субота, 13. јул 2019.

НИКОЛА ТЕСЛА ЗАПИСАО: Ја сам, као што видите и чујете, остао Србин и преко мора…

Своју радост, коју ја овога тренутка осјећам, ја не умијем да вам искажем, али се радујем што могу овом приликом да пред вама, мила браћо, изразим свагда своје најмилије задовољство, да сам био и да вазда остајем само Србин и ништа више…


Љубазношћу Музеја Николе Тесле и стручњака који раде у њему, „Недељник“ је, како би једном засвагда ставио тачку на „наш“ или „ваш“, добио увид у документа у којима се Тесла изјашњава о томе ко је и одакле потиче, и шаље поруке „својој браћи“ расутој по Америци, али и на Балкану, искључиво као – Србин.


Поријекло Николе Тесле никада није било спорно, бар не онима који се цијели свој научни вијек баве животом и радом великог проналазача, чије се име појављује подједнако на београдском аеродрому, на чувеном аутомобилу Илона Маска, али и на најави наступа рок бенда из Сакрамента под тим именом или међу клинцима с нета који су, чак и прије мејнстрима, схватили коме треба да дугују захвалност за кликтање и струку.
Теслино поријекло и име нису били спорни ни 1931. године када је био на насловној страни Тајма. Али, с времена на вријеме, у јавности, српској и хрватској, појавило би се нешто чиме би они мање стручни покушали да поткријепе своје тврдње о томе да је велики проналазач био подједнако поносан на „своје српско поријекло и хрватску домовину“, и да је у ствари све вријеме био искључиво Југословен или само – космополита.
Тако се на друштвеним мрежама на таласе, као недавно, поведе полемика да ли је он икада изричито говорио о свом поријеклу као српском, па је недавно као доказ у некој хрватско-српској или српско-хрватској полемици (опет) цитирано Теслино писмо Владку Мачеку у којем велики научник говори како је „подједнако поносан на своје српско поријекло и хрватску домовину“. Довољно да се (опет) усталасају националистички духови на мрежама.


Љубазношћу Музеја Николе Тесле и стручњака који раде у њему, Недељник је, како би једном засвагда ставио тачку на „наш“ или „ваш“, добио увид у документа у којима се Тесла изјашњава о томе ко је и одакле потиче, и шаље поруке „својој браћи“ расутој по Америци, али и на Балкану, искључиво као – Србин.
Посебно поменути телеграм који је послао из чувеног „Њујоркера“, 26. маја 1936. годне, у Загреб др Влатку Мачеку – Влатку, а не Владку, како га је насловио у депеши послатој „Wестер Унионом“ – има свој контекст. Писмо тадашњем вођи опозиције, а касније творцу Бановине Хрватске, а онда и потпредсједнику у Влади Краљевине Југославије, било је прије свега љубазна захвалност за телеграм који је стигао у хотел „Њујоркер“ дан раније.
Цијело Теслино писмо одговора од 26. маја гласи: „Хвала на много цијењеној честитки и почасти, једнако се поносим мога србског рода и моје хрватске домовине, живјели сви Југославени“, у потпису: Никола Тесла.
Цијели контекст схвата се читањем првог писма, а не само Теслиног одговора. Дан раније, 25. маја 1936. године, др Мачек упутио је честитку Николи Тесли, насловљену на његов дом у хотелу „Њујоркер“. У том писму, на које је Тесла одговорио са „подједнако поносан на своје српско порекло и хрватску домовину“, др Мачек му пише:
„Великом сину народа србског а домовине Хрватске, вођи човјечанства у борби са природом честита у име хрватскога народа, др Влатко Мачек“, 25. маја 1936. године. Тесла је у одговору цитирао дио Мачековог телеграма. Свакако, он никада није крио да је космополита, чак ни кад је позивао на борбу Уједињених народа против нацизма. Али и тада је потенцирао своје поријекло.


У писму „својој браћи у Америци“, априла 1942. године, говорећи да ће се у тој години одлучити судбина свега свијета и да снаге зла окупљене око Хитлера морају бити уништене – а сам неће дочекати њихов пораз јер ће умријети у јануару следеће године – говори о борцима у Југославији и поручује им да „због тога, браћо и сестре, као најстарији Србин, Југославен, Американац наше крви у Сједињеним Државама…“ треба пружити подршку снагама које се боре против нацистичке пошасти и одазвати се позиву предсједника САД Френклина Рузвелта.
„Колику душевну снагу, чврсту одлуку, непрестрашеност и јунаштво имали су они наши још неразвијени дјечаци кад су, пред њемачким пушкама радосно клицали: ‘Ми смо српска дјеца. Пуцајте.’“
У истом писму „браћи“ Тесла истиче да се не смије распиривати мржња против „своје браће“. „Нераздружива је судбина Срба, Хрвата и Словенаца у Старој Постојбини, ма шта непријатељ покушао да ради“, испод чега је ставио свој потпис.
Чињеница да је Тесла рођен у Смиљану у Лици не говори много без историјског контекста: била је то гранична област Аустријског царства које је од 1867. прерасло у Аустроугарску монархију, а Смиљан је од 1918. био у саставу државе Југославије и тек од проглашења независности државе Хрватске 1991. постао њен дио.


За свог живота је Тесла био држављанин Аустрије, па од 1867. Аустроугарске, а од 1891. држављанин САД. У етничком и религиозном смислу био је православни Србин, а тако је и заведен по рођењу (погледати крштеницу) и по смрти (опело је држао српски прота у Њујорку).
Ипак, како никада није крио да је Србин, у неким ситуацијама тога доба било је посебно важно нагласити. Проучавајући доступну грађу, аутори Светислав Љ. Марковић и Братислав Стојиљковић, у дијелу Први новински чланци о Николи Тесли објављени на српском језику, помињу колико је за тадашњи српски народ било важно да пренесу вијести о „српском Едисону“ и његовом успјеху у свијету.
Први новински приказ објавио је новосадски Браник крајем 1889. године и први текст под називом „Српски Едисон“, на насловној страни, написао је Николадин Косановић, муж најмлађе Теслине сестре Марице Косановић.
„Уједно Ти шаљем по један број ‘Браника’ и ‘Српског гласа’ да видиш како су Те представили Српству и Словенству“, наводи се цитат из писма у делу Љ. Марковића. „Тако су Те од прилике приказали ваљда сви и српски и словенски листови, колико – сам и сам читао, и колико сам чуо. За наслов немој се љутити. У оригиналу било је речено ‘Србин проналазач у Америци’, али ‘Браник’ сам на своју руку промијенио наслов онако како видиш. Уредник ми је нарочитим писмом захвалио за чланак и молио ме и прихватио, да га о Теби и Твојим радовима извјештавам.“

