Ђорђе Јанковић: Предање о Косовском боју и археолошке чињенице

Косовска битка није била обична, већ судбоносна; народни дух је доспео у искушења слична оним из римског доба. Да су Срби победили, добили би земаљско царство, а Цариград не би пао у турске руке. Да су Срби изгубили, нестало би државе кнеза Лазара за неколико година, као што је мало касније нестала Бугарска, а Беч је могао постати турски. Прихватањем ислама Срби би добили власт у Турској, где би данас можда сви говорили српски, а не само десетак милиона као сада. Прихватањем папизма (на време) Срби би стекли и сачували добар друштвени положај на Западу. Да је прихваћена власт Рима, Србија би несумњиво добила савезничку помоћ Запада и владала би Балканским полуострвом. Десило се нешто треће, обе војсковође су погинуле, што је у историји редак случај. Наравно, ни Турци нису случајно кренули у битку неизвесног исхода, јер су својом уобичајеном шакалском тактиком могли да исцрпљују Србију и да је полако опколе, као Цариград.

Битка на Косову

Снага Срба није била у једном граду, макар највећем, већ у ратничком духу и љубави према слободи. То се лепо види по распореду случајних налаза мачева и оних изгубљених у бојевима у Југоисточној Европи (M. Aleksić 2007). Они су распоређени у српским земљама, а затим их има у Мађарској, тамо где су се Срби повлачили. Срби су скривали оружје да би могли да дигну устанак, или да би се самостално борили, као хајдуци. Косовска битка је била одсудан догађај за који су Срби били, рекло би се, припремани својим арханђелом Началом. Искушење за Помесну цркву Срба (ПЦС) било је велико и подмукло, јер ако се није желео живот у ропству, обесправљено, требало је прихватити унију или ислам; тада је Русија тек почела да се ослобађа од Татара. Сетимо се Мати Божије Хиландарске, иконе којом су Свети Симеон и Свети Сава показали свом народу будућност и пут спасења кроз велика страдања – страсти. Требало је прикупити снагу за наредни век, за опстанак под Турцима, затим под Аустријом и Млецима, и сачувати порив за слободом, „за крст часни и слободу златну“.

За ове судбоносне догађаје по ПЦС располажемо са неупоредиво више података него за пад Србије 924. и нека још старија збивања. Познато је народно предање о Косовском боју и том добу, познати су писани историјски подаци и уметност тог доба. Али за разумевање оног шта се и зашто тада дешавало у народном бићу, веома је важна археолошка грађа. Управо у време Косовског боја (тешко је рећи да ли тек после њега), раширило се међу Србима постављање особених камених надгробних споменика. Они сами, и уклесане или исклесане представе на њима, којих има и на другим местима, верно одражавају схватања оног доба, заправо су материјализован вид неких народних предања, много касније знаних из забележених певања гуслара.

Међу истраживачима митског у Косовском боју, Александар Лома је отишао у најдубљу прошлост, налазећи сличности и порекло у индоевропским коренима, у Махабхарати. У својој књизи Пракосово, словенски и индоевропски корени српске епике (Београд 2002) закључио је да су српски ратници на Косову, на челу са кнезом Лазаром, били надахнути епским песмама свог доба, које су певале о сличној пресудној бици из још даље прошлости – као узор намеће се велика битка опевана у индијској Махабхарати, која се одиграла пре неколико хиљада година. Археолошка грађа указује на мало другачија тумачења основних предања, али води у истом правцу.

Александар Лома, “Пракосово“

Осим песама Косовског венца, на ту давну битку подсећају и песме забележене код оспораваног Милоша Милојевића. Оне сасвим одређено упућују да се нека таква битка, у којој су учесници били Срби, одиграла у Средњој Азији, заправо у средишту Евроазије. Посебан случај су наши митски јунаци. За разлику од руских багатира, повезиваних са великим добом образовања средњевековне Русије и кнеза Владимира (уствари су далеко старији), наше епске личности, у много чему сличне њима, повезане су са људима који су стварно живели у време Косовске битке. Када се еп разликује од оног што је установила историографија о догађају или личностима, поставља се питање шта је тачно. На пример, мислило се у историографа да Вук Бранковић није издао на Косову, али је установљено његово преузимање неких поседа кнеза Лазара после битке, дакле окористио се његовом погибијом (а потом његов син постаје изабрани наследник Лазаревог сина деспота Стефана!). Са друге стране, Краљевић Марко делује као потпуно митска личност у поређењу са историјским краљем Марком. Стиче се утисак да је сав народ преживљавао промене, преносио давна предања на савременике и спремао се за опстанак под туђинском влашћу, као ПЦС. У нашем епу истакнуту улогу имају жене, као чуварке огњишта, предања и чојства – такве су Мајка Јевросима, Мајка Југовића, Косовка девојка, верне љубе. Оне су и певале о прошлости, као и некада, и васпитавале децу за слободу.

У народном духу, Началу, народ су добро припремили за Косовску битку исихасти, чрнци, иноци или калуђери. Исихасти су имали свој прав пут, па су у Србији значајно утицали на народ и спречили унију. Народ је гледао у њих и следио их; уз њих није било тешко положити живот за слободу и отаџбину. Била су страшна времена искушења и сумње, али добар су пут изабрали наши преци. Духовници су изоштреним знањем кроз исихазам и каљени подвизавањем, сачували народ у православљу. То сазревање огледа се на разне начине, па и у црквеном градитељству. Видели смо да је прва српска триконхална грађевина, изнова изграђена после оних из 4-6. и 9-10. столећа, био саборни храм Хиландара краља Милутина. Цркве такве основе 14. столећа повезане су са исихастима, а у Србији се шире управо у земљи кнеза Лазара (М. Васић 1928).

Такви су храмови његових манастира (Раваница и Љубостиња кнегиње Милице), градске цркве (Лазарица) и придворске цркве (Милентија), цркве његових властелина и наследника (сл. 90). После Косовског боја шире се у Зету и Травунију, а након пада Деспотовине подижу се у Босни до Моштанице, у Срему, Влашкој и Молдавији. У време кнеза Лазара у Србију су дошли синаити (Јер. Амфилохије 1981), подвижници и светитељи који су пред исламом напустили Синај и дали свој допринос опстанку Срба у православљу. Живели су у новим манастирима као што су Раваница, Рукомија, Свети Роман код Ђуниса, Сисојевац, Водица, од којих су неки били испод поткапина, као Горњак, или са пећинским испосницама као Вратна. Чак је Браничевска митрополија била смештена у граду Ждрелу, у храму подигнутом у поткапини. Занимљиво је да су груписани око Гвоздених врата, познатих по риболиким скулптурама Лепенског Вира, исконског места укрштања светова, са Черном, реком древног словенског назива. Ту је пред Турцима опстало Поречје, као усамљено српско крајиште, до 1524. године (Ђ. Јанковић и М. Вуксан 2004: 275-279).

