Prema naučniku Anatoliju Kljosovu gen R1A1, najčešći u dinaridskom području Balkana, pokazuje da su od Srba potekli svi današnji Sloveni, uključujući i Hrvate i Ruse, ali i većina naroda Evrope
BEOGRAD - Tvrdnje američkog biohemičara ruskog porekla Anatolija Kljosova da su Srbi najstariji narod u više navrata privlačile su pažnju srpskih medija, međutim, molekularni biolog Boris Lenhard tvrdi da da Kljosov nije nikakav stručnjak s Harvarda i da su njegova istraživanja pod velikim znacima navoda.
Kljosov tvrdi kako je analizom gena otkrio da su Srbi najstariji narod, da potiču od Noinog sina i da je Balkan pradomovina svih Slovena, pa i onih koji su otišli u Indiju, pokorili starosedeoce i postali poznati kao najviša klasa - arijevci
Prema Kljosovu gen R1A1, koji je najčešći u dinaridskom području Balkana i ponekad se naziva “ilirskim”, pokazuje da su od Srba potekli svi današnji Sloveni, uključujući i Hrvate i Ruse, ali i većina naroda Evrope.
Ovaj gen je star oko 12 hiljada godina – u poređenju sa svim ostalim koji su stari između četiri i sedam hiljada godina. Svi narodi u Evropi osim dva imaju preko 40 odsto prasrpskog gena, tvrdi Kljosov, koji se u medijima predstavlja kao gostujući profesor Harvarda.
Na temelju njegovog istraživanja napravljena je čak i karta srpskog gena koja pokazuje kako preko 60 posto stanovnika današnje Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore, Danske, severnog dela Nemačke, južnog dela Skandinavije i dela Velike Britanije ima srpski gen.
Nosioci R1a1 gena na Balkanu su se nakon dvestotinak naraštaja probili na istočnoevropsku ravnicu, gde se pre 4.500 godina pojavio predak savremenih Rusa i Ukrajinaca, a nešto kasnije naselili su Indiju.
Kljosov je pseudonaučnik
Molekularni biolog Boris Lenhard, vanredni profesor kompjuterske biologije na londonskom Imperijal koledžu, kog je Tajms 2013. svrstao na osmo mesto najboljih univerziteta sveta, rekao je da pre svega treba naglasiti da Kljosov nije nikakav stručnjak s Harvarda.
“Radi se o osobi koja je bila na Harvardu krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, koja se u tom razdoblju bavila biohemijom ugljenihhidrata, tj. područjem potpuno nesrodnim populacijskim studijama, i koja je u tom razdoblju za standarde jednog Harvarda ostvarila vrlo mršave i nezapažene naučne rezultate”, rekao je dr sc. Lenhard.
“Kljosov već godinama nema afilijaciju sa bilo kojom naučnom ustanovom nego je samostalni biznismen i vlasnik kompanije, a svoja 'istraživanja', pod debelim navodnicima, objavljuje u časopisima koje sam izdaje ili u časopisima predatorskih izdavača koji onima koji plate objavljuju bilo šta.
Njegov rad u području molekularne genealogije ima sva obeležja loše nauke i pseudonauke sa elementima religijskog literalizma. Bavi se područjem u kojem nema nikakvih priznatih akademskih rezultata, smišlja 'teorije' koje su stručnjacima tragikomične, i optužuje naučnike koju su proveli ceo svoj život kompetentno istražujući isti problem za rigidnost i dogmatizam. Njega svakako treba ignorisati”, rekao je dr Lenhard.
Reč svastika potiče od sanskrita svastike, što znači "sreća" i "dobrobit". Svastika je ekvilateralni krst sa kracima iskrivljenim, pod pravim uglom, na levu ili u desnu stranu.
FOTO: WIKIPEDIA
Nadgrobni spomenik, Rajačke Pimnice, polovina XVIII veka
Naziva se još i kukasti krst ili tetra-gamadion. Predstavlja sveti simbol u budizmu, hinduizmu i đainizmu. U hinduizmu svastika ima različita značenja: sreća, Sunce, Brama ili koncept samsare.
