ŽUPAN GLUBIŠA
Izgleda da se u nekim slučajevima Srbi održali kao nezavisna nacionalno-politička zajednica sve do sredine XI veka: „Kada su srpski župani (npr. Župan Andreja, župan Glubiša) vladali određenim brojem opština u oblasti Gargano (npr. Devia, Varano), u kojima su zabeleženi starosedeoci sa srpskim imenima (npr. Drago, Radovit).” U ovoj opštoj oblasti u prezimenima (npr. Scavone, Schiavone, Cito, Pribo, Pissichio, Stano), u imenima sela (npr. Castellucium de Slavis, Lesin, Peschici, Schtavi) i toponimima (npr. rione degli Schiavonia, Monte Schiavoni, Ponte degli Schiavoni, Schiauni, Ponte Schiavo, Piano Schiavi) nalazimo brojne upute na slovenska naselja.(52)
SRBUI, POLJACI
Jedan događaj u drugoj polovini XIV veka pojašnjava da su bosanski Srbi verovali da su Srbi i Poljaci jedan narod, koji je, s obzirom na zajedničke pretke, imao obavezu da jedan drugom pritekne u nevolji, u ovom slučaju radilo se o pretnji Turaka.
(52) M. Resetar, Die serbokroatischen Kolonien Suditalens, 1911. G. Reichenkron, Serbo-kroatisches aus Suditalien, ZsP, 12, 1934. G. Rohlfs, Ignote colonie slave sulle coste del Gargano, CeR 3, 1958. M. Hraste, Nepoznate slavenske kolonije na obalama Gargana, Kolo Matice hrvatske, 1963. G. Rohffs, Slavische Kolonisation in Suditalien, SuD 29, 1970.
KRAL SERBLEM
Godine 1440. Stevan Tvrtko II (1440-43), kralj Bosne i svih Srba (MILOSTIJU BOŽNOM MI GOSPODIN KRAL SERBLEM), pozivajući se na zajedničke pretke, jezik i interese, zatražio je pomoć od novoizabranog slovenskog kralja Ugarske, Poljaka Vladislava Varniceka (1440-1444).
ISTI PRADJEDOVI
Istorijski spisi odražavaju slovo i duh ranog panslavizma. Mađarski izvori iz istog vremena sadrže jasnu potvrdu teze koju je Vladislavljevom dvoru u Budimu podneo izaslanik Stevana Tvrtka, naime teze o zajedničkim precima Poljaka i Srba (Srbiji). Hrvatski prevod latinskog originala glasi ovako: „Dođe i od kralja bosanskoga sjajne poslanstvo odličnih muževa. Ovi su izpričavši porietlo svoga plemena izticali da su Bošnjakom isti pradjedovi bili, koji i Poljakom, te da im je zajednički jezik, koji govore; i da se radi te rek bi srodnosti jezika i porietla njihov kralj živo raduje, što je Vladislav – kako se pronio glas – sretan u svojih podhvatih. Mnogo su nadalje izticali priliku, kako bi se radi srodnosti i susjedstva mogli, dapače i morali ujedinjenom snagom i savjetom među sobom pomagati proti užasnomu zulumu turskomu koji im preti. Osim toga zatražiše da se ugovor i prijateljstvo, koje su svi dotadanji kraljevi najvećom svetošću poštivali i čuvali, među Bosnom i Ugarskom sklopi ili obnovi. Poslanikom bi milostivo odgovoreno: da je pravo što se uspjeh i napredak Vladislavov njihovu kralju sviđa, toli radi onoga jezika i porietla, koje spominju, koli radi toga, što je jednim i drugim malo ne jednako do toga, da se što prije sva Ugarska umiri, te krjepkimi silami proti zajedničkomu dušmaninu vojna povede. Zatim im zahvališe što je njihov kralj sam obrekao, da će u zgodan čas pomagati Ugarskoj proti Turkom i zborom i tvorom, pa ih obodriše neka bi kralj do kraja uztrajao u toj namisli. Napokon bje ugovor medju kraljevi i kraljevinami utvrđen.” (V. Klaić, Povijest Bosne: do propasti kraijevstva, 1882).
