Najveća zabluda o Majskom prevratu

Vest o takozvanom Majskom prevratu, u kome su brutalno ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga, naišla je na zgrožavanje na svim evropskim dvorovima. Kraljevi nikada nisu podržavali ubistva kraljeva.

I danas postoje brojne kontraverze o Majskom prevratu; ko je naručilac, kojoj državi je najviše odgovarala smrt srpskih monarha i promena dinastije, ali jedan mit koji je stvoren u narodu (koji je počeo nakon 1917. godine) da je prevrat izvela srpska organizacija „Ujedinjenje ili smrt“ poznatija kao Crna ruka.

Da podsetimo, organizacija „Ujedinjenje ili smrt“ osnovana je tek 1911. godine, dakle, osam godina nakon ubistva kraljevskog para. Tačno je da je vođa organizacije, pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, bio „zvezda večeri“ među zaverenicima, kada bismo upotrebili današnji rečnik, jer je briljantnom organizacijom, sa svojim ljudima ušao u dvor. Ali, on nije bio jedini.
Treba obratiti pažnju na jednu bitnu činjenicu – Apis je teško ranjen prilikom ulaska u dvor i nije imao nikakvog uticaja na kasniji rasplet događaja.

Petar Živković

Kapiju dvora otvorio je Petar Živković, oficir, poznat po ucenama i homoseksualnim skandalima. On je bio jedan od najaktivnijih učesnika ubistva kraljevskog para. Nakon atentata približio se porodici Karađorđević i uživao u blagodetima, naročito zbog toga jer je posedovao dokaz kojim je prestolonaslednika Aleksandra ucenjivao do kraja života. Dokaz je bilo pismo u kome Aleksandar podržava ubistvo svog rođenog brata, princa Đorđa.

U godinama koje su dolazile, Živković je postao najveći protivnik Apisa i Crne ruke. Osnovao je organizaciju pod imenom „Bela ruka“ čiji je zadatak bio da uništi Apisovu Crnu ruku.

Takođe, pukovnik Petar Mišić, jedan od organizatora kompletne zavere, uz pukovnika Mašina, bivšeg devera kraljice Drage, u budućnosti će se sukobiti sa Apisom i Crnu ruku proglasiti za najveće zlo u Srbiji. Savremenici ga opisuju kao jednog od najboljih vojnih teoretičara, spretnog i hrabrog, ali toliko lukavog i strpljivog da mu nikada ne treba verovati, a ponajmanje se zamerati sa njim. Zajedno sa nekoliko bestidnih oficira, Mišić je te noći učestvovao u brutalnom masakru kraljevskog para.
Nakon atentata, velike sile su prekinule diplomatske odnose sa Srbijom, sve dok se vođe zavere ne isključe iz vojske i političkih krugova. Zbog toga, kralj Petar je morao da „podvuče crtu“ i penzioniše pukovnike Mašina, zatim Petra Mišića, kao i nekolicinu organizatora.

Nekoliko godina kasnije, razočarani politikom, grupa oficira osniva organizaciju „Ujedinjenje ili smrt.“ Za tu organizaciju, prilog je dao i prestolonaslednik Aleksandar, jer ju je smatrao potrebnom i patriotskom. Kasnije je tvrdio, što se ispostavilo kao laž, da nije znao da organizacija uopšte postoji.

Članovi ove ne toliko mistične organizacije, pored Apisa, bili su legendarni vojvoda Vuk (čuvar arhiva Crne ruke i heroj bajonet borbi), potom nemirni major Tankosić, zatim major Dragutin Gavrilović (komandant odbrane Beograda), Panta Draškić (kraljev ordonans), kao i mnogi drugi ugledni civili. Simpatije prema Apisu i organizaciji nisu krili ni Arčibald Rajs, Nikolaj Velimirović, Jovan Dučić, Branislav Nušić, Milan Rakić…

No, kada je došlo do sukoba na relaciji Apis – prestolonaslednik, dolazi do isceniranog pokušaja atentata, u kome vlast hapsi vođu Crne ruke. Za predsednika sudskog veća, imenuju pukovnika Petra Mišića, istog onog koji je učestvovao u brutalnom masakru i koji je bio otpušten iz vojske kao jedan od vođa zavere. Apis nije imao nikakve šanse, kao ni njegovi saradnici poput vojvode Vuka, čija je porodica nakon rata tvrdila da su ga namerno poslali da pogine, kako bi se oslabio Apis. Sličnu sudbinu doživeo je i major Tankosić.

Petar Mišić

Međutim, vratimo se na Majski prevrat. Pozadina ubistva kraljevskog para je mnogo veća i šira od priča da se grupa oficira okupila. Iza toga je stajao ozbiljan sistem, počev od Karađorđevića, političara, verovatno i nekih stranih službi.
U svakom slučaju, oficiri učesnici Majskog prevrata, nakon 1903. godine su se podelili u dve grupe. Jedna je bila okupljena oko Apisa, druga oko Petra Živkovića i Petra Mišića. Taj sukob je navodno završen Apisovom smrću, nakon koje su „crnorukaši“ optuženi za Majski prevrat. Ubistvo Obrenovića bilo je i jedna od tema na Solunskom procesu, kako bi se Apis pokazao kao surovi zaverenik. Ironija je što je u sudskom veću, kao predsednik veća, sedeo Petar Mišić, čovek koji nije bio pravnik, ali je za ubistvo, u kom je učestvovao, sudio Apisu.
Međutim, istorija će kasnije pokazati da će se od politikanskih laži stvoriti mit koji postoji i danas. Crna ruka nije postojala u vreme prevrata, dok su većina učesnika u tom prevratu bili protivnici ove organizacije, što naravno ne umanjuje činjenicu da su neki članovi Crne ruke bili deo zavereničke grupe.