У наставку писма Тесли, Косановић га „у име Српства и Словенства“ моли да му редовно шаље извјештаје о својим „умним радовима“. „Твој ће ум и одсад свијетлити само тамо у туђини – али за Твој род и народ поготову као искра у пепелу.“
А у самом чланку „Српски Едисон“, како се наводи у дјелу Први новински чланци о Николи Тесли објављени на српском језику, посебно се истиче у фусноти да чланак „описује рад једног Србина научењака, који ће име српско прославити у широком свету.“
„Тај јунак наш, то је Србин Никола Тесла…“, констатује се у чланку из 1889. године и сугерише да би неки стручњак могао да набави копије Теслиних патената, па да „потање прикаже српском и словенском свијету те многобројне изуме нашег српског Едисона“.
„… Можемо се са великом сигурношћу надати, да дух тога нашег Едисона, ако га бог поживи, у најближој будућности неће мировати, него ће на против све продуктивнији бивати, – и све то обилатије радити на корист човјечанству, а на дику и понос малом народу српском из кога је поникао.“
Наводећи шта су страни медији писали о њему, аутор каже да и по „журналима францескијем и италијанским пуно што шта о радовима овога новога Руђера Бошковића…“ има, али о томе би требало да јављају учени студенти, који би „кадри били схватити и разумјети оно што им брат Србин Личанин по Америци ствара“.


У његовој биографији је неизбјежно поменути да му је отац био „српско православни свештеник Милутин Тесла“, који је, како се наводи у чланку, „пре десет година умр’о у Госпићу као прото. Мати му је Ђука рођ. Мандића, удовица узорита међу попадијама српскијем. Жива је, дакле дочекала је славу свога сина. Узгред буди речено, вриједна ова старица, и ако не зна читати ни писати, знаде нпр. из народних пјесама, из ‘Горског вијенца’ и т.д. рецитирати читаве партије…“ Тесла је, према ријечима аутора, знао да рецитује Бајрона, Шекспира, Гетеа, али и Лазу Костића, Шилера, Змаја, Бранка, Његоша, Леопардија…
„И за то надајмо се, да ће нам поживјети још дуго и много на корист човјечанству а на дику не само уској Лици и маленом Српству, него и цијелом великом Словенству“, наводи се у чланку.
Интересантно је да је у задарском Српском гласу, гдје је објављен такође огроман чланак, посебно истакнуто Теслино српско поријекло, као и нескривена жеља „Хрвата да га присвоје и прогласе ‘даровитијем Хрватом’“, а све у контексту времена и важности, јер како објашњавају аутори, његови земљаци су тих „година живели под великим притиском дјела хрватског становништва, чија је нетрпељивост према Србима подстрекивана из неких центара у Аустроугарској“.
Наводи се да у далеком свијету живи „млади Србин, који је, додуше својијем земљацима слабо познат, а чији је рад био пред нама Србима са свијем непознат…“
Непознати аутор текста жестоко се обрушио на тврдње да је Тесла хрватског поријекла и бијесно набраја да је „нашој браћи Хрватима све мало.
Српске народне пјесме немилице нам отимљу, те се Матица Хрватска спрема, да их изда под својијем именом; српски књижевни језик крсте хрватскијем; па чак ни поједини Срби, као што је Тесла, не могу се отети грабљивијем канџама.
Овдашњи ‘Народни Лист’, говорећи о Тесли, називље га ‘даровитијем Хрватом’, Теслу, Србина по крви, језику, чуству“, а онда острашћено наводи да је „Шовинизам браће Хрвата прешао у безобразлук!“ (Љ. Марковић и др. Први новински чланци о Николи Тесли објављени на српском језику).
Тесла је повремено Косановићу слао стручне часописе, како би их упознао са својим изумима, а овај му је одговарао и извјештавао га да су многи писали о њему.


Он у марту 1890. пише Тесли, након што је добио један такав часопис, да га „Српство и Словенство зна и досад, али ако Бог да, сад ће још више“.
Књиге су Тесли слали и сестра Марица и зет Николадин Косановић, а у једном од писама, он говори Тесли да му шаље књижице у два пакета, „осим оних, које су Теби познатије него мени, као Горц.Вијенац, Ченгиј Ага… неки комад Веселиновића (сеоског учитеља Србијанског) и Лазаревића…“
,,Моја титула виша је од краљевске, ја сам – Србин“
Сам Тесла је, према ријечима стручњака, 1919. године, у часопису Моји проналасци објавио серију аутобиографских прича, гдје помиње анегдоту из Париза и тренутак када на питање рецепционара хотела у којем је одсео „која је његова титула“, каже да је „она највећа могућа“. „Виша од краљевске, ја сам Србин.“
Приликом једине посјете Београду 1892. године, као већ свјетски признат научник, имао је посебну поруку за српски народ:
„Своју радост, коју ја овога тренутка осјећам, ја не умијем да вам искажем, али се радујем што могу овом приликом да пред вама, мила браћо, изразим свагда своје најмилије задовољство, да сам био и да вазда остајем само Србин и ништа више… Дешава се, господо, да човек, удаљен од своје отаџбине, занет послом каквим се ја занимам, по каткад смете с ума своје име, своју народност и своју отаџбину. Али тога, господо, код мене никад није било, а надам се да и неће и не може икад ни бити. Ако се ја и не налазим међу вама, да као и ви што више привредим на олтар српске мисли, ја радим други посао, на други начин прослављам име српско, и на други начин радим и трудим се, да колико могу и ја што корисно привредим своме народу и својој милој браћи. И ако има какве славе и заслуге за човјечанство, да се припише моме имену, то та почаст више припада српском имену, српском народу из чије сам средине ја поникао.“
Даље је Тесла окупљенима говорио о „исконској борби наших предака на Косову“, и захвалио им следећим ријечима:
„Браћо и другови! Хвала вам на толикој пажњи и одликовању. У вама гледам ја младо Српство, које има да ради на општем задатку свију Срба. Ви сте будућност Српства. Ја сам – као што видите и чујете – остао Србин и преко мора, гдје се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви, и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свијету.
Извор: ИН4С, Недељник

BIVŠI AGENT CIA: Dobili smo milione da razbijemo Jugoslaviju, Srebrenica je inscenirana!



