Од “А” до “Ш”

Духовност једног народа огледа се у његовом језику, јер, закони мишљења спадају у законе Природе. Речи не личе на оно што представљају (Панини), али, оне ипак имају везу са стварношћу. Не, само, да реч у србском значи слово, већ је србски једини духовни језик на свету, поред његове рецензије аријског на Истоку која се литерарно зове “санскрит”.

Сарбатско писмо је морфолошки идентично писму Винче тврди Роберт Латам, па није ни чудо, што је извор европске писмености прва цивилизација у Подунављу Хелма (Балкана). Валтер Вист каже да је аријска рецензија такозваног “санскрита” настала од вендског или србског језика, а Илија Живанчевић закључује, да су Срби народ који је дао реч свим осталим народима Европе. Доказ томе, поред осталог су и словне вредности које постоје само у србском језику, али не постоје у писмима Европе и Азије!

Сви Срби, алијас Словени, имају исту реч за појам “писати”, што је својеврсан доказ древности србског писма, упоредан песничком изразу “народи књиге” како су источни писци звали србске земље. Ако, упоредимо словне вредности аријског и писма Винче, са савременим србским, видећемо да постоје слова “А” и “Ш”, али нема латинског “w” (омега)! Сасвим је исправан закључак, да је слово “ш” замењено латинским “w” које је морфолошки веома слично, јер, ова два слова имају исту бројну вредност! Поготово, што слово “w” (“ом”) постоји у старосрбском, али je различите бројне вредности.

Преци Срба поштовали су космички закон ри, у значењу небо или богови неба, од истога корена као ритуал, ариј. риту, време богослужења, склад, подешено по мери, одакле је настало лат. ritus, религиозни обичај. Стари Срби су знали, да са нашег Сунца преко Часнога крста долази на Земљу милост божија и све оно што нам је потребно за живот. Небо и земља су за њих биле две свете посуде, као што је “човек посуда у коју Господ улива воду живота”.

Од “А” до “Ш” се иконографски представља као “сунчев печат” србске митологије, односно лабарум или чешће као “Ристов монограм” (енг. Chrismon). У свим представама без изузетка, од “А” до “Ш” је на водоравној оси просторно-временског крста, која симболише материјалну представу видљивог. Његове бројне иконографске представе са словом “ш” још увек постоје у црквама Каталоније, док су у Немачкој уклоњене и замењене омегом, тако да их је остало свега око пет одсто.

Крст са куриличним словом “ш”, на роумским
(“византијским”) вратима, Берлински музеј

Лабарум или Ристов монограм иконографски представља “сунчев печат”, симбол преламања светлости и атрибут бога Сунца. Тумачи се као сновиђење Стојана, алијас Константина и касније „римска“ ратна застава, иако лабарум постоји у црквеној уметности Палестине барем један век пре “Стојановог сна”. Монограм познат као лабарум, описао је Еузебије Цесарејски у биографији цара Стојана, алијас Константина Равноапостолног.

“Сунчев печат” са
куриличним словима: “Р” на ординати, уз “а” и “ш” на апциси крста. Репродукција фреске
из ранохришћанске некрополе у Нишу.

“Ристов монограм” као символ, такође постоји пре ришћанства и атрибут је халдејског бога Неба, док је у Мисиру познат под именом „Хорусова палица“. Лабарум је семантички истородан хетској владарској титули „лабарна“, од ариј. рави, Сунце, господар, одакле је семантички и бог Сунце Ра, како су у Мисиру звали асирског Мардука или Сербона. Слог ра, који се налази на врху сохе небеске, односно ординате временско-просторног крста, на аријском или

архаичном србском језику има више значења: Огањ, Ватра, злато (митски атрибут Сунца), светлост, стварање, поседовање, љубав…

Србска изрека “од А до Ш” у значењу (све)укупности, преобликована је у латинско “ алфа и омега”. Ако, почетно слово “А” у свим писмима има стилизацију сазвежђа Бика којим започиње циклус године звезданог закона васионе, онда је последње курилично слово “Ш” по облику слично слову “w” у латиници, стилизација графичке представе Риба и последњег сазвежђа у Зверокругу или Свароговом точку! Тиме се писмо приказује као пресликана стварност, у примордијалном циклусу године која по древном србском календару почиње пролећном равнодневицом у сазвежђу Бика. Почетак циклуса године у космогонији србског предања пресликава народно веровање “да Земља стоји на Бику”.

Последње слово азбуке “ш” и латинице “w” имају исту бројну вредност, са том разликом, што латинично омега не постоји у аријском, али постоје чак два слога “ша”. Аријски слог “ша”, односно слово “ш” са вирамом које је морфолошки једнако куриличном слову “ш”, има више значења: крај, деструкција, остатак, вечна срећа, рај, крајње ослобођење… Да ли је случајност, да крајње слово азбуке има споту крајности када је писмо пресликана стварност и обележје васељене?