Takođe, postoji još jedan mit – Crna ruka je nestala nakon Solunskog procesa. Ali, o tome, u narednom tekstu.

Slaviša Pavlović

Политичка позадина Мајског преврата 1903.године

Шта се заиста дешавало у Бечу, пре Мајског преврата далеке 1903. године? Петар I Карађорђрвић је, за престо, нудио Александру Обреновићу 6 милиона франака. Ниједно осигуравајуће друштво није хтело да осигура краља Петра.

Свет у којем живимо одавно је, а посебно y току последње три-четири деценије, постао изузетно сложен и осетљив систем. У нашем просечном доживљају оног што нам се дешава и оном што је претходило том току догађања, склони смо да посматрамо престрого и неправедно много тога лошег што се догоди y друштву посматрамо као израз нечије воље. Исто тако, склони смо, из интереса или кукавичлука, да некритички хвалимо одређене појединце и историјске процесе. У оба случаја заборављамо да постоји низ околности и процеса који усмеравају токове догађања y друштву и који утичу на животе појединаца бар онолико колико и акти моћних појединаца и центара политичке моћи на те токове.

Нису случајно умни људи из генерације у генерацију понављали да народи који не знају своју историју немају будућности, или пак да они који не савладају сопствену историју, мораће да је понове.

Стицајем различитих околности (политичких, династичких, идеолошких, међународних) готово цео један век младом нараштају у Србији су сервиране истине о нама које су одговарале одређеном времену и одређеном систему вредности. Да нам се опет не би десило да будемо понављачи из историје, на коју смо, узгред буди речено, препоносни, савремени историчари су на највећем испиту.

Исправно вредновање појединих историјских догађаја постаје залог и за исправне оцене готово свих главних токова националне историје у веку који је за нама. Време у коме доминирају кризе (економска, морална, криза система вредности), захтева од истраживача још један темељан архивски рад и суочавање са новим подацима, што ће, сасвим природно, захтевати и сасвим нову и другачију историску оцену, без обзира на тврдње да нова документа и извори само делимично реконструишу историју.

Маја месеца ове године навршило се 115 година од Мајског преврата 1903. године када је династија Обреновића уклоњена са историјске сцене, а наследници Карађорђа су поново ушли у политички живот Србије. На први поглед, у нашем просечном доживљају прошлости, о томе се све зна. Међутим, разрешењем питања шта је позадина атентата на краља Александра Обреновића и коме је заправо било у интересу да доведе Петра Карађорђевића на престо, можда би нам помогло да схватимо и многа трагична дешавања која ће уследити током двадесетог века. И 1914, и 1916, и 1918, и 1934, и 1941, и 1974, и нарочито период од 1991. до 1999. године. Овај текст нема претензију да одговори на сва ова питања, већ да наведе само неколико примера и неколико докумената о појединим паралелним токовима из тог времена, који нуде нека појашњења.

Факсимили пуномоћја Јаши Ненадовићу и писмо кнеза Петра Карађорђевића бечким властима
„Две године пре атентата у Бечу ће се обрети Јаша Ненадовић, син блиске рођаке Петра Карађорђевића Цаје, удовице коњичког капетана Младена Ненадовића, непосредни потомак чувених Недовића, стрељаног 1868. због саучесништва у убиству кнеза Михаила Обреновића. Јаша Ненадовић је допутовао у Беч по налогу Петра Карађорђевића, да би ступио у контакт са аустроугарском владом. Донео је посебно овлашћење свог рођака и будућег суверена Србије, написано 28. новембра 1901. на француском језику. Позивајући се на то овлашћење, Ненадовић је 12. децембра 1901. приложио и писмо у коме је кнез Петар изложио своје политичке ставове.

Истог дана у министарству спољних послова Аустроугарске састављен је посебан акт, у којем се цитира и писмо које је Петар Карађорђевић наменио аустроугарском министарству спољних послова. У писмо отворено пише:
– Од доброг и искреног односа према Аустроугарској зависе витални интереси наше драге отаџбине… Србији је потребан мир у земљи, и отуд је тамо нужно водити јединствену, здраву политику… Уколико бих уз божју помоћ и вољом српског народа био позван да ступим на престо Србије, онда ћу се у спољној политици земље увек држати наведених ставова. Такође бих најенергичније пазио на то да садашњи поредак на Балканском полуострву остане очуван – записао је тада Петар Карађорђевић.
Писмо Петра Карађорђевића је педантно анализирано у аустроугарском министарству спољних послова и имало је и те каквог утицаја на држање Двојне монархије непосредно пред преврат, 1903, а и после њега. Већ сутрадан по убиству краља Александра и краљице Драге, министар спољних послова Аустроугарске, гроф Голуховски, рекао је француском амбасадору у Бечу „да је главно, не облик догађаја и начин извршења самога дела, него да ли је онај који влада у Србији у добрим односима са Аустријом или не“.