Храмови у доба кнеза Лазара

Као што је познато, у ово ратно доба учестало је приказивање светих ратника на живопису у црквама. Свети ратници на живопису 12-13. столећа носе сaвремену одећу, оружје и штитове (Нерези, Курбиново, Студеница, Бојана, Сопоћани). Овакве иконе поручују да је светитељ коме се верници моле, ту, да припада (и) времену када су иконе сликане, исти је као савременици, али је извршио мученички подвиг, и на њега треба да се угледају. Потом, на западном живопису 14-15. столећа свети ратници носе по правилу савремене оклопе и одећу, што више није случај у православном живопису. Од доба краља Милутина свети ратници сликају се у ратној опреми свог времена (претежно 4. столећа) а са сувременим оружјем и штитовима (14. столеће). Тако је остало и у време кнеза Лазара и Деспотовине, када светитеље приказују са савременим капама (Зато се у ликовним представама 19-20. столећа косовски ратници погрешно приказују у тим лаким оклопима, а не оним који су заиста коришћени, верно реконструисаним на сликама Паје Јовановића). Ту се молитва упућује светим ратницима из минулог времена, да се поново прихвате оружја и бране Цркву. Призивање светитеља из њиховог доба у помоћ, да се боре сувременим оружјем, у ствари је клицање предака. Захваљујући грбовима приказаним на печатном прстењу и на другим местима, знамо да у Србији нису ношени тако приказани антички оклопи, већ они познати и уобичајени за западне ратнике тог времена, то јест да су властела, витезови, носили потпуне гвоздене оклопе. Такви западни грбови се појављују од доба цара Душана, а не примењују се код Грка и Бугара. Укупан изглед оклопа познат је из западноевропских ликовних извора, а у српском простору са печата и надгробних плоча краљева Босне са Бобовца, на минијатури херцега Хрвоја Вукчића из његовог мисала, из дубровачког сликарства, итд. 

Сасвим је изузетно представљање светих ратника у Марковом Манастиру, задужбини краља Вукашина и краља Марка (1371-1395), са храмом посвећеном Светом Димитрију. Ктиторски портрети насликани су изнад јужног улаза, краљ Марко са десне стране Светог Димитрија, а Вукашин са леве (ИСН 1982: Т. 5, сл. 3, 145-154). У луку изнад њих приказана је Мати Божија Хиландарска са малим Христом и Арханђелом, а уз њих су по један пророк. Свети Димитрије држи копље, савремен мач и троугаон (средњевековни) штит; натпис је на грчком језику. Изнад западног улаза у храм насликан је Свети Димитрије на пропетом коњу, без оклопа а у владарској одећи, опремљен луком и тоболцем са стрелама, у десној руци држи буздован (као и на икони из Музеја примењене уметности у Београду), преко леђа му је окачен велики округао (антички) штит, а на глави има владарски венац; натпис је на српском језику. У полукругу око Светог Димитрија, изнад је насликан Христос Емануил како га благосиља са обе руке, доле су са обе стране ликови младића који десном руком показују на анђеле изнад њих. Горе, са обе стране испод Христа, насликана су по три анђела како приносе савремено ратничко оружје и опрему (а не ону античког доба које носи Свети Димитрије на другим иконама).

Први анђео приноси гвоздени оклоп за лакат и подлактицу или колено и потколеницу, други нешто као прекривку за седло и капу, анђео при врху лук са тоболцем и златни венац; са десне стране горњи анђео приноси шлем и сабљу (а не мач!), други троугаон штит, а трећи неки део опреме нејасне намене. Дакле, на тој икони Христос Емануил (= С нама Бог) благосиља Светог Димитрија да се поново бори против савремених непријатеља, као када је више пута спасао Солун од нападача, и поставља га за узор српским ратницима. „С нама Бог“ је био усклик војске на поласку у боj.

Необичан је добро промишљен живопис у цркви. Приказан је симболично небески Јерусалим, двор, небеска литургија, Христос као цар и првосвештеник; анђели насликани на капителима дижу свод цркве на небо. Апостол Павле пише да су нам живот и кућа на небесима (Фил 3.20; 2. Кор 5. 1-2). Доња зона целог брода испуњена је особено приказним Деисисом. После Христоса на престолу са Пресветом Богородицом и Светим Јованом Претечом на истоку северног зида, следи поворка светитеља, насликаних на међусобно исти начин (слично Светом Димитрију над западним вратима), у отменој властелинској одећи са капама, жезлима и са марамицама о појасу, а на крају поворке су ктитори, на западној страни храма. Христос и Пресвета приказани обучени у владарске одежде, а мученици у властелинске одеће, особени су управо за цркве државе краља Вукашина и краља Марка (манастир Трескавац, Заум и Богородица Перивлепта у Охриду, Свети Атанасије у Костуру). Деисис са тако приказаним светитељима јединствен је у Марковом Манастиру. На неки начин одражава виђење првомученика Стефана (Дап 7. 55-56) али кроз историју, испуњену мученицима Христовим.

Живопис Марковог храма посвећеног Светом Димитрију поручује, онда као и данас: ваља мрети за крст часнии слободу златну! Унутрашњост храма је обећање награде онима који се потруде, а иконе над улазима објашњавају Пут тог времена до Царства Божијег: треба се борити оружјем (западни улаз) и треба пролити сопствену крв као Христос (јужни улаз, страна предака). Нема очигледније поруке за (српске) ратнике о начину стицања Небеског Царства у свом православном сликарству. „Ако сабљу пољубиш крваву и запловиш у ноћне валове, сљедује ти праху светковање“, испевао је речи владике Данила велики српски песник и епископ скоро 500 година касније. У народном предању, у песми „Пропаст царства српскога“, кнез Лазар, изабравши Царство Небеско, гради цркву на темељу од свиле и скерлета по препоруци Пресвете Богородице, у којој причешћује војску пред бој на Косову; та црква не може бити на земљи, већ одговара вилинском граду у облацима, начињеном на костима изгинулих јунака и коња, што даље води до митова аријевског доба (А. Лома 2002:138-146). Као да је Маркова црква Светог Димитрија осмишљена за јунаке који треба да погину за Небеско Царство. У храму Успења Пресвете Богородице у Тврдошу, испод темеља југоисточног стуба уграђене су кости ту сахрањених покојника (епископа) и комади живописа старије цркве обрушене у земљотресу; нова црква на тим темељима је преживела земљотрес у коме је срушен Дубровник. Из садржаја живописа Марковог Манастира, очигледно је краљ Марко изабрао небеско царство; погинуо је у бици на Ровинама 1395, без потомака, не зна се како ни где је сахрањен. Није се борио на турској страни у Косовској бици, иако је био њихов вазал.