Миленко Николић и Слободан Филиповић

NAJVEĆA LAŽ ISTORIJE: Kreće se lađa francuska!

Nikola Pašić je 15. januara 1916. godine uputio pismo ruskom caru Nikolaju Drugom tražeći pomoć. Dva dana kasnije, kada je primio telegram, car Nikolaj je poslao telegrame kralju Velike Britanije i predsjedniku Francuske, u kojima je rekao da ako srpska vojska ne bude spašena, da će Rusija raskinuti savez sa njima. Konačno, 28. januara, francuska vlada je odlučila da njena mornarica odloži sve druge transporte dok iz Albanije ne bude izvučena srpska vojska. Od tog dana, saveznički brodovi su počeli ubrzano prevoženje srpske vojske.

Тако гласи званична верзија српске историографије о једном од најтрагичнијих догађаја српског народа, српске војске и српске државе. Но, српске историјске књиге мораће да доживе ревизију макар када је ова тема у питању. Наиме, Мила Михајловић, новинар италијанске државне телевизије РАИ, случајно је пронашла документ Специјалне канцеларије Министарства краљевске морнарице Италије написан 1917. године у Милану, који баца потпуно ново историјско свјетло око српске голготе током Првог свјетског рата.

Овај документ, случајно откривен, али очито намјерно затурен – показује и доказује да српску војску нијесу спасили Енглези и Французи, што је опјевано и у чувеној пјесми „Креће се лађа француска“, већ Италијани и бродови Морнарице Италије.

Мила Михајловић, као приређивач репринт издања књиге „За српску војску – једна заборављена прича“ (Паоло Ђордани је први пут објавио ову књигу 1917. године), открива низ детаља о понашању српских савезника, Енглеске и Француске, током преласка српске војске преко Албаније и њеног извлачења са албанске обале и пребацивања на грчко острво Крф.

-До тих података сам дошла сасвим случајно. Листајући по италиајнским архивама, набасала сам на документ Специјалне канцеларије Министарства краљевске морнарице Италије, написан 1917. године у Милану – испричала је Мила Михајловић на недавној промоцији књиге у Београду. – Ријеч је о заборављеном војном документу под називом „За Српску војску“. Од тада се овом документу губи сваки траг, али и права истина о извлачењу српске војске из Албаније, која никад није званично изашла на свјетло дана.

Трагом валидности овог документа, Мила је кренула на многе адресе по Италији и Србији, тражећи одговор: Да ли још неко посједује овај документ? Свуда – зид ћутања, али и потврда у Морнарици Италији да се ради о оригиналном документу.

-Документ има изузетну историјску вриједност и значај за Србију, као једини постојећи документ и једина архивска грађа из тог периода. За Италију документ има огроман политички значај, јер откива да је Италија том приликом обавила хуманитарну интервенцију незапамћених размјера за коју се слободно може рећи да је највећа и најсложенија у историји.

На крају, као потврда да је Италија добро обавила посао, постоји доказ: Никола Пашић је 22. фебруара 1916. године са Крфа упутио писмо италијанској влади, у којем пише: „По завршетку транспорта Срба из Албаније, изражавам наискренију захвалност Краљевској влади за моменталну и ефикасну интервенцију Краљевске морнарице, као и за рад свих органа власти, хвала што се евакуација завршила брзо и на најбољи могући начин.“

Према књизи Паола Ђорданија из 1917. године, италијанскa војска је из Албаније евакуисала близу 300.000 српских војника и избјеглица, 24.000 аустријских војника – заробљеника српске војске, 10.153 коња, 68 топова и 300.000 тона хране и материјала. Са војском је евакуисана и српска влада, војни врх, парламент. Обављено је 248 пловидби и употријебљено 350 бродова и лађа. Читав посао је обављен уз огроман ризик од потапања бродова од њемачких подморница.

У истој операцији, евакуисано је и 6000 црногорских војника, добровољаца из Херцеговине и Боке, и краљ Никола Петровић са породицом.

Иако су Енглези и Французи преузели обавезу извлачења српске војске из Албаније, они су задржали став да је српска војска изгубљена за сва времена. Срби су били осуђени на пропаст.

После свега, требало је савезницима да смисле причу ко је спасио Српску војску, и тада креће и она чувена „Лађа француска“. Истина, било је пуно француских лађа, али касније, да возе Србе са Крфа за Солун, па на фронт. Када је требало спасавати Србе, била је, ту и тамо, по нека лађа француска, али највећи дио извлачења обавила је италијанска морнарица.