Nekadašnji agent američke tajne službe CIA Robert Baer tvrdi da su on i grupa američkih agenata s kojima je radio devedesetih godina imali na raspolaganju milione dolara budžeta za razbijanje Jugoslavije!
Autor knjige „Tajne Bele kuće“ otkrio je na promociji u Kvebeku, u Kanadi, da su od CIA dobili naglog da šireći mržnju izazovu raspad Jugoslavije. Baer je inače bio jedan od vodećih obaveštajaca CIA polovinom devedesetih…
– Dobio sam instrukcije da je Slovenija spremna da proglasi nezavisnost. Dat nam je novac, nekoliko miliona dolara, da finansiramo razne nevladine organizacije, opoziciju, ali i političare koji su raspirivali mržnju – posvedočio je Baer koji nije bio ko god u CIA već iskusni obaveštajac koji je u „Firmi“ radio 21 godinu, a praksu sticao u Madrasu i Nju Delhiju, Bejrutu, Kartumu, Parizu, Dušanbeu, Maroku, Jugoslaviji i delu Iraka u kojem žive Kurdi.
Po jednoj od njegovih knjiga snimljen je i holivudski film Sirijana, u kojem ga je glumio Džordž Kluni, koji je za tu ulogu dobio i Oskara. Baer je po okončanju obaveštajne karijere radio i za ugledne časopise poput Veniti fera, Vol strit žurnala, Vašington posta, ali i za internet izdanje magazina Tajm. Pre desetak godina Baer je jednom novinaru otkrio kako se CIA ophodi prema osumnjičenima za terorizam:
Ako želiš da ga ozbiljno ispitaju, pošalji ga u Jordan, ako želiš da ga muče, pošalji ga u Siriju, a ako želiš da iščezne s lica zemlje, pošalji ga u Egipat. Kada je okončao karijeru u CIA, agencija ga je odlikovala medaljom, a kad je reč o angažmanu u Jugoslaviji rekao je sledeće:
– Došao sam helikopterom sa još tri agenta. Sleteli smo u Sarajevo 12. januara 1991. Naš posao bio je da držimo na oku navodne srpske teroriste za koje smo očekivali da napadnu Sarajevo, a koji su delovali u okviru grupe koja je želela da izvede niz bombaških napada kao odgovor na namere vlasti BiH da izađu iz SFRJ.
Međutim, naš štab nas je slagao! Takva srpska grupa nije ni postojala, ni grupa, ni teroristi! Naš zadatak bio je da dižemo paniku među bosanskim političarima…da im napunimo glavu idejom da će Srbi napasti. Baer dodaje i da je cilj antisrpske propagande bio da se republike zavade i odvoje od Jugoslavije kao i da se nađe žrtveno jagnje koje će biti okrivljeno i odgovorno za rat i nasilje. Srbija je izabrana jer je bila naslednica Jugoslavije. Operacija razbijanja Jugoslavije zvala se „Istina“, mada je bila sve drugo…
Koji političari su radili za CIA?
Na pitanje ko su političari koje je plaćala CIA, Baer je označio sledeće ljude: Stipe Mesić, Franjo Tuđman, Alija Izetbegović, mnogi savetnici i službenici, ali i neki srpski generali, novinari…
„Srebrenica je politički marketing“
Baer je na pitanje o Srebrenici, koja u svetu slovi za simbol navodnog srpskog zverstva, rekao da je Srebrenica preuveličana priča u kojoj su mnogi ljudi nažalost izmanipulisani.
– Broj žrtava u Srebrenici potpuno je isti kao i broj ubijenih Srba, ali je Srebrenica politički marketing. Šef mi je nekoliko meseci pre navodnog zločina u Srebrenici u više navrata ponovio da će ime tog gradića uskoro biti udarna vest u celom svetu. Kad sam ga upitao zašto, rekao mi je videćeš – otkriva Baer i dodaje da je Srebrenica žrtvovana da Americi bude izgovor za napad na Srbe zbog njihovih navodnih zločina.
Izvor: Kurir

Како су комунисти опстали у Србији упркос малој подршци у народу?

Како су комунисти опстали у Србији упркос малој подршци у народу? 1

У ономе што данас подразумевамо под Републиком Србијом, комунисти нису имали велику подршку ни пре Другог светског рата нити за време тог рата. Највећу подршку су имали у Црној Гори код бивших зеленаша и у најзападнијим српским крајевима који су страдали од геноцида током НДХ. У централној Србији подршка је била занемарљива, али је ипак била приметна код одређеног броја младих занатлија, ученика средњих школа, гимназијалаца и студената.

Са територије данашње Србије (и Црне Горе) комунисти одлазе крајем лета и у јесен 1941. и пребацују се понајвише у Босну и све до јесени 1944. године се не враћају на та подручја. Постоје спорадични инциденти које комунисти предузимају на територији централне Србије, понајвише путем ситних злочиначких акција организација попут злогласног Космајског партизанског одреда, али то су дању били цивили, а ноћу диверзанти.
Комунисти никада не би завладали на територији данашње Србије да није било совјетских тенкова и Црвене армије. Без њих, чак и сво наоружање које су им Енглези дали 1943. године, не би им помогло да уђу на територију данашње Србије. У неколико наврата су то покушали током краја лета и јесени 1944. и сваки пут су били одбијени. Зато је код нас исход Другог светског рата зависио од тога да ли ће доћи до уласка англо-америчке војске као у Италији или Црвене армије као у Бугарској. Чим је Црвена армија прешла Дунав, рат је практично код нас био готов. Совјетска Црвена армија је довела комунисте на власт у Београду, а све је то учињено у складу са договором Черчил—Стаљин.
Како је могуће да се комунизам примио у Србији?
Одговор на то питање лежи у чињеници од 60.000 убијених људи које су комунисти побили чим су преузели власт на совјетским тенковима 1944. године. До те бројке је дошла Комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. Министарства правде Републике Србије.
http://www.otvorenaknjiga.komisija1944.mpravde.gov.rs. Претпоставља се да је број жртава бар за још трећину већи пошто се још увек врше истраживања.
Комунисти су, једноставно речено, побили целокупну српску грађанску класу, богатије људе, интелектуалце, професоре, најбоље сеоске домаћине, као и сваког у кога су посумњали да би у неком тренутку могао да буде опозиција. Не само то, послали су и српску омладину да улудо изгине на Сремском фронту, Јасеновац су оставили да ради до краја априла 1945, а све који су покушали да беже на запад у Италију и Аустрију су једноставно побили и у таквој атмосфери је било лако преузети полуге власти и одржавати је. Ступањем на сцену нових генерација, које су пролазиле индоктринацију у школама и учлањивањем најбљих студената и академаца у комунистичку партију, као и отварањем могућности професионалног напретка само путем партијског чланства долазимо и до формуле по којој комунистичка партија, њена идеологија и циљеви опстају као владајућа опција све до дан данас.
Ето, то су укратко разлози због чега се Србима десио комунизам.
ИЗВОР: ФБ Историја Срба, Видовдан

петак, 12. јул 2019.

Холандски пуковник: Срби нису починили геноцид, већ ослободили Сребреницу!

У хронологији новинских текстова о догађајима у Сребреници пада у очи да су војну операцију Војске РС против бошњачких снага, као геноцид окарактерисали холандски политичари и њихови медији. Први који су се супроставили оваквим догађајим били су свједоци – холандски војници који су све гледали својим очима.
Холандски министар за помоћ и развој Јан Пронк, а за њим министар одбране Јорис Ворхуве били су први који су догађаје из Сребренице описали као геноцид, подсјећа Интермагазин.


