Dečju igru zamenili su državnim problemima: Srpski vladari koji su suviše mladi došli na presto

Kraljica Marija sa decom u Herceg- Novom, 1934. godine

Nekoliko srpskih i jugoslovenskih vladara iz dinastije Karađorđevića i Obrenovića stupilo je na presto u ranoj mladosti.

Najmlađi je bio kralj Petar II Karađorđević, koji je u 11. godini, nakon ubistva kralja Aleksandra, nasledio oca na prestolu.

 Petar II Karađorđević

Zatim, kralj Aleksandar Obrenović postao je vladar u 13. godini, knez i kralj Milan Obrenović u 14, knez Mihailo Obrenović u 16, knez Milan Obrenović u 20, kralj Aleksandar Karađorđević kao regent u 26, a u 33. godini postao je kralj, knez Miloš Obrenović u 33, a vožd Karađorđe u 42. godini života. Samo je kralj Petar I Karađorđević postao vladar kada je bio šezdesetogodišnjak.

Aleksandar Obrenović, 1890. godine

Naši vladari su isto tako mladi silazili sa prestola. Knez Mihailo je prvi put sišao sa prestola kada je imao samo 19. godina, bežeći od Tome Vučića Perišića,  zatim se vratio na presto ali je ubijen u 45. godini života.

Knez Mihailo Obrenović

Knez Milan umro je u 20. godini, iste godine kada je stupio na presto. Kralj Petar II ostao je bez krune u 22, a poslednji Obrenović, kralj Aleksandar ubijen je u 26, kralj Milan odrekao se prestola u 35, a umro je u 47. godini. Kralja Aleksandra Karađorđevića ubili su u 46. godini života.

Aleksandar Karađorđević kao mladić

Сахрањивање српских војника у Плаву гробницу: По доласку на Крф масовно су умирали од тифуса, глади и исцрпљености

На данашњи дан 23. јануар 1916. у Крфском каналу је у Првом светском рату почело сахрањивање српских војника у “Плаву гробницу”. После натчовечанских напора у албанским гудурама и додатне голготе од 160 километара пешачења мочварним приморјем од Скадра до Валоне, због тога што се нису појавили обећани савезнички бродови, војници су масовно умирали од тифуса, глади и исцрпљености.




Како није било довољно места на Крфу и острвцу Видо, на које су пребачени тифусари, а и због опасности ширења епидемије, одлучено је да се сахрањују у море. Према званичним али непотпуним подацима, јер сви умрли нису евидентирани, до 23. марта 1916. у Крфском каналу сахрањено је 4.847 српских војника и официра. Сви наши бродови који туда пролазе заустављају се и одају им почаст.


Као сведок масовног умирања на острву Виду, Милутин Бојић написао је своју најупечатљивију песму Плава гробница, која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа и неизбрисиво сведочанство ужаса који су доживели српски војници.

Плава гробница

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!

Газите тихим ходом!

Опело гордо држим у доба језе ноћне

Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата

И на мртве алге тресетница пада,

Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,

Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,

Да не руши вечни покој палих чета?

Из дубоког јаза мирни дремеж чили,

А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна

За огромног мрца, к’о наш ум бескрајна.

Тиха као поноћ врх острвља јужна,

Мрачна као савест, хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина

Да побожност расте врх вода просута

И ваздухом игра чудна пантомима?

То велика душа покојника лута

Стојте, галије царске! На гробу браће моје

Завите црним трубе.

Стражари у свечаном опело нек отпоје

Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, к’о пена

Што пролази морем и умре без знака,

И доћи ће нова и велика смена,

Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена

огромна и страшна тајна епопеје,

Колевка ће бити бајке за времена,

Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци

И пролазна радост целог једног рода,

Зато гроб тај лежи у таласа сенци

Измеђ недра земље и небесног свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,

Веслање умре хујно,

А кад опело свршим, клизите у ноћ црну

побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина

И да мртви чују хук борбене лаве,

Како врућим кључем крв пенуша њина

У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер, тамо далеко, поприште се зари

Овом истом крвљу што овде почива:

Овде изнад оца покој господари,

Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим

без речи, без суза и уздаха меких,

Да мирис тамјана и дах праха здружим

Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште

Клизите тихим ходом.

Опело држим, какво не виде небо јоште

Над овом светом водом!

Србија захваљујући Тесли прва на Балкану почела производити струју

Србија је међу првим земљама у Европи почела да производи струју, на шта указује и чињеница да у нашој земљи постоји пет малих хидроелектрана старих више од 100 година (ХЕ „Под градом“, „Гамзиград“, „Вучје“, „Моравица“, „Света Петка“).

