Папа је тражио од цара Душана да покатоличи Србе, а добио је НАЈПОЗНАТИЈУ СРПСKУ ПСОВKУ KАО

Бадњи дан 24. децембра 1354. године папа Иноћентије ВИ послао је писмо цару Душану Силном, изражавајући пре свега жељу да га, заједно са његовим народом, што пре види међу верницима Kатоличке цркве.

Народ у Душановој држави, нарочито у неким њеним крајевима, много је пропатио од Турака и стога папа напомиње да је с радошћу примио цареву молбу да га именује за капетана хришћанске војске у рату против неверника.

Kад се све буде завршило, Стефан Душан ће, према папиним речима, моћи да срећно и безбрижно живи, утолико срећнији што ће га штитити папска курија и католичка вера.

Папа је као легате упутио људе врло учене и на гласу које је српски цар требао да лепо угости и да саслуша. Мисију у Србији папа Иноћентије ВИ поверио је Французу Петру Томи.

Претпоставља се да је папског легата српски цар примио у Kрупиштима на обали Брегалнице, месту у којем је Стефан Душан боравио у пролеће-лето 1355. године.

О обравку Петра Томе на двору Стефана Душана, као и о свему што га је тамо снашло, постоји извештај Филипа Мезијера, његовог биографа и можда пратиоца на путу у Србију.

Према том извештају, боравак Петра Томе на српском двору није био ни мало пријатан. Већ при описивању првог сусрета са српским царем, Филип Мезијер констатује да је Стефан Душан био крупнији од многих људи свога времена и страшног изгледа. Петру Томи је предочено да је у Србији обичај да онај ко приступа цару треба пре поздрава да целива цареву ногу, а уколико тако не поступи, изложиће се великој опасности, чак можда и добијању строге казне. Упркос таквим упозорењима, Петар Тома је стао пред Стефана Душана без уобичајеног целивања његове ноге, што је цара изнервирала да га је крајње охоло и хладно примио. Мисија Петра Томе није постигла очекиване резултате, а у Ватикану постоји и оригиналан извештај о том сусрету са папским легатем кога је цар Душан Силни отерао у „трес вулвес матрес“! (у три пи*ке материне!)


srbijadanas

Зашто је био анатемисан цар Душан и врх Српске цркве?

Прије него што ће се прогласити за цара 1346 године, Душан је обавио неопходне припреме како у Србији тако и према државама од којих је за свој чин очекивао подршку. Душан је српску архиепископију дигао у ранг патријаршије, на шта Византија и Цариградска патријаршија нису могли ни у ком виду да пристану.

Одлуком цариградског патријарха Калика, донијетом 1352. године, изопштена је и осуђена на екскомуникацију српска висока црквена јерархија, која након тога више није била у канонским односима са Цариградом, а вјероватно ни са другим православним цркавама, што је значило да се налазила у расколу.

Од Васељенске цркве је био одлучен и српски двор, док ниже свештенство и народ нијесу били екскомуницирани. Анатема је, дакле, била усмјерена против цара Душана, српског патријарха и његових архијереја.

Ова анатема, указује академик Димитрије Богдановић, сводила се на раскол политичког и јерархијског карактера, није се протезала на народ, па се стога и „могла скинути дипломатским споразумом политичких и црквених власти, васпостављањем нормалних односа у договору и попуштању, без спектакуларних покајничких чинова“.

Византија није могла да призна ни Душаново крунисање за цара, ни стварање српске патријаршије. И једно и друго било је у супротности са најосновнијим начелима византијске политичке и црквене идеологије.

Како је Византија још у 9. вијеку, на примјеру Карла Великог, нашла солуцију признајући царску титулу без ознака универзалности, слично компромисно решење је примијенила и на Србију скоро шест вјекова касније. Тако у једној повељи из 1351. године, василевс Јован V Палеолог, на молбу „преузвишеног цара Србије“, потврђује посједе манастира Хиландара.