FOTO: WIKIPEDIA
Hindu svastika sa kracima na desno
Budizam, koji se krajem prvog milenijuma značajno proširio u Jugoistočnoj Aziji dotičući Kinu, Koreju i Japan, zaslužan je za širenje ovog simbola. Smatra se da se upotreba svastike od strane bon vere u Tibetu, kao i sanskritskih religija kao što su cao dai u Vijetnamu i Falun Gong u Kini takođe može pripisati širenju budizma.
Prvi solarni simbol
Kako navodi Branka Vranešević, docent na katedri Istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, svastika predstavlja jedan od prvih simbola, solarnih, koji se javio u kulturama skoro svih krajeva sveta.
FOTO: WIKIPEDIA
Svastika u mozaiku
- Svastika se javlja od bronzanog doba do danas, te osim simboličnog nosi i vrlo snažno apotropejsko i magijsko značenje. U antičko vreme upotrebljavao se kao amajlija, znak sreće i dobrobiti a u nekim slučajevima i kao religijski simbol. Naime, zbog svog višestrukog i izuzetno raznolikog značenja (u zavisnosti od kulture u kojoj se javila i razvila, i čiji uticaj je primila) svastika je pronađena na brojnim predmetima lične upotrebe, na zidovima pećina, katakombi, kuća, grnčariji, staklu, grobnim vazama, novcu, pečatima, i dr. - ističe Vranešević.
Najraniji simbol svastike pronađen je u Ukrajini u Mezinu, urezan u figurici ptice od slonove kosti, a datira 10.000 godina p.n.e. Smatra se da označava plodnost.
FOTO: YOUTUBE
Simbol svastike nađen u Ukrajini
Kako kaže docent Vranešević ovaj simbol je najrasprostranjeniji na teritoriji današnje Indije, a pronađen je u najranijim kulturama jugoistočne Evrope – Srbiji (Vinča) i Bugarskoj (pećini Devetaška), a do danas prvi pronađeni primer svastike vezan je za teritorije današnje Ukrajine.
Vinčanska kultura
Svastika se javlja u Vinčanskoj neolitskoj kulturi na grnčarijama koje su stare oko 4000 godina p.n.e. Svastika je sličan simbol takozvanom kolovratu koji predstavlja sveti simbol u slovenskoj kulturi. Označavao je beskrajni ciklus rođenja i smrti. Reč se i sastoji iz dva dela, kolo koje označava sunce i vrat što znači okretanje ili pokret. Ovaj simbol su zvali “malo Sunce” i označavao je Svaroga, prvo božanstvo Sunca, slovenskog boga vatre i neba, stvoritelja svega na nebu i zemlji. Svastika i kolovrat konstantno su isprepletani i evoluirali su kroz istoriju. Postoji oko 144 varijacije ovog simbola. Simbol svastike i kolovrata se upotrebljavao u ranoj indo-evropskoj astronomiji. Predstavlja interakciju života i smrti, svetla i tame, pa čak laži i istine. Drveni spomenici slovenske kulture zvali su se “idoli” i obično su predstavljali božanstva i na većini ovih monumenata bio je simbol svastike. On se takođe urezivao u nadgrobne spomenike i predstavljao je večnost i stalni ciklus života i smrti. Svastika i kolovrat su prvi put objavljeni u knjizi poljskog slikara Stanislava Jakubovskog “Pravoslavni arhitektonski motivi” iz 1923.godine.
FOTO: WIKIPEDIA
Kolovrat
Ovaj simbol se sastoji od dve, možemo da kažemo savršene geometrijske slike: kruga i krsta po rečima Branke Vranešević.
- Krug pripada grupi najrasprostranjenijih oblika koji predstavlja simbol Sunca, božanstva, beskonačnosti, večnosti i ispunjenja, te simbolično označava vasionu, planete ali i Suštinu. Krst je široke upotrebe i značenja u gotovo svim civilizacijama, kulturama i religijama, na svim kontinentima i u svim vremenima. Dve prekrštene linije označavaju i definišu suštinu kosmosa, ali i ovozemaljskog sveta, te ćemo često pronaći da simbolizuju četiri strane sveta, četiri aspekta prirode (sunce, vetar, zemlju i vodu), četiri godišnja doba. Budući kombinacija ova dva simbola, krsta i kruga, svastika prima njihovo značenje te se tako upotrebljavala kao amajlija. Neke kulture razlikuju značenje svastike u zavisnosti od toga na koju stranu su kraci okrenuti. Tako, komponente svastike čiji su kraci usmereni na desno označavaju svetlost, vatru, život, Sunce, dok svastika čiji su kraci okrenuti na levo smatra se da predstavljaju tamu i smrt. Na taj način, svastika označava dve suprotnosti i dva principa - muški i ženski - navodi Branka Vranešević.