У Србији је само четири године након изградње прве хидроелектране на Нијагариним водопадима изграђена прва хидроцентрала на реци Ђетињи у Ужицу, по принципима истакнутог српског научника Николе Тесле.

Прва хидроелектрана у Србији је била пуштена 2. августа 1900. године и то са Теслиним системом трофазних струја, електроцентрала „Под градом“ у Ужицу на Ђетињи. Заустављена 1970, па поново покренута 2000. и ради и данас. Исте 1900. године покренута је Хидроелектрична централа на реци Градац. Друга хидроцентрала је пуштена на речици Вучјанка у Вучју 1903. године. Ради и данас. За ове две и још многе хидроцентрале саграђене пре Првог светског рата у Србији заслужан је Ђорђе Станојевић. Следећа хидроцентрала била је „Света Петка“ на Нишави из 1908. године и потом „Гамзиград“ на Црном Тимоку близу Зајечара из 1909. године. Обе електране су у оперативном стању и још увек раде.

 Иако је Тесла у Београду провео само један дан, захваљујући пријатељству са физичарем и астрономом Ђорђем Станојевићем и тај један дан био је кључни тренутак за електрификацију и развој Србије. Одушевљен Теслиним изумима и вођен њима, Станојевић је електрифицирао Србију и 1900. године по Теслиним принципима изградио прву хидроцентралу у Србији названу „Под градом“ у Ужицу.


Ђорђе Станојевић, градитељ првих српских електрана

Ђорђе Станојевић, професор Велике школе у Београду, водећи стручњак међу тадашњим српским физичарима, осмислио је овај објекат, смештен испод ужичког Старог града,  да би помогао оснивачима прве ужичке ткачнице којој је недостајао јефтин и сигуран енергетски извор. О томе колики је значај тада придаван ужичкој централи, говори то што је камен темељац за њу поставио лично краљ Србије Александар Обреновић.

Њена градња била је тешка и скупа, а машине су набављене у фирми Сименс Халске у Бечу. Када је централа на Илиндан 1900. завршена био је то празник за житеље мале вароши и почетак једног новог доба, које ће бити обележено свеопштом применом електричне енергије.

Проф. др Ђорђе М. Станојевић (1858 – 1921) у свом кабинету. На слици се могу видети електрична лампа, сијалица, рендгенски снимак човечије шаке, као и фотографија непознате клисуре реке. Фото: Википедија

Пуних седам деценија електрана на Ђетињи производила је струју и њеним благодетима даровала Ужичане. Када је прављена железничка пруга Београд-Бар затрпан је њен јаз и тада је престало њено коришћење. Нове технологије потиснуле су у други план вредну старицу са Ђетиње.

Хидроелектрана у Ужицу

Ипак, за прославу стогодишњице од њене изградње стара централа је потпуно обновљена и на Илиндан 2000. године опет оспособљена за рад. Старе Сименсове машине поново производе струју, а производња у овој електрани довољна је да ради целокупна јавна расвета у Ужицу. Истовремено, овде је сада и Музеј технике који је права атракција за многе посетиоце.

Извори: Вечерње новости, Ужице.нет, PCpress

Приредио: Расен

NASA POTVRDILA- SVE JE POČELO POTOPOM NA ĐURĐEVDAN U ĐERDAPSKOJ KLISURI, ŽIVIMO U 7525. GODINI: Izneti dokazi, zatraženo da se PRIZNA STARI SRPSKI KALENDAR- Najstariji na svetu!

Novinari Dragan Jovanović i Slobodan Filipović predlažu vraćanje Starom srpskom kalendaru i izneli su dokaze za to!

Da li je Srbija i ceo svet u 2016. ili 7525. godini? Prema opšteprihvaćenom Julijanskom kalendaru danas je 2016. godina, ali prema starom srpskom sada je 7525, rečeno je na današnjem skupu u press cetru UNS-a. Naime, novinari Dragan Jovanović i Slobodan Filipović predlažu da SPC, SANU i država Srbija obezbede održavanje naučnog skupa na kome će biti izneti neoborivi naučni dokazi o postojanju Starog srpskog kalendara, inače, najstarijeg na svetu.

– Zapis potopa iz Svetog pisma, koji se dogodio na Đurđevdan pre 7.525 godine, obeležio je početak srpske kalendarske ere u neolitu. Ova tvrdnja, saglasna je starim srpskim državnim i crkvenim zapisima, koji uz Protokol srpskog kalendara u Zakonopravilu svetog Save s početka 13 veka, kao i zapisu Svetog pisma o datumu potopa u Postanju, jasno svedoče o jedinstvenom početku srpske kalendarske ere 5508 g.st.ere.

