Ово откриће ће натерати историчаре да преправљају књиге, јер је реч о граду бронзаног или бакарног доба, који је изгубљена карика између Лепенског вира, Винче и каснијих цивилизација.
Кличевачки идол, женска богиња, иначе симбол града Пожаревца, стара преко 4000 година
Кличевачки идол, Виминацијум
Кличевачки идол, Виминацијум
Археолози са Виминацијума ископали су у среду на локалитету “под Клепечком” фигурину женског божанства стару око 4.000 година. Реч је о близнакињи идола који се налази у свим светским историјама уметности.
Проналазак је изазвао усхићење научника, јер је од “Кличевачког идола” – прве фигуре богиње мистериозне културе из српског Подунавља, остала само фотографија.
Славна фигурина, која је пронађена 1881. у селу Кличевцу и изазвала светску сензацију, нестала је у аустријском бомбардовању београдског Народног музеја у Првом светском рату.
– Проналазак готово идентичног идола је право ускрснуће богиње која је између осталог и симбол града Пожаревца – задовољно каже археолог Илија Данковић из Археолошког института САНУ. Он је са колегама Сашом Реџићем и Младеном Јовичићем открио оставу са 25 фигура и посуда крај гробнице из другог миленијума пре наше ере. – Кличевачки идол је био сензација и сматрало се да је јединствен, па је његов нестанак сматран ненадокнадивим губитком. Сад се десило чудо, јер не само да смо нашли готово идентичан Клепечки идол, већ и праву ризницу мистериозног насеља.
Керамичке посуде и идоли нађени на локалитету Клепечка израђени су од црне керамике богато украшене белом глином, каква се јавља тек 1.000 година касније на јонским острвима.
– Реч је о веома развијеној култури која је имала и уметнике и технологе који су умели да изведу посуде танких зидова али велике чврстоће. Боја се није променила ни после четири миленијума, што значи да су познавали и тајне пигмената. Позвали смо у помоћ врхунске стручњаке разних специјалности, да заједно одгонетнемо каква је то култура била.
Директор археолошког парка Виминацијум, проф др Миомир Кораћ, додаје да равница између брда Носак, где је летос откривено гробље мамута, и остатака римске престонице Горње Мезије крије још један град из другог миленијума пре наше ере.
– Копали смо канал да исушимо језеро које је направила киша на налазишту и открили да је 2.000 година пре нове ере овде било насеље које се простирало хектарима – каже проф др Кораћ. – Ово откриће ће натерати историчаре да преправљају књиге, јер је реч о граду бронзаног или бакарног доба, који је изгубљена карика између Лепенског вира, Винче и каснијих цивилизација.
Археолози наглашавају да је гроб са древним фигурама идола откривен на истом посвећеном тлу где су сахрањивани Келти, Римљани и Срби све до 19. века.
– Ово је доказ наше тезе о континуитету живота на овом простору, од преисторије до данас – каже Кораћ. – Ово је простор на коме живот непрестано буја, само се цивилизације преливају и трансформишу из једне у другу, али чувају добар генетски код.
Сличност две фигурине
Кличевачки идол
Кличевачки идол представља фигуру паганског божанства из бронзаног доба, израђену од црне глине, пронађену у селу Кличевац 1881. године. Представља женску фигуру, највероватније богињу плодности. Израђена је од иловаче, висине 34 цм и ширине 17 цм.
Фигура припада Дубовачко-жутобрдској културној групи, која обухвата период од 1500.–1000. п. н. е. и то, највероватније, другој половини наведеног раздобља. Пронађен је у гробу, поред урне са пепелом покојника, заједно са осталим даровима за покојника по тадашњим обичајима. Слични примерци, су касније нађени у околини Вршца и у Банатском подунављу.
Оригинални примерак је уништен током аустријског бомбардовања Београда у време Првог светсог рата, када је разорена зграда Народног музеја у Београду у којој је био чуван. Симбол кличевачког идола налази се на грбу града Пожаревца.
Европска цивилизација води порекло са Ђердапа, потврдиле су ДНК анализе у оквиру великог светског пројекта о пореклу становништва.
Чак 117 истраживача из 80 светских институција, до Харварда до Института „Mакс Планк“ дошло је до резултата кључних за разумевање механизма најстаријих генетских мешања становништва између староседелаца на подручју Ђердапа и придошлица из Анадолије.
