ОВАЈ СРБИН ЈЕ БИО МАСОН И ЈЕДАН ОД ТВОРАЦА АМЕРИКЕ: Упознајте Ђорђа Шагића (видео)

Ђорђе Шагић писао је историју Америке

Један Србин одиграо је важну улогу у историји Америке, а његова животна прича подсећа на авантуристички роман.

Ђорђе Шагић је био један од првих Срба у Америци, био је и један од вођа Тексашке револуције, добио је и мексичко држављанство, путовао је широм света и писао романе.

СРПСКИ РЕВОЛУЦИОНАР

Овај невероватан човек, којег су Американци запамтили под именом Џорџ Фишер, родио се у мађарском граду Стони Београд 1795. године од родитеља православних Срба.

Похађао је карловачку Богословију, а већ тада је препознао свој неукротив дух који га је одвео у многе авантуре. Напусти је школу како би се придружио Првом српском устанку.

Након што је устанак сломњен, одлучио је да емигрира у Америку, која је постала његова нова домовина и земља у којој ће оставити велики траг. Био је први Србин који је регистрован као досељеник у Америци.

ПРВИ СРБИН У АМЕРИЦИ

У Филаделфију стигао бродом „Делавер“ из немачке луке Хамбург. Пре тога је две године провео на бродовима Дунава, након што је побегао из Србије за Аустрију.

– Чим је стигао, добио је америчко име Џорџ Фишер, оженио се богатом Елизабетом Дејвис из Мисисипија и населио се код њених родитеља. Имали су тројицу синова, а најпознатији је био Хирам Фишер, са којим је Ђорђе по Калифорнији, у време „златне грознице“, ископао два бисага злата – испричао је његов унук Џек Малете за „Новости“.

Ово је био само први од Ђорђова три брака. Други брак закључио је у Галвестону са извесном М. С. Пејџ. Трећи брак је склопио са Мери Каролин Флеминг, а четврти са Каролин Фишер, поред које је на крају и сахрањен,

Из Филаделфије Џорџ је отишао у Мексико, где је добио тамошње држављанство и примио обавезу да годишње доведе 500 породица у Тексас на територије Хедена Еварда.

МОЋ И УТИЦАЈ

Започео је каријеру као цариник. Тада је постао и један од оснивача Јорске масонске ложе. Касније је управо помоћу масона успео да постигне многе ствари. Међутим, није дуго истрајао као цариник, због новина које је покушао да уведе у службу.

Захтевао је да се царина уплаћа код њега у Анахуаку, што је због удаљености многих тексаских насеља и градова изазвало конфронтацију са тексаским колонистима. Године 1832. био је принуђен да напусти царинску службу.

Тада Ђорђе започиње своје политичко деловање у Америци. Прво је основао либералистички часопис у Мексику, због којег је касније протеран из земље. Дизао је побуну са локалицима и дао свој допринос револуцији која је убрзо захватила ту земљу.

Након тога, пут га је одвео у Тексас, где је такође учестовао у побунама против централистичке владе. Активно је допринео успостављању независности Тексаса, чак је и Стивена Остина, „оца Тескаса“, извукао из затвора у Мексико Ситију.

Био је учесник четири велике светске револуције – српске, америчке и мексичке, а касније и грчке. Бавио хуманитарним радом, помагао је болнице за децу, супротстављао се робовласништву.

Прво је радио у Хјустону, где био комисијски агент и члан градског одбора. У Тексасу је ЗАТИМ постао мајор, и са тим чином путовао је у Панаму и Калифорнију, и то у Сан Франциско, где је чак био у одбору града. Касније је радио и као амерички конзул у Грчкој.

ГРАЂАНИН СВЕТА

Управо у Сан Франсицку је Џорж основао православну цркву. У том граду је и умро, 1843. године. Тог дана заставе на конзулатима биле су на пола копља, а топови из Алкатраза испалили су плотуне у његову част.

О његовом лику и делу већ је написано неколико књига, и снимљен је докумантарни филм. Говорио је12 језика. У Америци је имао осам имена и 23 занимања.

Био је присутан на постављању камена темељца за споменик Џорџу Вашингтону, што било могуће само по позиву. Џон Ливингстон је Ђорђа Шагића Фишера означио као пионира авантуристичке прозе у САД. Он је написао авантуристичке „Мемоаре“, па га је Ливингстон уврстио међу 200 најугледнијих Американаца.

Чувени археолог и светски путник Џон Лојд Стивенс се са њим дружио у Мексику када је истраживао цивилизацију Маја, и за Ђорђа је рекао:

– Било је чудно у том удаљеном и забаченом месту срести човека из још удаљенијег краја и чак још мање знаног, некога ко говори сваки европски језик, ко познаје сваки кутак Европе, зна историјат сваке владајуће династије, територијалне границе сваког владара, а у исто време је грађанин толико држава.

Извор: espreso.rs

Преузето СРБИН.ИНФО

ПОРЕКЛО СЛОВЕНА

Немац Јирген Шпанут, истражујући Немачку историју, открива Српска гробља на тлу Шпаније, Португалије и Британије од 3000 година п.х. Он такође код места Мас-Д Азил у Француској је открио белутке , кој представљају прве почетке стварања писма, почев од леденог доба  па до раноисториског периода. А у месту Глозел  Јирген Шпанут је открио камење на којима је нашао исклесане јелене, медведе и животиње које могу бити пантери или дивљи коњи, са ознакама које приписује Филистинском или Синајском писму.