Foto: Telegraf

Potop je planski izvršen cepanjem Atlasa (Južnih Karpata) u Đerdapskoj klisuri, od strane visokocivilizovanih došljaka iz kosmosa koji se pominju pod imenom Divovi u značenju Bogovi, sa jasnim ciljem iscrpljivanja Belog ili Panonskog mora, koji je omogućio “neolitsku revoluciju”, uslovljenu “ekstenzivnom zemljoradnjom” i “eksplozijom rađanja” – tvrdi etnolog i novinar Slobodan M. Filipović.

Pored toga, on kaže da je srpski jedini duhovni jezik na svetu i da je iskonsko stanište Srba u Podunavlju Helma.

– Kultura je moć duha, a Srbi narod van vremena i prostora, čije se znanje zasniva na osnovnim nebeskim kretanjima. Duhovnost srpskog narodnog predanja, deo je nekadašnjeg opštečovečanskog znanja starih civilizacija koje su bile na višem kulturnom stupnju, jer se nisu zasnivale na religiji i ideologiji već na veri i znanju. Otuda, neolitska duhovnost srpskog narodnog predanja nalazi potvrde u mitologiji i savremenoj nauci, pre svega u astronomiji, kvantnoj fizici i heliocentričnoj meteorologiji – otkriva Filipović.

Filipović je pomenuo da su se obrazovani Srbi odrekli Starog srpskog kalendara, a da ga je NASA preuzela i ustanovila da se početak godišnjih doba, prema tom kalendaru, poklapa sa elektromagnetnim promenama Sunca.

Navodno je sve više naučnih dokaza da Stari srpski kalendar beleži vreme od posle Nojevog potopa, koji se zbio pre 8.000 godina na zemlji koju danas prekriva Crno more.

– Još u trećem cveku Sektus Julijus Afrikanac proslavio se računicom da je “Hrist rođen 5.500 godina posle Nojevog potopa”. To se maltene u dlaku poklapa sa starim srpskim kalendarom po kome smo, danas, u 7.525 godini – otkriva Jovanović.

On još tvrdi da su Bogovi sa Siriusa naši roditelji, a da je Enoh, četvrto koleno Adamovo, jedini čovek koji je stajao licem u lice sa Bogom. Jovanović knjigom “Knjiga o Enohu” želi da istakne rodbinsku vezu Gospoda sa Adamom, to jest sa Srbima.

Da srpski kalendar datira još od vinčanske kulture, od šestog veka nove ere, kako kažu dva novinara, ukazuje karakterističan simbol za vreme – luk sa dva preseka. Prema srpskom kalendaru, godina se deli na leto i zimu. Leto počinje 6. maja, a zima 8. novembra, što se poklapa i sa sunčevim kalendarom.

(Slađana Vasić)

Srpska plemena Sarmata

Do početka hrišćanske ere, u starim pisanim spomenicima, naziv Belosrbija, odnosno Sarmatija, zamenio je ime Skitije, kojim se ranije označavao istočni deo Evrope.

On je bio izveden od imena Saramata, naroda koji je došao na mesto Skita u stepama severno od Crnog mora. Sarmati (Sauromati, Saurobati, Sarbati) je zbiran naziv za brojna srpska plemena, koja prvi put pominje Herodot u petom veku pre n.e. pod nazivom Sauromata.

Ime Srbin, docnije pominje Plinije u prvom veku, Ptolomej u trećem veku, brojni rimski istoričari i vizantijski hroničari (Pseudo-Skilaks)… Srbi su pripadali indo-evropskim narodima sa iranske visoravni i bili u rodbinskom srodstvu sa Skitima, Međanima, Parćanima i Persijancima; njihov prvobitan jezik bio je srodan avesti.

Herodot kaže da su se oni služili skitskim jezikom, “ali su ga govorili iskvareno“. Nijedan od pisanih tekstova Serboa (kako ih naziva Ptolomej), nije sačuvan, izuzev izvesnog broja ličnih imena, obično vladarskih.

Ali, govor današnjih Srba iz Srbije i Oseta, iz srednjeg dela Kavkaza, koji se razvio iz sarmatsko-alanskih dijalekata (od Alana današnji Srbi iz Srbije vode direktno poreklo), može se smatrati modernim sarmatskim jezikom.

Ptolomejevo delo je važan izvor za onomastiku vezanu za Srbe; kod njega nalazimo: Serbinum, Sarbacum, Sirbonis (jezero), Sauranium, Sarvenu; Sarbina, Sura, Saura, Sarvon, Sarba, Sarabis (reka) i mnoge druge nazive koji potvrđuju prisustvo Srba na širokom prostoru Azije, Evrope i Afrike.

