Зашто Турска истину о Косовском боју чува као највећу тајну и шта се то десило кад је толико дуго крију?

Уводна напомена: Како је централни догађај Косовске битке страдање султана Мурата и витешко дело Милоша Обилића на неки начин завијено вековним велом тајне, то се овом догађају ваља вратити аналитички кроз ондашње, средњовековне вредности и дух части. Тако ће се потпуније спознати суштина и истинитост тог, по нас и данас одсудног аспекта те битке.Из тог средишта засијаће и значај и обавеза Обилића духа у Српству.

О Милошу Обилићу

Најмаркантнија личност из наше књижевности, а посебно епске прозе и поезије је Милош Обилић (Димитрије М. Калезић, Етика Горског вијенца, Сремски Карловци 1969, стр. 12). Славећи његово изузетно дело и витешке врлине, народна епска песма је кроз Косовски мит и Култ Обилића уздигла овог јунака у национални узор витешке славе и части. Сваки народ признаје и указује част оним јунацима који се самопрегорно прихватају великих дела зарад општих, заједничких интереса. „Његош ценећи слободу, цени и поштује оне који су готови да падну за част, име и слободу, и тако доводи у везу са слободом част и лично име, и част и име национално“ (Ђорђе Бакић, Његошева филозофија права, Издавачка књижара „Славија“, Београд, 1938, стр. 81). У ствари, наш народни дух, свест и осећање, прихватили су и овековечили изузетне вредности Милоша Обилића, издвајајући га као светињу, која је у нашем народу била, и која би увек морала бити, поштована и уважавана као таква.

Ако народна свест наглашено издваја Обилића по врлинама карактера, части и витештва, она га уједно поставља за звезду водиљу свих славних витезова, јунака, хероја, и осталих знаних и незнаних ратника наше повести. Сви они заједно чине једно велико национално сазвежђе прослављених јунака чија је дела оплемењивао, подстицао и опијао Милошев дух.
То сазвежђе јунака и ратника могли бисмо, стога, назвати „сазвежђем Обилића“.

Но, тежња да се Косовском боју дају хришћански садржаји, са хришћанском етиком и духом, једним делом се негативно одразила на утврђивање истинитости догађања око саме битке, а нарочито око циља и начина убиства султана Мурата. Ова тежња је донекле ишла наруку поједностављеној верзији тумачења тока и коначног резултата Косовске битке. Највећа непознаница ове битке везана је наиме за њен централни догађај – Муратову погибију. С војничког гледишта, то је био њен кључни елемент за који су везани и Милошево дело и име.

Зашто Турци ћуте о Косовском боју

Јер, иако су Турци знали како је њихов цар заиста страдао, учинили су све да се та истина сакрије и успостави нека њима прихватљивија и другачија. Нарочито су раширена турска тумачења догађаја у којима се Муратова погибија објашњава подмуклим убиством, односно, убиством на превару. (На плочи у Муратовом турбету пише да „чувени великан из Лазареве војске неверник Милош Кобилић, налазећи се као рањеник међу изгинулим борцима, у тренутку када је љубио руку султанову извуче из рукава прикривен отровни ханџар те распори султана и учини га шехидом…“ /Јаша Томић, Косово, стр. 120/) Та верзија била је наметана захтевима и претњама по прихватању вазалног односа, а потом и ропским положајемСрба под турском влашћу.

У вези с тим поставља се неколико битних питања:

1. Зашто Турци тај догађај чувају као највећу тајну?
2. Шта се то тако и толико важно десило да га Турци упорно, вековима крију?
3. Да ли су Турци иједан други догађај из своје богате ратне праксе оволико чували од јавности и историјске оцене? (У контексту Косовске битке, познати историчар Марво Орбин о Турцима каже следеће: „Овај народ је веома постојан у ћутању и чувању тајни које су за њих неповољне, те им је немогуће ни застрашивањем ни обећањима извући из уста реч којом би наговестили оно што њихови господари желе да остане у тајности.“ /Хришћанска мисао – Живорад Јанковић, Прилог српском цртослову, 6. година 5/5 – 8/97, стр. 41/.)

Одговори на ова питања наговештавају један особит мотив, који би највероватније гласио:

На Косову пољу десило се за њих нешто поражавајуће, што се није поновило ни у једној другој битци, из мноштва које су водили по Европи, Азији и Африци.