Ове ископине процењене су на девет до десет миленијума старости пре Христа. Француски археолог Морле назвао је то писмо азбуком Глозел, а Јирген Шпанут наводи „ Они кој су измислили ово писмо су поставили камен темељац наше цивилизације“ . Он мисли да се ради о Филистинцима, а по упоредби са Српском ћирилицом произилази да се ради о србима.

Платон сматра, да је исто краљевство владало средоземљем и Египтом и преко тиранског мора протезало свој утицај све до гибралтара. На све то Илија Живановић написао је да је словенство било растурено од Владивостока до Јадрана као кичма човечанства.

Најстарији Халдејски, Асирски и Мисирски рукописи и камени споменици људске цивилизације стари су око 7000 год. По њима најмање толико је стара и српска цивилизација. У тим споменицима спомиње се и име Србин, али не и Словен.
Кинески дворски дневник кој је непрекидно писан од око две хиљаде година пре Христа, садржи податке да су тада Срби живели у азијској Сарматији и у земљама иза Дона. Тада је српски народ живео на просторима од Сибирије до италијанске Венеције.

Француз Робер Сипријан развио је теорију о пореклу свих словена од Илиро-Срба т.ј. од подунавских Балканских Срба ,кој су се простирали од Балтичког и Црног мора до Кавказа и Касписког језера.
Србе доњег Дунава он назива Прото-Србима или првобитни Срби и за Прото-Србе тврди да су та подручја насељавали раније од времена у коме је живео Мојсије. За каснији долазак Срба на Балкан Сипријан каже да су они дошли сабраћи у помоћ у борби против Римљана. Није чудо да су неки народи од тада модификовали језик па чак и давали себи друга имена, због огромних раздаљина и отежаног комуницирања.

Имена Чеха, Хрвата и Руса помињу се први пут у писаним споменицима од шестог века н.е. неколико хиљада година после Срба. О томе Шафрик пише „ Никада до шестог века није поменуто име Чех, Лех , или Словен, а и о Пољацима  и Русима писана историја говори тек у деветом веку“.

Према записима Јорнанда Прокопија, Венди и Срби су два имена једног истог стабла. Лужички срби за себе кажу да су они из балканске србије, што потврђују немачки историчари Сетген и Крајсих узимајући за основ имена људи, река, планина и других географских појмова. Пољаци су у новијим истраживањима утврдили присуство Словена на балтичкој обали од пре 2000 г.п.х. То су били Протословени чији су потомци данашњи Лужички Срби. Робер Сипријан закључује да су срби најстарије стабло словенске расе и да су их на западу  називали Венди , као и да су житељи Сарматије аутохтони Срби.

izvor;srbskenov

ПОЧЕТАК ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ НА БАЛКАНУ ( ХЕЛМУ)

Познато је да су се народи кретали услед климатских промена током историје . Климатске промене су углавном везане за природне катастрофе, појаве вулкана промене нивоа вода итд. Тако и као климатску промену имамо и преливање Панонског мора у тадашње Црно језеро (данас Црно море). Самим тим су се догодиле сеобе народа који су живели на обалама тог језера , ти народи су данас познати као Словени. Једно од првих насеља је било Лепенски вир

Током тих сеоба око 5500 год пре Христа, један део тог народа се креће узводно уз реку Дунав и насељава Балкан. Прва насеља су била уз обале реке па су се током времена ширила по целом Балкану. Лепенски вир није једини, имамо налазишта и на брду Благотин у централној Србији , у Бугарској ,Румунији итд.

Та налазишта нам доста говоре о њима , па данас са сигурношћу можемо тврдити да су они створили цивилизацију, прве градове, прве знакове коима су означавали ствари па касније од тих знакова настају први облици писма шире употребе , први системи трговине и први календар.

Лепенски Вир

По структури и положају кућа на налазишту Лепенски вир , са сигурношћу можемо тврдити да је био град. Куће су биле у низу без дворишта, које нису биле хаотично разбацане већ поређане у ред, налик улицама. Друштво у тим насеобинама се није разликовало по класи већ су сви имали своја задужења у друштву. Не постоје докази да је било старешина, постоје претпоставке да су постојали мудраци који су водили рачуна о друштву ,али да нису добијали посебан друштвени положај у односу на остале.

Испитивањем слојева земљишта око налазишта утврђено је да су та друштва познавала технике ђубрења земљишта, па им је самим тим било лакше да узгајају храну и праве залихе. Самим тим, почињу да производе и вишкове хране па почињу да те вишкове мењају између других насеобина ,т.ј. појављује се трговина . Унапређивање производње довело је до потребе за развијањем оруђа за обраду земљишта , што доводи до развоја металургије и обраде руде .развили су технику обраде вулканског стакла , које је служило за производњу сечива за кошење траве ,почели су да топе руде и обрађују метале .