Nacističko preuzimnja simbola svastike
Simbol doživljava preporod krajem 19. veka, nakon arheološkog istražvanja čuvenog Hajnriha Šliman. On je otkrio na mestu drevne Troje ovaj krst. A povezao ga je sa sličnim oblikom koji je pronađen na grnčariji u Nemačkoj, za koji se spekulisalo da je religijski simbol dalekih predaka. Međutim, rad Šlimana ubrzo je preuzet od nacionalističkog pokreta, za koje je svastika bila simbol "arijevskog identiteta" i nemačkog nacionalističkog ponosa. Ova pretpostavka Arijevskog kulturnog porekla nemačkog naroda je verovatno jedan od glavnih razloga zašto je nacistička partija formalno usvojila kukasti krst kao svoj simbol u 1920. godini. Prema nekim podacima, smatra se da su bivši baltički vojnici iz I svetskog rata preneli ovaj simbol na teritorije Finske, te su se ti brojni veterani kasnije priključili nacionalističkom korpusu oformljenom da se suprotstavi tadašnjoj, posleratnoj, vlasti. U to vreme, brojni antropolozi su verovali da je ovaj simbol u stvari arijanski i da je njegova široka upotreba vezana za njihovo naseljavanje odnosno rasipanje duž Evrope i Azije. Tu ideju će, kasnije, propaganda u vreme Hitlera iskoristiti.
FOTO: WIKIPEDIA
Svastika preuzeta i postala simbol nacizma
Nacistička partija, međutim, nije bila jedina partija koja je koristila kukasti krst u Nemačkoj. Posle Prvog svetskog rata, jedan broj desničarskih nacionalističkih pokreta takođe su koristili ovaj simbol. Svastika je postala povezana sa idejom rasno "čiste" države. Do trenutka kada su nacisti stekli kontrolu nad Nemačke, konotacija svastike su zauvek promenila. Svastika će postati najprepoznatljiviji simbol nacističke propagande, koji se pojavljuje na zastavi, kao i na izbornim plakatima, medaljonima i bedževima za vojsku i drugim organizacijama.
Međutim, od usvajanja svastike kao simbola nemačke nacističke partije i Adolfa Hitlera, simbol danas uglavnom asocira na fašizam, rasizam, Drugi svetski rat i holokaust. Danas svastika ima negativan prizvuk nažalost upravo zbog skorije istorije i nenamerne "zloupotrebe" simbola, ali da je on bas naprotiv imao izuzetno pozitivno znacenje.
VIDEO> Pogledajte mini dokumentarac o ovom simbolu
Indo-evropski narodi, među kojima su i Sloveni, pridavali su veliki značaj ovom krstolikom obliku. Svastika, u slovenskom svetu poznata kao Kolovrat, predstavlja sveti simbol od velikog značaja.
Najstarija svastika pronađena je u Ukrajini, u mestu Mezine. Pronađeni artefakt od slonovače preživeo je neverovatnih 12.000 godina, i verovatno je povezan sa jednom od prvih kultura koje su koristile svastiku u svojoj simbologiji - Vinčanskom kulturom koja je cvetala na tlu današnje Srbije pre nekih 8.000 godina, piše Newsweek.rs
Indo-evropski narodi, među kojima su i Sloveni, pridavali su veliki značaj ovom krstolikom obliku. Svastika, u slovenskom svetu poznata kao Kolovrat, predstavlja sveti simbol od velikog značaja za ranoslovenske kulture. Kolovrat simbolizuje beskonačnost i cikličnost kako istorije tako i večnog sukoba dobra i zla.