На наше питање: Зашто је скривана истина, Мила Михајловић каже: „И тада је вођен медијски рат, а Италија је била жртва медијског рата! Као што je познато, Италија је по договору са савезницима, након рата, требало да буде територијално награђена: Далмацијом, Албанијом, Истром и грчким острвима. Рат се завршава, савезници су побиједили захваљујући Италији и Србији, Русија више не постоји, а Енглеска, Француска и САД поништавају уговор о савезништву са Италијом. Скоро ништа што јој је обећано, Италија није добила, сем милион мртвих и 700.000 инвалида.“

Izvor: Sedmica

Ljudi koji danas slave Đurđic voleće ovu sliku: Kako su Englezi tokom Velikog rata podsticali ljude da pomognu Srbima

Đurđic, ili „Jesenji Đurđevdan“, hrišćanski je i narodni praznik čije obeležavanje verovatno potiče iz Rusije. Sveti Đorđe se na ikonama vezanim za ovu slavu prikazuje drugačije nego što je uobičajeno, ali ova slika je svejedno fascinantna i morali smo je danas podelili sa vama

„Sveti Đorđe ubija aždaju“ na propagandnom plakatu britanske vojske iz perioda Prvog svetskog rata. Foto: Wikimedia Commons/United States Library of Congress/Imperial War Museum/Adam Cuerden

Đurđic je jedan od dva hrišćanska praznika koji su posvećeni Svetom Đorđu, ali njegovo obeležavanje nije karakteristično za čitavu Pravoslavnu crkvu već čini se isključivo za rusku, srpsku i gruzinsku. Rusi ga zovu i „Jesenji Đorđe“ ili „Jurijev dan“, pošto oni Svetog Georgija po narodski nazivaju i Jurij, kao i Egor. Međutim, nigde se izgleda taj „jesenji Đurđevdan“ ne slavi istoga dana: mi ga obeležavamo 16. novembra po novom kalendaru, Gruzini 23. novembra (njima su oba dana posvećena Svetom Đorđu neradni jer im je on zaštitnik države), a Rusi 9. decembra.

Tako je po svemu sudeći običaj praznovanja Đurđica potekao iz Rusije, pošto su tamošnji seljaci sve do kraja šesnaestog veka imali pravo da u sedmici pre tog praznika i sedmici posle, promene gospodara tako što će se preseliti gde im je bolje; za vreme Borisa Godunova to pravo je ukinuto a seljaci su pretvoreni u robove po svemu osim po imenu, što će ostati do druge polovine devetnaestog veka. Otuda i izraz „eto ti, bako, Jurijevog dana“, što se govori kad neko pogazi obećanje ili ne ispuni šta je rekao; pored toga, ruska reč „obegoric“ koja znači „prevariti, napraviti budalom, preveslati“, dolazi upravo od narodnog imena ovog sveca.

Međutim je Đurđic praznik kojim se zapravo obeležava prenos moštiju ovog sveca iz Nikomedije u Lidu Palestinsku, čime se ispunila njegova poslednja želja. Pravoslavni kalendar ovako opisuje taj događaj: „Ovoga dana praznuje se prenos moštiju sv. Georgija iz Nikomidije u grad Lidu Palestinsku, gde postrada u vreme cara Dioklecijana. Stradanje ovoga divnog svetitelja opisano je pod 23. aprilom. Pred smrt svoju umoli sv. Georgije slugu svoga, da mu uzme telo po smrti i prenese u Palestinu, odakle mu i majka rodom beše, i gde imaše veliko imanje, koje razdade siromasima. Sluga tako i učini. U vreme cara Konstantina bude sazidan u Lidi krasan hram sv. Georgija od strane pobožnih hrišćana, pa prilikom osvećenja toga hrama prenesu se u nj mošti svetiteljeve, i tu sahrane. Bezbrojna čudesa dogodila su se od čudotvornih moštiju sv. Georgija, velikomučenika Hristova.“

Na ikonama vezanim za Đurđić ovaj se svetitelj ne prikazuje na uobičajeni način: umesto da na konju i u vojvodskom odelu ubija aždaju, predstavljen je kao pešak koji stoji i drži koplje ili mač. Tako da ovaj propagandni plakat britanske vojske iz 1915. godine, iz perioda Prvog svetskog rata, na kojem Sveti Đorđe ubija aždaju, nije striktno vezan za Đurđic, ali smo sigurni da nam oni koji danas slave ovu slavu neće zameriti, jer je plakat zaista fascinantan. U svakom slučaju, srećna slava!

VIDEO: A sada malo o aždajama i ljudima koji se bore protiv njih

This is a modal window.

No compatible source was found for this media.

(Telegraf.rs)

Једренски мир (1829) – Проширење Србије и аутономија

Једренски мир је уговор о миру који су 2. септембра 1829. године потписали представници Русије и Османског царства. Овим уговором су се Османлије обавезале да дозволе да Србија анектира шест нахија које су током Првог српског устанка освојили српски устаници, као и да признају аутономију Грчке.