Očigledna je geografska veza sa iranskom visoravni i oblašću Lugistana – Laristana, srpske prapostojbine, gde se uočavaju nazivi: Sarabend, Serbendan, Serbenan, Serbistan i Serbas. Strabon, u Likiji navodi grad Sirbis; Saraptu, Saru… Saronas u Palestini, Sarus u Kilikiji, Saurania; Sabalia je u severnoj Anadoliji, Surijum i Sarapanu na Kolhidi.
U Plinijevo vreme, oko 79. g, u zaleđu i oko Azovskog mora, žive srpsko-sarmatska plemena ili, kako ih ovaj istoričar nabraja: “Vali, Serbi, Arrechi, Zingi, Psessi“. Sva ova plemena pripadaju Sarmatima – Vali mogu biti Pomorci, a Psesi ili Pljesi oni koji su živeli u močvarnim predelima.

O kavkaskoj, tzv. „labo-srpskoj“ zemlji, Plinije kaže: “Sav prostor, od Kura do Azovskog mora, zahvataju Labanci, posle njih Iverci, koje deli reka Lazana, ulivajući se u Kuru. Najpoznatiji je labski grad Kabalaka. Odmah na granici Labije, na svim vrhovima planinskim, žive svirepi narodi Silvi (ljudi iz šume, Drvljani i Divljani), a niže njih Ljubeni. Po nazivima ovih plemena, nije teško zaključiti da su u pitanju Sloveni.

Apostrofirajući da su Sauromati grčki, a Sarmati rimski naziv, Plinije locira dva sarmatska područja – jedno u Aziji, a drugo u Evropi. On, sledeći uobičajenu predstavu svojih prethodnika, Agripe i Mele, o podeli Zemlje na tri kontinenta (Evropa, Afrika, Azija), oslanja se na njihovu procenu da se teritorija od Istra (Dunava) do Okeana prostire dužinom od 2100 i širinom od 4400 milja do reke Vistule (Visla), te da pripada pustoši Sarmatije.

U Naturalis Historia, on kaže:
“U Evropi, svi koje srećemo su Skiti, premda razni narodi zauzimaju priobalje; na jednom mestu Geti, koje Rimljani nazivaju Daki, na drugom Sarmati, koje Grci zovu Sauromate i, Hamaksiobi ili Aorsi, njihova grana; potom, opet oni skitske loze i potomci robova, ili Trogloditi; a, posle njih, Alani i Roksolani.

Viša područja, između Dunava i Herinijskih šuma, sve do zimovnih delova Panonije i Karnutuma, pa do germanskih granica, zauzimaju sarmatske Jazige, koji naseljavaju ravnice i polja, dok Dačani, koje su oni potisli sve do reke Patisus, naseljavaju planine i lance šuma.

Dalje od reke Marus, prema toku Durije koja ih razdvaja od plemena Sueva i kraljevstva Vanius, nalaze se Bastarani, a posle njih druga plemena Germana, koja zauzimaju suprotnu stranu“.

Po Pliniju, skitsko ime se svuda proširilo, čak i na Sarmate i Germane, ali, ovaj stari naziv sada je dat samo onima koji žive iznad navedenih naroda, nepoznati za ostali svet.

Hipokrat (oko 400. g. pre n. e.) Sauromate smešta u Evropu: “U Evropi postoji skitski narod, zvan Sauromate, koji su naseljeni oko Meotskog jezera. Oni se razlikuju od svih drugih po tome što se i njihove žene bore protiv neprijatelja“. Znatno ranije, pre Herodota ili Hipokrata, srećemo se sa imenom Sarmata, u Skilakovom vodiču za moreplovce, gde on opisuje obale, luke i reke.

Skilak (Skyladž) iz Karianda je živeo u šestom veku pre n. e, a od njegovih zapisa ostali su samo fragmenti: Indica i Periplus, gde pominje Surmate koji obitavaju u Evropi, istočno od Skita, prema Tanaisu, koji je granica Evrope i Azije.

On kaže da su na drugoj obali Tanaisa, gde počinje Azija, prvi narod na Pontu su Sauromati, „ kojima žene vladaju“ (tzv. matrilinearni poredak), a čiji su neposredni susedi Meoti, koji se graniče sa Sindima.