Развој „Винчанског писма“

Сам развој трговине захтевао је развој система знакова којима могу означавати различите производе , самом том потребом имамо појаву стварања свеобуухватног система знакова кој је данас познат као Винчанско писмо . Почели су да мере и време , односно да рачунају годишња доба , о чему сведочи и најстарији познати календар који је код нас био у употреби до 19. века. О коришћењу тог календара у новијој историји сведочи Константин Филозоф кој у свом делу Житије Деспота Стефана Лазаревића наводи као годину његове смрти 6936 , која се поклапа са Винчанским календаром . Доста и знакова из винчанског писма имамо и данас у употреби , чак 27 знака из данашње ћирилице су идентични винчанском писму ,које је имало 42 знака .

Нестанак Винчанске цивилизације

Занимљиво је да у том друштву немамо забележених сукоба (ратова) . Први сукоби се десавају збг све већег развоја трговине ,све веће потрњбе заметалима и све веће потребе за експлатацију рудника . Први сукоби су мали локализовани , али из тих сукоба рађају се земљопоседници , друштвено уређење се почиње делити на сталеже. Земљопоседници уочивши да што већи поседи доносе и већу моћ и богадство почињу да покушавају да шире своје теиторије и да улазе у сукобе са суседима у све већим размееама , што доводи и до већих битака и ратова . Из тих ратова појављују се поделе на територије , постављају се границе настају први видови држава , самим тим и до нестајања винчанске цивилизације.

Сербон Сербо Макаридов – Друго Србско Царство

Сербон или Сербо Макаридов је повео други велики поход. Империја Нина Беловог је била за нас уређена мало чудно…. Он није концентрисао сву власт код себе већ је постављао своју власт од локалног становништва за те области а који су њега признавали као врховног владара. Временом се ти владари мењају и полако лабави веза према центру државе или Нину Белову. На целом том простор је била Србска вера дивонија, србски језик а поред и локани језици које су задржали становници.

Први немири почињу у Мисиру са Ахмесом првим, владаром горњега Мисира који је 1580 п,н.е. године протера Хиоксе из горњег мисира а то су били они Срби које је Нино тамо довео. У Асирији и Индији се стање мења, једино је у малој Азији било мало боље стање јер је ту било нај више Срба. Мала Азија је скоро цела била насељена Србима.

На Хелму (Балкану)је такође била стабилна ситуација . Најбоље се држао Крит као велика поморска сила. Минов династија је била на врхунцу и тесно повезано са Српским државама. Ту настаје колевка Србске културе и све је писано на СРБИЦИ. Тада се јавља нови војсковођа кога свето писмо назива Асур. Асур је бог Сербон у Месопотамији, божанство сунца, Сурија и додат префикс А, Асур.

Сербо Макаридов 1335 – 1325 п.н.е. је отприлике завршио поход. Доста лако је обновио царство јер је илао спорадично и мало отпора. Сербон је представљен у Четворопрегу како вуче сунце преко неба. Свето писмо за тога Војсковођу каже да долази из исте земље као Нино Белов. Он је обновио са лакоћом Ниново царство јер су се већина поново покорили Власти. Гетско краљевство у Хатусији се покорило па је Сербо само протутњао. Са Крита улази у Мисир и поставља династију Рамзесе у Египту. Са њима се враћа и Дивонија која је протерана после побуне и писмо Србица као писмо двора и елите.Чак је оставио и једну јединицу као гарду Рамзесима. Долази до Атлантика и ту поставља стубове као знак докле је стигао. Прелази у Шпанију и насељава металурге са Ибра и тако се назива Иберија. У Француској подиже Калезију где поставља рођака Плавог Радомана или Родомона који постаје владар Роданије (по њему) у Алезији где се помиње по цветним пољима. (Санзелизе у преводу је Алезиска поља свеца.)

На Сицилији је распустио војску. Ту обилази Јадран и Хелм са личном пратњом јер су ту насељавали његов народ па му војска није потребна. У Месопотанији диже град који је посветио Нину Белову кога су звали Нинова. Британци су одатле узели 22.000 плочица и однели у Британију. Њих је Сајс дешифровао једним малим делом и ту нашао податке о Нину Белову. Јако је брзо обновио царство и јако учвршћује Дивонију и Писменост (СРБИЦА). Шири се уметност и пима, и настају нове азбуке али је основа Србица. Зато су сви језици тог простора попримили доста Србизама. Металургија се шири и трговина нарочито, тргује се од Атлантика до Кине.

Римски император Комодијус се често облачио као Сербон у коже лава. Палада коју грци називају Атином је забележана на једној слици која прича са Сербоном. Сербон се представља као полу лаж јер је толико моћан. Римљани су Српског бога Јавана који је божанство дана називали Јупутер а давалиу му надимак Сербон и изговарали Серабикус.Забележено је да се код Данаца (на дунаву) имају Сербона за кога Немачки научник Маузен тврди да је то божанство идентично божанству Серапису у Мисиру.

Србски Симболи У Великим Светским Цивилизацијама

Симболи балканских народа данас

Недавна историја Балкана била је веома турбулентна и управо из тог разлога још увек постоји доста конфликата, односно „зле крви“ међу суседним земљама, као и међу припадницима балканских народа. Да би се дефинисале јасне границе између „нас и њих“, употреба националних симбола је постала учесталија и приметнија него икада раније. И на тај начин одређени симбол који је понос једног човека постао је увреда за другога.

Али не желим да дискутујем о недавним догађајима, јер је то одвно „испричана прича“ која је довела до бројних тензија иако су ратови на Балкану завршени пре више од 10 година. Ипак, вреди погледати неколико најпопуларнијих симбола, њихово значење и порекло.