FOTO: WIKIPEDIA/PANDUKHT, KOLOVRAT U JERMENIJI
Osim toga, Kolovrat predstavlja i simbol Sunca koje nam daje toplotu i život. I drugi narodi su koristili svastiku, odnosno kolovrat. Rimljani, Germani, Kelti, Indijci, Iranci - svima je ovaj simbol bio svet. Tako, zbog velike rasprostranjenosti načini prikaza ovog simbola variraju od naroda do naroda.
Drugim rečima, svastika i kolovrat su evoluirali kroz istoriju, i svaka grupa naroda razvila je svoj tip.
FOTO: WIKIPEDIA/VALDAVIA, RIMSKI PODNI MOZAIJ SA SVASTIKAMA
Kolovrat su koristili i prvi indo-evropski astronomi kako bi opisali interakciju duha i materije, svetlosti i tame, istine i laži. Takođe, ovaj simbol je predstavljao i ciklus života i smrti zbog čega je čest na pogrebnim artefaktima i sanducima.
Tehnika rezbarenja bila je vrlo zastupljena u ranim slovenskim kulturama, a najčešći simbol bio je upravo kolovrat koji je i danas prihvaćen od strane neo-paganskih sekti.
FOTO: WIKIPEDIA/SAMZHAB, PROZOR U OBLIKU SVASTIKE U ETIOPIJI
U Nemačkoj, gde je svastika, odnosno kukasti krst, na lošem glasu zbog strašnih zločina nacista, slovenska verzija, odnosno kolovrat ne potpada pod zakonsku zabranu jer predstavlja važan religijski simbol.
Ipak, i pored ove "zakonske tolerancije", simbol je verovatno zauvek ukaljan zlodelima nacističke Nemačke, i neko ko ga nosi verovatno ne bi imao vremena da objasni njegovu svrhu, jer bi od samog starta bio označen kao neo-nacista, fašista i slično.
FOTO: WIKIPEDIA/UNGERN, STARORUSKI NARODNI VEZ SA KOLOVRATIMA
U zapadnom svetu svastika ili kukasti krst simboli su fašuzma i nacista. Ali, malo ljudi zna da Nemci nisu izmislili ovaj znak i da se njegovo poreklo može pratiti sve do najranijih dana ljudske istorije. Ovo je priča o tome šta je svastika značila pre nacista i zašto ju je Hitler izabrao da predstavlja njegove ideje.
Pretpostavlja se da je motiv svastike prvi put upotrebljen u neolitskoj Evroaziji. Svastika je takođe upotrebljavana i u izvornim severnoameričkim kulturama i to naizgled nezavisno od njene upotrebe u drugim delovima sveta.
Najstariji sačuvani predmet sa svastikom su izrezbarene kljove mamuta pronađene u Ukrajini koje datiraju iz perioda od 10.000 godina pre Hrista. Simbol je nastavio da se pojavljuje i u bronzanom dobu u dolini Inda kao deo hindu religije, piše portal Allday.
Uvećani detalj na kome se vidi upotreba kukaskog krsta u umetnosti Hetita, prvog indoevropskog naroda na tlu Male Azije, Foto: Wikipedia
Zašto je baš ovaj znak počeo da je koristi ostaje pitanje arheoloških debata. Neki veruju da se širio zajedno sa hrišćanskim krstom kao simbol boga, a da četiri kraka – četiri ruke, prestavljaju četiri elementa ili godišnja doba.
Svastika je jedan od glavnih simbola jedne od najstarijih religija na svetu – đainizma. Reč je o indijskoj religiji koja propisuje put potpunog nenasilja prema svim živim bićima, i naglašava duhovnu međuzavisnost i ravnopravnost svih oblika života. U ovoj religiji, svastika simbolizuje različita stanja duše u ciklusu života, smrti i ponovnog rađanja.
Rimski mozaik u vili u Španiji, Foto: Wikipedia
U hinduizmu, svastika je simbol za Boga, kao i za četiri pravca sveta. Često se pojavljuje na primerima Hindu arhitekture, a koristi se i u raznim ritualima.
Svastika se pojavljuje i u budističkoj ikonografiji, kao grafički prikaz večnosti.