„Светски стручњаци сматрају да је реч о изузетно значајној студији ДНК и генома древних популација Европе“, каже Драгана Антоновић са Археолошког института у Београду и наводи да је студија донела нове и изненађујуће закључке користећи управо податке с локалитета Лепенски вир, Власац и Ајман.
Она подсећа да су на подручју Ђердапа археолошка ископавања обављена још 1964. до 1970, а затим од 1980. до 1984. и да су она представљала највећу прекретницу у српској археологији, те да је у том тренутку то био највећи истраживачки пројекат у Европи.
„Због изградње хидроелектране ископавања су морала да се изведу у кратком року, па није било времена да се обави детаљна анализа, због чега је то остављено данашњим археолозима“, каже Антоновићева, која је с археолозима Душаном Богдановићем с Колумбије и Андрејем Старовићем из Народног музеја у оквиру тог посла укључена у пројекат „Геномско истраживање југоисточне Европе“.
Они су имали задатак да испитају податке о условима у којима су нађени скелети који потичу с краја мезолита и почетка неолита.
„Управо у то време с краја 7. и почетка 6. миленијума пре нове ере и то на важним налазиштима српског Подунавља — у Лепенском виру, Падини и Власцу — неолитске придошлице из Анадолије мешају се са староседеоцима у Ђердапу“, објашњава Антоновићева и наводи да су зато ДНК анализа и њени резултати објављени у часопису „Нејчр“ нуде праве податке о ДНК и геномима древних људи из праисторије с територије Србије.
Осим тога, додаје, ти резултати дају драгоцене информације о изгледу, навикама, исхрани праисторијских људи.
Она подсећа и да су истраживања на Ђердапу шездесетих година прошлог века кулминирала 1967. када су откривени низови кућа и најстарије монументалне камене скулптуре, те да је друга велика кампања ископавања уследила осамдесетих, када су трагови праисторијских култура откривени на више локалитета.
Оба истраживања, напомиње, била су мултидисциплинарна, у њима су откривени многи скелети људи који су ту живели, а који су данас предмет нових истраживања у оквиру пројекта „Геномска историја југоисточне Европе“.
А та су истраживања довела до сазнања да су најстарија генетска мешања становништва била управо на нашем простору.
Како објашњава Антоновићева, становништво Лепенског вира чинили су углавном ловци-сакупљачи, који су још правили многе употребне предмете, градили куће с чврстим подовима, а који су се затим мешали с придошлицама из Анадолије, који су изгледали сасвим другачије, познавали су пољопривреду, имали прве житарице и са собом водили стоку.
Мистериозна кугла са изгравираним тајанственим симболима лежала је заборављена скоро пола века након што је ископана на археолошком локалитету Лепенски вир.
Лепенски Вир; фото: Новости
Камена Лепенска кугла стара осам миленијума, подељена меридијанима и паралелама као глобус на поља у која су урезани тајанствени симболи, представљена је први пут јавности пола века након што је откривена на археолошком локалитету Лепенски вир.
Овај необични артефакт је после дугогодишње потраге открио и фотографисао архитекта Христивоје Павловић, пасионирани истраживач најстарије европске цивилизације.
– Академик Срејовић је оставио само кратак запис о необичним облуцима с урезаним записима, али не и фотографије – каже Павловић. – Узалудно пратећи трагове многобројних прича с мрачне стране науке, које говоре о крађама, скривању и препродаји артефаката, почео сам да сумњам да те кугле уопште постоје. Онда је 1981. амерички научник др Милтон Шен Вин прекинуо ћутање и објавио шему знакова са облутака. После неколико година појавила се и једна једина фотографија коју је објавио италијански стручњак за праисторију др Марко Мерлини.
ТЕМЕЉИ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Павловић је обавио безброј разговора с људима који су радили на истраживању Лепенског вира све док није дошао до сведочанства да је деведестих година један познати сликар донео куглу као поклон Народном музеју.
Лепенска кугла; фото: histoire-secrete.fr
Лепенска кугла; Фото: Вечерње новости
– Међутим, кугле у збирци није било – каже Павловић. – Дошао сам до једног старог стручњака коме је сликар испричао да је кугла била украдена с локалитета Лепенски вир и да је тако дошла до њега. Сазнао сам и да ју је из Музеја ради проучавања позајмила Зага Летица, Срејовићев сарадник из времена ископавања Лепенског вира. Међутим она је умрла 2004…
Већ очајан, архитекта је назвао и проф. др Дубравку Николић којој је после неколико година додељен кабинет проф. Летице.