Шта се заправо десило Турцима на Косову пољу

Уколико за претпоставку узмемо тај разлог, онда следи да је истина о страдању султана Мурата са војничке и националне стране за Турке било не само поражавајућа већ и срамотна. Имајући у виду склоп околности и вероватних могућности у вези са овим централним догађајем битке, прелиминаран закључак би могао бити следећи:

Српски витезови су успели да се пробију у центар бројније турске војске. Успели су да заробе Мурата усред његовог бојног распореда. Пат позицијом створеном његовим заробљавањем, они су га присилили да се самоубиством – властитим ханџаром – као насилник жртвује богу Виду, уместо јагњета које су Срби по предачким обредима жртвовали овом божанству. Сваки даљи ток битке за Турке постао је тада нецелисходан и опасан. Одустали су и од планираног годишњег ратног похода. Уместо свечано и победнички, с мртвим Муратом вратили су се морално посрамљени и војнички поражени у Турску.

Српска војска, и поред погибије кнеза Лазара и дела властеле, остала је као победница на бојишту – на пољу части остваривши и постављени тактички циљ битке.

Ако је, стога, постојала оваква или слична могућност догађања, која би с гледишта чувања части и образа обе стране захтевала прикривање, онда би то, макар по захтевима реалполитике, било и учињено, будући да овакав радни закључак одговара духу части. (Сетимо се сличног „дипломатског“ прећуткивања губитака НАТО-а при нападима на Србе у Републици Српској Крајини, Републици Српској и на Космету 1999; прим. Уредништва Српског Листа.)

Одређена резервисаност српске и турске стране према истини о догађањима у централном делу битке указује, наиме, на могућност нагодбе о накнадном тумачењу овога боја (коме се не само у турској већ и западњачкој историографији придаје значај далеко испод његових последица, не само по балканску историју; прим. СЛ). „Славећи цара Мурата турско предање је нужно морало начинити од српског јунака мучког убицу, те је тиме непосредно унизило и остале српске витезове“. (Миодраг Поповић, Видовдан и Часни крст, Библиотека XX век, Београд 1976, стр. 28) Но, турска верзија мучког убиства Мурата никако се не уклапа у српски витешки кодекс. (Мирјана Поповић-Радовић, Српски витешки кодекс, Народна књига, Београд 1989, стр. 182-193)

Такав јунак наметнут је нашој епској поезији.

Народно уздизање Милоша Обилића у највиши етички план, међутим, надвладало је турске намере омаловажавања и потцењивања њега, и свих осталих српских витезова. Тако је и византијски историчар Дука величао његово јуначко дело, описујући га као младог и храброг витеза који се заветовао чашћу и животом да убије тиранина. Штавише, овај историчар диже нашег јунака изнад хеленских. Такво тумачење и признање величине Милошевог дела није случајно и има основа.

Наиме, Муратова смрт – уколико је посматрамо кроз призму витешке части – заслужује додатно објашњење. Смисленим следом могућих начина његове погибије, долазимо до занимљивих и прихватљивих закључака. Мурат је, тако, на дан битке могао или преминути, или насилно изгубити живот. Постоје међутим поуздани докази да није умро, већ страдао. Ако је тако, могао је бити само убијен, или извршити самоубиство.

Узмемо ли у обзир могућност да је убијен, онда је могао или погинути у битци или бити заробљен па погубљен од Срба. Да је убијен у боју, то су у јеку борбе могли учинити Срби, или Турци као крајњу меру, да не би Србима пао жив у руке. Ово друго је мало вероватно, тако да се може занемарити. Могућност, међутим, да су га Срби убили, наводи нас на три познате верзије:

Прву, већ поменуту, да су му Срби дошли главе у јеку борбе;

Другу, да је Милош као пребег отишао у турску војску, и да га је, у погодном тренутку, на превару убио;

и Трећу, да га је убио неки „каурин“, притајен међу мртвима док је он обилазио бојиште.

Временом, прва верзија – да се управо Милош са својих дванаест витезова пробио до Мурата и извршио наведено дело, и друга, да је као пребеглица на турску страну изненадио све и убио га – прихваћене су код Срба, и као такве биле опеване, ушле у предања, слике, уџбенике и слично, док су Турци изабрали трећу варијанту.

Како је погинуо Мурат?

Њом су они чак истицали Муратову човечност и бригу за рањенике, која је неверницима дала прилику да га подмукло смакну.