У Византији цариградски патријарх крунисао је византијског цара, док је папа то чинио на Западу. Како Душан није могао очекивати царску круну ни из једног од ова два хришћанска центра, „одлучено је да се ово достоајнство додијели српском архиепископу“ како би овај могао да га крунише. Одлуку су подржале Српска и Охридска архиепископија, као и Бугарска патријаршија, тако да је уз пристанак три аутокефалне цркве  и присуство српских епископа и бугарског патријарха, српски архиепископ Јоаникије проглашен за патријарха.

Дакле, на државном сабору у Скопљу, на Цвијети, 9. априла 1346, године, у цркви Богородице Тројеручице, свечано је проглашен за српског патријарха доташањи пећки архиепископ Јоаникије II. Титула му је била: патријарх свих српских и поморских земаља.

У житију патријарха Јоаникија, наводи се да је он крунисао Душана за Цара, у Скопљу, на Ускрс 1346 године, „благословом и руком преосвештеног патријарха Јоаникија и свих архијереја сабора српског, благословом и руком преосвештеног патријарха бугарског господина Симеона и свих архијереја сабора бугарског, а и молитвама и благословом свечаног сабора Свете Горе Атона, притом и свим игуманима и свим старцима сабора светогорскога“.

Извор: sedmica.me

ОД АНТИKЕ ДО СВЕТОГ САВЕ – Kо скрива српске законе (видео)

Историја Срба скривена је чак и када је у питању дело Светог Саве. То што шира јавност не зна за обелиск из Kсантоса (Срба у Ликији) није толико чудно, али изостанак Устава Светог Саве из школског програма и општег образовања јесте. У овој емисији откривамо континуитет српске цивилизације, обичајних норми и писаних закона од антике до Светог Саве.

Аутор: Александар Шаргић

Srbija Global

Ovako je izgledao PRVI DIPLOMATSKI SUSRET SRBA I NEMACA pre 830. godina

Susret dvojice vladara imao je svoju predistoriju. Poznato je da je Nemanja mnogo godina pre toga slao glasnike u nemačke zemlje, nastojeći da uspostavi diplomatske odnose sa Barbarosom i da u njemu nađe oslonac u borbi za oslobađanje srpskih zemalja od vizantijskog političkog uticaja. Takođe, zna se da je Barbarosa proputovao kroz naše krajeve još kao mladić 1147. godine, kada je pratio svog strica Konrada Hoenštaufena na putu za Palestinu. Ipak, dvojica vladara su se prvi i jedini put lično sreli te 1189. godine u Nišu. 

Dve godine ranije, muslimanski vojskovođa Saladin preoteo je sveti grad Jerusalim iz ruku krstaša. Vest o tome potresla je zapadnu Evropu, a Barbarosa se zavetovao da će pokrenuti krstaški pohod i osloboditi Jerusalim. 

U tom trenutku u dobi od gotovo sedamdeset godina života, Barbarosa je postigao gotovo sve što je jedan srednjovekovni vladar mogao da poželi. Pored carske, nosio je kraljevsku krunu nemačkih zemalja, Italije i Burgundije. Bio je srećan i u braku sa Beatrisom od Burgundije koja mu je rodila čak jedanaestoro dece. Priliku koja mu se ukazala da svoju veličanstvenu vladavinu okonča ne manje velikim poduhvatom kakav je bio povratak Jerusalima u ruke hrišćana nije želeo da propusti.

Barbarosinu objavu o pokretanju krstaškog pohoda pratila je razgranata diplomatska aktivnost. Carevi izaslanici posetili su tokom 1188. godine zemlje kroz koje je krstaška vojska trebalo da prođe, uključujući i Nemanjinu Srbiju. Na carev poziv, koji je preneo vitez Gotfrid od Vizenbaha, Nemanjini predstavnici su krajem iste godine došli u Nirnberg i tom prilikom su ugovoreni detalji prolaska krstaša preko srpskih zemalja.