Мировни уговор из Једрена био је уговор којим је окончан Руско-турски рат (1828—1829). Уговор је потписан 14. јуна 1829. у Једрену. С руске стране потписници су били Алексеј Орлов и Фјодор Пален, а с турске Мехмед Садик и бег Абдул Кадир. Уговор је имао 16 тачака.

Према уговору је Османско царство морало Русији дати делту Дунава, а Русија је вратила градове Ахалцихе и Ахалкалаки, као и део обале Црног мора од делте реке Кубањ. Русији је признато право на део Грузије са Имеретијом, Мингрелијом и Гурија, те део Јерменије, тј. канате Јереван и Нахичеван, које је султан уступио Персији уговором из Туркманчана годину раније.

Уговором је Турска такође морала дозволити руским грађанима право слободне трговине на својој територији. Пловидба Дарданелима и Босфором отворена је свим трговачким бродовима. Турска је морала да исплати Русији у року од 18 месеци своту од 1.500.000 холандских гулдена на име ратне одштете.

Султан је такође морао дати аутономију Србији и кнежевинама Молдавији и Влашкој, које су формално остале под Турском, али је Султан морао гарантовати њихов напредак и пуну слободу трговине. Руска војска је остала у Молдавији и Влашкој како би надгледала процес реформи. Турска се такође обавезала дати аутономију Грчкој.

Википедиа

NAJJAČA GRUPNA FOTKA U ISTORIJI SRBIJE: Naši na Krfu pred odlazak na Solunski front, na prašenje bugarskih i austrijskih zadnjica (FOTO)

Na Solunskom frontu srpskoj je vojsci glavna zanimacija bila prašenje bugarskih, nemačkih i austrijskih zadnjica, ali pre nego što su nas naši saveznici tamo prebacili sa Krfa, morali smo da odradimo jednu grupnu fotografiju. Nije bila za Instagram, ali je svejedno ostala u arhivi

Grupna fotografija srpskih vojnika tokom oporavka na Krfu i priprema za prebacivanje na Solunski front. Prva polovina 1916. godine. Foto: Wikimedia Commons/Ognjen Odobasic

Težak je bio za srpsku vojsku i srpski narod taj kraj 1915. i početak 1916. godine, kada smo se nakon godinu i po dana odolevanja svim nasrtajima Austrougarske i uspešnom odbranom teritorijalnog integriteta, napokon slomili, zbog toga što su Nemci odlučili da uzmu stvar u svoje ruke.

Srpska se vojska povukla preko Albanije i stigla do Skadra gde su je, posle nećkanja i odugovlačenja, prihvatile mornarice Francuske i Ujedinjenog Kraljevstva i prebacile na ostrvo Krf, radi oporavka.

Nakon toga, Srpska vojska, ono što je od nje ostalo, prebačena je na Solunski front. On je formiran 1916. godine, nakon propasti Srbije; naime, savezničke trupe su pre toga počele da se koncentrišu na tom prostoru da bi se prebacile na našu teritoriju i da bi nam pomogle u predstojećoj najezdi Nemaca i Austrougara, ali smo mi pali pre nego što su oni uspeli da nam se priključe (to je bila i delom krivica naših saveznika, jer su prekasno sa tom operacijom počeli).

Uglavnom, na Solunskom frontu srpskoj je vojsci glavna zanimacija bila prašenje bugarskih, nemačkih i austrijskih zadnjica, posebno u poslednjoj fazi rata kada smo probili tu barijeru i stuštili se ka otadžbini brže od francuske konjice.

No, pre nego što su nas naši saveznici prebacili sa Krfa u Solun, morali smo da odradimo jednu grupnu fotografiju. Nije bila za Instagram (nije postojao, a nije bilo ni selfija), ali je svejedno ostala u arhivi, da ispliva kada bude bilo zgodno da se tog perioda naše istorije prisetimo. Sada je zgodan trenutak.

(Telegraf.rs)

ИЗ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ: Како је настала српска униформа

Сивомаслинаста униформа војске краља Петра Првог Карађорђевића створила је такав култ непобедивости у народу да и дан-данас, век касније, нико не може ни да замисли бранитеља државе без препознатљиве боје панталона, блузе, шињела и капе.

Победе у оба балканска и херојске борбе у Првом светском рату нераскидиво су повезале војску са становништвом те да је ратна униформа постала народна ношња. Мало ко зна да су боја и модел војничке одеће, па чак и чувена шајкача, увезени у Србију из иностранства још у 19 веку.

УТИЦAЈ AУСТРИЈЕ

– У то време највећи утицај на униформу наше војске имали су Aустрија и Русија, а у мањој мери Немачка и Француска. Пре увођења једнообразне сивомаслинасте коришћене су се зелена, плава, тамноплава и смеђа боја униформе. Рецимо, зелену боју носили смо по угледу на Русију, а преузимали смо и униформу немачке државе Виртемберг и Белгије. Узор су нам биле државе које су нам одговарале или по величини или по снази. Крајем 19. века, нарочито у доба српско-турских ратова, доминира код нас аустријски модел који је био препознатљив по преклопцима на џеповима блузе у виду ластиног репа. Популарна шајкача је аустријска капа, и то пореклом још из 16. века – прича професор Чедомир Васић, приређивач изложбе „Војска краља Петра“, која је у Кући краља Петра Првог отворена до 30. августа поводом обележавања 95 година од краљеве смрти.