Одмах по доласку на престо Србије, Петар Карађорђевић је, у телеграму аустриском цару од 17. јуна 1903. још једном потврдио ставове из писма. Телеграм је био следеће садржине:
– Ја ћу ићи стопама мога оца и надам се донети својој земљи слободу и срећу. Ја молим В. В. да има она добра расположења према мени, каква је имао до смрти за мога оца. Ако ме тиме удостоји, извршење мојих нових дужности биће ми лакше, а ја имам чврсту намеру и уверење да их заслужим – навео је Петар Карађорђевић.“

Понуда Петра Карађорђевића
Посебну пажњу привлачи још један детаљ из периода пре ступња на престо Петра Карђорђевића, који је код нас готово непознат. Човек његовог огромног поверења, поред Јаше Ненадовића, био је Живојин Булагџић, који ће после 1903. бити краљев лични секретар, потом маршал двора и дипломата од каријере. Он ће, неколико година пре смене на престолу, у Петрово име водити преговоре са краљем Александром Обреновићем о уступању престола уз новчано обештећење. Подаци за ову тврдњу налазе се у једном крајње интересантном документу, који је, колико је познато, користио само Васа Казамировић. Реч је о специјалном извештају аустроугарског посланика у Београду, и који се налази у бечком државном архиву.

Прву дојаву о преговорима за уступање престола бечки посланик је добио од Јосиповића, сарадника мађарског листа „Пести напло“, који је иначе био у добрим односима са Балугџићем и Петром Карађорђевићем и често их је посећивао у Женеви. Лично отправник послова аустроугарског посланства, како се даље наводи у извештају, чуо је из уста једног бившег члана српске владе, да је краљ Александар Обреновић примио од Петра Карађорђевића писмо са понудом да напусти престо уз одштету од 6 милиона (златних француских франака), и да је краљ Александар том приликом рекао да се не може компромитовати одговарајући писмено на понуду Петра Карађорђевића.

Овај документ, међутим, не открива ко је стајао иза ове милионске понуде, иначе презадуженог будућег суверена. Управо тих година Петар Карђорђевић шаље писмо руском цару у којем моли за помоћ у новцу и спомиње суму од милион и седам стотина хиљада франака, колико је био дужан, и због тога тужен. Ово писмо је неколико пута публиковано, а први га је објавио Светозар Прибичевић у књизи „Диктатура краља Александра“, тридесетих година прошлог века. Из овог писма, али и из редовне преписке са књазом Николом Петровићем, иначе тастом Петра Крађорђевића, може да се створи слика о његовом тешком материјалном стању. Из тога је сасвим логично питање ко је стајао иза фантастичне суме новца за оно време.Који центар моћи је стајао иза ове понуде.

Улога двојне монархије у преговорима и преврату
И Константин Думба, посланик Двојне монархије у Београду, у својим меморима писао је о катастрофалном новчаном стању Краља Петра:
– Ја сам се обратио генералном директору „Лендербанке“, и захваљујући мојој интервенцији краљ Петар има да захвали што је добио зајам од преко једног милиона франака под врло повољним условима и без икакве гаранције, мада ниједно осигуравајуће друштво није хтело да осигура његов живот – написао је Думба.
Ако се упореде ових неколико примера онда ће бити много јаснија реченица Николе Пашића, изговорена августа 1906. године, у време такозване „Топовске афере“ када је Петар на све начине покушавао да Србија купи аустријске топове, а не француске:
– С краљем се не може ништа постићи. Њега Аустрија има потпуно у својој шаци – рекао је Пашић.

ПРЕДАЈА КРУНЕ
Аустријски обавештајци дошли су до сазнања да је „краљ Александар у различито време трима особама исто изјавио: кад се он више не буде могао одржати у Србији, он ће предати круну Петру Карађорђевићу.
Његово величанство изјавио је ово мађарском народном посланику Ђурковићу, господину Варловцу, бившем конзулу у Вудимпешти и бившем шефу српске тајне полиције, Јовану Миловановићу

SVE TAJNE CRNE RUKE: Apis je bio MOĆNIJI OD KRALJA, ali ga je jedna GREŠKA koštala svega

Organizacija “Ujedinjenje ili smrt”, poznatija pod nazivom “Crna ruka”, zvanično je osnovana 1911. godine, ali njeni koreni sežu do 1901. kada se grupa oficira-zaverenika, zajedno sa Apisom, prvi put okupila u stanu Antonija Antića i razmatrala plan o likvidaciji Aleksandra Obrenovića.

Politički su ponekad bili u savezu sa Dvorom, a protiv radikala Nikole Pašića, a ponekad su bili sa radikalima protiv Dvora. Već tada se nazirao neizbežan obračun između ta tri centra moći.

– Početkom 1914. godine, zbog zaoštrenih odnosa između “Crne ruke” i radikala, verovatno bi došlo do vojnog udara da se nije dogodio atentat u Sarajevu posle kojeg je Srbiji zapretio rat sa Austrougarskom – smatra istoričar Srđan Graovac koji je ovaj stav izneo na nedavno održanoj tribini “Crna ruka i Solunski proces 1917. godine” u klubu “Tribina mladih” Kulturnog centra Novog Sada.

Tokom Velikog rata, “Crna ruka” i njen neformalni vođa Apis, podelili su sudbinu srpske vojske sa kojom su prešli na Krf, a potom u Solun, gde se i odigrao završni čin Apisovog burnog života.

Pad

To što su ih mnogi percipirali “moćnijima od države”, a Dragutina Dimitrijevića opasnijim i od samog kralja “Crnu ruku” je na kraju koštalo svega. U decembru 1916. godine, Apisa su uhapsile srpske vojne vlasti pod optužbom da je pokušao atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića.

– Mladi regent, nespreman da moć i politički uticaj podeli sa Apisom, odlučio je da ga eliminiše iz daljeg političkog života Srbije – kaže Graovac.

Wikipedia

Apis je optužen da je održavao tajne kontakte i vodio konspirativne razgovore sa austrougarskim diplomatom Sajsom Inkartom, te da ga je on uveravao da će Austrougarska odmah zaključiti primirje sa Kraljevinom Srbijom pod uslovom da se “Crna ruka” prethodno obračuna sa regentom Aleksandrom.