Застава са симболом шаховнице
Застава са симболом шаховнице је уобичајени симбол на европским краљевским амблемима. У литератури везаним за хералдику, Хрватска обично наводи као први пример. Такође је популаран мотив на краљевским ознакама Пољске и Чешке Републике – региона где је некад постојала Бела Хрватска.
Многе, ако не и све средњовековне династије Западне Европе такође су имале заставу са одређеним грбом. Међутим, ниједан од тих грбова није достигао статус националног симбола, као у случају Хрватске, Пољске и Чешке.

Током ренесансе, подови украшени мозаицима постали су модни тренд на краљевским дворовима од Париза до Рима. Ове традиције очуване су у савременим масонским храмовима.

Персијско порекло заставе са симболом шаховнице
У хералдици, овај симбол је познат као „шах“, односно (на хрватском језику ) „шаховница“. Обе речи су везане за шах, игру чије древно порекло упућује на простор између Индије и Перзије.

Заиста, овај симбол се појављује на скоро свим древним перзијским артефакатима. Чак и данас, ова традиција живи, у облику традиционалног шала – Кефија. Овакав шал се појављује у комбинацији црно-белих или црвених и белих боја. То је национални симбол за многе земље Блиског истока. Али древна турска племена такође су познавала овај симбол.

Из очигледног разлога, постоји теорија да је шаховница као симбол стигла у Европу са различитим племенима која су се досељавала на овај простор, путем контакта са староседеоцима Балкана. Према хрватској легенди, црвена боја представља југ (модерна, савремена Хрватска), а бела симболизује Запад (Бела Хрватска) – скитску ознаку кардиналних праваца.

Али истина је да овај симбол престаје да буде актуелан и да се користи у Бронзаном добу. Видимо га и на неолитским структурама Сардиније (Томба дела Скачиера) и на Малти, као ознаку за неколико места. Изгледа да је коришћен чак и у Кини у неолитском периоду.

Значење заставе са мотивом шаховнице

Очигледно тумачење је да дуалитет, на неки начин,представља „проверени“ образац. Имати га на краљевском грбу, стога би значило доминацију над видљивим и невидљивим, материјалним и духовним, простором и временом. Ова идеја је још више наглашена када се шета над њом, као у случају ренесансне Европе. На тај начин, појединац стоји изнад дуалног света, и стога је једнак Креатору свемира, ни мање ни више. Али то је запад.
Шаховница са истока – Поленг и Кефи
Старија употреба овог симбола долази са истока. Наиме, тканине сличне Кефију су национални симбол државе Бали. Као и Кефи, они су црно-бели или црвено-бели. Домаћини их зову „поленг“ (двоструко). Конотација дуалитета и даље је веома присутна. Али, примарна сврха поленг-а је, чини се, заштита од духова, или обележавање светог простора. Поленги се обично омотају око тела док се моле, или око светих статуа и других предмета.

Може се претпоставити да су сличности између Кеија и Поленга резултат и последица неке древне трговачке руте. Међутим, овакав приступ и даље не би могао у потпуности да објасни зашто постоје древне фигуре и артефакти који су обавијени симболом шаховске табле (шаховнице) по целој Средњој Америци.

На крају, колико је у историји познато, у најмању руку од неолита, за овај симбол се користе комбинације боја: црно-бело или црвено-бело. Његова сврха је очигледно била заштитна и овај симбол је стога сматран светим.

Оцило, односно „Српски крст“

Оцило је национални симбол Србије, србске државе и цркве. Традиција датира из 12. или 13. века, бар онолико колико је познато у већини извора али поједини историјски извори упућују на то да је оцило стари србски симбол, још из предхришћанских, паганских времена. У прилог овој теорији говоре и статуе и прикази појединх старосрбских божанстава, на којима се симбол оцила може јасно видети. Овај симбол се такође налазио на грбу династије Палеолога, познате средњевековне династије. Очигледно је да је крст окружен са четири слова С скраћеница за: „Басилеус Басилеон, Басилеуон Басилеуонтон“, што значи „Цар царева царује царством“.

У Србији симболи око крста изгледају као ћирилично слово „С“ (Ц). Национални мото Србије према ставу већине гласи: „Само Слога Србина Спашава“ или „Само Јединство спасана Србе“.

Порекло Оцила
Династија Палеолога није измислила овај симбол. Могли су да га позајмљују од Словена односно Срба, о чему сведочи древна грнчарија. Међутим, најстарији доказ долази из неолитске културе Винче, чији је епицентар био у данашњој Србији! Занимљиво је да је овај симбол приказан на статуи чуварске капије у Дрездену у Немачкој. Пре него што су се асимилирају у Немачку, ово подручје су насељавали Срби, који сада имају статус мањине.
Такође, баш као у случају хрватских дама, можемо видети овај симбол у читавом древном свету, укључујући Средњу Америку. Неколико примера потичу чак и из Перуа.

Значење Оцила као симбола
Још један, блиско повезани симбол је крст са четири тачке. Овај симбол је далеко чешћи и појављује се на сва четири угла света, од најстаријих времена.
Једна популарна теорија наводи да је „тачкасти крст“ соларни симбол, а да је онај са „полумесецом“ лунарни. Ово би могло бити тачно. Постоје четири кључна догађаја везана за кретање Сунца – солстице и равнодневнице. У случају Месеца, постоје четири недеље, у којима полумјесец мења смер, прилично сличан оциловом знаку.