Настављајући, међутим, сагледавање горе наведених верзија Муратове смрти, долазимо до следећих закључака: уколико пратимо могућност да је извршио самоубиство, могао је то учинити пре или после заробљавања. Могућност да се убио пре падања у руке Србима мање је вероватна, пошто су постојале шансе да се спасе откупом, разменом, наредбом да повуче војску и слично. Овакав избор прилика да не изврши самоубиство Мурату се морао учинити реалним, те је утолико већа могућност да су га Срби заробили – али и да је потом страдао на начин који није могао предвидети.

Ради појашњавања ове варијанте, ваља посматрати циљ и сврху његовог заробљавања. У видовданском духу, циљ заробљавања је жртвовање богу Виду, а у хришћанском кажњавање насилника и поробљивача. У војничком духу, пак, циљ је обезглављивање турске војске да би се она потукла и, коначно – у витешком – потврда националне витешке части као највише етичке вредности.
Видовданска традиција захтевала је жртвовање Мурата богу Виду. У складу са старим култним обичајем Срба „…Милош Обилић принеће жртву херојском богу свога народа на начин својих паганских предака: уместо јагњета на дан врховног Бога заклаће турског цара Мурата…“ (Миодраг Поповић, н.д, стр. 100)

Но, војнички, битне су све погубне последице по Турке које су могле бити, или су биле изазване заробљавањем Мурата. Дошло би, наиме, до моралног и борбеног слабљења турске војске услед шока који би тешко поднела, уз сталну опасност да у њој дође до потпуног расула. То су Срби веома добро знали. Јер, обезглављивање непријатељске војске одувек је сматрано изузетно важним, а често и пресудним предусловом за њен пораз и расуло. (Добар пример тога је српска победа на Велбужду 1330, када је Млади краљ Душан директно напао центар бугарске војске, не би ли заробио или убио бугарског цара Михајла Шишмана, што му је и успело.)

Замисао, стога, да се – по разбијању левог турског крила – делом одабране тешке коњице разбије центар турске војске и убије Мурат, имала је пуно основа. За такав задатак ваљало је одабрати добровољце и најбоље витезове који би то могли и да обаве. Витез који је тај одред одабрао, и њиме у боју командовао, јесте Милош Обилић. Могуће су и друге верзије, али оне не би у потпуности одговарале духу витешке части, кључном при провери уверљивости оваквог објашњења Муратове погибије.

Уживљавање у ситуацију да су српски витезови које је водио Милош Обилић заробили Мурата, да су их подстакле дате заклетве и витешки идеали части, те да је његовим заробљавањем успостављена својеврсна пат позиција, пред нама отвара следеће могућности за тумачење даљег тока догађаја:

Мурату је, изгледа, предочено да мора бити погубљен – било да му се одруби глава, или да се убије. Самоубиство му се, наиме, нуди из поштовања спрам његовог султанског (царског) достојанства и у духу части српских витезова. (Слично је дозвољавано заробљеним самурајима, да би сепукуом /„харакиријем“/ спасли своју част; прим. Р.Р.) Одсецање главе би за Мурата и турску војску било превелика срамота и понижење.

Самоубиство, међутим – забијањем ханџара у стомак – сматрано је достојним њега као ратника и цара.
Иако је све наведено претпоставка у складу с витешким поимањем части, ваља напоменути да се те могућности веома подударају и са познатим чињеницама из самога боја.

Ток Косовске битке

Уз то, неоспорно је и да се оваквим – или сличним – следом догађаја који су довели до Муратове смрти, и утицали на ток саме Косовске битке, може понајбоље објаснити зашто су Турци тежили да се све то прикрије велом тајне.

Истину је требало избрисати из прича и препричавања. Заробљене српске витезове са кнезом Лазаром ваљало је побити, а самим Турцима запретити најсуровијим казнама ако би било шта о томе казали, записали или на било који други начин одали. Водити даље битку са осталим делом српске војске није било потребно нити је имало смисла, пошто је постојала опасност од потпуног расула турске војске. (Поред Мурата, убијен је и његов син Јакуб, по налогу свога брата Бајазита. У боју је усто погинуо Велики везир и доста других бегова и старешина.) Ретке су наиме војске које би по губитку војсковође остајале војнички хомогене и извојевале победу. Ни Турци ту нису били изузетак, посебно на туђој територији где страх од заробљавања може бити пресудан.