Иза краља Марка остао је српски еп о Марку Краљевићу, као јунаку велике снаге, са моћним коњем Шарцем и оружјем, праведном и грешном, склоном вину, потчињеном султану. Краљевић Марко је омиљенији од свих косовских јунака, али се не подудара са историјским Марком. Чини се да је на Марка, због његових врлина, пренет мит о неком јунаку из прошлих времена, прехришћанских. Он у песми и умире као човек и ратник старог доба, са коњем, јер је наступило време ратника других способности; име Марко на латинском значи увенути, сув. У њему је сачувано народно сећање на древне српске јунаке, сличне руским багатирима. У епу и други српски јунаци доба борби са Турцима имају моћне коње за саборце, као војвода Никола Скобаљић, војвода Пријезда, а Милош се презива Кобилић. Војвода Момчило са својим крилатим коњем Јабучилом, био је по епу ујак Краљевића Марка. Они гину преваром, заједно са својим коњем. Краљ Марко Мрњавчевић је својом црквом призивао старе ратнике (на неки начин) претке, Светог Димитрија, за кога заправо не знамо ко је био и да ли има неке везе са представама „трачког“ коњаника римског доба.

Док је краљ Марко у народу оставио за собом славу јунака из прошлости, иза кнеза Лазара је остала држава и надживела га преко 60 година, а и данас је у темељима савремене Србије. Његово име на јеврејском значи „Божја помоћ“. Еп је кнезу Лазару приписао избор Небеског Царства уместо земаљског, у бици на Косову. По једном тумачењу, кнез Лазар, Милош Обилић и српски ратници, тада су пред очима имали јуначке подвиге и погибију својих предака у некој давној бици, о којој се онда још певало (А. Лома 2002: 252-253), а она се збила у далекој Индији индоаријевског доба. Избор небеског царства кнеза Лазара из епа, данас не потврђује ни једна његова црква (за разлику од Марковог Манастира), али постоје писана сувремена сведочанства. Монахиња Јефимија обраћа се новомученику: постигао си „да оставиш пропадљиву висоту земаљског господства и да се обагриш крвљу својом и сјединиш са војницима Небеског Цара. …моли да православна вера хришћанска неоскудно стоји у отачаству ти, …“ (Похвала Светом кнезу Лазару). На месту Косовске битке постављен је „крстоображен“ камен на коме је био натпис о бици, за који се обично мисли да га је написао деспот Стефан (Стефан Лазаревић 2009: 67-87). Овог натписа одавно нема, али је сачуван у препису и гласи:

Човече који Српском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног и као стег
видећеш како усправно стојим.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о вољени,
и размотри речи које ти приносим,
и из тога ћеш разумети због кога узрока
и како и зашто стојим ја овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
Овде негда [бејаше] велики самодржац,
чудо земаљско и рига српски,
звани Лазар, кнез велики,
побожности непоколебими стуб,
богопознања пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и смиловање ништих,
тужних смиловање и утешитељ,
који воли све што Христос хоће.
Коме иде сам по својој вољи
и са свима својима, безбројним мноштвом,
колико је под руком његовом.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и у делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени у злато и камењем драгим украшени;
многи коњи изабрани и златоседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
Свеплеменитих и славних
као какав добри пастир и вођа,
мудро приводи словесне јагањце
да у Христу добро скончају
и [приме] мучења венац
[и] вишње славе учесници буду.
И тако сложно велико безбројно мноштво
заједно с добрим и великим господином,
храбром душом и вером најтврђом,
као на дворану красну и многомирисну храну
на непријатеља се устремише
и владајућег змија згазише
и умртвише дивљу звер
и великог противника
и неситог ада свепрождрљивца,
велим Амурата и сина његова,
аспидин и гујин пород,
штене лавово и василисково,
па са њима и не мало других.
О, чуда Божијих судбина,
ухваћен би храбри страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању добро сам прима
и мученик Христов постаје
велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о вољени,
до сама рука тога убице, сина Амуратова.
И све ово речено сврши се лета 6897,
индикта 12, месеца јуна 15. дан, у уторак,
а час је био 6. или седми,
не знам, Бог зна.“

Натпис делује као сажет садржај живописа Марковог Манастира. По сведочењу овог натписа, кнез Лазар је као добар хришћанин, по слободном избору свом и српских коњаника, пошао у битку, и сви су били спремни да погину и постану узор жртвовања. Изабрали су учешће у небеској литургији, оној описаној у Марковом Манастиру, зато у натпису пише да су обучени у свечане одежде односно достојне свадбене хаљине (Мт 22. 1-14). Њихови коњи такође су спремни за жртвовање у борби, по старом предању, и о њима ће бити још речи. Кнез Лазар је мудро, подобно Добром пастиру (Христу), српске племиће ваљане душе и тврде вере, учинио причасницима вишњег славља, кроз мучеништво, као словесне агнеце (Агнец се на Литургији претвара у тело Христово, уп. стр. 301), да заврше земаљски живот у Христу. И убили су Мурата и једног његовог сина, утемељивача Отоманског царства (он је увео данак у крви и јаничаре), великог противника, заправо самог Ада, смртоносног за душе оних који су се одрекли Христа. То је био подвиг надахнут евхаристијом, а Тајна вечера и прво причешће апостола Великог четвртка слављено је у Марковом Манастиру (Л. Мирковић 1961б: 87-88). Ту је било и древно српско предање, стари завет: за испуњење Божије воље и слободу ваља се борити са непријатељем, погубити и бити убијен. То није било пуко показивање јунаштва и силе,као код Германа. Зато Косовски избор Царства Небеског не може бити некаква накнадна хришћанска прерада историјског догађаја, јер је кнез Лазар као (православни) хришћанин заиста изабрао Царство Небеско, оно приказано у Марковом Манастиру, да би спречио преверавање. Косовски стег, знамење, могао је бити обликован као крст, или као стуб и плоча са урезаним крстом. Споменик у виду усправљене плоче са великим урезаним крстом изнад опширног записа, постављен је на месту смрти деспота Стефана, данас Црквина у Марковцу код Младеновца (сл. 91. 1).

Крстоображени споменици

У Горњој Битињи у Сиринићу и данас стоји велика плоча са урезаним крстом и задужбинским натписом из 16. столећа (сл. 91. 4). У Херцеговини има усамљених надгробних камених крстова, високих 2-3 м. Њих са косовским каменим стегом повезују представе оружја (копље, мач, буздован, коњанички штит), јер показују да су подизани ратницима. Такав је крст у Поповом пољу у Бихову поред Мркоњића и Завале (сл. 91. 2). Крст и оружје на први поглед не би требало да буду заједно, али и употребљено оружје може бити посредник за спасење душе, ако се употреби како ваља, по примерима из Марковог манастира. Косовски стег био је својеврстан надгробни споменик, камени гуслар и сведок испуњеног завета по предању ПЦС. Кнез Лазар, и за рат спремни српски одличници, урадили су тада оно што је требало за спас народа у времену, да народ остане на правом Путу.

Из књиге Ђорђа Јанковића “Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије – Кратак преглед од почетка до турске окупације“, Хришћанска мисао, Београд, 2015.

TURSKI ISTORIČARI POČELI da otkrivaju istinu o KOSOVSKOM BOJU! „Tamo su POBEDILI SRBI ili je bilo NEREŠENO!“ Evo zbog čega!