Odlučeno je da se cela grupa sa Dimitrijevićem na čelu uhapsi i izvede pred Vojni sud zbog veleizdaje. Apis je tada bio pomoćnik načelnika Štaba Treće armije, a vojska ga je razoružala i uhapsila u Štabu Treće armije 28. decembra 1916. godine.

Zajedno sa njim, uhapšeni su i pripadnici “Mlade Bosne” Rade Malobabić i Muhamed Mehmedbašić što ide u prilog teoriji da je Apis skoro izvesno znao za spremanje atentata u Sarajevu ako ga nije i organizovao.

Proces je održan pred Velikim vojnim sudom u kasarni Treće armije u Solunu. Suđenje je vodio general Miroslav Milisavljević, a tužilac je bio pukovnik Ljubomir Dabić. Interesantno je da su tokom procesa na klupi svedoka defilovale neke kasnije jako značajne istorijske ličnosti.

– U statusu svedoka optužbe, izvedeni su mnogi pripadnici vojske, oficiri i podoficiri koji su potvrdili nalaze optužnice. Oficiri Milan Nedić, Dušan Simović, Milutin Nedić, Draža Mihailović i Mustafa Golubić odbili su da učestvuju u procesu – navodi istoričar.

Apis se smeje…

Presuda Vojnog suda doneta je 23. maja 1917. godine. Njom su na kaznu smrti streljanjem osuđeni Apis, Rade Malobabić i artiljerijski major Ljubo Vulović, dok je ostalim osuđenicima na najtežu kaznenu meru, a nakon završenog žalbenog postupka, smrtna presuda preinačena u zatvorsku. Osim pomenute trojice, naknadno su svi oslobođeni.

Čuvar uhapšenih zaverenika, izvesni Protić, pričao je da mu je pred sam kraj, kada je svima postalo jasno da će Apisa streljati, pukovnik Čedomir Popović, takođe jedan od uhapšenih, pričao o svom vođi.

“E, MOJ POBRATIME! APIS SE SMEJE, JER JE TAKAV, JER JE DIV, JER JE HEROJ, JER JE LAV. APIS SE SMEJE, JER ZNA DA ĆE GA STRELJATI! ZNAM JA NJEGA JOŠ IZ 1903. TAJ SE SMEJAO ONO VEČE U OFICIRSKOJ KASINI KAO DA IDE NA SVADBU… A JOŠ JE PRITOM TVRDIO DA ĆE I POGINUTI UBIJAJUĆI ONOG ALEKSANDRA (OBRENOVIĆA) I ONU PROFUKNJAČU MAŠIN. NE ZNAŠ TI TAKVE LJUDE: KAD SE SMEJU, ONDA SU NAJGORI”

Apis, Malobabić i Vulović su streljani 26. juna 1917. godine, a organizacija “Ujedinjenje ili smrt” zvanično je tada prestala da postoji mada je do današnjih dana ostala priča o njenom obnavljanju i delovanju koje seže do svih događaja u novijoj srpskoj istoriji.

Na obnovljenom sudskom procesu, posle Drugog svetskog rata, 1953. godine u Beogradu, Dragutin Dimitrijević Apis je rehabilitovan.

izvor:dnevnors

POSLEDNJE APISOVE REČI PRED STRELJANJE: Važio je za najmoćnijeg čoveka u Srbiji i bio je osnivač Crne ruke

Hvaljen i kuđen, heroj i terorista, čovek koji je stradao od ruke iste dinastije u čijem ustoličavanju je učestovao… uzuzetan vojnik i “zaverenik po profesiji”, Dragutin Dimitrijević Apis ostaje ličnost o kojoj do danas traju polemike.

Nesporno je da je reč bila o čoveku koji je bio jedan od glavnih zaverenika u Majskom prevratu kada su u svom dvoru ubijeni Aleksandar i Draga Obrenović i ponovo ustoličena dinastija Karađorđević. Verovao je da su Obrenovići tirani, a da je vojska pod njima obeščašćena i ponižena.

Iako je atentatom osvojenu vlast prepustio političarima i dinastiji Karađorđević, Apis je celu deceniju imao vodeći uticaj u vojnim poslovima Srbije.

KAKO JE APIS POSTAO NAJMOĆNIJI ČOVEK SRBIJE

Maja 1911. sa nekoliko srpskih oficira i civila, Dragutin Dimitrijević osniva tajnu organizaciju “Ujedinjenje ili smrt!”. Ovo društvo u narodu je ostalo mnogo bolje poznato pod nazivom “Crna ruka” a njeno jezgro formirano je još pre svgravanja Obrenovića.

Krajem 1913. godine potpukovnik Apis je postavljen za šefa Obaveštajnog odeljenja srpskog Generalštaba. Pričalo se da je on najmoćniji čovek u Srbiji. Njegovi agenti su prikupljali informacije o svemu i svima, a “crnorukaši” su davali potporu i radili na ideji ujedinjenja svih Srba u jednu državu. Odatle i priče o tome da je upravo Apis kontrolisao rad “Mlade Bosne” i da je, ako i nije učestovao u organizaciji, onda svakako znao za pripreme atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda.

– Pukovnik Dragutin Dimitrijević bio je veliki patriota. Bio je nevin, ali su ga se srpski političari bojali. Bio je neko ko je mogao da kontroliše afere u Srbiji posle rata. Zato su lideri srpske vlade rešili da ga eliminišu – zapisao je kasnije o Apisu hroničar i veliki prijatelj srpskog naroda Arčibald Rajs.

U junu 1914. godine, Aleksandar Karađorđević postaje regent. On je znao kolika je Apisova moć i koliku opasnost ovaj čovek može da predstavlja – i po regenta lično i po krunu.