– Упитао сам је да ли можда нешто зна о кугли, а она је љубазно одговорила да се некакав изрезбарени облутак налази у фиоци старог радног стола и дозволила ми је да је фотографишем – каже Павловић. Српска наука и јавност треба да буду неизмерно захвални професорки Николић јер је сачувала артефакт… Он јесте неупоредиво мањи од монуметалних скулптура Лепенског вира, али можда ће се показати да је једнако значајан као и оне.
И запис академика Драгослава Срејовићa сведочи да је био веома заинтригиран гравираним облуцима. Међутим, остаје загонетка зашто их никада није приказао јавности.
– На тим артефактима су урезане загонетне представе и знаци, слични коодинатном систему, скицама предела, бројкама и словима. Смисао ових „забелешки“ остаће тајна али не треба сумњати да су они нека врста рабоша који трајно утврђују одређена запажања и знања – забележио је Срејовић.
У археолошким стручним круговима се може чути да је академик Срејовић занемарио Лепенски вир јер је непрестано трагао за новим локалитетима. Тек пред крај живота он се вратио Лепенском виру, првој цивилизацији Европе, али било је већ касно. Мноштво артефаката никад није приказано јавности, нити су објављени у научним часописима.
Због недостатка систематских научних истраживања Лепенски вир су почели да злоупотребљавају шарлатани. С друге стране, Запад је немилосрдно сатанизовао Србију током ратова деведестих, одузевши јој чак и право да се на њеној територији налазе трагови највећих цивилизација праисторије. Тако су заборављене речи професора Мортимера Вилера, доајена британске археологије, који је у време ископавања Лепенског вира истицао да је реч о једној од ретких локација у свету које заслужују епитет „јединствена“ и да је реч о „историјском открићу без преседана“. У западној јавности се нису помињала дела славне професорке Марије Гимбутас, која је предавала на Харварду и калифорнијском УЦЛА, да су Лепенски вир и Винча темељ европске цивилизације!
СУНЦЕ СЕ ДВА ПУТА РАЂА ИЗНАД ЛЕПЕНСКОГ ВИРА
Међутим, поновно откриће лепенске кугле може да покрене причу о цивилизацијској револуцији на Лепенском виру, сматра др Александра Бајић, неуропсихијатар, истраживач древних религија и археоастрономије.
Лепенски Вир; Фото: Вечерње новости
Лепенски Вир; Фото: Вечерње новости
Лепенски Вир; Фото: Вечерње новости
Она наглашава да огроман труд уложен у гравирање камена указује на његову изузетну важност за Лепенце, а да рупа с муком издубљена кроз уздужну осу ради држања на прсту или штапу недвосмислено сведочи о његовој практичној употреби.
– Толики напор несумњиво указује да је реч о поруци за вечност коју, нажалост, не умемо да прочитамо – каже др Александра Бајић. – Може се претпоставити чак и да је реч о некој врсти археометеоролошког или навигационог инструмента, јер шаре на „полу облутка“ личе на обрис сазвежђа Северног небеског пола, али не данашњег. Компјутерска симулација показује да те линије подсећају на распоред звезда на северу ноћног неба пре 8.000 година!
Архитекта Павловић је уочио да се слика праисторијског северног неба види само ако се кугла посматра са стране на којој урезана шара која подсећа на обрис брда Трескавац, насупрот насеља Лепенски вир, с румунске стране Дунава. Оно се одвајкада у народу користи као својеврстан календарски „инструмент“.
– Сунце се два пута рађа на дан дугодневице 21. јуна у Лепенском виру – каже Павловић. – То је астрономски феномен јединствен у свету.
Наиме, на летњу дугодневицу у праскозорје први сунчев зрак као сноп рефлектора накратко бљесне крај левог бока Трескавца. Затим овај део Ђердапске клисуре поново утоне у сумрак, а убрзо зраци Сунца скривеног иза стрме стене формирају светлосни ореол који оивичи тамну масу троугла планине у сенци. То је драматични увод у врхунац природног спектакла кад сунчев круг „искаче“ тачно на врх Трескавца где засија као огромно око.
Овај феномен је вероватно основа првог соларног календара на свету, који су Лепенци створили пре око 8.300 година, сматрају Др Александра Бајић и Христивоје Павловић, који су током прошле година извели прва теренска истраживања и снимања Резултате проучавања с математичком и астрономском анализом објавили су у књизи „Сунце Лепенског вира- археоастрономска анализа локалитета“.