Kosovski boj neosporno je odredio sudbinu Srbije i naroda, ali o njegovom ishodu vekovima se već „lome koplja“.

Većina domaćih istoričara danas se slaže da je bitku najispravnije posmatrati kao „nerešenu“, čak i kao srpsku pobedu, dok je dugoročno prednost ostala na strani Osmanlija. Ipak, turski istoričari mnogo ređe se uključuju u ove rasprave.

Vest da Turska zove srpske stručnjake i istoričare da posete Istanbul i u njihovim arhivama potraže zapise o događajima iz zajedničke istorije dva naroda s vremena na vreme odjekne Srbijom samo da bi ubrzo utihnula.

Većina domaćih istoričara slaže se da bi bilo neverovatno interesantno i korisno potražiti turske zapise o događajima iz srednjovekovne Srbije, a prednjači, razumljivo, interesovanje za ishod Kosovskog boja.

Turski istoričari retko su se izjašnjavali o ishodu Kosovskog boja. Njihovi zapisi koji su danas dostupni javnosti uglavnom navode u najmanju ruku nerešen ishod, a neki i otvoreno govore o srpskoj pobedi. Ipak, među savremenim turskim istoričarima ima i onih koji čitavu bitku posmatraju na drugačiji način.

Na godišnjem obeležavanju sećanja na pogibiju sultana Murata u Kosovskoj bici u sklopu kopleksa Muratovo turbe u selu Mazgit, kraj Prištine, pre nekoliko godina, profesor Jusuf Oguzoglu, stručnjak za osmansku istoriju i profesor istorije na Universitetu Uludag u Bursi, o Kosovskoj bitki govorio je kao o velikoj truskoj pobedi!

– Kasnije i srpski izvori priznaju ovaj poraz. Na početku, junačka smrt sultana Murata stvorila je atmosferu pobede, međutim, autentični istorijski dokumenti pokazuju da je turska država ostvarila veliku prednost – istakao je tom prilikom Oguzoglu.

I druga tumačenja boja sporna su. Po rečima profesora Oguzoglua, inicijator bitke je bio srpski knez Lazar! On je okupirao rudnike zlata i srebra na Kosovu dajući ih na korišćenje saksonskim trgovcima. Glavni cilj bio mu je – da Srbiju ponovo načini carevinom!

Turski profesor dalje tvrdi da je u te svrhe Lazar počeo da troši velike sume novca kako bi proširio svoj uticaj u regionu, istovremeno stvarajući savez sa Bugarima, Grcima, ali i sa Mađarima i Česima kako bi napao Osmansko carstvo. Uvidevši tu opasnost, tvrdi Oguzoglua, sultan Murat je započeo borbu protiv srpske ekspanzije.

(Izvor: Kurir.rs)

Лазарева Клетва

Лазарева клетва:
“Kо је Србин и српскога рода и од српске крви и колена, а не дош’о на бој на Kосово не имао од рода порода, ни мушкога ни девојачкога! Од руке му ништа не родило рујно вино, ни пшеница бела, Рђом капо док му је колена!”

Лазарева клетва, Kосовска клетва или Kнежева клетва је, према легенди, клетва коју је рекао српски кнез Лазар Хребељановић пре Kосовске битке.
Лазарева клетва упућена оним Србима коју се игнорисали позив на рат са Османским царством. Kонстантин Филозоф је забележио да је Лазар издао „позив и претњу“ српским државама, а тај позив је сачуван у српским народним песмама у облику клетве.
Од 1778. до 1781. године, Аврам Милетић је компоновао збирку од 129 песама под називом Песмарице која садржи и песму „Историја Мусић Стефана“, која у свом саставу има један облик Лазареве клетве.
Један облик клетве се јавља у издању српских народних песма Вука Стефановића Kараџића 1845. године. То је новија верзија једног Kараџићевог текста из 1813. године са јаким националистичким призвуком.
Kараџићева „Лазарева клетва“ је записана на споменику на Газиместану, где се водила Kосовска битка.
Традиција клетви постоји вероватно у свим културама света. Време настанка овог израза закључује се на основу њене садржине: пошто је основни подстицај за настанак клевете проклињање некога са жељом да му се нешто непријатно деси, јасно је да је настала у давна времена када се веровало у магичну моћ речи.
Она мора да буде набијена емоцијама и да има јаку енергију да би се остварила.
Бачена клетва може да има потенцијал одређени период. Традиционално, важи до шестог колена и тек седмо колено не осећа последице.
Kлетве се испуњавају нарочито уколико имају велики енергетски потенцијал и уколико је особа која је изриче јако испровоцирана, а при том невина.

Лазарева клетва спада међу најстарије српске клетве. Многи верују да још увек нисмо “скнули” проклетство које нам је бачено пре скоро седам векова. Многи су се догађаји у историји српског народа догодили управо на Видовдан захваљујући речима изреченим 27.06. 1389:
Бројни су они који верују да је клетва изговорена уочи Видовдана обележила кретање и судбину српског народа. Kао пример често се наводи да је Гаврило Принцип извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фрединанда управо на овај дан, а као пример из модерне историје наводи се изручење Слободана Милошевића Хашком трибуналу.
Сматра се да ова клетва и даље важи, и да би могла да узрокује нестанак свих Срба.
Према предању Топола је пре Kосова била велика и многољудна, а пружала се од Лукара до Рековца.
Kнез Лазар је 1389. проклео јагодинско село, зато што је одатле на Kосово требало да пође 700 коњаника, а отишла су само седморица.
Село Топола код Јагодине има свега седам домаћинстава, баш као у клетви кнеза Лазара, који је 1389. то село проклео да „никад нема више од седам кућа“.
Према предању Топола је пре Kосова била велика и многољудна, а пружала се од Лукара до Рековца. На Kосово је из тог села требало да пође 700 коњаника, али су отишла само семорица, отуда и број седам у Лазаревој клетви.
Иако се за село зна већ вековима, данас у њему углавном живе досељеници, док староседелаца нема. Број становника се смањивао, као што је кнез у клетви рекао.
Сада је Топола засеок Месне заједнице Медојевац. Полако се гаси, нема јавног превоза ни фиксних телефона, путеви нису асфалтирани.
Сведочења мештана
-Сви су нас заборавили, само још који новинар дође. Више нико и не залази у наше село. Путеви су се смањили за метар и по, куће су опустеле, бициклима и магарцима прелазимо по неколико километара до пута где чекамо аутобус.
Знамо за Лазареву клетву, сви то знају у околини. Kуће су оронуле, старе су више од сто година. То више нико не може да поправи, јер су од сламе, блата и дрвета. Да ли је ово село, као и многа друга, стигла Лазарева клетва?

Енигма: „Бој на Косову“ међу биткама западне Европе у француском дворцу

Случајност је хтела да један туристички обилазак дворца Шонансо на Лоари историчара и професора на париској Сорбони др Бошка Бојовића донесе невероватно откриће — монументалну таписерију Косовског боја.