Заиста, први календар јесу били лунарни. На српском језику реч за месец, у смислу периода од 30 дана, у календару, је иста као и за „месец“ у смислу небеског тела или симбола. То је реликт из времена када су месеци мерени фазама Месеца.

Међутим, вероватно би било погрешно претпоставити да је једина сврха овог симбола то да означава месец дана. Ту је дефинитивно постојао одређени елемент светости, везан за Матриархат и богињу, али веома је тешко прецизирати шта је тачно у питању, јер је симбол без сумње неолитски.

Двоглави орао
На крају ту је и симбол двоглавог орла – такође један од традиционалних симбола Срба. У хералдици, овај симбол би требало да представља царство. Најстарији доказ његове овакве употребе долази са древног Блиског Истока и култура попут Хетита и Митана.

Више од две хиљаде година касније, овај симбол обновљен је око 10. века. Почео је да представља империју односно да се користи као царски симбол. Отприлике у исто време, између 12. и 14. века, постао је национални симбол Србије, Бугарске, Русије, Немачке, Аустрије и бројних других земаља.

Порекло двоглавог орла
На недавно завршеном светском фудбалском првенству у Русији, два албанска играча провоцирала су српски тим док су славили своје голове показујући рукама симболе двоглавог орла, направљене длановима. Пошто двоглави орао представља национални симболвећег броја земаља, укључујући и саму Русију, па стога није претерано тврдити да је већина публике тог дана једноставно видела свој национални симбол.

Али помињем овај догађај из још једног разлога. Ови покрети руку у Индији су познати као мудри односно, као симбол мудрости. А једна од ових мудра је Гаруда мудра. Изгледа баш као гест о коме се још увек много прича и који је подигао велику прашину. Међутим, његова употреба у Индији има за циљ да „негује истрајност, посвећеност, дисциплину и балансира енергију“.

Значење двоглавог орла

Гаруда, орао, спомиње се у најстаријем Веди. Овај период вероватно претходи једној од цивилизација, Хетитима или Митанима. Међутим, мора се истаћи чињеница да су Митани били индоевропски говорници, а најстарији облик санскрита забележен је у њиховим натписима.

Пре него што је постао империјални симбол, двоглави орао је вероватно био астрономски знак – сазвежђе Аквиле. У то доба, ово сазвежђе означава јесењу равнодневицу – период у коме ће почети кишна сезона. Не треба пуно маште да се види зашто би то био важан симбол за оне цивилизације које су живеле у областима лишеним воде.

Али овде је присутна још једна занимљива чињеница. Двоглави орлови постојали су чак и у старој култури Средње Америке. На овом простору симбол двоглавог орла познат је као „громови“. Међутим, за Монтезуму, двоглави орао је очигледно био део краљевске ознаке. Његова застава чак је изгледала слично заставама данашњих земаља које у себи садрже симбол двоглавг орла. Управо једна од таквих земаља је и наша – Србија. Такође, обратите пажњу на симболе Сунца и Месеца на мајском орлу (равнодневница, равнотежа енергија), као и на крсту са тачкама Митанија.
Дакле видели смо и анализирали порекло три најчешћа национална симбола јужних Словена и њихових суседа. Без икакве сумње, сва три симбола датирају из периода Неолита, а за наше претке ови симболи су били свети. Међутим, ако искључимо могућност комуникације наших предака Словена, са Средњом Америком на обронцима океана, онда се њихова старост, односно процена старости креће барем до времена Мезолита. То је био последњи могући тренутак када смо се могли повезати са територијом на којој се данасналазе Америке (Северна и Јужна) и то преко Беринговог мореуза.
Све наведено на крају нас доводи до закључка да су ови симболи још једном очишћени од прљавих слојева политике и да они и даље имају моћ да „осветле“ односно разјасне неке важне догађаје из прошлости наше цивилизације.
На самом крају могу само рећи: „Лепота је у очима онога ко гледа“.

Чланак је превод са енглеског, оригиналан чланак можете погледати ОВДЕ

Аријевско Порекло Срба

Аријевско и скитско порекло Срба

Теорија о аријевском пореклу Срба није нова, већ је од раније позната. На ову тему постоји много радова како локалних, тако и страних аутора. Посебну пажњу би требали посвевтити један чланак који повезује Индију, Иран и Балкан, три места која се односе на древне Аријевце. Аријевско порекло Срба је теза коју такође заступа Кљосов, на основу генетских истраживања која је вршио.