Naziv Surmati (Surmatai), koristi i Eudoks iz Kinda koji, pod uticajem Plinija, spominje Sarmate oko Kaspijskog mora (Kaspija), u Aziji, gde nalazi i Aors(k)e, Dribike, Baktre i Sarpare. Aristotelov učenik Teofrast (370-287. pre n.e.), u delu O vodama, spominje zemlju Sarmatiju, a kod Posejdonija, koji je uticao na Marinusa i Ptolomeja, Sarmatija se prostire iznad Tanaisa i Boristena, ispod Hiperborejskog okeana, povezujući Evropu i Aziju.

Sa zapada se graniči Germanijom, a s istoka Skitijom (Scythia intra Imamum). Strabon, u Geografiji, kao i Polibije u svojim rukopisima, spominju Sarmate južno od Skita; potom Aorse i Sirake, sve do Kavkaza. Po Strabonu, Sarmatija je prvi deo severnog dela Azije i neka je vrsta poluostrva.

Ovidije, čuveni rimski pesnik je bio prognan u Sarmatiju, gde je naučio da govori „getski i sarmatski jezik“. Po njemu, Sarmati žive kraj Ponta i Dunava, kao prvi susedi Rima, u zemlji koja se prostire od Karpata i severno od Crnog mora. Boraveći u Tomi (Tomis), Ovidije opisuje Sarmate kao divlje pleme iz planina koje za prevoz koristi kola, što je pesnika očigledno fasciniralo.
Na Agripinoj mapi (oko 20. g.), Sarmatija je iza Tanaisa, u Aziji, nasuprot Male Azije, zapadno od Kaspija, iza koga su Skiti, susedi Sera. De Chorographia, delo Pompinijusa Mele, locira Sauromate i Sarmate.

Na njegovoj mapi Nostrum mare- Mediteran, Naše more, sa Nilom i Tanaisom, deli Zemlju na tri područja; Sarmatija je u Evropi, proteže se od Visle do Tanaisa, odnosno Azije, gde se sreću Sauromati. Sa zapada su Germani, na severu i jugu Skiti. Istočno od Tanaisa su Amazonke, a preko Kaspijskog mora (koje je zaliv „skitskog okeana“), opet su Skiti, u blizini Androfaga, Saka i Sera.

U Tacitovoj (oko 56-120. g.) Istoriji, u vezi sa evropskim zbivanjima, spominju se samo Sarmati i njihova plemena Roksolani i Jazige. On, u Germaniji, kaže da je ova zemlja odvojena od Galije, Recije i Panonije, Rajnom i Dunavom, a od Sarmatije i Dakije planinama i – uzajamnim strahom.

On ne nabraja poimenično ni germanska ni sarmatska plemena, ali je izričit u zaključku da sva ona žive u Sarmatiji.

Navedimo i to da je pesnik Dionizije (oko 124. g.), ostavio mape sačinjene po uzoru na poznate antičke geografe: Eratostena, Agripu, Marinusa i Ptolomeja. On, u svom delu Dionysii Orbis Descriptio, smešta Sarmate oko Dona, Dačane i Skite daleko na sever, a Alane na zapad.

Ovde treba pomenuti i rimske putne vodiče koji su ostavili vidljivog traga na kasnijoj Pojtingerovoj mapi – listovima pergamenta na kojima je ucrtano nekih 200.000 km rimskih puteva, rekonstruisanih u 12, 13. veku, na osnovu originalnih rimskih vodiča iz perioda prvog do trećeg veka koji su, jedno vreme, bili u vlasništvu K. Pojtingera (1465-154), po kome su i prozvani.

Tabula Peutingeriana je važan dokument, koji se nadovezuje na Agripinu izgubljenu mapu sa komentarima. Za nas je interesantna, jer neki njeni delovi pokazuju sarmatska područja – oni zahvataju široku oblast od Kolhide do Germanije i okeana, na zapadu.

Posebno je zanimljiva pojava čitavog niza sarmatskih naroda, kao i njihova bliska prostorna veza sa Skitima, Slovenima i Amazonkama od kojih, po legendi, direktno potiču.

Далимилов Летопис – Срби Су Изградили Вавилонску Кулу

Сачекајте !!!
Пре него што почнете да бацате камење на мене морам да вам кажем да ово није била моја идеја – долази из чувеног средњовековног текста – „Далимилов Летопис„! Ипак, постојале су шансе да многи никада нису чули за овај текст и за мене је то био довољан разлог да се о томе напише текст.
Дакле, сада се питате шта је то “ Далимилов Летопис “ ?
Па, то је за Чехе веома важан документ, јер представља први познати текст написан на чешком језику, негде у првој четвртини 14 века. Текст је такође преведен и на немачки језик и имао је многобројна поновна издања у овом делу света, због своје огромне популарности.