У једном од најпознатијих и најпосећенијих двораца у Француској, она се налази у предворју собе која је припадали краљици Марији Медичи.

Византолог, дугогодишњи професор на катедри за историју на чувеној Сорбони, Бојовић у разговору за Спутњик каже да се не зна од када је таписерија на том месту у дворцу, који је током дуге историје мењао власнике, а од 1913. године је у поседу индустријалаца, породице Меније, која га је претворила у музеј.

Он указује на то да је посреди несумњиво дворска таписерија, вероватно с краја 16. века. Такве таписерије, а она је димензија пет и по метара са три и по метра, није себи могао да приушти неко ко није са двора. Оне су, каже саговорник Спутњика, рађене као кућа, месецима, некад и годинама, и то је јако много коштало.

У покушају да нешто више сазна о пореклу и наручиоцу таписерије, Бојовић се запутио у белгијски град Оденард, где су у 16. и 17. веку биле огромне ткачнице, мануфактуре, у којима је радило више од 100.000 људи. На основу рада извесно је да је таписерија из тих фландријских ткачница, где, каже, постоји не само леп музеј посвећен њима него и огроман архив где се налазе хиљаде уговора са именима наручилаца таписерија.

© AFP 2018 / GUILLAUME SOUVANT

Дворац Шенонсо у Француској

Највероватније постоји и уговор о томе ко је наручио таписерију „Косовски бој“, али такво откриће захтева велико истраживање.

„Заинтересовала се и госпођа која је стручњак, специјалиста за те таписерије Mартине Ванвелден, зато што осим битака Александра Великог, све друго на тим таписеријама су догађаји, битке из западне Европе. Дакле то би био преседан. Био би то једини циклус који приказује догађај са Балкана, управо Косовску битку“, каже Бојовић.

Он објашњава да је таписерија „Косовски бој“ део једног циклуса и да зато она вероватно није једина на ту тему. Постоји, каже, индиција да се један од делова тог циклуса налази у колекцији Ив-Сен Лорана.

На питање да ли то у ствари значи да ми ни не знамо колики је значај придаван Косовском боју у то време, овај историчар одговара да се управо о томе ради.

„На коментару који се налази уз таписерију о томе шта она представља пише да је то Косовска битка из 1389. године, пише ко су учесници битке, али и да је то најважнија битка у средњем веку у Европи. Пише још и то да је поводом те битке, француски краљ Карло Шести наредио да звоне звона у свим црквама у Француској у част победе хришћанске војске над Турцима и да је лично отишао у Нотр Дам на молебан тим поводом“, наводи Бојовић.

© ФОТО : , БОШКО БОЈОВИЋ - ПРИВАНТА АРХИВА

Табла испод таписерије у дворцу

Помиње се, додаје он, и то да је управо француски краљ наредио да се служи Те Деум у Нотр Даму, помињу се и цар Лазар и Милош Обилић, такође се објашњава да је у средишњем делу таписерије патријарх Спиридон, који благосиља српску војску, а да је у левом горњем делу турска војска која се повлачи.

У подужем коментару испод кога је потписана Ен Фостер, наводи се и то да „Анђели истребитељи“ на таписерији сатиру турску војску и терају је у бекство, као и то да је она могла настати после велике хришћанске поморске победе код Леванта 1572. године, прве велике победе против Османске империје после оне на Косову.

Зато што се турска војска повукла са Косова поља, а победником се сматрала она која на њему остане, слављена је победа српске војске. Бојовић, међутим, каже да ми не знамо исход битке, јер се турска војска повукла како би Бајазит могао да осигура трон после погибије цара Мурата. Али невезано од исхода саме битке, он указује на њен значај.

„Има битака као Бородино, које су неизвесне по исходу, али имају своје последице. Бородино је било војнички нерешена битка, а у ствари руска победа. А овде је по запису на косовском стубу Деспота Стефана Лазаревића из 1402. године победа хришћана. И други извори што су ближе догађају говоре о победи хришћана. Али политичке последице су биле другачије“, указује овај историчар.

© ФОТО : БОШКО БОЈОВИЋ - ПРИВАНТА АРХИВА

Таписерија посвећена Косовском боју у дворцу Шенонсо Француској

Косовском битком је отворен пут Турцима, јер им се отворила Моравска долина, а то је капија Балкана и пут ка средњој Европи. Познато је да је Косовска битка имала велики одјек у Европи и једну универзалну димензију по самом геостратешком, историјском значају, последицама те битке, објашњава саговорник Спутњика.

На опаску да би се могло рећи да Косовска битка на неки начин и данас траје, Бојовић каже да то има своје објашњење.

„Косово је, у сваком случају, увек имало геостратешки значај. У средишту Балкана, на скоро једнакој удаљености од три мора. Ту су биле велике битке и пре и после Косовске битке. Није чудо што се и данас на том простору Косова и Моравске и Вардарске долине ломе копља и велике силе и њихови експоненти, њихови пиони, отимају и боре за тај простор“, напомиње Бојовић.

Он подсећа да је на тој територији, после Косовског боја, исто тако значајна битка вођена и 1448. где Срби нису учествовали директно, али јесте малтене пола Европе, и била је велики пораз хришћана. Такође, битка код Качаника 1690. у рату Свете лиге против Турске. Па Кумановска битка 1912. године, после које су Турци коначно напустили Косово и Метохију. Све је, каже он, у тој зони и том окружењу.

Таписерија „Косовски бој“ у дворцу Шонансо на Лоари, каже Бојовић, колико значи част и поштовање српској војсци, толико може бити и извор за нова сазнања о тој бици.

„Нових извора, као што се види по овој таписерији, очигледно има. Посредних, али има, а шта би се тек могло наћи у архивама, хроникама, у старим списима. Сигурно да постоји више од онога што ми знамо“, каже овај историчар, који је привео крају своју дугогодишњу професорску каријеру на чувеној Сорбони.

Бојовић је са жаљењем констатовао да су Французи у средњем веку имали више слуха за значај Косовске битке и за поштовање онога што је српска војска урадила 1389. него што данас имају за велику победу српске војске, раме уз раме са француским војницима у Првом светском рату.

Некада су у част српској војсци звонила сва звона у црквама у Француској, а краљ лично присуствовао молебану у Богородичиној цркви у Паризу. Данас се у том истом Нотр Даму, на срамоту Француске, поводом века од победе у Првом светском рату, поред српске заставе вијори и косовска, самопроглашене државе на тлу Србије.

Преузето са: https://rs.sputniknews.com/

Зашто Турска истину о Косовском боју чува као највећу тајну и шта се то десило кад је толико дуго крију?

Уводна напомена: Како је централни догађај Косовске битке страдање султана Мурата и витешко дело Милоша Обилића на неки начин завијено вековним велом тајне, то се овом догађају ваља вратити аналитички кроз ондашње, средњовековне вредности и дух части. Тако ће се потпуније спознати суштина и истинитост тог, по нас и данас одсудног аспекта те битке.Из тог средишта засијаће и значај и обавеза Обилића духа у Српству.