Имајући све то у виду, Бајазит је одустао од планирног годишњег ратног похода и повукао војску с Косова ка Једрену.

Косовском битком, а нарочито улогом Милоша Обилића у централним догађањима око Муратове смрти, исказало се српско витештво у његовом најузвишенијем виду. („Милошев одлазак на Косово поље да убије турског цара Мурата и да разбије и победи турску силу те тако да сачува част, образ и достојанство своје нације, (…) идеалан (је) и јединствен пример у историји човечанства.“ /Ђорђе Бакић, Његошева филозофија права, Издавачка књижара „Славија“, Београд, 1936, стр. 79/.)

Милошев подвиг се огледа у следећем:

Прво, замисао да треба убити Мурата вероватно је његова, као и да се за тај најтежи и најважнији задатак у целој битци морају одабрати најбољи витезови који желе – и могу, без обзира на цену – да га изврше. Уједно, он је био њихов војвода и све се одвијало под његовом командом;

Друго, Милош се пред Лазаром заклео да ће убити Мурата, знајући да га чека сурова смрт. Он се унапред жртвовао, иако то није морао. Свесно, зарад општег, вишег циља од којег је зависио исход битке, пошао је у сигурну смрт – али и у вечну славу.

Треће, он својом личношћу уједињује ратнике старе српске вере са витезовима нове, хришћанске, оба се светоназора у њему спајајући и на свој начин настављајући да трају кроз видовдански култ и хришћански војнички дух. Јуначким чином заробљавања Мурата Милош је учинио подвиг, увеличан витешком понудом султану да сам одузме себи живот.

Четврто, понудом Мурату да изврши самоубиство навео га је да се сам жртвује богу Виду као насилник, освајач, тиранин и непријатељ. Тако Милошев мач остаје чист – као мач Божије правде, изнад Муратове главе као претња сваком злу, али и симбол части, истине, вере и правде.

Пето, сам чин оваквог жртвовања Мурата – кога су Турци макар делимично морали били свесни – за све њих био је поражавајући, а за целу војску тешка срамота, тим пре што се све то догађало усред њихове војске а они били немоћни ишта да учине. Јер, Турци са Бајазитом на челу су томе присуствовали као пуки посматрачи, пуни стида што су дозволили да им цар буде заробљен, и да се тако самосатре.

Шесто, што после Муратовог самоубиства више није могло бити говора о било каквој предаји или нагодби, већ је свима остало једино да се боре до смрти; и

Седмо, ваља знати да је такво витешко дело – по садржајности, етичности, јунаштву и пожртвовању – јединствено у светској историји, да му нема равна ни у антици, како је нагласио ромејски историчар Дука.

Но, иако су Срби прихватили наметање османске верзије Милошевог дела, као да су сви осећали да она није истинита. Наш народ као да је знао да турска тајновитост и перфидија прикривају нешто кудикамо важније, часније и витешки достојанственије од ма колико значајног атентата. Отуда општенародно уздизање Милоша Обилића на виши етички план, мада само његово постојање није историографски доказано, као што му се не зна ни право име. Незабележен је као властелин, иако је могао припадати српском племству витешког звања.

Витез Милош Обилић ипак највероватније јесте био, јер неко из другог сталежа то никако не би могао урадити. Али, витез је могао постати сваки јунак који се истакао у борбама, честих не само с Турцима, и то неколико веома значајних и пре Косовске битке.

Тако је витезом могао постати неко из народа, што не умањује значај нити важност порекла. Та двојност Милошевог порекла увек је служила као подстицај народним вођама, његовој аристократији – али и сваком другом обичном човеку, који је могао да се искаже и потврди јунаштвом и пожртвовањем у свакој битци или боју. Милош је тако постао узор и богатијем слоју и обичном народу.

Милош Обилић јунак или…?

Његово име и презиме се временом мењало, да би се у народу коначно усталило као Милош Обилић. (У Хиландару је 1803. насликан његов лик са ореолом и натписом „Свети Милош Обилић“, потом и у неким другим црквама. /Леонтије Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, Народни музеј у Смедереву, посебно издање, књига 1, Смедерево 1965, стр. 191-194/.) Турске верзије његовог презимена као „Кобила“, „Кобиловић“ или „Копиловић“ требало је, ваљда, да му се наругају, да потцене и обезвреде и њега и све остале јунаке и витезове са Косова.