“ Далимилов Летопис“

Укратко, овај текст нам хронолошки приказује историју Словена, почевши од најстаријих времена а допуњен је важним догађајима у 14 веку. Аутор нам нажалост није обезбедио изворе за своје тврдње, што је била уобичајена пракса у то време, али се претпоставља да су неке од његових идеја засноване на старијим хроникама које су писане на латинском, које до данас нису сачуване, нажалост, као и на неким усмено преношеним предањима словенских племена. Дакле, да скратимо причу, оно шта је толико упечатљиво у вези овог текста је чињеница да на самом почетку, одмах након увода, аутор повезује порекло Словена са изградњом Вавилонске куле! Али, као да то није довољно шокантно, он не користи реч „Словени“ већ, уместо тога, употребљава реч“Срби„!

Да ли је етноним „Словенска племена“ постојао у 14 веку?

Да, у 6. веку нове ере Прокопије наводи термин Словени у списима писаним на византијском, односно грчком језику, и он се односи на њих као Σκλαβοι (Склабои). Први пут се помиње у тексту писано на старословенскогм језику, а сам термин датира из 9. века и гласи: Словенац.

Па зашто „Срби“, а не „Словени“?
То је мистерија, али овај текст наводи да се, након Божије казне, онај део Срба који су живели у Вавилону, преселио у медитерански регион „Мези јиными Србове, (међу осталим Србима,) ТУ кдежто бидли Рекове, (где су боравили Грци) Подле више, се усадили, (поред мора се настанили,) аз до Рима, се розминожили. „(и до Рима су се проширили.) Далимилов Летопис (Поглавље 1, линије 29-32) Одмах после ових редова је порекло словенских племена је објашњено у следећем начин: в србскем јазику авлаетса Држава, (У српском језику постоји земља,) јиеж Цхарватци јест ЈМЕ.(која се назива Хрватска,) в теј Земи Биесе Лецх, (и у тој земљи је био Пољак,) јемуж ЈМЕ Биесе Чех. (Назван Чех.) Далимилов Летопис (Поглавље 2, линије 1-4)

Дакле, као што видимо. Ова загонетка постаје све већа и већа. Да ли је овде аутор покушавао да направи хронологију словенских племена?
Он је навео да је у Чешкој био пољски човек (Пољак), који је дошао из Хрватске, која је била српски земља? Ми не знамо шта је мислио под тим. Истина, у ширем подручју Чешке постојала је још једна територија бело-Хрватска и друга територија бело-Србија, шта је сада Пољска, тако да је нејасно да ли аутор говори о балканских земаља или о овим територијама?

Мишљења о томе се разликују. Моје мишљење је да он говори о земљама Балкана и то кажем из два разлога:
1. Овај текст се појављује одмах након пасуса у којем где се повезују Срби са Медитераном; и
2. У наставку текста се наводи да је Чех морао да напусти територију Хрватскае након што је убио човека, па се преселио у нову земљу. (Неке друге хронике такође помињу овај догађај). Ако стварно жели да побегне, не би имало много смисла да се само пресели у друго село.
Дакле, да ли постоје други познати извори који повезују порекло Словена и Балкан? Да! Вероватно најпознатији од свих средњовековних словенских текстова, „Несторов летопис“ је написан у првом кварталу од 14 века, око 200 година пре Далимиловог летописа. Несторов летопис наводи да је порекло свих Словена на Балкану, одакле су отерали римску војску (?). Овде је цео пасус: „Током дугог периода су се Словени насељавали поред Дунава, где се сада налазе мађарске и бугарске земље. Међу овим Словенима, групе су раштркане широм земље и они су познати под одговарајућим именима, која су им дата према местима где су се населили. Тако су неки дошли и населили поред реке Мораве, па су добили име Моравци, док су други названи Чеси. Међу тим истим Словенима су били и Бели Хрвати, Срби и Каринћани. Јер када су Власи (* Римљани) напали Дунавске Словене, који су међу њима живели, и према њима учинили насиље, доселили су се касније и своје насеобине засновали поред реке Висле, и затим су названи Лијаци. Од тих истих Лијака неки се називају Полињани (Пољаци), неки Лутићани, неки Мазовљани, а остали су се називали Поморавци. Поједини Словени населили се на обалама Дњепра, и такође су се називали Полињанима. Ипак други су названи Деревљани, јер су живели у шумама. Неки су такође живели између „Припета“ и Дрине, и били су познати као Дреговичани.
Друга племена бораве дуж Дрине и да су названи Полоћани због малог потока који се зове Полота, а који се улива у Дрину. Име Полоћани, потиче од имена Полота. Словени су такође насеили простор око језера Ил’мен, а ту су били познати по свом карактеристичном имену. Изградили су град који су назвали Новгород. Ипак други су имали своје домове дуж Десна, СЕМ „и Сула, а названи су северани. Тако је словенска раса подељена, а језик којим су говорили је био познат као словенски.
„Дакле, ето га, ја не износим никакве своје тврдње у овом тексту, али мислим да је јако занимљиво и важно знати да је у средњем веку било широко распрострањено веровање да су Словени пореклом са Балкана и да су Срби били једно од њихових најстаријих племена.