О Милошу Обилићу

Најмаркантнија личност из наше књижевности, а посебно епске прозе и поезије је Милош Обилић (Димитрије М. Калезић, Етика Горског вијенца, Сремски Карловци 1969, стр. 12). Славећи његово изузетно дело и витешке врлине, народна епска песма је кроз Косовски мит и Култ Обилића уздигла овог јунака у национални узор витешке славе и части. Сваки народ признаје и указује част оним јунацима који се самопрегорно прихватају великих дела зарад општих, заједничких интереса. „Његош ценећи слободу, цени и поштује оне који су готови да падну за част, име и слободу, и тако доводи у везу са слободом част и лично име, и част и име национално“ (Ђорђе Бакић, Његошева филозофија права, Издавачка књижара „Славија“, Београд, 1938, стр. 81). У ствари, наш народни дух, свест и осећање, прихватили су и овековечили изузетне вредности Милоша Обилића, издвајајући га као светињу, која је у нашем народу била, и која би увек морала бити, поштована и уважавана као таква.

Ако народна свест наглашено издваја Обилића по врлинама карактера, части и витештва, она га уједно поставља за звезду водиљу свих славних витезова, јунака, хероја, и осталих знаних и незнаних ратника наше повести. Сви они заједно чине једно велико национално сазвежђе прослављених јунака чија је дела оплемењивао, подстицао и опијао Милошев дух.
То сазвежђе јунака и ратника могли бисмо, стога, назвати „сазвежђем Обилића“.

Но, тежња да се Косовском боју дају хришћански садржаји, са хришћанском етиком и духом, једним делом се негативно одразила на утврђивање истинитости догађања око саме битке, а нарочито око циља и начина убиства султана Мурата. Ова тежња је донекле ишла наруку поједностављеној верзији тумачења тока и коначног резултата Косовске битке. Највећа непознаница ове битке везана је наиме за њен централни догађај – Муратову погибију. С војничког гледишта, то је био њен кључни елемент за који су везани и Милошево дело и име.

Зашто Турци ћуте о Косовском боју

Јер, иако су Турци знали како је њихов цар заиста страдао, учинили су све да се та истина сакрије и успостави нека њима прихватљивија и другачија. Нарочито су раширена турска тумачења догађаја у којима се Муратова погибија објашњава подмуклим убиством, односно, убиством на превару. (На плочи у Муратовом турбету пише да „чувени великан из Лазареве војске неверник Милош Кобилић, налазећи се као рањеник међу изгинулим борцима, у тренутку када је љубио руку султанову извуче из рукава прикривен отровни ханџар те распори султана и учини га шехидом…“ /Јаша Томић, Косово, стр. 120/) Та верзија била је наметана захтевима и претњама по прихватању вазалног односа, а потом и ропским положајемСрба под турском влашћу.

У вези с тим поставља се неколико битних питања:

1. Зашто Турци тај догађај чувају као највећу тајну?
2. Шта се то тако и толико важно десило да га Турци упорно, вековима крију?
3. Да ли су Турци иједан други догађај из своје богате ратне праксе оволико чували од јавности и историјске оцене? (У контексту Косовске битке, познати историчар Марво Орбин о Турцима каже следеће: „Овај народ је веома постојан у ћутању и чувању тајни које су за њих неповољне, те им је немогуће ни застрашивањем ни обећањима извући из уста реч којом би наговестили оно што њихови господари желе да остане у тајности.“ /Хришћанска мисао – Живорад Јанковић, Прилог српском цртослову, 6. година 5/5 – 8/97, стр. 41/.)

Одговори на ова питања наговештавају један особит мотив, који би највероватније гласио:

На Косову пољу десило се за њих нешто поражавајуће, што се није поновило ни у једној другој битци, из мноштва које су водили по Европи, Азији и Африци.

Шта се заправо десило Турцима на Косову пољу

Уколико за претпоставку узмемо тај разлог, онда следи да је истина о страдању султана Мурата са војничке и националне стране за Турке било не само поражавајућа већ и срамотна. Имајући у виду склоп околности и вероватних могућности у вези са овим централним догађајем битке, прелиминаран закључак би могао бити следећи:

Српски витезови су успели да се пробију у центар бројније турске војске. Успели су да заробе Мурата усред његовог бојног распореда. Пат позицијом створеном његовим заробљавањем, они су га присилили да се самоубиством – властитим ханџаром – као насилник жртвује богу Виду, уместо јагњета које су Срби по предачким обредима жртвовали овом божанству. Сваки даљи ток битке за Турке постао је тада нецелисходан и опасан. Одустали су и од планираног годишњег ратног похода. Уместо свечано и победнички, с мртвим Муратом вратили су се морално посрамљени и војнички поражени у Турску.

Српска војска, и поред погибије кнеза Лазара и дела властеле, остала је као победница на бојишту – на пољу части остваривши и постављени тактички циљ битке.

Ако је, стога, постојала оваква или слична могућност догађања, која би с гледишта чувања части и образа обе стране захтевала прикривање, онда би то, макар по захтевима реалполитике, било и учињено, будући да овакав радни закључак одговара духу части. (Сетимо се сличног „дипломатског“ прећуткивања губитака НАТО-а при нападима на Србе у Републици Српској Крајини, Републици Српској и на Космету 1999; прим. Уредништва Српског Листа.)

Одређена резервисаност српске и турске стране према истини о догађањима у централном делу битке указује, наиме, на могућност нагодбе о накнадном тумачењу овога боја (коме се не само у турској већ и западњачкој историографији придаје значај далеко испод његових последица, не само по балканску историју; прим. СЛ). „Славећи цара Мурата турско предање је нужно морало начинити од српског јунака мучког убицу, те је тиме непосредно унизило и остале српске витезове“. (Миодраг Поповић, Видовдан и Часни крст, Библиотека XX век, Београд 1976, стр. 28) Но, турска верзија мучког убиства Мурата никако се не уклапа у српски витешки кодекс. (Мирјана Поповић-Радовић, Српски витешки кодекс, Народна књига, Београд 1989, стр. 182-193)

Такав јунак наметнут је нашој епској поезији.

Народно уздизање Милоша Обилића у највиши етички план, међутим, надвладало је турске намере омаловажавања и потцењивања њега, и свих осталих српских витезова. Тако је и византијски историчар Дука величао његово јуначко дело, описујући га као младог и храброг витеза који се заветовао чашћу и животом да убије тиранина. Штавише, овај историчар диже нашег јунака изнад хеленских. Такво тумачење и признање величине Милошевог дела није случајно и има основа.

Наиме, Муратова смрт – уколико је посматрамо кроз призму витешке части – заслужује додатно објашњење. Смисленим следом могућих начина његове погибије, долазимо до занимљивих и прихватљивих закључака. Мурат је, тако, на дан битке могао или преминути, или насилно изгубити живот. Постоје међутим поуздани докази да није умро, већ страдао. Ако је тако, могао је бити само убијен, или извршити самоубиство.