Car Rimljana

U velikoj hronici grada Kelna ostalo je zabeleženo da su srpski predstavnici u Nirnbergu preneli radost njihovog vladara zbog toga što će videti „kako car Rimljana (što je bila Barbarosina zvanična titula) prolazi kao hodočasnik kroz njegove zemlje". Takođe, Nemanja je najavljivao da će cara „dočekati sa svim počastima, kako i dolikuje".

Na jednoj strani, stajao je najmoćniji vladar hrišćanske Evrope, a na drugoj srpski veliki župan koji je nastojao da objedini srpske zemlje pod svojom vlašću. Bilo je sasvim prirodno da Nemanja, kao izuzetno energičan i dalekovid političar, pokuša da iskoristi prolazak Barbarose i njegovih krstaša za svoje planove.

Nemanji je išlo naruku to što su odnosi Barbarose i Carigrada bili zategnuti. Za razliku od srdačnog prijema srpskih glasnika u Nirnbergu, istovremeni dolazak grčkih predstavnika u Barbarosinu rezidenciju bio je praćen međusobnim nepoverenjem. Na Bosforu se sumnjalo da je pravi cilj Barbarosinog pohoda njegova želja da osvoji Carigrad. 

Barbarosa i njegovi krstaši boravili su u Nišu samo četiri dana od 27. do 30. jula 1189. Ipak, doček koji je Nemanja priredio caru i potrepštine koje su Srbi pripremili za njegovu vojsku od više desetina hiljada ljudi, odavali su potpuno drugačiji utisak od hladnog i neprijateljskog odnosa vizantijskih vlasti prema krstašima. Iz ovog razloga ne čudi što su učesnici krstaškog pohoda detaljno opisali Barbarosin susret sa Nemanjom i njegovim bratom Stracimirom, kao i što su Srbe prikazali u veoma povoljnom svetlu.

Štaviše, praktično sva obaveštenja o susretu dvojice vladara ostavili su nam zapadni savremenici. Najpre, učesnici Barbarosinog pohoda: monah Ansbert, episkop Ditpold iz Pasaua i anonimni pisac "Istorije krstaša", potom hroničar Arnold iz Libeka i već spominjana kelnska hronika. U vizantijskim izvorima toga doba o srpsko-nemačkim pregovorima se vrlo malo govori, a Nemanjini sinovi Sveti Sava i Stefan Prvovenčani uopšte ne beleže susret njihovog oca sa Barbarosom.

Zlatne viljuške

Iako potiču samo sa jedne strane, sačuvani izveštaji o susretu Nemanje i Barbarose donose brojne pojedinosti i zanimljivosti. Najpre, oni govore o Nemanjinoj spremnosti da caru položi vazalnu zakletvu. Potom, pominju da je u Nišu ugovorena svadba između jednog od sinova Nemanjinog brata Miroslava i ćerke istarskog markgrofa Bertolda od Andeksa, bliskog Barbarosinog pratioca. Konačno, prema njihovom kazivanju, na Nemanjin poziv u Nišu su tada boravili i bugarski predstavnici koji su, zajedno sa Srbima, nudili caru podršku ukoliko se odluči na borbu protiv Vizantije.

A možda i najintrigantniji detalj koji izvori beleže predstavljaju pokloni koje je Nemanja podario Barbarosi. Reč je o jednom ukroćenom vepru, tri pripitomljena jelena i drugim životinjama.

Naravno, nijedan od očevidaca Nemanjinog i Barbarosinog susreta ne govori, niti daje bilo kakve naznake o tome da su srpski veliki župan i njegovi pratioci jeli zlatnim viljuškama, a car i njegovi krstaši prstima. To je samo izmišljotina novijeg datuma, bez ikakvog uporišta u istorijskim izvorima. Isto tako, nije tačna ni druga, često ponavljana zabluda, prema kojoj se, sklopivši sporazum sa Barbarosom, Nemanja potpisao a car stavio otisak prsta. Istina je da su obojica vladara bili pismeni, ali i da nikakvog pisanog sporazuma među njima nije bilo. Jedini dogovor – onaj o veridbi sina kneza Miroslava (koji nije lično bio prisutan u Nišu) i ćerke Bertolda od Andeksa – Nemanja i Stracimir ozvaničili su prostim rukovanjem sa Barbarosom i istarskim markgrofom, kako prenosi monah Ansbert.