VEĆI TURCI OD SAMIH TURAKA
Zapravo, onda, a i kasnije, poljsko učesće u bosanskim stvarima bilo je daleko od bratskog. Poljski vitezovi su učestvovali u povremenim krstaškim pohodima protiv uzornih hrišćana Bosne. Vekovima kasnije, Poljaci koji su služili u Otomanskoj i Austrijskoj okupacionoj vojsci i administraciji bili su na zlu glasu zbog neprijateljskog postupanja prema starosedeocima. Incident koji se dogodio u Prištini 1877. g. možda najbolje oslikava slovo i duh poljske politike: „Knjige u Prištini su bile iz Beograda, ali pošto je izgledalo da imaju jedino čitanke prilagođene za najmlađu decu, upitali smo imaju li kakvu istoriju Srbije. Učitelj se krišom obazre, pa reče da ima jednu, ali se ne usuđuje da je otvoreno koristi. „Zašto?” Jer oficiri turske vojske često dolaze i vise po našoj školi, a konjički oficiri su često Ugari, Kozaci ili Poljaci, pa mogu da čitaju srpske knjige.”„Ali te suvoparne istorije ne sadrže ništa revoluciobnarno i oficiri, koji su hrišćani kao i vi, sigurno vam neće nauditi.” „Ostali ne bi, ali Poljaci su veći Turci od samih Turaka. Jednog dana poljski ofitir pogleda preko ramena jednog deteta i povika: ‘Hej, učitelju! Štaj’a to ovde vidim? Ovo su knjige iz kneževine [Srbije], a u njima ima i nešto o istoriji Srbije. Ako vas opet uhvatim s ovim, prijaviću vas vlastima’. Tresao sam se od glave do pete i nisam znao šta bih rekao ili učinio; ali, na svu sreću, bio je tu i jedan kozak, dezerter iz Ruske vojske, dobar čovek, koji nam je uvek pomagao; on je isterao Poljaka iz učionice i rekao mu ljutito da oni nisu poslati u Prištinu da se bave srpskim školama.” {G. Muir Mackenzie, A. P. Irby, The Slavonic Provinces of Turkey in Europe, 1877).
CRNI PAPA
Treba reći da su u Drugom svetskom ratu muslimanske vođe krivicu za krstaške ratove i genocid nad Srbima i haos u Bosni prevalili direktno na pleća austrougarskog ‘crnog pape’, Vladimira Ledohovskog, vrhovnog vođe Jezuita, koji je, inspirisan možda poremećenim vizijama božanske poljske misije, izgleda, podržao rimokatolički krstaški rat protiv šizmatika u Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi.
4. NIJEDAN NAROD NA SVETU
Iako veoma malo znamo o starosedeocima iz unutrašnjosti Poljske, različiti inostrani izvori pružaju jasnu sliku o spoljašnjosti i karakteru, industriji, trgovini i civilizaciji Slovena na Ptolomejevom Slovenskom moru, na Sclavorum maritimas regiones, o Srbima Vendima koji su naselili čttavu baltičku obalu sve do Vistule.
NIJEDAN NAROD NA SVETU
Ibrahim ibn Jakub, čuveni jevrejski trgovac robovima iz Andaluzije koji je živeo u X veku, veliki putnik, iskusan, razborit, istinski poznavalac ljudske prirode i talenta, smatrao je Baltičke Slovene posebno izdržljivim, hrabrim i preduzimljivim narodom. „Nisam video ljude boljeg telesnog sklopa od Slovena; visoki kao palme, crvenih obraza, zgodni. Da nisu razjedinjeni… nijedan narod na svetu ne bi mogao ni pomisliti da sa njima odmerava snagu. Oni naseljavaju zemlje bogate resursima i hranom. Bave se zemljoradnjom i izradom mnogih korisnih predmeta, prednačeći u tome u odnosu na druge severne narode.” (J. Widajewicz, Studia na relacja o Slowianach Ibrahim ibn Jakuba, 1949. T. Lewicki, Žrodla arabskie do dziejow slowianszczyzny, 1956-58).
PO MORE
Strani arheološki izvori dokazuju i dokumentuju rano prvenstvo Baltičkih Slovena u osnivanju gradskih centara industrije i trgovine. O drevnom Volinu ili civitas Sclavorum Wolin ili magna civitas Wolin, Helmold piše: „Jedno vreme je uistinu bio najveći od svih gradova Evrope.” Volin je takođe zaista bio jedan od najbogatijih gradova Evrope: ,,I Sloveni življahu u njemu i mešovito stanovništvo drugih naroda, Grka i Varvara… Bogat robom svih naroda, Volin nije oskudevao ni u čemu što je bilo lepo ili retko.”