Но, уколико су Турци хтели да му презиме вежу за „кобилу“, Срби су га изостављањем „к“ етимолошки спојили с појмом обиља – што је једно од три посвећености или моћи бога Вида (божанства обиља, светлости и јунаштва – то јест рата). Тако је народ Милошем Обилићем повезао култно и јуначко с Видом и Видовданом, па и са телесним и духовним видом као начином спознаје Истине. Тиме је народна свест уобличила идеалну целину спојем старе српске вере видовданског, ратничког култа, хришћанске вере у духу светих ратника, нашег светосавља, и српског витешког кодекса.

Пошто се народ држао искључиво презимена Обилић, турска подругљивост ту више није имала значаја. Милош је пак народно име: „човек од миља“ – односно хришћанске, родовске, свенародне и општечовечанске љубави. Но, пошто је и беспрекорни представник витешке, мушке, војничке и националне части, „Милош“ се може сматрати и нашим најмоћнијим и најлепшим именом, са значењем „част душе Српског народа“.

Кроз народне песме о Милошу Обилићу временом је створен узор мушкарца, витеза и националног јунака. Он оличава отменост, достојанство, озбиљност, карактерност и честитост аристократског духа, његову високу част, снажну вољу и јунаштво. Милош је икона јаког човека мужевне лепоте, пуног родољубља, отачествољубља, и националног поноса. Његова храброст се испољава увек у правом тренутку и на прави начин, оплемењена моралном узвишеношћу. Његош Милоша узима као идеал човека и витеза. „Овај витез је за нашег песника једна врста божанства“ наводи Димитрије Калезић. Владика Раде као да свима, а посебно војсци поручује:

„Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ’ пред Милоша,
И пред друге Српске витезове,
Који живе докле Сунце грије? “

Међутим, Милошево поклоњење части својим основним етичким вредностима као да универзално важи за сва времена и према сваком непријатељу и завојевачу на нашим исконским, предачким земљама. Дух Обилића се јасно испољио у Првом и Другом српском устанку, током дуге, витешке борбе Црногораца и Крајишника противу Турака, у Балканским ратовима, а нарочито у Првом светском рату. (Када су, тако, 1915. артиљерци по наређењу ископали велике јаме недалеко од Пећке патријаршије и у њих слагали делове топова, тужно се растајући са њима и љубећи им и милујући цеви, један од војника је рекао: „Зар да ти ја својом руком ископам раку – Милошу мој!“ Толико је тада јуначки и витешки култ Обилића био усађен у народу и војсци да је пренет и на оружје, на све топове којима су се Срби прославили преходних четири године. /Опширније: Б. Нушић, Деветсто петнаеста, Новинско-издавачко предузеће „Јеж“, 1958, стр. 317-318.)

Такође, на Цетињу је столећима постојала Обилића пољана. На њој су се окупљали ратници, војводе, кнезови и сердари, и заветовали се на витешка дела не би ли имали „су чим изаћ пред Милоша и остале српске витезове“. После бојева је на тој пољани додељивана Обилића медаља – али на јединствен начин. Тада би наиме – окружен народом и главарима, војводама и ратницима – књаз Никола окачио Медаљу на једну грану, уз напомену да изађе и узме је онај који мисли да је заслужио, и да је ње достојан. И увек би излазио само један ратник, онај који се највише истакао јунаштвом у боју, и за кога су и остали прећутно сматрали да му припада тај највиши орден за врлину и храброст.
Ваља при том имати у виду и да је Његош установио Обилића медаљу и због тога што је, по њему, Милош Обилић собом и својим подвигом за навек потврдио непобедив дух Српске нације. Мало је, уз то, познато и да у Београду постоји Обилића капија, посвећена овом поносу Српства и нашим оружаним формацијама.

Нарочито данас ваља памтити и да су официри српске војске васпитавани на високим вредностима витештва. Над улазном, Обилића капијом касарне 7. пешадијског-гардијског пука, окренутој средини раскрснице Немањине и Ресавске улице, гардисти су имали прилику да пролазе испод Милошевог лика који их „стално посматра и прати, храбри и подстиче“.

Та капија и сва остала витешка знамења на тој згради постоје и данас, подсећајући нас на ратничке врлине и обавезе српске војничке, официрске и витешке части.

(Српски лист)