Ко су били Аријевци? – Лингвистичко гледиште
Почећемо од званичне дефиниције: око. 1600 године, као израз у класичној историји, корен имена порекло води од латинског Аријана, Ариане, и из грчког језика Арије, Ареиа. Имена примењена у класичном периоду у источном делу древне Персије међу њеним становницима. Древни Персијанци су користили ово име говорећи о себи самима (стара персијска арија), а њиховом државом је био обухваћен је и данашњи Иран. На крају из Санскрита ариа – долазимо до израза који означава „земљака“, на каснијем језику добија значење „племенити, из добре породице“. Европски филолози (Фридрих Схлегел, 1819. године, који је ову реч повезао са немачком речју Ехте ( Echte) што значи „част“) овај термин су користили описујући древне народе које сада називамо индоевропејцима; овај термин се користи и у енглеском језику од 1851. године.
Термин је стигао до расиста, а у употреби у немачком језику од 1845. године био је антоним речи која у том језику описује семите (Јевреје). Немачки филолог Мак Мулер (1823-1900) популаризовао је термин у његовим списима о компаративној лингвистици, препоручивши да се овај термин користи као име (замењујући индоевропски, индо-германски, кавкаски, јапетички) за групу повезаних, упарених језика повезаних са овим народима, који углавном живе у Европи, али и са санскртом и персијском културом. У том смислу појам Аријевци је коришћен од 1839. године (и филолошки је исправнији), али је то изазвало конфузију са Аријанством, термином познатим у црквеној историји. Постепено се поново замењује у компаративној лингвистичности око. 1900 године, поновним коришћењем термина Индоевропски.
Као што се може видети, пре (зло)употребе овог термина од стране нациста, ово је био стварно широк појам. Односи се на готово читаву Европу са деловима Блиског истока и северне Индије. Другим речима, овај појам се односио на становнике оних места где људи имају бледу кожу, плаве очи, плаву и риђу косу. Дакле, није преувеличавање ако се каже да би овај израз могао значити „бело“. (наравно, без нацистичке идеје о владајућој белој, „аријевској“ раси). Такође са сигурношћу се зна да су људи које су звали Аријанци стварно постојали. Многи древни историчари пишу о њима, укључујући и Херодота „оца историје“ у 5 веку пре нове ере.
Истина, Аријевци се углавном помињу у односу на Блиски исток и Индију (где би се заиста бела, бледа кожа истицала и упадала у очи) а званично је прихваћено да је Иран добио име, као и Хариана, једна од 29 држава у оквиру Индије. Можда чак и Ирска дугује своје име Аријевцима.

Генетика Аријеваца

Генетски, хаплогрупе званично повезане са Аријевцима су Р1а и Р1б, две различите групе које деле исти корен. Према томе, Р1а хаплогрупа је обично балто-словенска и индо-иранска, док је Р1б Итало-Келтска, Германска, Хетитска, Јерменска.
То нам помаже да сузимо потрагу за пореклом Срба. Али јасно је да овде није циљ да се докаже како су преци Срба и били једино и искључиво аријевска племена, већ да су били једни од предака Срба.
Друго, у смислу модерних нација, већина југоисточне Европе данас има само око 30% обе Р1а и Р1б хаплогрупе заједно. Овај број се преполовљава ако се фокусирамо само на хаплогрупу Р1а (без узимања у обзир различитих генетских мутација). То у пракси значи да од 100 људи, само 15-30 може тврдити да имају неки облик аријевског порекла по очевој крвној линији. Доминантне хаплогрупе на Балкану су стари европски И2 и Е1б.

Скити су једини могући „осумњичени“ ако трагамо за племеном које је могло бити присутно на свим поменутим просторима. Њихова територија се простирала од Индо-скитије до Ирана и Балкана.

И последња важна ствар коју треба приметити јесте да се Р1а хаплогрупа појавила на Балкану већ у 4200 година пре нове ере, када су се (прото) скити први пут мешали са локалним становништвом. Овај процес се наставио и трајао јесве до римског освајања. Хаплогрупа Р1б се појављује у Европи тек неколико хиљада година касније.
Можда је српско племе заиста било повезано са Скитима, који су се преселили са Блиског истока у Европу још у праисторији. Скитске панталоне на латинском језику познате су као „сарабара“ или „сарабала“. Арапи их још и данас зову „србски“ или „сервал“. Панталоне као одевни предмет у Европу су „стигле“ са Скитима. Морали су их измислити за лакше јахање.

Етимологија назива Срби

Као што Ксенофон пише у својој „Персијској експедицији“, чак је и Александар Велики (Александар Македонски) био је импресиониран овим начином одевања. У античкој Грчкој тада се мушка и женска одећа није много разликовала. Осим тога, на Фарсију, језику древне Персије, „сарбаз“ значи „војник“, док је „сарбаз-е сорби“ главни војник, односно командант, војсковођа. Реч „сорб“ на овом језику (као и на латинском) значи „црвено“. Ова боја је за Ските, означавала југ, док се у систему касти Махабхарата односи на рат касти. Ово су једине логичне етимологије етнонима „Срби“ на било ком језику. Ова листа се наставља и даље. Али, чини се да је „српски“ некад био генерички израз за Словене, пре 6. вијека.