Извор: Комплетан текст “ Далимилов летопис“ (нажалост доступан само на чешком језику)

Текст је преведен са енглеског, оригиналан чланак можете погледи ОВДЕ.

izvor   http://srbskenovine.com

Београд У Првом Светском Рату – Одбрана Београда

Иако је уобичајено мишљење да је Први светски рат започео у Сарајеву, он је
заправо је почео у Београду, тачно месец дана после Сарајевског атентата, 28. јула 1914. године!
Рат је почео и однео прве жртве управо у Београду, а то су били шеснаестогодишњи Србин Душан Ђоновић и Мађар Иштван Балохи. Спомен-плоча Балохију постоји и данас на Новом гробљу у Београду, а подигнута је за време окупације 1915. године. Београд у првом светском рату се нашао први на удару.

Атентат као повод за Први светски рат

После атентата на престолонаследника Аустроугарске монархије, надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву, уследили су ултиматум Аустрије и јулска криза.
На европском нивоу развила се учестала међудржавна дипломатска преписка, анализом које се јасно може стећи утисак да су све стране заправо једва дочекале повод за рат. Годинама се стварала атмосфера припреме за рат, а интелектуалци главне струје попут Фројда и Томаса Мана сложили су се с авангардним уметницима и песницима да је рат којим ће се променити свет неопходан. Убрзо су рат којем су се надали и добили, а када су увидели како то стварно изгледа, без романтичних представа о акцији и херојству, скована је изрека да „у рову не постоје атеисти”.

Ноћ под бомбама – Напад на Београд у првом светском рату

Телеграфске депеше су се слале са краја на крај Европе, свуда су се врло произвољно тумачиле, услед чега долази до невероватних грешака у преводу. Углавном, свет се незаустављиво кретао ка рату, ка великој кланици.

У Београду, председник Владе Никола Пашић предаје одговор на ултиматум Аустроугарске амбасадору барону Гизелу који, већ спакован, одмах напушта престоницу и прелази у Земун. У Србији се проглашава мобилизација, чланови Владе возом одлазе у Ниш, Врховна команда сели се у Крагујевац. Међу обичним народом брзо се проширила вест о одласку Гизела, и људи који су се све време надали „да ће Баја (Пашић) нешто да среди” схватају да је рат заиста постао неизбежан. По сећању чувеног новинара „Политике” Предрага Милојевића, добошари су преносили наредбе да цивили иду у Бежанију, поготову они са Савске падине, пошто се очекивао напад.

Одбрана Београда

Ипак, и наређења су била кратка и непотпуна, без јасних упутстава, тако да нико није сасигурношћу знао како да се понаша. План одбране града није постојао, војска се углавном повукла на југ, чак су постојали и предлози да се град преда. Ипак, Београђани то нису дозволили, од затечених снага формира се и поставља каква-таква одбрана, а за команданта Одбране града поставља се пуковник Миливоје Анђелковић Кајафа, командант Дунавске дивизије. Прву одбрану града чинили су жандари, цариници, четници војводе Воје Танкосића и војводе Јована Бабунског, чак и грађани и деца. Они су на себе примили први удар.
Телеграм објаве рата стигао је 28. јула. Примила га је Ружица Петровић Црепић, која је у то време једина знала да чита и пише целу латиницу. Отворени телеграм, који је путовао од Беча, преко Пеште и Земуна, она прослеђује Влади у Ниш и Врховној команди у Крагујевац. Београђани почињу да силазе у подруме у ишчекивању напада. До вечери се ништа не дешава, људи постају нестрпљиви у неизвесности.

Међутим, у току ноћи почело је бомбардовање, углавном с монитора са Саве. Гранате су падале по граду, рушиле су се зграде, али све то заглушује велика експлозија којом је војска срушила железнички мост преко Саве, једину везу Београда и Земуна. Негде у то доба Аустроугари су покушали да се препадом искрцају на обалу код моста, али с београдске стране наилазе на отпор групе цариника и војника под командом војводе Бабунског, која их враћа назад.
У том пушкарању гину и Душан Ђоновић, ученик другог разреда Краљевске трговачке академије, који се с пушком у руци придружио четницима да брани свој град, и Иштван Балохи, који је био у чамцу с ког је покушан десант. Те ноћи, после њих, погинуло је још око 1000 војника и цивила, а у наредне четири године још 28 милиона.