Узмемо ли у обзир могућност да је убијен, онда је могао или погинути у битци или бити заробљен па погубљен од Срба. Да је убијен у боју, то су у јеку борбе могли учинити Срби, или Турци као крајњу меру, да не би Србима пао жив у руке. Ово друго је мало вероватно, тако да се може занемарити. Могућност, међутим, да су га Срби убили, наводи нас на три познате верзије:

Прву, већ поменуту, да су му Срби дошли главе у јеку борбе;

Другу, да је Милош као пребег отишао у турску војску, и да га је, у погодном тренутку, на превару убио;

и Трећу, да га је убио неки „каурин“, притајен међу мртвима док је он обилазио бојиште.

Временом, прва верзија – да се управо Милош са својих дванаест витезова пробио до Мурата и извршио наведено дело, и друга, да је као пребеглица на турску страну изненадио све и убио га – прихваћене су код Срба, и као такве биле опеване, ушле у предања, слике, уџбенике и слично, док су Турци изабрали трећу варијанту.

Како је погинуо Мурат?

Њом су они чак истицали Муратову човечност и бригу за рањенике, која је неверницима дала прилику да га подмукло смакну.

Настављајући, међутим, сагледавање горе наведених верзија Муратове смрти, долазимо до следећих закључака: уколико пратимо могућност да је извршио самоубиство, могао је то учинити пре или после заробљавања. Могућност да се убио пре падања у руке Србима мање је вероватна, пошто су постојале шансе да се спасе откупом, разменом, наредбом да повуче војску и слично. Овакав избор прилика да не изврши самоубиство Мурату се морао учинити реалним, те је утолико већа могућност да су га Срби заробили – али и да је потом страдао на начин који није могао предвидети.

Ради појашњавања ове варијанте, ваља посматрати циљ и сврху његовог заробљавања. У видовданском духу, циљ заробљавања је жртвовање богу Виду, а у хришћанском кажњавање насилника и поробљивача. У војничком духу, пак, циљ је обезглављивање турске војске да би се она потукла и, коначно – у витешком – потврда националне витешке части као највише етичке вредности.
Видовданска традиција захтевала је жртвовање Мурата богу Виду. У складу са старим култним обичајем Срба „…Милош Обилић принеће жртву херојском богу свога народа на начин својих паганских предака: уместо јагњета на дан врховног Бога заклаће турског цара Мурата…“ (Миодраг Поповић, н.д, стр. 100)

Но, војнички, битне су све погубне последице по Турке које су могле бити, или су биле изазване заробљавањем Мурата. Дошло би, наиме, до моралног и борбеног слабљења турске војске услед шока који би тешко поднела, уз сталну опасност да у њој дође до потпуног расула. То су Срби веома добро знали. Јер, обезглављивање непријатељске војске одувек је сматрано изузетно важним, а често и пресудним предусловом за њен пораз и расуло. (Добар пример тога је српска победа на Велбужду 1330, када је Млади краљ Душан директно напао центар бугарске војске, не би ли заробио или убио бугарског цара Михајла Шишмана, што му је и успело.)

Замисао, стога, да се – по разбијању левог турског крила – делом одабране тешке коњице разбије центар турске војске и убије Мурат, имала је пуно основа. За такав задатак ваљало је одабрати добровољце и најбоље витезове који би то могли и да обаве. Витез који је тај одред одабрао, и њиме у боју командовао, јесте Милош Обилић. Могуће су и друге верзије, али оне не би у потпуности одговарале духу витешке части, кључном при провери уверљивости оваквог објашњења Муратове погибије.

Уживљавање у ситуацију да су српски витезови које је водио Милош Обилић заробили Мурата, да су их подстакле дате заклетве и витешки идеали части, те да је његовим заробљавањем успостављена својеврсна пат позиција, пред нама отвара следеће могућности за тумачење даљег тока догађаја:

Мурату је, изгледа, предочено да мора бити погубљен – било да му се одруби глава, или да се убије. Самоубиство му се, наиме, нуди из поштовања спрам његовог султанског (царског) достојанства и у духу части српских витезова. (Слично је дозвољавано заробљеним самурајима, да би сепукуом /„харакиријем“/ спасли своју част; прим. Р.Р.) Одсецање главе би за Мурата и турску војску било превелика срамота и понижење.

Самоубиство, међутим – забијањем ханџара у стомак – сматрано је достојним њега као ратника и цара.
Иако је све наведено претпоставка у складу с витешким поимањем части, ваља напоменути да се те могућности веома подударају и са познатим чињеницама из самога боја.

Ток Косовске битке

Уз то, неоспорно је и да се оваквим – или сличним – следом догађаја који су довели до Муратове смрти, и утицали на ток саме Косовске битке, може понајбоље објаснити зашто су Турци тежили да се све то прикрије велом тајне.

Истину је требало избрисати из прича и препричавања. Заробљене српске витезове са кнезом Лазаром ваљало је побити, а самим Турцима запретити најсуровијим казнама ако би било шта о томе казали, записали или на било који други начин одали. Водити даље битку са осталим делом српске војске није било потребно нити је имало смисла, пошто је постојала опасност од потпуног расула турске војске. (Поред Мурата, убијен је и његов син Јакуб, по налогу свога брата Бајазита. У боју је усто погинуо Велики везир и доста других бегова и старешина.) Ретке су наиме војске које би по губитку војсковође остајале војнички хомогене и извојевале победу. Ни Турци ту нису били изузетак, посебно на туђој територији где страх од заробљавања може бити пресудан.

Имајући све то у виду, Бајазит је одустао од планирног годишњег ратног похода и повукао војску с Косова ка Једрену.

Косовском битком, а нарочито улогом Милоша Обилића у централним догађањима око Муратове смрти, исказало се српско витештво у његовом најузвишенијем виду. („Милошев одлазак на Косово поље да убије турског цара Мурата и да разбије и победи турску силу те тако да сачува част, образ и достојанство своје нације, (…) идеалан (је) и јединствен пример у историји човечанства.“ /Ђорђе Бакић, Његошева филозофија права, Издавачка књижара „Славија“, Београд, 1936, стр. 79/.)

Милошев подвиг се огледа у следећем:

Прво, замисао да треба убити Мурата вероватно је његова, као и да се за тај најтежи и најважнији задатак у целој битци морају одабрати најбољи витезови који желе – и могу, без обзира на цену – да га изврше. Уједно, он је био њихов војвода и све се одвијало под његовом командом;

Друго, Милош се пред Лазаром заклео да ће убити Мурата, знајући да га чека сурова смрт. Он се унапред жртвовао, иако то није морао. Свесно, зарад општег, вишег циља од којег је зависио исход битке, пошао је у сигурну смрт – али и у вечну славу.

Треће, он својом личношћу уједињује ратнике старе српске вере са витезовима нове, хришћанске, оба се светоназора у њему спајајући и на свој начин настављајући да трају кроз видовдански култ и хришћански војнички дух. Јуначким чином заробљавања Мурата Милош је учинио подвиг, увеличан витешком понудом султану да сам одузме себи живот.