Холандски војници одмах су се супротставили медијској хистерији о етничком чишћењу, а касније су им се и осталих 1.200 припадника Холандског пјешадијског батаљона, који су у три ротације служили у енклави Сребреница од 1993. до 1995.
Сам „неспоразум“ холандске владе са својим војницима званично је почео када је одлазећи са службе у Босни, пуковник Томас Кареманс заповједник батаљона, у Загребу на пригодној конференцији за штампу 25. 7. 1995. похвалио припаднике Војске Републике Српске за веома добро испланирану и изведену акцију ослобађања Сребренице, пише Интермагазин.
Пуковник Кареманс је тада нагласио да је та акција била усмјерена искључиво против муслиманских јединица, а никако против припадника 13. пјешадијског батаљона из Холандије, који је био стациониран у Сребреници. Срби су вјешто надмудрили муслиманске војнике, закључио је Кареманс.
На питање загребачких новинара да објасни своје гледиште о наводном етничком чишћењу у Сребреници, пуковник Кареманс је одговорио да су муслимани попалили 200 српских села око Сребренице и побили становништво које је у њима живјело.


Ова његова изајава „шокантно“ је деловала на стране новинаре који су спремни дошли да нападну Кареманса.
Смијењен је убрзо и Каремансов претпостављени, холандски генерал Кузи.Он је изјавио „да након пада Сребренице српско-босанске трупе нису починиле геноцид над муслиманима („Ди велт“ 12. 7. 1996).
Немачки лист „Ди велт“ је 25. 7. 1995. извијестио да су се репортери новина распитивали код холандских војника, који су се вратили из Сребренице, и увек добијали исти одговор:
„У Сребреници се није збио геноцид!“
Војник из редова холандских плавих шлемова Арнолд Блом је пред државном комисијом Холандије био изричит:
„Када смо патролирали у енклави, муслимани су провоцирали српску ватру. Они су пуцали преко нас и тиме хтјели да постигну да Срби погоде неког од нас како би спољни свијет опет на њих свалио кривицу!“

четвртак, 11. јул 2019.

IBRAN MUSTAFIĆ: Sve priče o Srebrenici su laž i prevara, Alija je saučesnik zločina Orićeve mafije



"Majke Srebrenice su pantljičare, a sve priče o Srebrenici su laži i prevara", rekao je Ibran Mustafić svedok Tužilaštva BiH u procesu protiv Nasera Orića, nakon što je isteran iz sudnice i pre početka svedočenja.

Mustafić je ovo izjavio usred Sarajeva pred većinom domaćih medija među kojima je bio i novinar BN TV.
"Ja sam došao na ovaj sud da branim čast nevine dece od ovih pantljičara koje su se ovde okupile, jednostavno, od onih koji su se predstavili kao heroji Srebrenice, a oni su ustvari heroji obmane Srebrenice", rekao je Mustafić.

On je rekao da Sud BiH ne dozvoljava istinu i da je očito da se radi o montiranom procesu.
"Došao sam u Sarajevo da otvorim `Pandorinu kutiju` i da cela javnost zna da je Srebrenica prodata. Haos je izrežiran u kuhinji Međunarodne zajednice, a Alija Izetbegović je bio saučesnik zločina zajedno sa mafijom iz Srebrenice na čelu sa Naserom Orićem", jasan je Mustafić.

Ibran Mustafić je za vreme rata bio predsednik izvršnog odbora SO Srebrenice i autor je knjige "Planirani haos" u kojoj govori o umešanosti bošnjačkog političkog vrha u Srebrenici tokom rata u BiH, te zloupotrebi civila u ratne svrhe.
Mustafić tvrdi da je žrtvovan jedan narod u cilju zadobijanja svetske pažnje, te je Srebrenica projekat Međunarodne zajednice.

On je naveo i da je najmanje između 500 i 1.000 Bošnjaka iz Srebrenice ubijeno od strane svojih sunarodnika tokom proboja ka Tuzli, jula 1995. godine, zato što su postojali spiskovi onih koji "ni po koju cenu ne smeju živi da se dokopaju slobode".

Nakon ovog incidenta u Sudu BiH i njegovog pokušaja diskvalifikovanja tezom "psihičke neuračunjivosti" Mustafić kaže da očekuje zaštitu policije, ali i celokupne javnosti.

(BN televizija)

среда, 10. јул 2019.

Тражећи Немце – Налетели На Србе

Тражећи Немце – налетели на Србе

Хитлер је био опседнут аријевском расом, и нацисти су истраживали њено порекло, док није сазнао да све указује на Србе.
“Зауставите истраживања о Србима!!!“ урлао је Хитлер на немачке научнике који су изучавали историју Срба између Одре и Лабе и када му је саопштено да би “виша раса” могла у себи имати“… много Србских гена…”.
Ипак, сачувана је књига “Кроз столећа“ – “През летстотки” где је подручје између Лабе и Одре означено именом “Сербија”. Ту се објашњавају правци немачких освајања Србских територија у времену од 1050. до 1300. године У књизи “Zur sorbischen Geschichte” исто подручје обележено је као “Србска област“, насељена Србима.
Књига “Кроз векове“ (на лужичком србском језику), пише о историји Срба између Одре и Лабе, а територије су приказане на “Карта од Словена поседнутих предела средње и северне немачке у 9 веку“ (“Regio Surbi“) .
Тражећи Немце – налетели на Србе – али није могуће признати да су централне немачке земље- делови Србске прапостојбине.

Вук – тотемска животиња Срба



Вук је био тотемска животиња старих Словена. У српском фолклору вук заузима веома важну улогу, а исто је и са митологијом. Магијска пракса Срба такође је везана за вукове, било да се ради о ритуалима заштите, астралној или етеричној пројекцији, или пак о ритуалима везаним за култ предака. Неки од ових ритуала практикују се и дан-данас због чега је важно да испитамо каква је улога ове животиње у старословенском – српском веровању.
Митологија
Словенска митологија спомиње једно божаство које је у нераскидивој вези са вуком. То је Дажбог (Дајбог), бог Сунца и син Сварога, дакле,  један од Богова који се називају Сварожићима. Дажбог је као и већина божанстава териоморфан а његов животињски облик је бели хроми вук. Карактеристике вука који је Дажбогов животињски двојник свакако треба подробније анализирати будући да оне објашњавају не само Дажбогову природу већ и расветљавају нека од веровања Старих Словена везана за природне и небеске појаве. Шта заправо симболизује бела боја Дажбоговог вука? Помислићемо прво да се она односи на геогафски положај словенске прадомовине која се по многима налазила на крајњем Северу, у легендарној Хипербореји. Веома је чудно да бели вук у митологији Срба има типично поларне карактеристике. Међутим, бела боја вучјег крзна односи се, пре свега, на хтонични аспект Дажбога али и хтоничност самог вука. Дажбог је као што знамо, божанство подземног света у коме бораве мртви. Његова хтонична функција манифестује се у и веровању да је он бог рудника, дакле, божанство које обитава у подземном свету. Беле животиње у европском фолкору иначе представљају бића која повезују наш свет са светом духова тако да ње чудо што животињски облик једног хтоног божанства има крзно беле боје. Хромост Дажбоговог вука такође је везана је за хтоничну природу ове животиње а овај његов атрибут има своју основу у повезаности вука и Месеца. Као што знамо, вук је животиња која се у схватањима свих народа повезује са мрачним силама, подземним светом и демонским родом у опште. На нивоу планетарних сфера овоме, наравно, одговара Месец док је на нивоу психологије вук везан за оно нагонско и несвесно. Будући да је Месец у свим фазама, сем фазе пуног Месеца «сакат», сасвим је логично да ће једна лунарна животиња имати ове атрибуте (хромост али и мршавости поломљена кичма које су такође каратктеристике вука у српском фолклору). Сретен Петровић повезује вука посебно са фазом опадајућег месеца, периодом у коме се мрачне силе на врхунцу својих моћи. Митски вук «кривељан» такође је представљен као хром у бугарском и руском фолклору.