Epilog

Za razliku od Nemanjinih planova, Barbarosa je jedino želeo da obezbedi slobodan prolaz svojoj vojsci na putu za Palestinu. Ipak, vizantijski vladar to krstašima nije dozvoljavao, ne opraštajući im, između ostalog, ni dobre odnose sa Srbima. Zato se nekoliko meseci kasnije, dok je krstaška vojska boravila u Trakiji, Barbarosa zaista odlučio da udari na Carigrad. U njegovom taboru su se tada setili Nemanje i car je čak doneo odluku da se sa Srbima i Bugarima dogovore detalji napada na vizantijsku prestonicu.

Vizantija je u poslednjem trenutku, u zimu 1189/1190. godine, kapitulirala pred Barbarosom. Njegovoj vojsci, kojoj su Grci želeli da što pre vide leđa, bio je dopušten slobodan prolaz u Malu Aziju. Da se plan zajedničkog napada krstaša, Srba i Bugara na Carigrad tada ostvario, istorija našeg podneblja nesumnjivo bi krenula drugim tokom. Ipak, nezahvalno je govoriti o tome šta bi bilo kad bi bilo. 

Nekoliko meseci kasnije, Barbarosa je nastradao na putu, utopivši se u jednoj rečici pre nego što je nogom kročio u Palestinu. A ubrzo zatim, Nemanja je bio prinuđen da uđe u pregovore sa Carigradom koji su doveli do političkog kompromisa dve sukobljene strane. Susret Nemanje i Barbarose u Nišu tako je ostao samo jedna živopisna epizoda, ali bez dubljih i značajnijih posledica za srpsku istoriju.

(Autor je viši naučni saradnik Istorijskog instituta u Beogradu i pisac knjige "Krstaši i Srbi")

ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ О СТЕФАНУ ДУШАНУ СИЛНОМ, СРБСКОМ ЦАРУ

ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ О СТЕФАНУ ДУШАНУ СИЛНОМ, СРБСКОМ ЦАРУ
Душановим освајањима почиње најсветлији период србске историје. Границе србске државе прошириле су се и на исток и на југ а србска држава је тада доживела врхунац свог развоја. За живота Стефана Душана србска држава је била најснажнија и најразвијенија балканска држава. Бугари и Грци су потпали под власт србске државе а она је ојачала како изнутра тако и споља.
Из приложеног се може видети да је Стефан Душан Немањић, касније назван и Душан Силни, био изузетно значајна историјска личност Србије, о којем се, на жалост, не говори довољно. Зато се приступило једном изузетно значајном историјском пројекту – играном документарном филму о Цару Душану, кога покрива Скопска продукција. Стефан Драшко, млади глумац који ће играти улогу Уроша V, тврди да ће снимање и реализација бити изведени у Скопљу. Реч је о пројекту који је рађен на српском језику, а везан је за дијаспору (припада државама бивше Југославије). Пројекат обухвата и предавање о цару Душану Силном, првом нашем цару. Упознати смо са Душановом владавином и историјом, те његовим ондашњим утицајем, по сценарију Ак.проф Јелене Kунарац(повереник)за БиХ РС Академије РАС и уз нарацију Босиљке Радусин Милићевић, чланице рас академије и Веселина Гатала. Предавање ће бити реализoвано и у крипти Цркве Светог Марка, под благословом оца Трајана.