Борбе и бомбардовање настављају се и свих наредних дана. Становништво се некако навикава на гранате. Све је мање људи по подрумима, повремено је чак и корзо у Кнез-Михаиловој пун. Четници војводе Воје Танкосића прелазе реку, заузимају аустроугарску караулу у Земуну, на којој истичу српску заставу. Без губитака се враћају у Београд у заробљеним аустроугарским униформама.
У одбрану града укључују се чак и робијаши који, раме уз раме са жандарима, спречавају продор непријатеља. Бомбардовање с монитора и даље траје, а постоје сведочења и фотографије да су у току бомбардовања коришћене гранате с отровним гасом, неколико месеци пре прве званичне употребе код Ипера, у Француској.
Аустријанци траже предају Београда, нуде официрима и посади града да им оставе сабље као знак почасти, а као симбол прихватања предаје требало је истаћи белу заставу, уместо српске тробојке на тврђави. Као одговор на захтев, уместо једне, истакнуте су три српске заставе, а артиљерија је дејствовала по мониторима на Сави.
Такође, генерал Гајић, који је командовао посадом тврђаве, тражио је и добио одобрење од Врховне команде да трупе пређу Саву и заузму Земун по други пут, да би показао како Срби предају град. Земун је заузет у ноћном препаду на Крстовдан 1914. године. После жестоке и крваве борбе, трупе аустроугарског генерала Гоглија, који је тражио предају, биле су потпуно разбијене и натеране у бекство.

Позната је и епизода у којој редов-сељак из Жаркова, грдно изнервиран бомбардовањем, узима неколико бомби „крагујевки“, препливава Саву и диже у ваздух аустроугарски штаб. Потпуно непримећен, враћа се истим путем.
Другог септембра одлучено је да се све српске снаге у одбрани Београда обједине под командом Одбране града. За команданта је постављен ђенерал Михајло Живковић. Њему су биле потчињене све јединице од реке Колубаре на западу до потока Средњака на истоку.

Гробница бранилаца Београда у првом светком рату. Келемегдан код цркве св Петке. Извор википедија

Трупе Одбране Београда извршавале су овај задатак ревносно упркос интензивном свакодневном бомбардовању, све до 2. децембра, када је, због Колубарске битке, српска војска напустила град. Аустроугари су ушли у напуштене рушевине, пошто су делови града ближи реци (Дорћол и Сава мала) били срушени готово до темеља. Уведена је окупациона управа, наступила је пљачка, јавна вешања, али је окупација потрајала тек нешто мање од две недеље, пошто је 15. децембра српска војска протерала непријатеља из престоног града. Тиме је завршена прва окупација Београд у првом светском рату.
Аустроугарски војници су десет месеци касније, након жестоких борби од 6. до 9. октобра 1915. године на делу дунавске обале који је држао Други батаљон 10. кадровског пука под командом мајора Драгутина Гавриловића, поново окупирали град и држали га све до 1. новембра 1918. године кад је Прва армија војводе Петра Бојовића ушла у нашу престоницу

Низ догађаја доказује да су Београђани заправо сами бранили Београд. Или, како се наводи у књизи „Илустрованој историји Београда 1914–1918”, Марије Илић Агапове, „никада се није тако јуначки, тако дивно умирало за Београд. Борбе су некада имале тренутке праве епске драме, пуне лепоте. Било је то беспримерно, свесно презирање смрти. Борио се занос, борила се младост. Љубав према Београду, као врховни принцип овог рата, ударила је свој печат на све. Сваки је борац пред очима имао сву Отаџбину, али се у овим данима бранио Београд као такав, Београд ради Београда.“

У историји ће свакако, поред овог сведочанства, остати упамћен и говор мајора Драгутина Гавриловића браниоцима Београда:

„Јунаци!
Тачно у 15 часова непријатеља се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници! Јунаци!
Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више, да се бринете за животе ваше, они више не постоје.
Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!”

Овај нашироко цитиран и упамћен говор, остаје као сведочанство о храбрости и херојству једног малог народа, пред најездом велесила. И данас, више од једног века касније, овај говор и јунаштво србских војника остављају неизбрисив траг на наш народ. О овом говору ћемо написати посебан чланак јер он то свакако заслужује.