ISKOPAVANJA
Novija iskopavanja otkrila su veliki trgovački i zanatski centar, sa brojnim pratećim poljoprivrednim naseljima i grobljima, piše G. P. Fehring: „O zanatstvu svedoče brodogradilišta i ogromna količina otpadaka u procesu obrade gvožđa, rogova i plemenitih metala; postoje naznake topljenja gvožđa, zlatarskog i draguljarskog zanata. O trgovini svedoče tegovi i vage i prisustvo uvezene robe kao što su krojačka kreda, novac iz Hedebija, skandinavski nakit, perle od stakla i poludragog kamenja, fragmenti staklenog posuđa i kineska svila. Izdeljena, gusto naseljena središnja naselja sa svojim trgovačkim i neznabožačkim kultnim centrom… bila su povezana sa predgrađima sa severne i južne strane, predgrađima za koja je bila karakteristična zanatska proizvodnja u jednom i ribolov u drugom.” (TheArchaeology of Medieval Germany 1991).
PREHRIŠĆANSKA CIVILIZACIJA
Veliki gradovi na Baltiku dugo su bili vitalni centri prehrišćanske civilizacije i, po rečima ljutih i nepomirljivih hrišćanskih protivnika, mesta „grandioznih hramova, izuzetne lepote i predivne građe, oltara izvanrednog majstorstva, sa ogromnim idolima, prelepo izvajanim i prekrivenim najlepšim mogućim ukrasima.”
TOLERANCIJA
„Paganski slovenski centri bili su čuveni po svojoj toleranciji. U Volinu, piše Helmold, stranci Saksonci takođe su dobili pravo da žive ravnopravno sa ostalima, pod uslovom da ne ispovedaju otvoreno hrišćansku veru. Hrišćanski knezovi su u vremenima nedaća mogli naći mir i utočište u paganskom Volinu.” Posle krvavih dinastičkih sukoba sa sinom Svenom (Rašljobradim, 985-1014), poraženi i ranjeni kralj Harald ukrcava se na brod i beži u najpoznatiji slovenski grad, u kojem biva srdačno primljen. S vremena na vreme, čak i nemilosrdni i bezumni misionari priznaju da su u paganskim slovenskim zemljama, u kraljevstvu đavola, bili primljeni sa velikom pokornošću i gostoljubivošću.
AZIL
Izgleda da je sistem tradicionalnog prava predviđao strog sistem azila za sve. U zemljama vojvode Vratislava: ,,U svakom od svojih gradova vojvoda je imao utvrdenje i dvor sa unutrašnjim prostorijama i zakon je predviđao da se svako ko tu pobegne, može skloniti od neprijatelja koji bi ga pratio i ostati na sigurnom i netaknut.”
RAZUMNA, SVESNA TOLERANCIJA
Dok je za hrišćanske misionare bila sasvim uobicajena demonizacija paganskih Slovena, u uslovima mržnje i ubijanja, nazivanje njihovih paganskih protivnika okrutnim varvarima, grešnim divljacima i divljim zverima, podsticanje hrišćanskih ‘krstaša’ na ubijanje, nasilje i genocid nad svima koji su svojim razuzdanim vratovima odbacili jaram pokornosti, svi dokazi ukazuju na to da su Sloveni, kada i gde je to bilo moguće, uprkos veoma snažnim provokacijama, kao što to ilustruje slučaj biskupa Bernarda, odgovarali razumnom, svesnom i civilizovanom tolerancijom.
SLAVA MUČENIŠTVA
Rešen da stekne slavu mučenika, da prevari pagane da ubiju božjeg slugu i podstakne veliki krstaški rat protiv varavara pagana, obuzet ludilom i zlom, biskup Bernard izazvao je dobre građane Volina na sledeće: „Ako ne verujete mojim rečima, verujte mojim delima. Zapalite neke kuće koje su od starosti oronule i više nikome nisu od koristi i bacite me u njih: ako, kad kuću zahvati plamen izađem iz vatre nepovređen, to znači da me je poslao Onaj čijoj su vlasti potčinjeni vatra i svaka stvorena stvar i kome služe svi elementi.” Prozrevši ovu zlu nameru, dobri ljudi, umesto nasiljem, odgovoriše razumno i ljudski. ‘Paganski’ sveštenici i stariji ljudi, kad ovo čuše, okupiše se na savetovanju i rekoše: „Ovo je budalasta i očajna osoba koja… traži smrt i svojevoljno ide u smrt. Mi smo okruženi nevaljalstvom, koje traži osvetu, jer mi smo ga odbili i on nas je uključio u svoje sopstveno uništenje. Jer ako se jedna kuća zapali, biće uništen čitav grad. Mi se, prema tome, moramo čuvati i ne smemo slušati one što imaju bolestan um… Ako onda hoćemo da zaštitimo svoje sopstvene interese, nećemo povrediti ovog čoveka, nego ćemo ga proterati sa naše teritorije i, ukrcavši ga na brod, poslati preko mora u neku drugu zemlju.”