– Постоје добри разлози да верујемо да су становници Лепенског вира уочили закономерност померања изласка сунца на источном хоризонту са сменом годишњих доба – каже др Александра Бајић. – То је давало шансе заједници рибара, ловаца и сакупљача да на време припреми залихе хране, топле одеће и огрева и обезбеди сигуран заклон за за зимски период.
ДРЕВНЕ ОПСЕРВАТОРИЈЕ
Истраживачи сматрају да је мерни инструмент Лепенаца за оријентацију у времену био карактеристичан планински рељеф са друге стране Дунава.
Лепенска кугла; Фото: www.prehistory.it
– Почетна тачка тог календара било је двоструко свитање на Трескавцу на дугодневицу – каже архитекта Павловић. – Од тог дана Лепенци су посматрали како се тачка свитања „помера“ удесно и дан скраћује, све до зимске краткодневице 21. децембра кад Сунце излази иза врха Кукујова. Процес затим креће у супротном смеру, свитање се помера улево по хоризонту до ранодневице у пролеће 21. марта кад Сунце излази изнад врха Главица, треће важне тачке планинског „соларног календара“. Лепенски вир је био стајаће насеље и његови становници су несумњиво уочили ове правилне периодичне процесе.
Српски научници наглашавају да су истраживања предузели инспирисани радовима утемељивачa археометорологије, професора Клајва Бонсалма. Он је одавно уочио да је Лепенски вир једино од неколико насеља исте цивилизације из Ђердапске клисуре које је преживело период захлађења пре 8.200 година. Све комшије Лепенаца су нестале кад су Европу погодиле јаке кише и поплаве, после климатских промена које су настале након отапања леденог покривача у Сeверној Америци.
– Насеље Лепенски вир је једино опстало јер се у време климатских промена померало узводно и навише дуж обале Дунава – каже Павловић. – У тим сеобама Лепенци су увек правили нове куће, с једним изузетком – низом објеката који леже на правцу с којег се једино могао посматрати „двоструки“ излазак Сунца на Трескавцу. Зато претпостављамо да су оне биле неке врсте опсерваторија.
ПЛАНИРАНА НАСЕЉА 5000 ГОДИНА ПРЕ ГРЧКИХ
Кад су се 1965. испод наслага земље на Лепенском виру указали правилни трапезасти темељи од праисторијског „бетона“ распоређени у улице и блокове насеља старог више од осам миленијума, археолози су били запрешпашћени. До тада се чврсто веровало да пре старих Грка није било планирања насеља. Откриће уређене урбане целине у дивљини Ђердапске клисуре, која је била бар 5000. година старија од хеленских градова срушило је све дотадашње теорије.
Симболи на кугли
Следеће године су из прашине изронила камена лица првих монуметалних скулптура човечанства, које су у седмом миленијуму пре нове ере исклесали уметници Лепенског вира. Академик Драгослав Срејовић описивао је тренутак открића осећајем да као да се нашао на другој планети.
ПРАИСТОРИЈСКА СВЕТА ГОРА
Академик Драгослав Срејовић је усмереност већине кућа праисторијског насеља Лепенски вир према брду Трескавац тумачио изузетним значајем који су Лепенци давали овој планинској хриди. Археоастрономска истраживања указују да је Трескавац можда био прва „света гора“ која је поштована јер се помоћу ње прецизно предвиђало време, што је омогућило опстанак и напредак становника Лепенског вира.
– Уочавање цикличности времена био је вероватно повод и за стварање прве религије вере васкрсења на свету у којој је Трескавац праузор за све потоње „свете горе“ – сматра др Александра Бајић. – Покушајте да се ставите у улогу првих Лепенаца који су видели како Сунце два пута излази иза Трескавца, помоћу кога су мерили проток времена. То је био знак да тама и смрт нису коначни, да се све окреће и вртложи као и вир крај кога су основали насеље. Зато код Лепенаца нема страха од смрти, они сахрањују претке под кућним подом, јер очекују њихово поновно рођење.
АСТРОНОМСКО ЈУТРЕЊЕ
Феномен двоструког свитања и соларног календара из Лепенског вира може да врати овај локалитет у жижу пажње светске јавности, како научне тако и туристичке.
– Истраживања указују да је овде створен први календар и успешно примењено предвиђање временских промена, што је био први предуслов за опстанак људске заједнице на истом месту током дужег времена – каже Христивоје Павловић. – Очекујемо да ће већ следеће године мноштво људи доћи да посматра феномен који је довео до научне и цивилизацијске револуције. Њиме се већ баве водећи светски археометеоролози.