Kukasti krst na prostorima Srbije
Na prostoru Srbije se može naći na podnom mozaiku grada Naisa iz prehrišćanskog perioda kao i na pojedinim nalazima sa arheološkog lokaliteta Lepenski Vir.
Na groblju u Rajačkim Pimnicama, između Negotina i Zaječara postoji više srpskih nadgrobnih spomenika iz druge polovine XVIII i XIX veka na kojima je prikazana svastika u značenju solarnog simbola.
Svastika je takođe prisutna na rukotvorinama narodne radinosti kao što su ćilimi i narodne nošnje, gde služi kao simbol Sunca i dobrostanja. Slična situacija je i u drugim slovenskim zemljama. Upotreba svastike kao simbola je vrlo česta u Rusiji u umetničkim delima inspirisanim slovenskom religijom.
Kukasti krst se takođe pojavio i u antičkoj Grčkoj. Često je stavljan na kovanice, kao i na grčko-rimske zgrade. Veruje se da je svastika u ovo vreme simbolizovala neprekidno kretanje kao na primer kod vetrenjače i da nije imao versko značenje.
Košarkaški tim čikaške indijanske škole za poljoprivredu, Foto: Wikipedia
U ranoj jermenskoj istoriji, svastika je poznata kao drevni simbol večnosti i svetlosti, a kao takav je stigao i u arhitekturu srednjovekovnih crkava.
Svastika se takođe pojavljivala i u ikonografiji nekoliko plemena američkih indijanaca, obično kao simbol plemena, ili otelotvorenje svetinje koja se koriste u ritualima.
Matilda Moistan, druga žena sa dozvolom za pilotiranje u Americi sa svastikom kao znakom za sreću, Foto: Wikipedia
Finske vazduhoplovne snage koristile su svastiku kao grb počev od 1918. godine smatrajući da donosi sreću. Tek posle Drugog svetskog rata ovaj simbol je uklonjen sa finskih aviona.
I tako smo došli do ’30-ih godina 20. veka i mladog nacionalsocijalističkog lidera Nemačke Adolfa Hitlera.
Kada je on stvorao zastavu za svoju nacističku partiju pokušao je da spoji simbol za život sa učenjem o nadmoći nemačke i arijevske rase. Naime, Hitler je verovao da su Arijevci Indije bili prvi beli osvajači.
Kongres Hitlerove nacionalsocijalističke partije, Foto: Wikipedia
Ovaj koncept kasnije će podržati i teoretičari kao što je Alfred Rozenberg koji je zagovarao teoriju po kojoj je nordijska rasa gospodara potekla iz severne Evrope.
Malo je poznato, ali i druge nemačke nacionalističke grupe su koristile svastiku kao svoj simbol tokom 20-ih i 30-ih.
Od usvajanja svastike kao simbola nemačke Nacional-socijalističke radničke partije i Adolfa Hitlera, u Evropi i Severnoj Americi, simbol uglavnom asocira na fašizam, rasizam, Drugi svetski rat i holokaust.
Glavni grad je prepun misterioznih priča i čudnovatih obrta koji su obeležili njegovu gotovo nepoznatu istoriju.
Mnogi tvrde da grad koji nema svoja mistična mesta i urbane legende, nije prava metropola. Beograd srećom nije u svojoj istoriji imao bizarne zlikovce poput Džeka Trboseka, ali kao i svaki veliki grad ima mnoštvo neobičnih priča, legendi i misterija. Ispod sadašnjeg Beograda leži priča o proteklim vremenima i istoriji ovih prostora, ali ono što je misteriozno i mistično u svemu je da upravo to što se nalazi ispod nas neće moći da bude istraženo u potpunosti.
Nestali grad Žrnov
Ispod Beograda se nalazi nekoliko naseobina od kojih su neka nastala još u neolitu. Tako se ispod naselja na Banjici nalazi pravi neolitski gradić, Vinča je jedno od najdugovečnijih naselja na prostoru Evrope, a Kelti su nešto kasnije jedno naselje smestili na mestu današnje Karaburme.