Четврто, понудом Мурату да изврши самоубиство навео га је да се сам жртвује богу Виду као насилник, освајач, тиранин и непријатељ. Тако Милошев мач остаје чист – као мач Божије правде, изнад Муратове главе као претња сваком злу, али и симбол части, истине, вере и правде.

Пето, сам чин оваквог жртвовања Мурата – кога су Турци макар делимично морали били свесни – за све њих био је поражавајући, а за целу војску тешка срамота, тим пре што се све то догађало усред њихове војске а они били немоћни ишта да учине. Јер, Турци са Бајазитом на челу су томе присуствовали као пуки посматрачи, пуни стида што су дозволили да им цар буде заробљен, и да се тако самосатре.

Шесто, што после Муратовог самоубиства више није могло бити говора о било каквој предаји или нагодби, већ је свима остало једино да се боре до смрти; и

Седмо, ваља знати да је такво витешко дело – по садржајности, етичности, јунаштву и пожртвовању – јединствено у светској историји, да му нема равна ни у антици, како је нагласио ромејски историчар Дука.

Но, иако су Срби прихватили наметање османске верзије Милошевог дела, као да су сви осећали да она није истинита. Наш народ као да је знао да турска тајновитост и перфидија прикривају нешто кудикамо важније, часније и витешки достојанственије од ма колико значајног атентата. Отуда општенародно уздизање Милоша Обилића на виши етички план, мада само његово постојање није историографски доказано, као што му се не зна ни право име. Незабележен је као властелин, иако је могао припадати српском племству витешког звања.

Витез Милош Обилић ипак највероватније јесте био, јер неко из другог сталежа то никако не би могао урадити. Али, витез је могао постати сваки јунак који се истакао у борбама, честих не само с Турцима, и то неколико веома значајних и пре Косовске битке.

Тако је витезом могао постати неко из народа, што не умањује значај нити важност порекла. Та двојност Милошевог порекла увек је служила као подстицај народним вођама, његовој аристократији – али и сваком другом обичном човеку, који је могао да се искаже и потврди јунаштвом и пожртвовањем у свакој битци или боју. Милош је тако постао узор и богатијем слоју и обичном народу.

Милош Обилић јунак или…?

Његово име и презиме се временом мењало, да би се у народу коначно усталило као Милош Обилић. (У Хиландару је 1803. насликан његов лик са ореолом и натписом „Свети Милош Обилић“, потом и у неким другим црквама. /Леонтије Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, Народни музеј у Смедереву, посебно издање, књига 1, Смедерево 1965, стр. 191-194/.) Турске верзије његовог презимена као „Кобила“, „Кобиловић“ или „Копиловић“ требало је, ваљда, да му се наругају, да потцене и обезвреде и њега и све остале јунаке и витезове са Косова.

Но, уколико су Турци хтели да му презиме вежу за „кобилу“, Срби су га изостављањем „к“ етимолошки спојили с појмом обиља – што је једно од три посвећености или моћи бога Вида (божанства обиља, светлости и јунаштва – то јест рата). Тако је народ Милошем Обилићем повезао култно и јуначко с Видом и Видовданом, па и са телесним и духовним видом као начином спознаје Истине. Тиме је народна свест уобличила идеалну целину спојем старе српске вере видовданског, ратничког култа, хришћанске вере у духу светих ратника, нашег светосавља, и српског витешког кодекса.

Пошто се народ држао искључиво презимена Обилић, турска подругљивост ту више није имала значаја. Милош је пак народно име: „човек од миља“ – односно хришћанске, родовске, свенародне и општечовечанске љубави. Но, пошто је и беспрекорни представник витешке, мушке, војничке и националне части, „Милош“ се може сматрати и нашим најмоћнијим и најлепшим именом, са значењем „част душе Српског народа“.

Кроз народне песме о Милошу Обилићу временом је створен узор мушкарца, витеза и националног јунака. Он оличава отменост, достојанство, озбиљност, карактерност и честитост аристократског духа, његову високу част, снажну вољу и јунаштво. Милош је икона јаког човека мужевне лепоте, пуног родољубља, отачествољубља, и националног поноса. Његова храброст се испољава увек у правом тренутку и на прави начин, оплемењена моралном узвишеношћу. Његош Милоша узима као идеал човека и витеза. „Овај витез је за нашег песника једна врста божанства“ наводи Димитрије Калезић. Владика Раде као да свима, а посебно војсци поручује:

„Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ’ пред Милоша,
И пред друге Српске витезове,
Који живе докле Сунце грије? “

Међутим, Милошево поклоњење части својим основним етичким вредностима као да универзално важи за сва времена и према сваком непријатељу и завојевачу на нашим исконским, предачким земљама. Дух Обилића се јасно испољио у Првом и Другом српском устанку, током дуге, витешке борбе Црногораца и Крајишника противу Турака, у Балканским ратовима, а нарочито у Првом светском рату. (Када су, тако, 1915. артиљерци по наређењу ископали велике јаме недалеко од Пећке патријаршије и у њих слагали делове топова, тужно се растајући са њима и љубећи им и милујући цеви, један од војника је рекао: „Зар да ти ја својом руком ископам раку – Милошу мој!“ Толико је тада јуначки и витешки култ Обилића био усађен у народу и војсци да је пренет и на оружје, на све топове којима су се Срби прославили преходних четири године. /Опширније: Б. Нушић, Деветсто петнаеста, Новинско-издавачко предузеће „Јеж“, 1958, стр. 317-318.)

Такође, на Цетињу је столећима постојала Обилића пољана. На њој су се окупљали ратници, војводе, кнезови и сердари, и заветовали се на витешка дела не би ли имали „су чим изаћ пред Милоша и остале српске витезове“. После бојева је на тој пољани додељивана Обилића медаља – али на јединствен начин. Тада би наиме – окружен народом и главарима, војводама и ратницима – књаз Никола окачио Медаљу на једну грану, уз напомену да изађе и узме је онај који мисли да је заслужио, и да је ње достојан. И увек би излазио само један ратник, онај који се највише истакао јунаштвом у боју, и за кога су и остали прећутно сматрали да му припада тај највиши орден за врлину и храброст.
Ваља при том имати у виду и да је Његош установио Обилића медаљу и због тога што је, по њему, Милош Обилић собом и својим подвигом за навек потврдио непобедив дух Српске нације. Мало је, уз то, познато и да у Београду постоји Обилића капија, посвећена овом поносу Српства и нашим оружаним формацијама.

Нарочито данас ваља памтити и да су официри српске војске васпитавани на високим вредностима витештва. Над улазном, Обилића капијом касарне 7. пешадијског-гардијског пука, окренутој средини раскрснице Немањине и Ресавске улице, гардисти су имали прилику да пролазе испод Милошевог лика који их „стално посматра и прати, храбри и подстиче“.

Та капија и сва остала витешка знамења на тој згради постоје и данас, подсећајући нас на ратничке врлине и обавезе српске војничке, официрске и витешке части.

(Српски лист)