Још једно божанство везано је за вука и његов лунарни аспект а то је Хорз – Бог Месеца и јутарњег Сунца. Будући да се Хорзова владавина протеже од заласка сунца до његовог изласка можемо закључити да се овај период поклапа са периодом у коме је вук као животиња на врхунцу својих моћи (као што знамо, вук у то доба најчешће лови а такође, ово је и доба у коме се поједини људи – вукодлаци претварају у свог животињског претка). Један украјински мит говори о вези вука и Хорза: Кнез Вишеслав путује ноћу од Кијева до Крима преваљујући ову раздаљину великом брзином, такозваном «вучјим трком». Његов циљ је да до Крима стигне пре него што се зачују петлови, односно, пре него што изађе Сунце. Вишеслав покушава да пресече пут Хорзу, односно, Месецу и да, као типичан вукодлак, избегне зраке Сунца који би га очигледно вратили у људски облик. Јер шта је «вучји трк» ако не опис Вишеславовог путовања у вучјој форми тј. опис њега самог као вукодлака? У Украјни је, иначе, бели вук везан за Лесовика, шумског духа који је раније вероватно био сам Бог шума а овај дух назива се између осталог и «вучјим пастиром». Важно је инапоменути да мотив вука који јури Месец не постоји само у словенској митологији. Стари Нордијци веровали су такође да за Месецом јури вук чије је име Манагарм, који прождире Месец када га коначно стигне, узрокујући тако његово помрачење.
Још један мит везан је за вука а овај мит говори о Дажбоговом путовању у подземни свет и његовом браку са Мораном, словенском богињом смрти. Наиме, Морана и Дажбог имали су сина Вана кога је мајка ослепела, из жеље да се освети Дажбогу у когавише није била заљубљена. Ван је бачен у јаму, међутим, одатле га спашава Радгост и односи Живи која му је живом водом повраћа вид. Дажбог Морану за казну баца на ломачу и док гори, она проклиње Вана да постане вук. Ванова сестра Пољеља сазнаје да може спасти брата ако ћути седам година, а кад прође овај период он ће поново стећи своје људско обличје. Иако пролази кроз тешка искушења Пољеља ћути чак када је ставе на ломачу, међутим, у том тренутку се навршава период од седам година и Ван се претвара у човека спашаваљући сестру од сигурне смрти. Ипак Ван губи своје божанске моћи и као такав постаје само човек, од кога, по предању потичу Срби као народ. О култу вука код Срба биће речи касније а ово излагање о улози вука у словенској митологији завршићемо освртом на нетрадиционалан систем словенског паганизма, такозвани словенски ведизам Јурија Мирољубова и Александра Асова, и на место вука у овом систему.


Словенско-ведска астрологија која своју основу има у руском фолклору такође спомиње вука као важан фактор у догађајима који се одигравају у астралном свету богова – Наву. На словенском небу налази се сазвежђе Вука као и сазвежђе Волха Змајевича који утичу на збивања у свету богова, а ова збивања су пре свега везана за годишње кретање сунца – Дажбога и сазвежђа кроз која он пролази. Чак и један словенско-ведски бог, тј. божанство које је изворно ведско а касније је, од стране словенских неопагана словенизовaно, има вука за своју животињску форму. У питању је Индра, чији је син такође вук – Волх Змајевич , односно српски – Змај Огњени Вук. Александар Асов спомиње венетско племе које је живело на северу Европе а које је обожавало Индру и његовог сина, тј. поштовало је богове у лику вука. Сами Руси иначе обожавају медведа који је њихова тотемска животиња, будући да је руски митски предак био медвеђи бог је Велес.

Култ вука код старих Срба
Вук је, по Веселину Чајкановићу митски предак српског народа. Будући да су се Срби одавнина клањали Дажбогу сасвим је логично да се његов животињски облик сматра српским тотемом. Доласком хришћанства свети Сава преузео је готове све функције Дажбога, између осталих и његове вучје карактеристике. Зато се свети Сава назива заштитником вукова или као и Лесовик «вучјим пастиром». Веровање у вука као животињског претка код Срба се манифестује у многим обичајима. Рецимо, када је роди дете, у селу се његово рођење објављује тако што домаћин куће викне: «Родила вучица вука!». Српска мајка своме детету такође открива његово вучје порекло певајући ми следећу успаванку: «Нини сине, вуче и бауче, вучица те у гори родила». Још један обичај показује да су Срби веровали у своје вучје порекло. Новорођено дете Срби и су провлачили кроз вучје чељусти и тако би му омогућавали заштиту од зла, болести и демона. На тај начин божански предак Срба, Дажбогов хроми вук штитио би свог потомка. Коришћење бројних вучјих амајлија имало је исту сврху па су се делови вучјег тела често користили за терање злих сила. Од познатих амајлија ту су вучји зуби, чељусти, очи, срце, канџе и длаке а ова последња амајлија је по веровању могла да отера чак и самог ђавола.