РAЗЛИКЕ ПО РОДОВИМA

Без обзира на спољашње утицаје, војничка униформа у Србији никада није одударала од друштвених прилика.

– Увек је био присутан рационални моменат, који је проистицао из објективних материјалних могућности земље. Дакле, није било претеривања у декорацији. На тај начин војска се повезивала са народом. У време доласка краља Петра на престо 1903. године била су присутна два основна типа војне одеће: свечани или парадни и службени, односно ратни – истиче Васић.

Прописом из 1900. године тада се боја униформе разликовала по родовима војске.

– Мундир или капут за генералштабне и санитетске официре био је црн, за инжењерске затворенозелене боје, за коњичке отвореноплав, а за све остале као и питомце Војне академије угаситоплав. Само за пешадијске официре уведен је мундир голубије боје како би им се подигао углед, по узору на аустроугарске генерале, док су војници задржали угаситоплаву боју копорана или горњег дела војне одеће – објашњава Васић.

УОЧИ РAТОВA

Уредбом о одећи српске војске од 4. фебруара 1911. године и Изменама и допунама од 5. маја те године установљен је изглед српске униформе уочи Балканских и Првог светског рата.

Невидљиве боје у складу с природом

Боја ратне униформе у складу са природом појављује се први пут са појавом бездимног барута средином 19 века.
– Да би се на ратишту распознавале трупе које је било тешко видети због дима барута, носиле су се униформе наглашеног колорита па није ни било битно да униформа буде у складу с природом. Међутим, са појавом бездимног барута, као и променом ратне доктрине долази до усвајања мање уочљиве одеће – каже Васић.

– Свечана одећа била је прописана само за официре, док је за редове и подофицире био прописан исти облик униформе и за свечано и за службено одело. Главне измене у односу на Пропис из 1900. године огледале су се у боји мундира, јер је већина родова добила црн, а само је коњица добила светлоплави и поједине струке тамноплав. По угледу на гарду, капа или калпак је постао виши, а спреда је добио златне плетенице – каже Васић и наглашава да је уредбом из 1908. године уведена једнобојна сивомаслинаста ратна униформа.

ИСПРAВКЕ

Да је краљ Петар Први имао слуха за традицију и мишљење својих потчињених и у погледу ратне униформе, показује и чињеница да је био спреман да мења већ донете прописе.

– По Уредби из марта 1911. године коју је потписао престолонаследник Aлександар, требало је да генерали имају светлоплаве лампазе на панталонама. Aли су по жељи генерали носили црвене лампазе још од времена кнеза Милоша. Краљ Петар Први је то кориговао и уз друге исправке учинио униформу економичнијом – истиче Васић и додаје да се због великих успеха војске Краља Петра у ратовима сивомаслинаста боја задржала до дана данашњег.

Пошто је до тада униформа била велики издатак за официре, дешавало се да одећа буде разнобојна.

–
Официри су сами куповали и шили себи одећу, што је нарочито за ниже чинове био огромни залогај док је војнике држава снабдевала војницима униформом. Због тога је било дозвољено да се поједини модел униформе носи све док не буде изношен – наглашава Васић.

НAКОН ГОЛГОТЕ

Након албанске голготе у Првом светском рату и искрцавања српске војске на Крфу униформа је махом била француска и енглеска.

– Боја француске униформе је била плава и жућкастозелена. Чакшире су биле сличне нашим, шињели углавном са два реда дугмади, а карактеристичан је био шлем, који ће остати обележје наших униформи до Другог светског рата. С друге стране, енглеска војничка блуза имала је истурене џепове, два на грудима, два на пешевима и нараменицама – каже Васић. н

STARE SRPSKE UNIFORME: Krenimo stazom od Prvog ustanka do marša po zagrebačkom Trgu bana Jelačića (FOTO)

Skoro stotinu i petnaest godina trajalo je titansko koračanje srpskih vojnika od Orašca pa do Slovenije, a na tom turbulentnum putu ništa se nije toliko često menjalo kao uniforme koje su nosili. Instinktivno smo znali šta želimo da postignemo, ali nismo bili sto posto sigurni šta za tu priliku da obučemo

Srpska vojska u periodu 1875-1900. godina. Foto: Wikimedia Commons/digitalcollections.nypl.org

Bez obzira kako posmatrali revolucionarnu Srbiju iz perioda Prvog srpskog ustanka, bez obzira što ona nije bila međunarodno priznata, ne može se reći da nije bila država.