No, ukoliko izuzememo Kalemegdan koji je najveća misterija ovog grada, mesto koje je pod velom tajne je srednjevekovni grad-tvrđava Žrnov (ili Žrnovan) koji se nalazio na mestu gde je danas spomenik Neznanom junaku na vrhu Avale. Pitate se u čemu je misterija ovog mesta od kog danas nije ostao kamen na kamenu kao da ga nikad nije bilo? Dakle, nejasno je zašto je ovu srednjevekovnu tvrđavu, koja je svoj zlatni period imala u doba Srpske despotovine, kralj Aleksandar Karađorđević odlučio da brutalno uništi 1934. godine.
Naime, ostaci grada su minirani da bi se na tom mestu podigao kompleks spomenika Neznanom junaku po nacrtu Ivana Meštrovića. Koliko je ideja da se sruži Žrnov bila neočekivana vidi se iz tadašnje reakcije beogradske čaršije, koja je bila zatečana kada se pronela informacija da će grad da bude uništen, i sa nevericom je primila vest misleći da je reč o traču ili nekom kraljevom hiru, ali... Apeli javnosti nisu urodili plodom. Dva dana je, kako tvrde mnogi Beograđani, trajao taj nečasni čin miniranja.
Napokon, posle mnogo truda i dinamita 19. aprila 1934. Žrnov je prestao da postoji, na ruševinama se fotografisao i sam kralj, a ono malo kamenih ostataka bili su preneti u obližnje podavalsko selo Beli Potok. Logičnog odgovora za čin tako temeljnog uništenja Žrnova koje je urađeno po nalogu, inače sujevernog, jugoslovenskog monarha nema, a pristalice teorije zavere pominuju čak i da su masoni upleli svoje prste.
U prilog tezi da koliko je kralj bio sujeveran govori i urbana legenda da je završetak radova na zgradi Skupštine prolongiran zbog toga što mu je jedna gatara prorekla da će biti ubijen kada se završe radovi (Skupština nije završena za njegovog života), pa tim pre čudi da se odlučio na ovaj u najmanju ruku čudan korak. Neki istorijski izvori, pak, pravdaju kralja činjenicom da nije znao da su grad podigli Srbi, već je mislio da su to učinili Turci, te da zbog toga nije imao dilemu šta da radi.
Bilo kako bilo, kralj Aleksandar je samo nekoliko meseci posle uništenja Žrnova stradao u atentatu u Marselju od ustaša, a neki stari Beograđani i oni koji pamte njihove priče danas ne idu na Avalu u posetu Meštrovićevom spomeniku iz ličnog protesta.
Lagumi
Verovatno su lagumi najintrigantnija i najmisterioznija pojava u Beogradu. Verovali ili ne ispod srpske prestonice postoji na desetine kilometara laguma, pećina, podzemnih prolaza i hodnika. Podzemni objekti su kroz decenije građeni za različite potrebe, a koliko je ta čudnovata priča prisutna kod ovdašnjih ljudi vidi se i po tome da su se na satiričan način njom indirektno bavili Dušan Kovačević i Emir Kusturica u filmu „Podzemlje.
Deo misterija podzemnih odaja je u tome što su većinom neistražene, i osnovano se pretpostavlja da ih ima još više. Sa druge strane namena nekih od ovih laguma nikad do kraja nije otkrivena, a velika većina Beograđana i ne zna šta se nalazi ispod njihovih stanova i kuća. Najpoznatija beogradska pećina nalazi se ispod Tašmajdana i stara je oko osam miliona godina.
Ovaj prostor koristili su još Rimljani kao kamenolom, a za vreme turske vladavine Srbi su se tu često krili od odmazde zavojevača. Tokom Drugog svetskog pećine su bile rezervno komandno mesto nemačkog generala Alexandera Löhra (čovek koji je bombardovao Beograd). Löhr je posle hapšenja 1944. jugoslovenskim vlastima pokazao šta se sve nalazi u tašmajdanskim pećinama, pa su čak i naši partizani bili iznenađeni. S
pletom podzemnih prostora Tašmajdana Nemci su izgleda želeli da spoje najvitalnije objekte u Beogradu, a po svemu sudeći uz pomoć hodika su se delmično povlačili tokom borbi za oslobođenje Beograda. Dobar deo ovih hodnika nije istražen i izgleda da su nastali upravo u periodu nemačke okupacije. Osim Taša beogradsko priobalje, tačnije Karađorđeva ulica je prebogata lagumima. Na savskoj padini postoji nekoliko desetina laguma koji su međusobno povezani, a trenutno može da se vidi samo njih nekoliko. Ispod Prirodno-matematičkog fakulteta nalaze se podzemni prolazi koji vode do obale Dunava, a od Kalemegdana preko Očne klinike u Džordža Vašingtona, pa sve do Višnjičke banje postoji sistem podzemnih hodnika koji su potpuno neiskorišćeni. O funkciji tih objekata se vodila rasprava još 1931. godine, ali ništa nije bilo zaključeno. Kad smo već kod Očne klinike ispod se osim prolaza nalazi pravo malo jezero.