Borba njih dvojice za prevlast postala je legendarna. Prinčevi prijatelji i pristalice u vojsci, obrazovali su “Belu ruku” – pandan onome što je bila grupa okupljena oko Apisa.

PAD I POSLEDNJE REČI

Usred ogorčene borbe za prevlast, dogodio se Prvi svetski rat i najveći egzodus srpskog naroda. Sukob se iz Beograda preselio u Grčku. Za konačni obračun, i Apis i regent Aleksandar izabrali su Solun…

Dragutinu Dimitrijeviću se danas prepisuje odgovornost za jedan manje poznat i neuspeli atentat – na princa Aleksandra Karađorđevića 11. septembra 1916. kod mesta Ostrova, u pozadini Solunskog fronta.

Tom prilikom je, navodno, na regentov automobil ispaljeno više puščanih plotuna. Zbog ovoga, Apis je zajedno sa još desetoricom “crnorukaša”, uhapšen u decembru iste godine. Slučaj protiv njih danas je poznat pod nazivom “Solunski proces”.

Za vreme suđenja koje je trajalo puna dva meseca, mnogi su se okrenuli protiv Dragutina Dimitrijevića. Ironično, glavni protivnik postao mu je upravo čovek čiju je dinastiju doveo na vlast. A protiv princa se ovog puta nije moglo… kazna je bila izvesna.

Dragutin Dimitrijević je osuđen na smrt. Streljan je zajedno sa artiljerijskim majorom Ljubomirom Vulovićem i Radom Malobabićem 26. juna 1917. godine.

Pre streljanja, Apis je, ispisujući svoju poslednju volju, rekao: “Neka Srbija bude srećna i neka se ispuni naš sveti zavet ujedinjenja celog srpstva, pa ću i ja posle svoje smrti biti srećan i blažen…”

Organizacija “Ujedinjenje ili smrt” ovim je zvanično prestala da postoji mada je do današnjih dana ostala priča o njenom obnavljanju i delovanju koje seže do svih događaja u novijoj srpskoj istoriji.

Na obnovljenom sudskom procesu, posle Drugog svetskog rata, 1953. godine u Beogradu, Dragutin Dimitrijević Apis je rehabilitovan, a njegove zasluge su još jednom u istoriji priznate.

Trojke pukovnika Apisa

"Crna ruka" je bila prava tajna organizacija. O njoj ništa nisu znale ni policije ni tajne službe okolnih zemalja i velikih sila. Tajna društva često nastaju kao odgovor na određene istorijske okolnosti

CRNA ruka je bila organizovana po sistemu trojki. Običan član poznaje samo još dva pripadnika zavereničke organizacije; od te dvojice jedan je povezan sa članom druge, na lestvici organizacije, više trojke, i tako redom sve do samog vrha. Sistem je izuzetno efikasan jer do maksimuma smanjuje mogućnost izdaje ili namerne provale. Uhvaćeni član pod torturom i batinama može izdati svoje drugove. Ali on poznaje samo dvojicu pa je šteta za organizaciju vrlo mala. Na isti način, izdajnik ili ubačeni agent ne može dublje da prodre u strukturu organizacije. Sistem trojki izmislili su ruski nihilisti, a prihvatile su sve tajne organizacije sveta. U "Crnoj ruci" svaki član je imao svoj broj po kome su ga, a ne po imenu, poznavali svi ostali zaverenici. Koliko je "Crna ruka" bila uspešna u svojoj organizaciji, pokazuje i podatak da za njeno postojanje, u vreme kad se desio atentat u Sarajevu, nisu znale ne samo srpska policija i tajna služba, već ni policije i tajne službe okolnih zemalja i velikih sila. Za sve njih postojanje srpske zavereničke organizacije bilo je dobro zaključana tajna. Kad danas zastupnici tzv. teorije zavere događaje u bivšoj Jugoslaviji objašnjavaju delatnošću nekih tajnih organizacija, pa onda izlažu redom njihove ciljeve, vođe i metode i istaknute članove oni pokazuju jedno suštinsko nerazumevanje stvari o kojoj pišu. Jer, kakvo je to tajno društvo čije članstvo može da sazna svaki publicista i čija se adresa da tako kažemo, može naći u svakom telefonskom imeniku. Prava tajna organizacija je, kao "Crna ruka"; o njoj se u času njene aktivnosti ne zna ništa, a i kasnije se, kada vreme, kao najbolje rešeto, ponešto ipak iznese na svetlo dana, o njenoj pravoj prirodi i delima samo nagađa.

"CRNA ruka" je imala svoje novine "Balkan", "Pravdu", "Pijemont" pre svega, ali urednici i saradnici nisu ni slutili ko je zapravo njihov pravi gazda: crnorukci su imali svoje omiljene kafane "Kolarac", "Pozorišnu kafanu", bife "Amerika"; ali konobari ni u snu nisu mogli da pretpostave ko su njihovi gosti, mada je i njih, kao i svakog čoveka, ponekad hvatalo piće. Major Tankosić se sretao sa članovima "Mlade Bosne", učiteljem Ilićem, studentima i gimnazijalcima Principom, Grabežom i drugima, ali oni nisu nikada bili članovi "Crne ruke" niti su, kako je posle pokazalo suđenje, uopšte i čuli za nju. Pomalo čudi da su Srbi, koje bije glas da su balkanski aljkavi i nemarni ljudi, bilu u stanju da stvore jedno tako elitno tajno društvo.