Србски и словенски топоними

Срби на Балкану и Сорбс у Немачкој још увек чувају ово античко име, баш као што земље Словеније и Словачке очувају име Словена. Због такве изузетне учесталости српских топонима који су у античко време, били распрострањени широм света, може се сматрати да су управо они ти који су населили Балкан и мешали се са староседелачким становништвом Винче већ од 4200 пре нове ере, за шта постоји доста генетичких и археолошких доказа. Ове културе су трајале све до доласка Римљана (баш као Гаулска култура сјевера). Ми немамо никакве писмене податке о овом мешању. Ни ми не знамо да ли је асимилација мирна или брутална, али имамо пуно археолошких доказа који доказују да се стварно догодило. То значи да Србија, као и бројне друге земље, па и оне на Балкану, једноставно носе име ових древних номада који су дошли и освојили локално становништво које је оставило име своје земље и значајне културне и генетске трагове у том процесу. Ово је заправо био веома типичан сценарио у древним временима. Познато је да су и многе друге земље добиле своје данашње називе на овакав начин, као на пример Хун-гариа (данашња Мађарска), Булгариа (Бугарска), Рома-ниа (Румунија), Енг-ланд (Енглеска).
„Након Иранаца, и древни Хрвати су прописали специфичну боју за сваку од четири главне тачке компаса на територији коју су населили. Односно, за четири стране света. Бела боја означава запад, црвена је југ, зелена исток и црна север.
„Иста ствар је важила за Србе, јер знамо да је Бела Србија постојала у сјеверној Европи. Чак се и реч „Сорб“ можда може пратити иранским (и латинским) кореном што значи „црвено“, што означава Југ. Али аутор ту прави кључну грешку означавањем овог појма као „иранског“, јер је очигледно појам скитски, и добро је документован у древним списима.
Знамо да се Р1а хаплогрупа, развила у степи Украјине, а знамо и да су највећи проценти ове хаплогрупе у земљама као што су Пољска, Украјина и Русија. Међутим, ова хаплогрупа није стриктно словенска. Татари, на пример, такође су важно племе које има доминантан Р1а и чији језик може бити везан за неке скитске речи које Херодот такође помиње. Али то је друга прича. Овде наводимо чињеницу да је теорија која поставља Иран као колевку Аријеваца није погрешна и доводи до велике забуне међу истраживачима ове теме. Херодот јасно помиње да су Скити освојили Персију, пролазећи кроз кавказски пролаз. Овде су словански хроничари можда схватили да су Срби у били и у Вавилону.

И, на крају се ипак чини да су преци Срба и заиста била скитска племена, понекад су и они означавани као Аријевци. Главни елемент је вероватно био прото-словански, а не ирански, јер се данас готово искључиво схвата на тај начин. Започели су путовање у украјинским степама. Одатле су путовали великим растојањима у временском оквиру који се протеже већ неколико миленијума. Прешли су са југа на север, пратећи балканску путању уз Дунав и на источном путу кроз Украјину. Ово се десило много пре него што је германски Р1б чак стигао у Европу, и сигурно пре доласка Римљана и Хуна, након чега су јужна и северна земља заувек одвојене. То су били номади, али су много путовали и били су далеко од примитивних варвара. Вероватно су били први мајстори ковачког заната односно умећа ковања гвожђа, које и даље носи своје изворно име, а можда су га и назвали по сазвежђу Ориона, са којим су се поравнавали многи древни споменици.

Хомерова Илијада Је Илирска (Србска)

Илијада је Илирска, односно Србска. Како вам то звучи? Илијада – Илирска. Чак и на прву лопту много реалније него грчка. Знам да ће ово многима засметати јер им годинама у школама пуне главу другачијим информацијама, Сви су слободни да истражују (ако имају времена од еспреса и фејсбучења) и да написано оповргну аргументима, јер коментаре типа „Пишете глупости“ више нећемо пуштати без икаквих аргумената. Сваку допуну поткрепљену изворима ћемо уважити. Па хајде да видимо шта кажу озбиљни историчари и да покушамо да сами изведемо неки закључак.

Казану тврдњу, која се чини као да смо је начули у дубоком сну, разјашњава уверљиво
Грегор Данковски, професор грчког језика. Он у свом дјелу ”Грци као племенски сродници Словена”, из 1828.године, наводи да је ”Хомер писао познатим дијалектом прасловенског језика” и да је сам Платон тврдио да ”Грци дуго нису разумевали ИЛИЈАДУ, него су имали учитеље који су је тумачили’‘. Ово казивање добија пуну увјерљивост, када се Данковски позива на ”оца историје” – Херодота.

Херодот у својим списима тврди да је на Балкану пре Грка живио један стари народ који он назива ”Варвари” или Пелазги. Те Пелазге, мирне и радине, покорили су грчки преци, који су на Јонска острва стигли као ратници семитско-етиопске расе, од којих су настали Елини, а потом Грци. Херодот, истина, није назначио ко су били ти ”Варваро-Пелазги”, али каже да су се они ”много пре Грка нашли на путу знања” и да су они својим побједиоцима – Грцима, ”били у много чему учитељи: научили их вјештини обрађивања земље, градњи путева, архитектури…

Пелазги су им, такође, предали своју веру и азбуку. Њихов језик се прометнуо у грчки”.

По Херодоту, Грци су највећим дијелом и постали од тих ”варвара” – Пелазга. ”Ови тако (након потчињавања тих ‘варвара’ од малених постадоше велики и бројни”, каже он. ”… Затим је”, цитира га Данковски, ”настао грчки језик, употребљаван увек упоредо с тим варварским…”
И Платон, који је рођен неколико година након Херодотове смрти, у једном од својих дијалога наводи, да су и у његово доба, у Грчкој, жене ”варварске” говориле ”варварским језиком”, јер су ”оне боље од покорених мужева чувале традицију”.