5. NEC MALIGNUM NEC FRAUDLENTUM
Svi izvori saglasni su u tome da su Sloveni bili častan i pristojan narod. Iako žestoki na bojnom polju, piše Prokopije, daleko od toga da su bili zao ili podmukao narod: „Ingenium ipsis nec malignum nec fraudlentum”.
GOSTOUUBIVOST, HUMANOST
U drugoj polovini VI veka, u vreme kada su slovenska plemena preduzimala napade na Solun i naseljavala se u Makedoniji i Grčkoj, jedan od najvećih vizantijskih vladara, car Mavrikije (582-602), odaje priznanje njihovom velikom gostoprimstvu prema strancima i čovečnom postupanju prema zarobljenicima. Mavrikije takođe ističe da su žene čestite, što je osobina koju potvrđuju i hrišćanski posmatrači u srednjovekovnoj Germaniji.
ČASNIJI, SRDAČNIJI
Plemenitu prirodu, čast i pristojnost Baltičkih Slovena potvrđuju pisani izvori. Helmold piše: „Kada su u pttanju moral i gostoljubivost, nema časnijeg i srdačnijeg naroda od njih.”
INEXPERTI SUNT
Prema izvorima iz istog vremena, Baltički Sloveni {Sclavorum Maritimas regiones) nisu znali za obmanu i prevaru: „anto vero fides et societas est inter eos, ut futorum et fraudium penitus inexperti sunt”. Čak i najagresivniji i najnetrpeljiviji krstaši priznaju da Baltički Sloveni nisu bili dostigli hrišćanske standarde kad su u pitanju pojmovi obmane, prevare i krađe: „Tolika vera i poverenje vladaju među ljudima, da niti kutija imaju, niti zaključavaju kovčege. Nikada tamo ne videsmo brave, niti ključa, i oni sami čudjahu se videći naša uvezana sedla i zaključane kovčege. Odeću, novac i sve druge dragocenosti čuvali su u kovčezima i velikim krčazima, koji jedva da su bili pokriveni, jer se nisu plašili prevare, niti su kad takva iskustva imali.” (Vita 5. Ottonis).
U STILU SLAVONACA
Prema svim izvorima najveći slovenski greh bio je nekakav duboko ukorenjeni prostakluk. Govoreći o danskom nadbiskupu, jedan od Otovih biografa piše: „Bio je dobar i pošten čovek i voleo da sluša o dobrim stvarima: bio je takođe i učen i posvećen, mada je spolja imao prostačke slovenske manire. Jer to je bio slučaj sa svim ljudima te zemlje, da se, uprkos tome što žive u blagostanju i bogatstvu, ponašaju grubo, neobrazovano i prostački.”
PROŽIMAJUĆA DOBROTA
Izgleda da je nekakva prožimajuća, trpeljiva dobrota bila jedna od najgorih i najneprijatnijih strana slovenskog prostakluka, grešno stanje koje je Oto, između ostalih, pokušao da ispravi: „Biskup je jednom prilikom primetio kako se neki dečaci igraju na otvorenom… Božji čovek se zaustavi i obrati srdačnim glasom onima što ga okruživahu pitajući da li među njima ima krštenih. Oni se međusobno zgledaše i počeše isturati napred one koji su bili kršteni. Biskup ih onda pozva na stranu i upita da li žele da održe veru u svoje krštenje. Kad čvrsto potvrdiše da žele, biskup reče: ‘Ako želite da budete hrišćani i da čuvate veru u kojoj ste kršteni, ne smete puštati u svoje igre one mladiće koji nisu kršteni i koji nisu vernici.’ Po savetu biskupa, da se sličan sa sličnim druži, mladići kojf su bili kršteni počeše da odbacuju i mrze one koji nisu bili kršteni, ne dozvoljavajud im da učestvuju u njihovim igrama.”