ZAKLETVA CRNORUKACAKasnije, kada je sve prošlo, kada se slegla čelična grmljavina svetskog rata, a čelnici "Crne ruke" legli u grob, do javnosti su došle reči zakletve. Novi član, ispred raspeća, upaljene sveće, noža i revolvera, izgovarao je sledeće reči: "Ja, koji od ovog časa pripadam organizaciji 'Ujedinjenje ili smrt'. Zaklinjem se pred Bogom, suncem koje me greje, zemljom koja me hrani, krvlju svojih otaca, čašću i životom da ću ovog časa pa sve do smrti verno slediti pravila ove organizacije i biti spreman da se žrtvujem ako se to od mene bude tražilo. Kunem se pred Bogom, svojom čašću i životom da ću sa sobom u grob poneti sve njene tajne. Ako prekršim ili izneverim ovu zakletvu, neka me kazne svemoćni Bog i moji drugovi, članovi ovoga bratstva."

GLAVNE tačke Ustava i Pravilnika organizacije "Ujedinjenje ili smrt" odnosno C. R. bile su: Čl. 1. U cilju ostvarenja narodnog ideala, ujedinjenja Srpstva, stvara se organizacija, čiji član može biti svaki Srbin, bez obzira na pol, veru, mesto rođenja, kao i svaki onaj, koji iskreno bude služio ovoj ideji. Čl. 2. Organizacija pretpostavlja revolucionu borbu kulturnoj, stoga joj je institucija apsolutno tajna za širi krug. Čl. 3. Organizacija nosi naziv "Ujedinjenje ili smrt". Čl. 4. Za ispunjenje ovoga zadatka, organizacija, prema karakteru svoga bića, utiče na sve službene faktore u Srbiji, kao Pijemontu, i na sve društvene slojeve i celokupni društveni život u njoj.

Ostali članovi obuhvataju ove najbitnije odredbe: na vrhu organizacije stoji Vrhovna centralna uprava, čije su odluke punovažne za sve članove i koja ima pravo raspolagati životima, smrću i imovinom svih svojih članova. Interesi organizacije stoje nad svima drugim interesima, i njeni članovi su dužni dostavljati organizaciji sve, što saznaju, bilo u svojoj službenoj funkciji, bilo kao privatni ljudi, znači sve što se tiče organizacije. Vrhovna centralna uprava ima pravo izricanja smrtnih osuda, čije se izvršenje poverava najpouzdanijim njenim članovima ili agentima. Nijedan član organizacije, pošto je već uveden u nju, ne može izaći iz nje, dokle god je živ, niti mu ko može uvažiti ostavku. Članovi, koji bi svojim izdajstvom naneli štete organizaciji, kažnjavaju se smrću.

Prvi članovi i potpisnici Ustava bili su: Ilija Radivojević, Bogdan Radenković, Čedomilj A. Popović, Velimir Vemić, Ljubomir S. Jovanović, Dragutin Dimitrijević Apis, Vojislav Tankosić, Ilija Jovanović Pčinjski, Milan Vasić i Milan Gr. Milovanović.

VEĆINA tajnih društava osnivala su se radi ostvarivanja nekog pojedinačnog, nacionalnog, staleškog ili nekog drugog cilja. Međutim, neka od njih sebi su sasvim ozbiljno postavljala zadatak usavršavanja ljudskog roda kao celine. Ovaj cilj je istinski veliki i mesijanski, ali reklo bi se daleko iznad ljuskih snaga. Ipak ljudi su i tako nešto pokušavali i još pokušavaju da učine.

Jedno od takvih društava su i rozenkrojceri. Ime ove tajne organizacije dolazi od dve reči - ruža i krst. Ruža je kraljica cvetova. Svojim prefinjenim oblikom, zanosnim mirisom, i pre svega čudnim i tajanstvenim rasporedom latica, ona je oduvek u ljudima, bar nekim, budila svest o višem smislu sveta i ljudskog života. Ruža je tako postala simbol, vidljiva slika nevidljive i uzvišene lepote, i ljubavi koju ova lepota izaziva. Čini se da je Kristijan Rozenkranc upravo ovo imao u vidu kada je za jedno od obeležja svog tajnog bratstva uzeo ružu. Kažemo "čini se" jer kada je u pitanju ovo tajno društvo gotovo sve je obavijeno tajanstvenom maglom legende i mita.

DRUGI simbol rozenkrojcera je krst. Za hrišćane kojima je, bar u početku, pripadao i osnivač ovog tajnog bratstva, krst je simbol stradanja Bogočoveka i spasenja ljudskog roda. Krst je u samom žarištu ljudske istorije koja se od njega deli na doba pre i posle Hrista. Međutim, Rozenkranc je u krstu video ne samo simbol stradanja već pre vidljivu sliku savršene mudrosti.

Tako su ruža i krst u viziji Kristijana Rozenkranca postali slika ljubavi i mudrosti neophodni za usavršavanje sveta za njegovo oslobođnje od laži, zla i ružnoće.

Како је амерички фотограф направио историјски снимак оснивача „ЦРНЕ РУКЕ“ за кога тврде да је ИШАМАРАО ЧЕРЧИЛА

Амерички ратни сниматељ Ариел Варџес (1890-1972) је током Првог светског рата 1915. године боравио у Србији где је пратио српску војску и бележио њихов свакодневни живот и битке у којима су учествовали, те је тако једном приликом успео да направи једини снимак мајора Војислава Танкосића, оснивача „Црне руке“.

Фото: Рон Ван Доперен/Youtube

Војислав Танкосић је био мајор српске војске, четнички војвода, један од оснивача „Црне Руке“ и учесник најважнијих историјских догађаја у Србији, од Мајског преврата 1903. до Сарајевскога атентата 1914.