Главни режисер је декан Драмских умјетности у Скопљу, проф. др. Секуловски. У улози цара Душана појавиће се Ивица Милићевић.
Зашто баш Стефан Душан?
Од краја XIII до краја XIV века, Скопље је под влашћу српских деспота. Цар Душан је преместио своју престоницу из Призрена у Скопље. Скопље је познато у српству као наша прва царска престоница. У њему се и данас налазе два препознатљива средњовјековна објекта која се везују за цара Душана. Први је Душанов град, односно остаци старе градске тврђаве, на доминантном брегу Градиште изнад ријеке Вардар, која представља значајан дио историје средњег вијека. Други значајан објекат је Душанов мост. Цар Душан се овјенчао и другим великим делима.
Стефан Душан се крунисао за цара на Васкрс, 16. априла 1346. године, у тврђави Kале. Kрунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон, као и архиепископ самосталне охридске архиепископије, уз присуство игумана и монаха Свете Горе. Образложење за овај поступак, цар Душан је нашао у учењу хришћанске цркве. Све што је некада држао први хришћански цар, Kонстантин Велики, прешло је у Душанове руке – то су биле земље и велики градови „грчког царства“. Од тада се потписивао као цар и самодржац Србије, Арбанаске, Бугарске, Грчке, Приморја и западних страна. Тада је установљен и велики српски грб.
Подсећајући на чин крунисања, он је у свом Законику те године написао и: „И Богом дарованим венцем царским венчан бих на царство у лето, мецеца априла 16. дан, у велики, радосни, многосветни празник Воскресење.“

Био је српски великаш: у његово време Скопље је било престоница једног великог царства, своју мудру владавину утемељио је Закоником прозваним Душанов, који се и данас изучава у историји свјетских правних наука, затим се изборио да се српска црква подигне на ранг патријаршије.
У прилогу овог чланка можете погледати промотивнр трејлере.

Скраћене верзије трејлера можете погледати овде:

и

izvor: srbskenovine.com

Слободан Филиповић: О лози Немањића

Предање Виландара преноси, да је владарска лоза Немањића божанског порекла и потиче од Исуса Риста, коју неки продужавају до ћесара Августа. Ако знамо, да Срби имају најстарији некласични владарски родослов у Европи, а да је Србска црква примогена, да ли је случајно што се најстарији изворни помен Риста јавља управо код Немањића у Законоправилу?

Карловачки родослов изводи лозу Немањића од цара Ликинија, који је биосрбске народности како је то и доказао Реља Новаковић. Поставља се питање, колико су историјски поуздани народно предање, и србски летописи? Много више од пропагандних прича владајуће историографије! Отуда је Немања по Милојевићу 53. србски владар од Свевлада 490. године. али, они и династије нису спорни, већ њихове државе!

Где су државе србских владара? Избрисане су са земљописне карте, како би на библијску и прасрбску реку Дунав, владајућа наука могла да досели неке „Словене“. Србија је под Свевладовићима била од Јадрана и Црног мора до севера Пољске и Балтика. Седам столетја касније, Немањин грб у 11 слика сведочи о величини његовог царства, на истом простору између Јадрана, Црног мора и Татри, где је живео само народ Срба до пре 200 година!

Ко је отац Немањин и од кога су рода његови преци? Тачан одговор даје његов син свети Сава србски патријарх, у виландарској „Повељи Симеона Немање“ где истиче очево старо порекло: Стога по многој својој и неизмерној милости и човекољубљу дарова наших прадедова, и наших дедова да владају овом земљом србском…обнових своју дедовину… Значи, цар Нееман, како Немању исправно зове Пећки летопис, није установио већ обновио србску државу!

Да ли је због тога Драгутин Анастасијевић био пред искључењем из Академије, јер ова институција није хтела да штампа његову књигу „Отац Немањин“, у којој се тврди да Немањићи потичу од зетске владарске династије? Зато, Никола Радојчић опомиње све историчаре, који не узимају у обзир Милојевића и Барски родослов, да државу Немањића изводе ниоткуда:Где је икада тако моћна држава израсла из ничега?.¹

Лоза Немањића се налази на фресци манастира Дечани, а иконе св. Саве србског патријарха, заједно са србским царевима Немањом и Лазаром су међу најважнијима у Кремљу.² Шта је онда узрок опструкција Немањића у науци, која производи бројне заблуде? Агресивна римокатоличка пропаганда, која помоћу извртања чињеница покушава да прикрије континуитет србске културе! Као што негирање Илијаде и њеног песника започиње после ренесансе, тако и негирање Немањића почиње тек после Берлинског конгреса, а нарочито је изражено после Другог рата!