Velikih podzemnih prostorija ima i u Skadarskoj na mestu gde se nalazila Bajlonijeva pivara, hodnika i prolaza ima i na Avali na mestu gde se nalazio rudnik, kao i u Zemunu i Bežaniji. No, pitanje svih pitanja i najveća misterija koja je vezana za lagume je: da li je ikada postojao (za sada nije pronađen) prolaz od Kalemegdana do Gardoša i kule Sibinjanin Janka?
Arheolozi će za ovu priču uvek da kažu da je obična besmislica, i argumentovano će da tvrde nema ostataka takvog prolaza, a bilo bi veoma teško, skoro nemoguće, sa tehnološkim sredstvima kakva su postojala u prošlim vremenima iskopati takav tunel ispode reke. Ali narod o tome priča decenijama, a mnogi kažu „gde ima dima, ima i vatre“!
Tajna najstarije kuće
Jedan od najstarijih beogradskih kvartova Dorćol prepun je misterija. Šta se sve tajanstveno događalo u ovom delu grada danas bi mogli da se napišu tomovi knjiga. Od tajne lobanje „beogradskog“ neandertalca koja je nađena u Skadarskoj tridesetih godina prošlog veka, pa je kasnije zauvek misteriozno izgubljena, pa do najstarije beogradske kuće u Dušanovoj 10, Dorćol obiluje pričama.
Upravo najstarija kuća je mesto oko kog se i danas ispredaju različite priče. Kuća ja zidana od 1724. do 1727. po nacrtima švajcarskog neimara Nicole Doxatta de Moureza, ali nesrećni graditelj je kasnije pogubljen od strane austrijskih vlasti zbog, kako rekoše tada vlastodršci, veleizdaje! Inače, tada se govorkalo da je Švajcarac ubijen da ne bi otkrio tajne prolaze koji su se nalazili ispod kuće i vodili ko zna gde. Upravo su ti prolazi izgleda privlačili mnoge da ovoj kući daju na značaju.
Misterija koja je do danas okružuje prvi put je u većoj meri zainteresovala Beograđane tokom Drugog svetskog rata. Naime, Nemci su u jednom periodu svakodnevno i u najvećoj diskreciji nešto užurbano tražili i kopali. Pričalo se svašta, i sve verzije su bile vezane za nekakvo blago. Navodno, su tu bile skrivene dragocenosti koje su Nemci, brže-bolje, transportovali za Berlin, ali šta su zaista tražili, i eventualno da li su to našli, Beograđani verovatno nikad neće saznati.
Potom je odlaska okupatora prošlo nekoliko godina, i sad zamislite iznenađene stanare zgrade u Dušanovoj 10. koji su ispod svoje kuće otkrili početak čudesnog tunela koji je vodio negde dubuko u središte Beograda. Tama koja se našla ispred zaprepašćenih ljudi koji su želeli da uđu nije im dozvolila da krenu dublje i vide gde vodi ova misterija...
Danas je sve manje-više urušeno i pod vodom. Inače, ova kuća je često menjala namenu, u njoj se nalazila i tekstilna radionica, a stanovnici ovog dela grada pamte de se prva beogradska pekara koja radila non-stop 24 sata nalazila baš u Dušanovoj 10.
Kalemegdan
Najveća misterija Beograda je skrivena na Kalemegdanu. Beogradska tvrđava krije dve hiljade godina istorije koje nažalost zbog svega što se nalazi ispod tog mesta neće moći da bude istraženo u potpunosti. Sve što je tokom dva milenujuma bilo poslednji krik tehnike u vojnom smislu nalazilo se na kalemegdanskom rtu, od Rimljana pa do Srba.