Херодотово и Платоново спочитавање ”варварског језика” и Пелазга, о којима не говоре ко су, не само Данковски већ и више слависта – историјски и филолошки доказује:
”Да су ти тајанствени Пелазги, што су од Грка називани ‘варварима’, били антички Срби”.
”А пошто се грчки народ”, каже се даље, ”бројчано повећавао на рачун погрчавања Пелазга –
ништа толико није природно као помисао, да су ти ‘варваро-Пелазги – Срби‘ у новонастали грчки језик унијели не само своје лексичко богатство, већ и многе друге духовне одлике, због којих француски слависта Сипријан Робер и каже:
”Мноштво грчких митова може се објаснити само помоћу српских обичаја, веровања, предања …” (Ово је оно на шта ми често указујемо, а то је да је много тога из грчке митологије преписано из наше србске митологије.)
Уз ово Роберово карактеристично и истанчано запажање, стоје и упозоравајуће речи
Милоша С. Милојевића(И о овоме је било речи):
”Тек када се језик тог славног (грчког) народа буде ваљано проучио, откриће се ствари нечувене.” 

Трачко-фригијски шлем 

Трагање је открило да се и латински језик, баш као и грчки, развио из пелазгијског(Илирског – старо србског и о овоме је било речи). Француски историчар Левек налази ”фрапантну аналогију” између латинског и словенских језика, па то објашњава тиме да су Пелазги преци Словена -антички Срби.
А ви и даље пишете у коментарима како ми лупетамо глупости?

На основу анализе и истицања упоредних примјера из ”фрапантне аналогије” латинског и словенских језика, Левек закључује:
”Да је словенски (антички србски) дао прве и најстарије елементе латинском језику
– да су староседеоци Лацијума (гдје је зачет латински) били словенске расе
– да су се они тамо настанили у време, док се језик још ограничавао гогово само на изразе најпречих потреба”.

.
Грегор Данковски није се у свему сложио са својим савремеником Левеком, те при крају свог дјела ”Грци као племенски и језички сродници Словена” пише:
”Осећам се позваним, да мишљење господина Левека у овом предмету коригујем:
Прво: Да су словенске (античких Срба) речи које се односе не само на основне потребе, већ и на истанчанија осећања, а и на више појмове, истог порекла са грчким, као и да је граматичка конструкција оба језика једна те иста.
Друго: Да је латински са словенским (србским) јединствен особито у речима, које су истовремено власништво и грчког”.

Грегор Данковски  у закључку каже:
”Следећа констатација би требало да јасно покаже степен сродности између словенског, грчког и латинског.

Јер од три рођене сестре:
Једна је остала верна наслеђеном матерњем језику (србски);
Друга је своме материнском језику дала највише знање (грчки);
Трећа је смешала свој матерински језик с једним страним језиком (латински)”.

Истраживања ће вероватно докучити још много наслућених, нерасветљених или заборавом прекривених истина о језику и народу СОРАБСКОМ, САРБАРСКОМ, СИРБИРСКОМ – античком СРБСКОМ, који, како неко од врлих слависта рече: ”долази из тако давне прошлости, да се чак ни време његовог постојања не може данашњим мјерилима установити”!

Грчка митологија преписана из србске митологије?

Диодор Сицилијски у својим списима тврди да су најстарије митолошке приче о Аргонаутима, Амазонкама, Атлантиди и другим ”преузете од србских песника, Хомерових савременика, који су писали своје песме на пелазгијском језику и старим писмом”. По њему, први песник који је писао пелазгијским језиком и старим писмом био је Орфеј, који је живио неколико вјекова прије Хомера.
Емил Бирнуф, којег смо упознали као сјајног зналца ВЕДА, предходнице сваког знаног пјесништва, истиче, такође, да орфичке химне не ”спадају у власништво грчких предака и грчке традиције”. ”Орфеј је”, каже он, ”можда компоновао своје песме на самом првобитном језику – ведском”.

Дионисије са Сицилије, баш као и његов земљак Диодор и лингвиста Бирнуф, пориче припадност орфичких химни грчкој традицији. Он ни Орфеја не убраја у Грке. У једном од његових списа стоји:
”Орфеј је био Трачанин. Он је својим познавањем певања и поезије надилазио све људе, о којима је сачувано сећање. Састављао је славне песме, особито по складности стихова. У том погледу он је достигао такво савршенство, да му се приписује моћ да је лепотом својих песама и музике омамљујуће деловао не само на људе, већ и на животиње, птице, па и дрвеће… Био је највећи песник и музичар доба у којем је живео…”
(Књига IV, гл. 25.)
”Одликовао се и ученошћу, особито познавањем теологије. Орфеј је путовао и у Египат, где је стекао још велики број нових знања. Захваљујући свему томе, он је постао и најславнији човек свога времена доктрином о теологијама и мистеријама”.

Орфеј са карактеристичном фригијском (бригијском) капом

И чувена Илијада није плод грчког језика.
У студији Олге Луковић Пјановић читамо:
”… Сасвим је сигурно, да је ‘Илијада’ била писана језиком, који још није био грчки… Цела митологија у ‘Илијади’ трачког је порекла! Има само један народ који може тако да пева и тај народ још увек пева на исти начин; то су Срби! Не долазе узалуд научници из целог света да слушају српске гусле, како би објаснили извесне ‘хомерске проблеме’… Но, то је посебна студија”.