Иначе, име Вук често је у српском народу, будући да се раније веровало да онај ко носи име тотемске животиње бива заштићен од свакавих зала. И дан-данас срећемо имена као што су Вук, Вукашин, Вукан, Вучица и Вукица, као и презимена Вучић, Вујошевић, Вукадиновић, Вујовић, Вучелић и многа друга. Бројни топомними такође су везани за име српског животињског претка: Вучидол, Вукодраж, Вучитрн, Вучје брдо итд. У Бугарској такође постоје многа места у чијој се основи имена налази именица «вук» односно бугарски «вьлк”. Нека од њих су: Вьлк, Вьлкан, Вьлковци, Вьлковия, Вьлчиградь, Вьлчовци, Вьлчиня итд.
Каква је улога вука била у религиозном животу старих Словене? Неки обичаји очувани си и дан данас тако да на основу њих можемо да реконструишемо основне одлике вучјег култа. Вуку су, у Србији посвећени зимски празници Мратинци. Осим тога, празник Светог Саве такође је везан за ову животињу а разлог томе је што је свети Сава, иначе српски светац-заштитник, преузео функције Дажбога. За време вучјих празника вуку су се приносиле жртве у храни, а такође су се вршиле и радње које би омогућиле заштиту од вука који је сељацима чинио велике штете нападајући њихову стоку. Рецимо, за Божић се у Србији припремала «вукова вечера» која је као жртвена понуда имала за циљ да умилостиви вука и обезбеди заштиту стоке. Ову «вукову вечеру» односио би један члан породице на раскршће, најчешће дете, које би оставивши храну тј. жртву вуку не осврнувши се одлазило кући. У Србији и Црној Гори зимски светитељи свети Тома и свети Арханђел по веровању отклапају вучје чељусти да би казнили непослушне чобане па вршењем симпатичке магије, сасвим неприлично за хришћанске свеце, шаљу вукове на стадо чобана. Вук се не сме спомињати за време такозваних вучјих празника. У случају да се, пак спомене, вук би се, по веровању, тако призвао и учинио многа зла стоци и људима. Вук се не сме спомињати ни ноћу, дакле , у периоду његове владавине па се уместо његовог имена користе називи непоменик, дивјина, каменик и ала.
Од вука се човек штити и тако што са њиме оствари родбински однос. Ова магијска пракса зове се кумљење и она је била прилично честа у религиозном животу Срба. Човек би овим актом кумљења обезбедио себи вукову заштиту јер, наравно, вук неће напасти оног који му је на неки начин род нити ће га економски оштетити нападајући му стоку. Србин се и од куге штитио ритуалом кумљења па је би у ту сврху призивао Чуму, односно персонификовану кугу и њу би називао кумом. Чак се и данас , у време које још увек можемо назвати хришћанским људи куме на стари, пагански начин, па ако неко жели да спречи неког да му наштети или га моли да му помогне каже «Кумим те Богом».


Како кажу историјски извори, народи који су живели у близини Словена веровали су да се њихови суседи понекад претварају у вукове. Особе које преузимају животињско обличје у словенском фолклору називају се вукодлацима који се понекад идентификују са вампирима. Постоје два начина да човек постане вукодлак. Један је повезан са одређеном врстом магијске праксе сличне астралној пројекцији при којој душа човека напушта његово тело и улази у тело друге животиње док је други начин повезан са култом предака, посебном предачким култом код Срба. Споменули смо већ украјинског кнеза Вишеслава који се ноћу претвара у вука и «вучјим трком» пресреће путању Месеца. Вишеслав је очигледно био обдарен способношћу да пошаље своју душу у тело вука што је типична одлика шамана из свих крајева света. Словенске бајке пуне су описа сличних ситуација па тако имамо јунаке који се претварајају у змије, принцезе које се претварају у жабе итд. У српском фолклору постоји веровање у људе који се рађају са посебним способностима – аловите или змајевите људе као и здухаче. Ови људи би се ноћу претварали у змајеве, ваздушне духове – здухе или животиње, и на тај начин штитили своје село, нападали оно суседно или пак обављали неке друге магијске радње.
Веровање у вукодлака постоји код свих словенских народа. Код Бугара се овај ентитет зове влъколакъ, код Руса волкодлак, код Чеха влкодлак, Пољака wилколак, а Срба и Хрвата вукодлак. Ова именица се састоји од две речи вук и длака означавајући тако човека који има вучје крзно, односно вучји облик. Слична етимолофгија постоји и у нордијској речи улфсарк, где именица улф означава вука а сарк  кожу или кошуљу. Ове именице односе се на човека сличних карактеристика – човека који је својом вољом за живота или после смрти (као што је то случај код Срба) постао обузет својом животињском природом. Вукодлаци и улфсарци су очигледно на неки начин повезан са вучјим тотемом, што ће рећи да они, за разлику од других, у јаком су крвном или духовном сродству са својим животињским претком. Јер и у нордијском и у словенском фолклору постоје људи који се претварају у друге животиње, а таквии људи су, рецимо, словенски здухачи или аловити људи које смо већ споменули као и нордијски берсерци, људи који се делимично претварају у медведе.


Вукодлак је у српском фолклору повезнан са култом предака, односно веровањем да ће се њихов мртви сродник после смрти претворити у крвожедно вуколико створење. Овакво биће називе се и вампир а његова основна карактеристика је неутољива жеђ за крвљу. Зашто су Срби веровали да ће мртвац преузети баш облик вука а не неке друге животиње? Зато што је српско врховно божанство некада давно било Дажбог, бог сунца и света мртвих чији је животињски облик био управо вук. Сасвим је логично онда да ће Дажбог који влада мртвима под своју власт узети човека који је припадао његовом, вучјем роду тј. да ће српски животињски предак узети под своје свог преминулог потомка. Важно је и напоменути да вампир још није сасвим зашао у свет мртвих будући да је он на одређени начин још увек жив и да има своју телесну манифестацију. Управо та телесна манифестација има одлике оба света; људског – јер вукодлак је још увек получовек, и подземног, јер је човек попримио одлике једне хтоничне животиње.
Вукодлак је, дакле, онај који борави на граници између два света. Срби верују да ће човек постати вукодлак ако преко његовог гроба прелети нека птица или преко гроба претрчи неко живинче. После 40 дана човек се “повампири” и почиње да дави људе по кућама пијући им крв. Од те крви се вампир или вукодлак толико надује и поцрвени да се чак каже “црвен као вампир”. Осим тога, вампир одлази и својој, сада већ бившој жени и води љубав са њом из чега се по веровању, рађа дете без костију. Да би се открило ко је од нетом сахрањених мртваца постао вукодлак сељаци доводе ждребе без белега и воде га ог гроба до гроба. Када се ждребе заустави код гроба вукодлака сељаци узму глогов колац и избоду леш. Овде поново видимо нека општа места из словенске митологије и фолклора. Ждребе се одвајкада користило за гатање и предсказивање јер се у старој Европи веровало да коњи, посебно они бели или у било кавом смислу чисти (без белега) представљају везу између људског света и света духова. Глог је биљка за коју се одвајкада сматрало да има заштитничке моћи, а у циљу заштите користили су се такође бели лук, бреза и оскоруша. Осим вучјих карактеристика вампир је представљен и као човек који на леђима носи свој покров а осим око гробља и куће својих сродника које је походио, вапмир се појављивао и око воденица, амбара и сличних “сеновотих” места. Вукодлак може постати и некрштено дете које је сахрањено у мајчиној утроби. Оно после седам година порасте као вук, међутим, оно постоје кудикамо окрутније и крвожедније.
Култ вука код данашњих Срба 
Симболику вука у традиционалној култури свих словенских народа, увелико одређују његова амбивалентност и „граничност“. Као карактеристичне семантичке опозиције у вези са вуком у симболичком погледу на свет који мотивише српска народна веровања, обреде и обичаје (а што га они и одражавају), обично се наводе своје – туђе, блиско – далеко, питомо или домаће – дивље, социјално или људско – демонско, при чему се симболика вука често описује у терминима другог члана опозиције. Фундаменталније обележје, међутим, које стоји иза већине традиционалних симболичких представа о вуку, нарочито јужнословенских, чине његова посредничка (медијаторска) функција и статус граничне животиње у симболици света. Овде ће бити реч о вучјим устима (и њиховим саставним деловима – чељусти, зубима, „зеву“, ждрелу, а и о гркљану) као носиоцу великог дела посредничких значења и функција вука у симболичком моделу света што се одражава у српским народним обичајима и веровањима која се односе на вука. Видеће се да народне представе о вучјим устима даље упућују на неколико других домена и кодова традиционалне културе, те на елементе чија се значења и функције кодирају на сличан начин. Хомологије које се стварају између тих кодова мотивисане су општим схватањима о кретањима кроз телесне отворе као локусе – и операторе – за трансформисање симболичких квалитета. При разматрању симболике вучјих уста говориће се о семантичким димензијама или континуумима радије него опозицијама, ради бољег разумевања динамичног аспекта у медијалној позицији вучјих уста.