Epicentar misterioznih priča je Rimski bunar kog neki nazivaju i pupak sveta tj. mesto odakle je mitski junak Orfej silazio u podzemni svet. No, bunar zapravo nije rimski nego austrijski, (zidan od 1717. do 1731. godine), a daleko je od toga da bude pupak! Put do dna bunara koji je dobok 51 metar, od dvestotinak stepenika i popločan je bizarnim pričama, a u njemu su mnogi lakoverni lovci na blago, ali i neki nesrećnici okončali svoj život. Koliko je ovaj prostor zanimljiv najbolje govore reči čuvenog filmskog majstora „napetosti“ Alfreda Hitchcocka koji je svojevremeno izjavio da takav prostor za njega predstavlja inspiraciju. Malo dalje i niže od bunara je Nebojšina kula ili Kula Nebojša. Naziv je izveden iz negacije glagola „bojati se“ pa je jasno zašto je tako mistična.
Legenda kaže da je prvobitna NK bila poslednja neosvojiva linija odbrane Beograda za vreme despota Stefana, a nešto kasnije tokom borbi sa Turcima vinula se u vazduh i odletela u Donji grad, tako da je Osmanlije nikada nisu zauzeli. Ukoliko se manemo legendi osnovni podatak je da su Kulu Nebojša sagradili Mađari, a Turci je kasnije artiljerijom srušili.
Ipak, najveću misteriju NK čini ono što se događalo za vreme turske vladavine gde je smrt našlo mnogo neposlušnih hrišćana iz Osmanskog carstva (grčki revolucionar i pesnik Riga od Fere). Tako je kula postala jedan od najmračnijih simbola Beograda i samim tim velika tajna.
Tašmajdanska misterija
Sigurno se pitate šta je tašmajdanska misterija. Da li znate da većina Srba danas ne zna gde su zapravo spaljene mošti Svetog Save. Iako je mnogi misle da su mošti prvog srpskog prosvetitelja spaljene na Vračaru neki dokazi govore u prilog tome da se događaj odigrao na Tašmajdanu, približnije na mestu gde se danas nalazi restoran „Poslednja šansa“ a koji je u to doba nazivan Čupina umka.
Po svemu sudeći ova istorijska misterija je nastala zbog terminološke zbrke zbog pitanja gde je u 16. veku bio Vračar, ali i danas izaziva polemike. Pretpostavki i dokaza za ovu tezu ima mnogo, a pitanje gde se zapravo odvijao događaj koji su Srbi zapamtili pokrenuo je osamedsetih godina 19. veka pravnik i erudita Sreten Popović. Popović je tada sakupio mnogo podataka koji govore u prilog pretpostavci da spaljivanje nije dogodilo na Vračaru.
Popović je, među ostalim, došao o i do predanja izvesnog Slepog Laze koji je pamtio predanje predaka i ispričao mu sledeće: „Od oltara hrama Svetog Marka (koji je podigao knez Miloš), odbroj, na istok, sedamdeset koraka. Doći ćeš do jednog uzvišenja. Pogledaj odatle levo i desno! Vidiš li Beograd, Savu i Dunav? E, tu, na tom vidikovcu, spaljen je Sveti Sava. Taj brežuljak zove se Čupina umka“.
Na Tašmajdanu se kasnije nalazilo groblje, ali mnogi ne znaju da je bio mistično mesto koga su i Turci i Austrijanci koristili pre toga i da su se tu nalazile ciganske čerge gde bi se stare gatare okupljale da vračaju beogradskim radozalncima, te otuda izraz Vračar koji je kasnije, izvesno, promenio lokaciju ka jugu.
Dokaz više da se na tom mestu dogodilo spaljivanje je činjenica da je tu prolazio najvažniji put tog vremena Carigradski drum (sadašnji Bulevar kralja Aleksandra) kojim je prošao Sinan paša sa moštima kako bi ga Srbi videli i gledali kako spaljuje mošti Svetog Save. A kako je sadašnji Vračar dobio ime, e to je već neka druga priča!
Kukasti krst na prostorima Srbije