Imala je svog poglavara, vožda; imala je izvršno-zakonodavni organ, Praviteljstvujušči sovjet, koji je u suštini do 1811. bio i vlada i senat budući da su u njemu na čelu sa predsednikom sedeli predstavnici svih 12 nahija među kojima je bilo i šest popečitelja, odnosno ministara (poslednje dve godine Sovjet je izgubio predstavnički karakter).

Imala je i svoju vojsku, a jedan od popečitelja je bio baš za nju zadužen. Premda je bilo teško u onim vremenima nestašice svega, baviti se uniformisanjem oružanih snaga, ipak je postojao takav-takav standard za "regulaše", pripadnike regularne armije.

Uniforma pripadnika regularne ustaničke srpske vojske iz 1809. godine. Foto: Wikimedia Commons/Boksi

Odora ondašnjeg srpskog soldata (na slici iznad) može se videti danas u Vojnom muzeju u Beogradu, a njena je estetika takva da se nijedna zemlja na svetu ne bi postidela takve istorije.

Smeđi ogrtač koji se nije zakopčavao nosio se preko crvene anterije i višeslojnog pojasa u crveno-plavoj-beloj kombinaciji boja, te bele fustanele i čakšira. Na nogama, naravno, bili su opanci, a na glavi crvena kapa sa plavom kićankom.

Nisu sve jedinice bile tako obučene, doduše, postojala je i drugačija uniforma, koju možete videti na slici ispod. Na glavi tamni čako, uobičajen u to doba (1808. godine postao je standard i u vojsci Francuskog carstva), kaput, tradicionalna torba.

Jedna od uniformi regularne srpske ustaničke vojske iz 1809. godine. Foto: Wikimedia Commons/Miroslav Cika

Ono što su u suštini bile uniforme koje su poticale iz narodnih nošnji balkanskih hrišćanskih naroda narednih su decenija zamenjene opšteevropskim modelima, najčešće pod različitim uticajima koji su zavisili od trenutnih spoljnopolitičkih okolnosti.

Recimo, dugo smo imali uniforme koje su bile inspirisane odorama ruske vojske (naravno, to je relativno, jer sve su evropske vojske imale sličnu formulu pa tako i ruska; možda posebno ruska jer se Ruska imperija još od Petra Velikog iz petnih žila trudila da u svemu sledi zapadnoevropske uzore), da bi se to promenilo kada je Srbiju zahvatio talas rusofobije nakon one sramne izdaje Sanstefanskim mirom i stvaranja Velike Bugarske. Onda se sve opet promenilo, pa opet, i tako dalje.

Uniforma tambur-mažora srpske vojske iz 1841. godine. Foto: Wikimedia Commons/Boksi

Međutim, da ne trčimo pred rudu. Zeleno-bela uniforma tambur-mažora iz 1841. godine (na slici iznad) sa crnim čakom belih ivica i kićanki, tipičan je primer osavremenjivanja koje je bilo na delu, evropeizacije, jasnog znaka čemu Kneževina Srbija stremi, kojim idealima, i političkim i kulturnim i društvenim i — estetskim. To barem što se tiče mlade elite koja je nastajala, a koja se u domovinu vraćala iz Beča i Pariza za studija.

U beogradskom Vojnom muzeju odmah pored uniforme tambur-mažora može se videti službena odora pešadijskog redova iz 1845. godine (na slici ispod) koja svojom svedenošću i jednostavnošću prosto osvaja na prvi pogled. Tamnoplava kapa sa belom kružnom linijom, tamnoplava bluza sa dve ukrštene bele naramenice, bele pantalne, crne čizme. Savršeno.

Uniforma pešadijskog redova srpske vojske iz 1845. godine. Foto: Wikimedia Commons/Boksi

Konjički oficiri iz 1856. godine (na slici ispod) nosili su plave uniforme i crne šlemove koje su ličile na pikelhelm (nemački šlem, ali popularan svuda, čak i u Rusiji; pikelhelm su oficiri Pruskog kraljevstva i Nemačkog carstva nosili sa šiljkom na sredini po čemu su bili prepoznatljivi). Naš pikelhelm je bio sa raskošnom belom kićankom, a i korice sablje su bile bele, kao i pojas koji je visio sa strane.

Konjički oficir srpske vojske iz 1856. godine. Foto: Wikimedia Commons/Pavle Vasić

Francuski i austrijski uticaj vidi se na konjici iz 1878. godine (na slici ispod); francuski posebno kada govorimo o kepiju, kako se naziva ovaj model kape. On je menjao svoj oblik, ali je tada bio takav kakvim ga vidite na ovoj ilustraciji. Pritom, skoro identičan kepiju koji je koristila francuska armija, naš je jedino imao crvenu kićanku spreda.