Највећи доказ опструкције у науци, када је у питању „архонт Срибала“, представља јединствен пример девет очева Стевана Трећег Немање, од којих ниједан није тачан! Десети и прави биолошки отац Немање је Драгиња (гр. Драгихна), a значајан спомен његових поседа у Зети (Дукљи, Превали), постоји и дан данас на десној страни реке Бојане у имену регије и насеља Драгиња, који су по њему и добили име. Његов најмлађи син Немања је тринаести пас родослова од Радослава Првог (око 780 године), који су дали Симеон Богдановић и Константин Николајевић у 19-ом, Ђорђе Радојчић у 20-ом и Рајко Кривокапић-Клачински у 21. столетју, у својој књизи „Родом до искона“.³

Међу крвним прецима Немање је и Бодин, кабадахија кога је Ана Комнина назвала „ратоборни злоћа“. Он је деградиран у краља, иако је био двострукисрбски цар. Поред почињених братоубистава, он је самовољно озваничио нелегитимне династије Вукановић-Марковић у Рашкој, као и Јаблановиће у Босни. Међу њима је и Деса, фаворит Орбинија, за кога причају да је унук Бодинов, иако се његов син Ђорђе никада није женио. Ради се о другомДеси, брату Јелене жене Беле II. Управо су они из нелегитимне династије Марковић-Вукановић, па им историчари покушавају дати легитимитет преко„орођавања“ с Немањићима.

Погрешно приписивање роду Немањића, стоји у вези нелегитимности лозе Вукановића-Марковића орођених са угарским Арпадовићима, који су на основу ове женидбене везе стекли наводно право поседовања дела србске земље. Отуда, гроф Буонокаре де Видман зетску династију изводи од „Гота“, а саме Немањиће од нелегитимног Вукана рашког жупана, што стоји у вези случаја из Рашке, када је Бодин својевољно и нелегитмно пренео жупанство на своје дворске клетвенике.⁴

Два пута крунисани србски цар Бодин је направио кобну грешку, што није по исконски наследном владарском праву поставио за жупане Рашке своју браћу или стричеве, већ је то наследно право пренео на своје дворјане-клетвенике Марка и Вукана. Погубан и нелегитиман потез Бодина, допринеће касније династичким сукобима и слому србске државе. Зато, Барски родословац сасвим исправно закључује, да су разлози пропасти(србске) државе повезани са узроцима пропадања династије.⁵

Мало је познато, да су Немања и његов савременик роумски (ромејски) цар Манојло Комнен блиски рођаци у шестом пасу! За лозу Комнина кажу да је од Флавија, али се она „губи“ у шестом и појављује као побочна линија у другој половини десетог столетја, од које су Манојло Комнин и касније Наполеон. Родослов Немањића је значи старији око 200 година од роумских Комнина! Немањићи су рођаци и са Кантакузенима, јер је Јован Кантакузен-Немањић син Синише, полубрата цара Душана, чија је сестра царица Ангелина била удата за Тому Прељубовића цара Епира!

Јован је онај монах Јоасаф који је подигао манастир Метеоре, али је касније присвојен, тако што је проглашен за „Грка“. О овом србском цару сведочи слика у Националној галерији у Лувру, где он председава србским Сабором у Цариграду 1351. године. Од исте лозе Немањића, Комнина и Кантакузена је и србски цар Самуило, који имао независну србску цркву, са патријаршијом у Охриду и 31, владичанством! Св. Сава се позивао управо на Охридску патријаршију у континуитету апостолске (крстјанске) Србске цркве која је примогена!