Већ по најтипичнијим глаголским предикатима вука (у народном причању о вуку, у усменој књижевности, у народним мотивацијама обреда који се изводе против дејствовања вука итд.) види се да се главна конкретна деструктивна делатност вука дешава путем његових уста и њихових саставних делова: вук коље, дави (зубима), уједе, поједе, изједе, ждере, и зева/зине (да би ујео). Овај задњи предикат има посебно значење у симболици вука; на њега ћемо се више пута вратити. Кољући и једући стоку (највише овце), вук стоку повлачи из културне сфере и уништава њену корист за човека. Преко вучјих уста, стока се креће и помиче по семантичким континуумима културно или контролисано – природно или неконтролисано, питомо или домаће – дивље, своје – туђе, блиско – далеко према природноме и неконтролисаноме, дивљему, туђему, далекоме; и „што вук собом улови и у чељусти ухвати, а хајдук у кућу унесе, то се не поврће“. Према томе, обредно-симболичко деловање на вука да би се спречило такво дејствовање, првенствено и поглавито се дешава преко његових уста као објекта, који онда метонимијски представља целог вука.
Цели низ оказионалних (кад се стока изгуби, кад вук напада на стоку) и календарских (углавном у вези са „вучјим свецима“ и граничним периодима као што су почетак зимске сезоне, Божић – некрштени дани, „Међудневица“ и др.) обичаја, обреда, забрана и магијско-симболичких поступака има за циљ да се спречи деловање вучјих уста тако да се она затворе (или оставе затворена), завежу, закамене и слично. Због ограниченог опсега текста овде не можемо да понудимо потпуни опис свих тих разноврсних забрана и поступака, него ћемо се осврнути на неколико типичних елемената из њихових вербалних, акционих и предметних кодова, уз покушај да мало подробније карактеришемо и интерпретирамо њихову симболику.


Из етнографске литературе добро су познате разноразне забране на домаћу радиност (особито на прераду вуне) и на рад око стоке у различитим – поглавито сточарским – крајевима у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори, а од којих је већина везана за почетак зимске сезоне, односно на тзв. вучје свеце (Мрату, Ђорђа, Арханђела Михаила, Саву, Андреју, Игњатија, Николу, Димитрија, Данила и др. – за које се верује да управљају вуковима и да могу да им отворе и затворе уста, и за божићни период (тзв. некрштени дани Бадњи дан, Божић, Богојављење), тј. за „граничне“ и опасне периоде у којима има и највише напада вукова.Овим се периодима понегде додају и „гранични“ и „несрећни“ дани недеље преко целе године, као нпр. среда и петак. Посебно се забрањује руковање оштрим предметима, нарочито онима који се употребљавају у преради вуне и текстилној радиности, радови ткалачког циклуса, и уопште рад око стоке и њених производа. Мотивације тих забрана у неким су случајевима јасније исказане него у другима. Употреба оштрих и зупчастих предмета (ножева за резање меса, гребена за гребенање вуне, чешљева и др.) сматра се опасном због њиховог асоцирања са вучјим зубима; објекат забране чине и предмети који подсећају на вучја уста и који могу и попут њих да се отворе, као што су ножеви на расклапање, маказе (посебно оне за стрижење оваца), гребени, бритве, а и ковчези, сланице итд. Разуме се да се на забрану у вези њиховог спољашњег изгледа надовезује и забрана на њихово уобичајено употребљавање (забрана у акционом коду). Гребени и маказе као предмети забране овде нису узети из предметног кода једино по спољашњим сличностима са вучјим зубима и устима, но и на темељу њихових функција и деловања у култури, који су хомологни али супротни дејствовању вучјих уста: њихово је деловање у техничким радовима око вуне „контролисано културно-продуктивно“ (њима се продуцира чисто и добро вунено влакно за текстилну радиност), док је деловање вучјих уста (на стоку) „неконтролисано природно-деструктивно“. Другим речима, ови се предмети ритуализују због њиховог потенцијалног деструктивног дејствовања у периодима опасним због вукова, зато што се метафорично могу схватити као вучја уста и зато што објекат њиховог уобичајеног деловања – вуна – метонимијски може да представља овцу (и даље стоку.) Од њих се, чини се, забрана може ширити на друге оштре и зупчасте предмете и предмете на расклапање (чије функције не морају обавезно да стоје у вези са вуном), као и уопште на радове са вуном (а што се одатле понекад проширује и на радове са конопљом.) Уколико се по ознакама „домаће“ и „питомо“ на семантичком континууму домаће или питомо – дивље могу поистоветити људи и стока (а по народним схватањима вук зна појести и људе), забрана у вези са вучјим устима примењује се и на чешљање, шишање и бријање.