Generalno gledano, ova uniforma se takođe može nazvati estetskim dostignućem: crna bluza oivičena crvenim vezom, beli opasač i naramenica, plave pantalone sa crvenom prugom po sredini, crne čizme, bele korice za sablju. Opet savršeno.

Konjički oficir srpske vojske iz 1878. godine. Foto: Wikimedia Commons/Pavle Vasić

Uniforma srpskog oficira potpada potom pod austrijski uticaj (opet, kao i u slučaju ruskog, na to treba gledati kao generalno sleđenje jednog modela, osnovna formula svih evropskih uniformi je ista).

Pre nego što pređemo na novu garnituru s kraja vladavine kralja Aleksandra Obrenovića, prilažemo 10 ilustracija koje smo uspeli da pronađemo a koje pokrivaju poslednju četvrtinu XIX stoleća. Različite rodove vojske ćete vrlo lako prepoznati (konjica je pored konja, artiljerci pored topova, i tako dalje).

Izrađene su bile sa ukusom i stilom, ali se dosta razlikuju od karađorđevštine (bez ikakvog pogrdnog smisla koristimo ovu reč da opišemo stil čitavog jednog perioda srpske istorije tokom vladavine ove dinastije, kao što Britanci koriste reči "džordžijanski" ili "viktorijanski" da opišu opštu estetiku svojih istorijskih perioda) dominantne u vremenu na koje smo najviše ponosni, kada smo tukli Turke, Bugare i Austrougare.

Srpska vojska u periodu 1875-1900. godina. Foto: Wikimedia Commons/digitalcollections.nypl.org

Srpska vojska u periodu 1875-1900. godina. Foto: Wikimedia Commons/digitalcollections.nypl.org

Srpska vojska u periodu 1875-1900. godina. Foto: Wikimedia Commons/digitalcollections.nypl.org

Srpska vojska u periodu 1875-1900. godina. Foto: Wikimedia Commons/digitalcollections.nypl.org

Srpska vojska u periodu 1875-1900. godina. Foto: Wikimedia Commons/digitalcollections.nypl.org

Srpska vojska u periodu 1875-1900. godina. Foto: Wikimedia Commons/digitalcollections.nypl.org

Srpska vojska u periodu 1875-1900. godina. Foto: Wikimedia Commons/digitalcollections.nypl.org

Srpska vojska u periodu 1875-1900. godina. Foto: Wikimedia Commons/digitalcollections.nypl.org

Srpska vojska u periodu 1875-1900. godina. Foto: Wikimedia Commons/digitalcollections.nypl.org

Srpska vojska u periodu 1875-1900. godina. Foto: Wikimedia Commons/digitalcollections.nypl.org

Kralj Aleksandar Obrenović menja ove uniforme novima koje donekle slede ruski uzor. Šajkača, koju srpska vojska nosi već decenijama unazad, opstaje među običnim vojnicima, ali oficiri počinju da nose šapke. Uvodi se i crni vuneni kalpak sa ravnim vrhom, ali samo za parade.

Bluza postaje tamnoplava sa jednorednim kopčanjem i uspravnim crvenim okovratnikom, a pantalone sivoplave. Šinjel, koji se po prvi put pojavljuje, crn je i sa dvorednim kopčanjem, a jedino konjica nosi tamnoplavi. Neke jedinice nose crne pantalone, mada su konjica i generalštabni oficiri nosili crvene sa dve crne pruge.

1908. godine, pet nakon Majskog prevrata i promene vladajuće kraljevske kuće, opet se sve iznova menja i uvodi se uniforma pod oznakom М1908. Ovoga puta Srbija je postala jedna od prvih zemalja u Evropi koja je usvojila maslinastozelenu boju za sve, i oficire i vojnike, za sve delove uniforme, za sve prilike. To je ona boja koju smo nosili u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom.

M1908, uniforma Kraljevske srpske vojske iz 1908. godine sa revolucionarnom sivozelenom bojom koju smo uveli među prvim u Evropi. Foto: Wikimedia Commons/Boris Dimitrov

Krenimo od šajkače. Standardna njena vunena varijanta bez ikakvog obeležja nošena je od strane običnih vojnika, ali su oficiri imali nešto drugačiju.

Oficirska je bila ojačana, sa vizirom i kokardom na kojoj se nalazila emajlirana trobojka sa kraljevim monogramom; i među njima je bilo razlika, međutim, pošto su vojvode na svojim kapama imale podbradnik i na vrhu zlatni širit. Kod običnih je preklop mogao da se spusti preko ušiju u slučaju hladnog vremena, a sve su leti imale mogućnost da se pozadi nakači tkanina te da tako štiti vrat od sunca.

O bluzi (vunenoj za jesen i zimu, lanenoj ili pamučnoj za proleće i leto) treba verovatno najviše reći, ona je ipak najvažnija. Naime, ona je skrojena pedeset godina ranije po ugledu na odoru austrijskih vojnika koji su bili u službi meksičkog cara Maksimilijana iz Kuće Habzburg. 1908. je postala standard od koga se praktično nije odstupalo.