HRIŠĆANSKA POLITIKA
Svi dokazi zapravo upućuju na to da slovenski otpor prema hrišćanstvu nije bio toliko otpor prema hrišćanskoj teologiji, koliko prema hrišćanskoj politici. Jedan savremeni hrišćanski komentator rezimirao je pravu prirodu borbe, paganskog oslobođenja od hrišćanskog ropstva sledećim rečima: „Borba za slobodu i izbegavanje pravog ropstva.” O političko-ekonomskoj situaciji sredinom XI veka Widukind of Corvey piše: „Mnogi dani su tako prolazili, jedna strana se sa promenljivim uspehom borila za slavu i širenje carstva, a druga za slobodu. Slovenima je draži bio rat od mira, stavljali su dragu im slobodu ispred udobnosti.”
LOPOVI, RAZBOJNICI
Na jednom drugom nivou, bio je to konflikt suprotstavljenih društveno-etičkih sistema. Slede reči borca za stari poredak u Pomeraniji, bogatoj zemlji, u kojoj, kažu, nije bilo siromašnih ljudi i prosjaka: „Šta moramo učiniti sa tobom? Nećemo napustiti zakone naših očeva i zadovoljni smo religijom koju imamo. Među hrišćanima ima lopova i razbojnika, i onih koji su lišeni stopala i očiju; sve vrste zločina i kazni mogu se kod njih naći, i da jedan hrišćanin proklinje drugog hrišćanina. Neka takva religija bude što dalje od nas.”
U RATU
Iako časni, gostoljubivi, ljubazni i marljivi u miru, u ratu su Sloveni bili ravnopravan takmac svojim germanskim i skandinavskim susedima. U srednjovekovnim spisima stoji da su Sloveni bili odvažniji i okrutniji od Franaka. U slučaju stanovništva Galicije al-Mas’udi piše: „Jedan čovek iz Galicije nosi se sa nekoliko Franaka.” Arapski izvori navode zapravo odnos jedan prema deset: {u vreme kralja Mješka J) „Poljsku je branila vojska od 3000 naoružanih muškaraca, od kojih je 100 vredelo kao 1000 drugih.” Početkom XII veka germanski izvori opisuju Pomerance kao slobodan, nezavisan i nepokoran nehrišćanski narod: „Pomeranski Ijudi su vešti ratnici i na kopnu i na moru i, pošto su nekad živeli od pljačke i pustošenja, i zahvaljujud svojoj urođenoj žestini nikad pokoreni, bili su veoma udaljeni od hrišćanske vere i plemenitosti.” Isti izvor dodaje sledeći detalj: ,,I više od toga, konji su u ovoj zemlji veliki i jaki, a svaki vojnik bori se bez štitonoše, držeći sam svoju opremu i štit, ispunjavajući svoje vojne zadatke sa izuzetnom okretnošću i energičnošću.”
VIŠE IGRA NEGO RAT
Što se tiče Skandinavaca, ljutih Vikinga, srednjovekovni zapis je više nego jasan da se ni najokrutniji Vikinzi nisu mogli meriti sa Baltičkim Slovenima. U stvari, u tolikoj meri, da je rat protiv Danaca bio shvatan više kao igra nego kao rat
ZATVORENICI
Prema vizantijskom izvoru iz VII veka, Sloveni su bili čuveni po svom relativno humanom postupanju prema zatvorenicima: „Sloveni ne pretvaraju svoje zatvorenike u isti vid ropstva, kako to čine drugi narodi. Oni ih ne drže neodređeno vreme i ostavljaju im da biraju između sledećih mogućnosti: da se vrate kući, pod uslovom da plate otkup, ili da budu u ropstvu dok ne postanu oslobođenici i ponovo njihovi prijatelji.”
VOJVODA MISLAV
Posle njegovog preobraćenja, vojvodu Mislava od Uznoima pitali su da li bi bilo šta uzeo silom od drugoga. On je odgovorio: „Nisam učinio nasilje ni prema kome, ali imam dosta zatvorenika koji mi mnogo duguju. Oto, božji čovek, reče: Ispitaj da li je iko od njih hrišćanin.’ Kad je to proverio, našao je da su mnogi iz zemlje Danaca hrišćani. Ove je smesta postrojio pred našeg svetog oca, nakon što ih je potpuno razrešio dugova.” Kasnije je, tek uz ogromne teškoće, ‘božji čovek’ izdejstvovao slobodu za sina plemenitog danskog vođe, koji je dugovao vojvodi Mislavu pet stotina maraka. Naravno, podrazumeva se da one stravične, zverske, genocidne zločine hrišćana protiv vojvode Mislava, njegovog naroda i svih drugih pagana, nikada nisu pomenuli ni ‘božji čovek’, ni njegovi sledbenici, niti se o tome na bilo koji način i u bilo kom obliku ikada raspravljalo.
|
Нема коментара:
Постави коментар