Омаловажавање легитимних Немањића је данас стигло до бљувотине о посрбљеном имену несрбске династије. Нарочито се наглашава како је Немања тобоже крштен по католичком обреду. То је стари историјски фалсификат, који је у науку увео Ђура Даничић 1865. године. Подметање је и „папско крунисање“ Стевана Првовенчаног, које је оборио Љубомир Стевовић још 1995. у часопису „Расковник“, а други пут у „Светигори“ 2004-5. године.⁶

Немању безразложно оптужују да је прекршио право првенства на трону, иако то није истина, јер старији син Вукан је био и остао кнез Зете и Приморја. Чудо мудраци не приметише духовну вертикалу, или, рецимо, да са Немањићима код Срба престају династичка братубистава! Али, Немању оптужују чак и за снохачење, а његовог сина Растка за обљубу исте снахе!? Уз лажне и циничне оптужбе родоскрнућа, иде и заједљивa примедба, како је Јевдокија услед притиска Запада враћена у Цариград „гола и боса“, што је такође гола лаж.

Још се Немања оптужује да је “побио” 20.000 “богомила”. Интересантно, да је цифра „побијених“ баш „у главу“ једнака броју послатих на “онај свет” у Базијеру, од стране римоатоличке цркве, која је до 12. столетја искоренила правоверје на Западу, а то је једнобожачка вера Права (апостолска, крстјанска или светосавска), која је административном реформом руског патријарха Никона, претворена половином 17. столетја у данашњу јудео-масонску Ристову религију.

Према томе, одлука сабора код Петрове цркве у Расу о протеривању богомила (јеретика), односи се на „латинску јерес“ и агресивне католичке мисионаре који су роварили по Рашкој! То потврђује касније и Душанов Законик, који за „латинску јерес“ коју назива „полуверци“, предвиђа казне у члановима шест и осам по законима светих отаца.

Како то, да Немања помоћу „огња и мача“ утерује „ришћанство“, а није могао ништа шачици “богомила” у Босни, толеришући нелегитимне Јаблановиће од којих су каснији Котроманићи? О чему се ту ради? У средњем веку није постојала никаква секта богумила, веч само погрдан назив „богомили“ за припаднике „латинске јереси“, а исту реч је римокатоличка црква повратно користила у истом смислу за правоверне.⁷

Назив „богомили“ за измишљену секту, настао је као погрдан синоним за јерес, по гетском владици Богомилу, аријанцу са Никејског сабора који је у четвртом столетју држао службу на србском језику Беса у Цариграду и Јерусалиму. Богомиле као верску секту, измислила је Аустроугарска тек у 19. столетју из идеолошких разлога, како би прикрила србски карактер цркве у Босни, која је добила право титулисања краљевином ради лакше одбране од сталних папских насртаја.

Немања је обновитељ етнички чисте србске државе, која се по томе разликује од Ромеје (Роума), у којој су Срби такође били најбројнији народ! То значи, да су Немањићи ослобађали, а не освајали србски простор на југу како тврди владајућа историографија! Јер се „своја земља не осваја већ ослобађа“! О томе сведочи грчки попис у Егејској Македонији из 1904. године, у коме је 85% Срба! Такође и народна песма, у којој се Солун назива „србска крајина“. Данас тамо нема Срба, што је директна последица грчког етноцида!

У 12. столетју, почев од Венеције до Цариграда, као и од Алпа и Јадрана до Црног мора, постојала је држава само једног народа, а то су били Срби! Зато, Уве Топер за књигу “Краљевство Словена” опата Орбинија истиче, да је она школски пример настајања наше данашње слике (лажне) историје, јеропат Орбини је добио задатак, не само да уведе “Словене” у науку претварањем Срба у једно безначајно племе, већ и да оснује “нове” краљевине и кнежевине повезане са регионалним именима приказаним у Немањином грбу: Расија, Босна, Бугарска, Кроација, Далмација…

Младалачка поема Станислава Винавера под именом „Немања“, приказујепесничко созерцање „жупана“, који је определио Србе да иду путем од земаљског ка небеском! Али, за духовни пут је потребно знање! Немањићи су печатали Законоправило, црквени канон и најсвршенији грађански законик на свету, који претходи читавих 600 година Европи и Наполеоновом грађанском кодексу! Да ли је то разлог, што Срби не могу у Европу са св. Савом?