Srpska vojska nakon 1908. godine. Foto: Wikimedia Commons/digitalcollections.nypl.org

Jednostavnog je bila kroja, i dolazila je do struka što se pokazalo kao jako praktično u ratu jer nije smetala nogama pri penjanju uzbrdo. Imala je jednoredno kopčanje sa sedam skrivenih dugmadi, kao i četiri džepa, dva gore i dva dole, koji su posebno bili upečatljivi zbog trokrakih preklopa.

Zapravo, ko je i šta je bio čovek koji je ovu bluzu nosio zavisilo je od sitnih detalja što je bila velika ušteda. Recimo, kragna je bila podignuta, a boja je govorila kojem rodu oficir ili vojnik pripada: crvena je bila za pešadiju, plava za konjicu, crna za artiljeriju, mrka za sanitet, tamnocrvena za inženjeriju.

Ispusci na rukavima i gajtani na narukavlju takođe su bili u boji roda, ali samo za oficire, koji su takođe za razliku od redova imali epoletuške; vojvode su imale pletenice sa epoletama.

Srpska vojska na Adi Ciganliji čeka dušmane. Foto: Wikimedia Commons/Lord Eru

Šinjel je išao do polovine lista, imao je dvoredno kopčanje kao i prethodnik i nije bio strukiran. Oficiri su na kragnama imali deltoidne oznake, a na boku kod džepa usek za sablju. Svi su na desnoj naramenici imali mali kaiš koji je služio za držanje puške kako pri kretanju ne bi skliznula, a tu karakteristiku imala je i bluza.

Zanimljivo, šinjel je mogao da se podigne i zakopča sa zadnje strane čime bi se noge oslobodile a ljudi se lakše kretali. Takođe, mogao je i da se srola i nosi preko ramena pa ispod suprotne ruke poput lente, onda kada nije korišćen. Opet dolazimo do one neverovatne pragmatičnosti kojom su se naši vodili tada, i po čemu su se možda isticali u celoj Evropi.

Pantalone su bile široke u butinama i sužavale su se na potkolenicama, oficirske duboke čizme su bile crne i dosezale su do kolena, dok su redovi nosili cokule. Pešadija je nosila opasače sa municijom na koji su bili prikačeni čutura i druga oprema. Nekima su dodeljivani i ruksaci.

Vojvoda Petar Bojović u svojoj svečanoj vojvodskoj uniformi 1930. godine. Foto: Wikimedia Commons/Бабац, Душан (2013). Војне Ознаке у Србији 1845–1945

Naravno, nije se stiglo da se svega proizvede za čitavu vojsku u dovoljnim količinama, Srbija se tukla u tri rata za redom, godinu za godinom, pa je ne samo veliki broj običnih vojnika nosio opanke nego su i uniforme dosta varirale kod drugopozivaca a posebno kod trećepozivaca.

Tako smo na ratištu imali golemo prisustvo starih obrenovićevskih uniformi, a skoro svi trećepozivci su nosili ono u čemu su došli na regrutaciju. Drugim rečima, vladao je haos, ali nas on nije sprečio da prašimo Austrougare godinu i po dana dok im u pomoć nije priskočilo modernije i organizovanije, moćnije Nemačko carstvo.

Nakon što se smo povukli preko Albanije i oporavili na Krfu, od saveznika smo na poklon (da, na poklon!) dobili nove uniforme, njihove, pošto su naše bile u dronjcima.

Francuski vojnik odmara na seoskom trgu negde iza linije fronta, 1. aprila 1917. godine. Foto: Wikimedia Commons/Paul Castelnau/Garitan/photo.rmn.fr

Pričamo pre svega o francuskoj uniformi "Bleu horizon". Na glavama je dominirao francuski šlem "M15 Adrian" na kojem je bio srpski grb, na nogama pantalone slične našim, ali je bluza sa uspravnom kragnom imala neskriveno kopčanje. Britanski model "M1902 Servicedress" u kaki boji, koji smo nosili samo tokom kratkog perioda nakon Krfa, imao je oborenu kragnu.

Jedino su oficiri nosili srpske uniforme jer su ili uspeli da ih sačuvaju, ili su imali rezervne, ili su u Solunu platili njihovu izradu. Tako smo na bojnom polju imali bizarnu situaciju da oficiri i vojnici nose potpuno drugačije uniforme koje nemaju veze jedne sa drugima.

U svakom slučaju, Kraljevina Srbija je oslobođena mahom u francuskim i britanskim vojnim odorama, ne u našima koje smo nosili na početku rata, jer ih više nismo imali. Nakon oslobođenja proizvodnja će biti obnovljena za potrebe Jugoslovenske kraljevske vojske, ali će izgled biti malo promenjen.

(O. Š.)