По забрани на упрезање волова види се да и јарам, у околностима опасним због вукова, може променити своју семантику и схватити се као непријатељска уста која могу да „обзину“ стоку. Слично је схватање о седлу вероватно мотивисало забрану на седлање коња од Св. Данила до Св. Јована код Срба у Буковици у Далмацији. Мање су прозирне мотивације забране на рад на опанцима и на разопућивање или скидање опанака код чобана. Ово се може свести на забрану на то да се реже или раставља материјал из којег се праве опанци (поготову ако се за њих употребљава овчја или говеђа кожа), али има и индиција да се опанак може схватити као уста, која у овим случајевима не смеју да се отворе: у једној загонеци се опута и ђон од опанка кодирају као овчји тор и говеђи гној; а у другој – у којој се појављује и вук – (људска) уста кодирају се као „тор“: Уђе курјак у тор, овцу увати, па кост изједе, а меса се не дотаче (црв у зубу). Схватање тора као „уста“ може играти улогу у мотивацији забрана на премештање, растављање, чишћење и уопште дирање торова као уста која у овим периодима морају да стоје непомичним и затвореним. Уз то је очита мотивација да се тор са овцама нипошто не сме изложити (отварањем) опасности вукова; у источној Херцеговини и код Срба Граничара забележено је веровање да се вилице божићне печенице не смеју разглавити, да не би вук дошао у тор. Понегде се употребљава и назив „уста“ за улаз у тор. И врата од стаје могу да симболизују вучја уста; тако су у Хомољу на Бадњи дан стаје морале да остану затворене, „да би вуковима уста остала затворена“.
Симболичким поистовећивањем вучјих и људских уста мотивисане су забране на употребу месних и других сточарских производа у прехрани (при чему прехрамбено деловање људских уста с обзиром на вука придобија деструктивну конотацију), као и пост и ћутање], што се све може интерпретирати као „држати уста затворена“. Тако се у Имљанима у Босни на Бадњи дан није смело ништа јести до навече, а чобани чак нису отварали уста, да би зверима (вуковима и медведима) уста била везана преко целе године; исто се није ништа јело на Ђурђевдан, да вук током наредне године не би клао овце. Томе се додаје и широко распрострањени општи табу на изговарање имена вука; поступци у случају нарушења тог табуа, као и нека еуфемистичка имена за вука, већ спадају у активне заштитне мере против деловања вучјих уста (види о томе ниже). Овде су од посебног значаја специфичне забране на изговарање имена вука за време јела, а које могу вредети и ван „опасних“ календарских периода. Тако код Срба у Јању у Босни „не ваља“ спомињати вука „преко залогаја“ у устима, јер ће иначе вук човека на путу „напасти“ или „препасти„; ако се већ на тај начин споменуо, треба тај залогај одмах да се избаци из уста.
Овде бисмо могли да споменемо и веома раширено веровање да вук може човеку да одузме глас (тј. може му затворити уста да не може викати на њега) ако га као први угледа или обзине (отвори уста на њега); обрнуто се верује да човек вуку може да затвори уста ако га као први угледа (и почне викати на њега. Према опозицији човек – вук, мотивација овог веровања могла би се интерпретирати по принципу „не могу двоја супротна уста истовремено бити отворена“, или пак по принципу да не иду заједно говорити (продуктивна активност људских уста која се овде може применити против вука) и јести (деструктивна активност вучјих уста), што може вредети и као мотивација забране на то да се говори о вуку за време јела. Сем тога верује се још да вук, ако не зине пре изласка сунца, тога дана неће моћи да отвара уста да уједе стоку.


Због своје медијалне позиције на хоризонталном плану у симболици света, и симболичког статуса чувара границе између туђег (нељудског) и свог (људског) простора (сличан статус ужива пас, али из перспективе домаћег простора), вук по народним схватањима може бити најљући непријатељ нечистој сили, често отелотвореним болестима, која нарушава границу два простора. О улози вука у народним бајањима и магији против нечисте силе и болести из такве перспективе писао је Љубинко Раденковић. Уз општу употребу делова вучјег тела у народној магији и медицини (чиме се метонимијски указује на његову присутност, нпр. у хамајлијама, у кађењу вучјим длакама итд.) и често појављивање вука у сижеима басми као активног прогонитеља болести, у многим се случајевима против нечисте силе и болести потенцира баш деструктивно деловање вучјих уста или њихових саставних делова. Томе би одговарала културно-симболичка стратегија да се деструктивни аспект вучјих уста (која су иначе отворена према домаћем и културном) на хоризонталној оси окрене у заштиту против демона и болести, и у корист човеку; тиме она из перспективе културе добијају апотропејску функцију и значај. Резултат је да се нечистој сили спречава прелаз од туђега према својему, или да се у процесу прелаза униште њене моћи.
Асоцијација вука са заштитом против болести и злих утицаја има посебно значење у вези са порођајем и бригом за малу – особито мушку – децу те у приликама високе смртности деце. Овде, међутим, важну улогу игра и општа асоцијација вука са здрављем и снагом, што за дете које се на разне начине поистовећује са вуком поред заштитног значења носи и продуктивну конотацију. Тако су у широкој употреби у хамајлијама за децу, и међу предметима који се након порођаја стављају око породиље и детета, вучји зуби, сем заштитне функције (да вештице не би појеле дете – мотивација томе може бити и да дете буде јако као вук). Позната је и пракса да се дететови први зуби зову вучићи (или вучине) да би имало јаке и здраве зубе, или да се детету око врата обеси вучји зуб против зубобоље. Занимљиво је да се међу уобичајеним заштитним предметима (против вештица, порођајних демона и урока) око новорођеног детета и породиље појављују и предмети који у периодима опасним због вукова могу да симболизују вучје зубе и уста: тако се код детета – поред белог лука и др. – редовно налазе отворени ножеви, чешљеви, бритве, као и отворене маказе и гребени (међу које се ставља дететова глава. Они изазивају асоцијацију на оштре зубе и уста која су отворена према нечистој сили, те се тако супротстављају негативном дејствовању непријатељских уста, њихова могућа веза са вучјим зубима и устима још појачавају ту симболику. Довољно је позната и пракса да се деци као јамство за здравље, дају имена типа Вук, Вуко, Вукашин и друга. У контексту симболике вучјих уста у том погледу свакако је занимљиво презиме Зјајвук, забележено у Лици, које има изразито акциону конотацију и поред елемента вук садржи и вучји глаголски предикат зјати (зевати/зинути).

Провлачење слабе, болесне или плашљиве деце кроз кожу одрану са вучјих чељусти, најчешће звану „вучји зев“ (а зове се још и „вучје вилице“ или „вучја чељуст“ већ претежно представља други, продуктивни аспект вучјих уста. Конкретне мотивације овог поступка могу да буду различите; дете се провлачи кроз вучји зев: да би остало живо (у случају кад се „деца не држе“); против сваког зла и против сваке болести; да би било „здраво као вук“; да би се лако отхранио „како се курјак лако отхранио“; или да би имало добар апетит (тј. да би јело као вук). Главни је његов циљ, чини се, ипак да се дете поистовети са вуком те да тако буде заштићено од болести и злих утицаја. Сем тога, као лек против разних болести понегде се пије вода која је преливена кроз вучју чељуст. На Косову су купали децу у води преливеној кроз вучји гркљан ако је постојала опасност да ће се удавити од плача, тј. ако им се грло толико стискало да нису могла да дишу; овај поступак очито мотивише народно схватање о „отворености“ вучјег ждрела и гркљана и о „лакоћи пролаза“ кроз њих (а што иначе у околностима опасним због вукова води до симболичког затварања вучјих уста).
Идеја да неки народ води прекло од вукова заједничка је многим европским народима, нарочито северним. То је једна од ствари која нас повезује са нордијским народима. Као што је доказао Веселин Чајкановић, један од највећих ауторитета за словенску религију, наши стари словенски богови имају много више заједничких особина са старогерманским и нордијским боговима, него са руским. Све древне европске религије воде порекло из једне заједничке, словенске.
1243425_10201845670441005_1186737654_o