Шамари за Черчила

Његовом узбудљивом и кратком животу приписује се и догађај када је једном приликом бесан истрчао из баште кафане „Касина“ на Теразијама угледавши тадашњег британског дописника Винстона Черчила који је са пуно презира писао о Србима, те га је псовао пред свима и налупао му шамаре.

После атентата Гаврила Принципа на Франца Фердинанда 1914. у Сарајеву, аустроугарска влада је у ултиматуму упућеном српској влади сматрала и Танкосића одговорним за атентат, због чега је био притворен у штабу Дунавске дивизије И позива. По избијању Првог светског рата нашао се на слободи и постао је командант Добровољачког одреда у Београду, а затим Рудничког добровољачког одреда. За време битке на Дрини 1914. командовао је посебном четом добровољаца и четника у саставу Лимског одреда у источној Босни, потом код Лознице, Крупња, на Мачковом камену…

Херој у Београду

У том периоду у Србију је дошао и амерички ратни сниматељ Ариел Варџес који је бележио детаље о животу народа и борби српске војске током Великог рата. Варџес је навео да је пре историјског снимка који је начинио, неколико пута видео мајора Танкосића док је био у Београду и да су га сваки пут Срби на улицама дочекивали као правог ратног хероја.

Американац се на једном од путовања са српским војницима, сусрео и са припадницима специјалног батаљона герилских бораца под командом мајора Танкосића. У књизи „Амерички кинематографи у Великом рату 1914-1918“ (Јохн Либбеy Публисхинг) коју су приредили Купер Грејем, Рон ван Доперен и Џејмс Кастељан, описан је овај догађај како је сниматељ успео да приволи Танкосића да први и последњи пут стане пред камеру.

Варџесово одушевљење српским мајором се исплатило када је упознао његове герилце негде у планинама, а са њима је био један командир који никад није стао пред камеру.

Наговарање да стане пред камеру

„Након ручка, приметио сам да је са собом носио фотографију двојице младића који су учествовали у атентату на Франца Фердинанда. То је био очигледан знак који сам морао да искористим. Нисам га одмах питао да га снимим, али након неког времена сам му објаснио колика би била штета ако би се њему нешто десило, а да његови саборци немају његову фотографију. Тек тада ми је дозволио да направим кратак снимак и једну фотографију“, навео је Аријел Варџес. На снимку се види насмејани Војислав Танкосић у униформи како позира и пуши цигару.

Овај снимак приказан је у Америци 24. јула 1915, а неколико месеци касније Танкосић је тешко рањен у једној борби те је два дана касније, у својој 35 години, преминуо од последица рањавања.

Историјски снимак на коме се налази и мајор Танкосић чува Југословенска кинотека.

Н. Џодан

TAJNA ORGANIZACIJA SRPSKIH OFICIRA: Sve tajne "Crne ruke" o kojima se ćutalo

Tajna organizacija srpskih oficira "Ujedinjenje ili smrt", poznata i kao "Crna ruka", osnovana je 9. maja 1911. sa ciljem oslobađanja i ujedinjenja svih srpskih zemalja.

Svojevrsni ustav organizacije predviđao je da se borba za ujedinjenjem mora povesti revolucionarnim putem, te da su sva sredstva u njoj dozvoljena.

S obzirom da je bila reč o tajnoj organizaciji, okolnosti njenog nastanka, pravi ciljevi, članstvo i opseg aktivnosti organizacije je dan-danas predmet istorijskih kontroverzi.

Zna se da su jezgro "Crne ruke" činili pripadnici one grupe zaverenika iz 1903. iz koje su regrutovani neposredni izvršioci pogubljenja kralja Aleksandra i kraljice Drage.

Foto: Wikipedia.org

Prevratom je prekinuta loza dinastije Obrenović, koja je vladala Srbijom od sredine 19. veka. Nakon Majskog prevrata na čelo Srbije je došla dinastija Karađorđević. Prevrat je imao veliki uticaj na spoljnopolitičko opredeljenje Srbije, zato što su se Obrenovići politički oslanjali na Austro-Ugarsku, a Karađorđevići na Rusiju.

Svakako, najupečatljivija ličnost među njima i suštinski lider organizacije bio je pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis. Nacionalni idealista, vojnik od glave do pete, Apis je imao bezmalo legendarnu biografiju.

Pored učešća u Majskom prevratu i mnogo čega drugog, pripisuje mu se i organizacija dva atentata: onog u Sarajevu, na Vidovdan 1914. i jednog manje poznatog i neuspelog atentata na srpskog regenta Aleksandra Karađorđevića 11. septembra 1916. kod mesta Ostrova, u pozadini Solunskog fronta.

Foto: Profimedia

Ubrzo nakon toga, organizacija je zvanično prestala da postoji pošto su 1917. njene vođe uhapšene i na Solunskom procesu osuđene na smrt. Tada je streljan i vođa Crne ruke Dragutin Dimitrijević Apis.

Iako je organizacija već decenijama bila raspuštena, spekuliše se da su neki od starih crnorukaca imali bitnu ulogu u prevratu od 27. marta 1941. i potonjem sovjetsko-jugoslovenskom sporazumu.

procitajte ovde:  PRAVA ISTINA O MAJSKOM PREVRATU: Crna ruka nema nikakve veze sa ubistvom srpskih monarha

PRAVA ISTINA O MAJSKOM PREVRATU: Crna ruka nema nikakve veze sa ubistvom srpskih monarha

Vest o takozvanom Majskom prevratu, u kome su brutalno ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga, naišla je na zgrožavanje na svim evropskim dvorovima. Kraljevi nikada nisu podržavali ubistva kraljeva.