Као што Немању оптужују да је “побио” Србе “богомиле”, тако његовог сина Растка или св. Саву оптужују да је тобоже “измислио” календар и још придеувео у религију јудео-хуманистичко `ришћанство!? Све три тврдње су најобичније измишљотине владајуће историје, која ни сама не зна за секту“богомила” до 19. столетја, а писани записи србске календарске ере којивременски претходе св. Сави, сведоче о културном континуитету Срба.

Још кажу, како постоје ласцивне песме младога Растка упоредне Вуковом Црвен бану! Ако је св. Сава био распусник, зашто су како наводи Доментијан, фреске с ликом светитеља још за његова живота осликаване у Русији? Биће да је св. Сава “грешан”, зато што је обновљеној србској државности ударио темеље духовности, а нарочито што се позивао на примогеност Србске апостолске (правоверне, крстјанске или светосавске)цркве, са континуитетом преко Охридске патријаршије србског цара Самуила, чији је патријарх Јован потписао уговор о независној цркви са Василијем Другим, који је то и испоштовао, али не и његови наследници!

Кључно питање у вези св. Саве гласи: Шта је то србски патрирх св. Сава могао да тражи у Никеји 1219. године, за време „Латинског царства“, када он није основао већ само обновио самосталну Србску цркву? Св. Сава је био србски патријарх, који је већ имао 12 од 31-ог владичанства Охридске патријаршије. Његова титула патријарха и примогеност Србске цркве, у континуитету, довољно сведоче да је она била самостална. Као што нас лажно уче, да је Немања створио србску државу, коју је само обновио, тако нас исто погрешно уче, да је св. Сава установио Србску цркву, иако је само обновио!

Демократија је „мама“ за малоумне и лаковерне, а они Срби који хоће у Европу по сваку цену, треба прво да се поспу „пепелом по глави“,забораве на историјско памћење и „прихвате своје за туђе“! Зато, патријарх Варнава у Божићној посланици за 1937. годину вели: Не постоји никаква средина, или ћемо остати Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или отпадници интернационалисти, припадници некакве магле, белосветски грађани и рушиоци живота, без поноса, без вере и без морала.

Слободан М. Филиповић

1  Однос човека према сопственој прошлости везан је за енграме, које Мила Алечковић психолошки дефинише као биохемијске молекуле у сивој кори мозга.

2  Константин Никифоров упозорава, да се историја Срба не може писати без руских извора!

3  Родослов Немањића има 16 пасова, али се не знају поуздано имена прва три владара.

4  Буонокаре наводи да породица Капоне са Сицилије потиче од Немањића, позивајући се на генеалогију породице Капоне из 1561 године у столетју највећих фалсификата у историји.

5  Преко нелегитимних Вукановића, већ се угарски краљ Емерик (1196-1204 г.) самопрозвао краљем Срба, а Мађари ће иако су потпуно нови ентитет, то „право“ у 19-ом столетју преузети од православних Угара. Чукунунука БелеII Слијепог и Јелене, принцеза Каталина, удала се за краља Драгутина праунука Немањина, а Арпадовићи су се спретно уселили и у цариградски двор, где су дали значајан допринос паду Цариграда 1204 године, удајом Маргарите, ћерке Беле III за цара Роума (Ромеје) Исака II Анђела.

6  У Милешеви и Богородици Љевишки налазе се фреске, на којима су обле ромејске (роумске) круне насликане на живом малтеру фреско-техником,када и сам портрет Стевана Немањића, а касније је преко њега секо-техником досликана куполаста круна, тако да се данас виде само њене контуре!

7  Сви правоверни патарени протерани са Запада, обраћали су за помоћ оцу Растудију у Босни.