I danas postoje brojne kontraverze o Majskom prevratu; ko je naručilac, kojoj državi je najviše odgovarala smrt srpskih monarha i promena dinastije, ali jedan mit koji je stvoren u narodu (koji je počeo nakon 1917. godine) da je prevrat izvela srpska organizacija „Ujedinjenje ili smrt“ poznatija kao Crna ruka.

Da podsetimo, organizacija "Ujedinjenje ili smrt" osnovana je tek 1911. godine, dakle, osam godina nakon ubistva kraljevskog para. Tačno je da je vođa organizacije, pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, bio "zvezda večeri" među zaverenicima, kada bismo upotrebili današnji rečnik, jer je briljantnom organizacijom, sa svojim ljudima ušao u dvor.

APIS SA ZAVERENICIMA FOTO WIKIPEDIA

Ali, on nije bio jedini.Treba obratiti pažnju na jednu bitnu činjenicu - Apis je teško ranjen prilikom ulaska u dvor i nije imao nikakvog uticaja na kasniji rasplet događaja.

Kapiju dvora otvorio je Petar Živković, oficir, poznat po ucenama i homoseksualnim skandalima. On je bio jedan od najaktivnijih učesnika ubistva kraljevskog para.

Nakon atentata približio se porodici Karađorđević i uživao u blagodetima, naročito zbog toga jer je posedovao dokaz kojim je prestolonaslednika Aleksandra ucenjivao do kraja života. Dokaz je bilo pismo u kome Aleksandar podržava ubistvo svog rođenog brata, princa Đorđa.

U godinama koje su dolazile, Živković je postao najveći protivnik Apisa i Crne ruke. Osnovao je organizaciju pod imenom "Bela ruka" čiji je zadatak bio da uništi Apisovu Crnu ruku.

Takođe, pukovnik Petar Mišić, jedan od organizatora kompletne zavere, uz pukovnika Mašina, bivšeg devera kraljice Drage, u budućnosti će se sukobiti sa Apisom i Crnu ruku proglasiti za najveće zlo u Srbiji.

Savremenici ga opisuju kao jednog od najboljih vojnih teoretičara, spretnog i hrabrog, ali toliko lukavog i strpljivog da mu nikada ne treba verovati, a ponajmanje se zamerati sa njim. Zajedno sa nekoliko bestidnih oficira, Mišić je te noći učestvovao u brutalnom masakru kraljevskog para.

Nakon atentata, velike sile su prekinule diplomatske odnose sa Srbijom, sve dok se vođe zavere ne isključe iz vojske i političkih krugova. Zbog toga, kralj Petar je morao da "podvuče crtu" i penzioniše pukovnike Mašina, zatim Petra Mišića, kao i nekolicinu organizatora.

Nekoliko godina kasnije, razočarani politikom, grupa oficira osniva organizaciju "Ujedinjenje ili smrt." Za tu organizaciju, prilog je dao i prestolonaslednik Aleksandar, jer ju je smatrao potrebnom i patriotskom. Kasnije je tvrdio, što se ispostavilo kao laž, da nije znao da organizacija uopšte postoji.

Članovi ove ne toliko mistične organizacije, pored Apisa, bili su legendarni vojvoda Vuk (čuvar arhiva Crne ruke i heroj bajonet borbi), potom nemirni major Tankosić, zatim major Dragutin Gavrilović (komandant odbrane Beograda), Panta Draškić (kraljev ordonans), kao i mnogi drugi ugledni civili. Simpatije prema Apisu i organizaciji nisu krili ni Arčibald Rajs, Nikolaj Velimirović, Jovan Dučić, Branislav Nušić, Milan Rakić…

No, kada je došlo do sukoba na relaciji Apis - prestolonaslednik, dolazi do isceniranog pokušaja atentata, u kome vlast hapsi vođu Crne ruke. Za predsednika sudskog veća, imenuju pukovnika Petra Mišića, istog onog koji je učestvovao u brutalnom masakru i koji je bio otpušten iz vojske kao jedan od vođa zavere.

Apis nije imao nikakve šanse, kao ni njegovi saradnici poput vojvode Vuka, čija je porodica nakon rata tvrdila da su ga namerno poslali da pogine, kako bi se oslabio Apis.Sličnu sudbinu doživeo je i major Tankosić.

Međutim, vratimo se na Majski prevrat. Pozadina ubistva kraljevskog para je mnogo veća i šira od priča da se grupa oficira okupila. Iza toga je stajao ozbiljan sistem, počev od Karađorđevića, političara, verovatno i nekih stranih službi. U svakom slučaju, oficiri učesnici Majskog prevrata, nakon 1903. godine su se podelili u dve grupe.

Jedna je bila okupljena oko Apisa, druga oko Petra Živkovića i Petra Mišića. Taj sukob je navodno završen Apisovom smrću, nakon koje su "crnorukaši" optuženi za Majski prevrat.

FOTO: WIKIPEDIA

Ubistvo Obrenovića bilo je i jedna od tema na Solunskom procesu, kako bi se Apis pokazao kao surovi zaverenik. Ironija je što je u sudskom veću, kao predsednik veća, sedeo Petar Mišić, čovek koji nije bio pravnik, ali je za ubistvo, u kom je učestvovao, sudio Apisu.

Međutim, istorija će kasnije pokazati da će se od politikanskih laži stvoriti mit koji postoji i danas. Crna ruka nije postojala u vreme prevrata, dok su većina učesnika u tom prevratu bili protivnici ove organizacije, što naravno ne umanjuje činjenicu da su neki članovi Crne ruke bili deo zavereničke grupe.

(Magazin Restart)