субота, 1. јун 2019.

Др Ђорђе Јанковић – Археолог који открива преваре састављача историје

ђорђе-јанковић-640x340

Ђорђе Јанковић био је шеф Катедре за средњовековну археологију на Филозофском факултету у Београду од 1997. до 2009. године, када му је одбијен реизбор на ово место. Српско археолошко друштво тада је „изразило крајњу забринутост“ због тога тврдећи да је реч о случају са политичком позадином, у којем је нарушено право на слободу мишљења и слободу научног рада. Да је овако нешто могуће, указује и чињеница да тада на поменуто место није изабран нико други, него је остало упражњено. Др Јанковић постао је споран када је објавио књигу о српским громилама (обредним хумкама) у околини Книна и Грахова, које датирају из 4. и 5. века, док званична историја сматра да су се Срби на Балкан доселили тек у 6. и 7. веку.


Из интервјуа који је дао за „Печат“ лако се може закључити зашто је овај научник забрањен и зашто се нека открића која нису „богоугодна“ заташкавају. Ако смо сведоци како се модерна историја, која се дешавала пред нашим очима, кривотвори и како се прогањају они који је оспоравају, можемо замислити колико је фалсификата тек било у односу на дешавања од пре више хиљада година.
Заступник сте тезе да су Словени пореклом из Подунавља. Можете ли нам укратко рећи нешто о томе, као и о неким посебностима Срба као што су громиле?
То је предање Словена који не живе у Подунављу, забележено у руској Повести времених љет (ПВЛ) код Чеха и Пољака, а реч је о добу око краја старе ере. То је доба када је започето коначно образовање Словена у савременом смислу. Предања о пореклу из Подунавља, заправо из Паноније, потврђена су хидронимима изведеним од имена Дунава, у Русији, Пољској, у Албанији. После Првог светског рата та предања су одбачена као измишљена, а постојбина Словена је пронађена изван Подунавља, између Висле и Дњепра. Наводно, у Подунављу нису живели Словени већ Илири, а они су се претопили у Романе, па су се онда ти Романи претопили у досељене Словене! То је бесмислица. У ПВЛ пише да су се преци Словена доселили у Подунавље после рушења Вавилонске куле под именом Норци, што је име Илира у области данашње Аустрије и Словеније. Од тих Словена одвајају се прва племена, Морава, Чеси, Бели Хрвати, Срби и  Корутани. То су све етноними који нису у духу савременог словенског језика, што указује на њихову древност. Затим се Словени из Подунавља исељавају због насиља Волоха, значи Римљана, на Вислу и Дњепар, где се прозову словенски Пољани, Деревљани, Поморјани, Северци итд. Дакле реч је о два временска слоја, млађем из доба Римљана, са савременим словенским етнонимима, временски подударним са настанком зарубињецке културе на Дњепру и пшеворске културе на Висли, и старијем слоју, са племенима издвојеним можда око једну-две хиљаде година пре Христа. Наравно, сами етноними, самоназиви, као Морава, Срб, Рус и други слични, могу бити много старији. Све је врло сложено, али археологија открива нове чињенице које указују на сродност свих данашњих словенских простора у бронзаном добу, а и неких суседних. Наравно, што идемо у дубљу прошлост, све је магловитије.


Посебност и углед Срба међу Словенима забележио је у 10. веку арапски научник Масуди, који преноси старији податак из седмог века да Срби и Руси спаљују своје владаре са коњем, као што раде Индуси. То је најстарији забележен податак који повезује Србе и Русе, а он нас води до билине о багатиру Дунају и његовој жени Настасји, из чије крви тече река Черна, а она дан-данас утиче у Дунав код Оршаве. Назив Черне, забележен у римско доба, за Јозефа Шафарика и Олега Трубачова био је доказ словенског порекла са Дунава, али то је друга прича. Археолошки гледано, Срби у средњем веку имају особине које их јасно разликују од суседних Словена. То су надземне куће, употреба огњишта, употреба особених сачева – вршника и црепуља, наглашено сточарење, прављење громила мртвима (обредних хумки, тумула). Неке од тих особина налазимо и на простору од Лабе до Новгорода. Духовно се Срби одликују запретеним предањем, сећањем на нека исконска времена, сачуваним у „слави“ посвећеној прецима и свецу, у бадњаку и Божићу са обредима који се код Руса распознају у Масленици (Сиропусна недеља).
Да ли су Словени хомогена или хетерогена целина и како бисте као археолог дефинисали појам Евроазије?
И једно и друго, зависи, крвно не а духовно да. Сада постоје покушаји да се прогласи стварање Словена од некакве мешавине у 6-7. веку, због тек у 5-6. веку забележеног имена Словени. Самоназив Словени није настао од имена претка, постојбине или места становања, већ је изведен од појма свест – свестан, словестан, или славан, светлостан. Можда може да се покаже да је самоназив Словени постојао много раније, али посредним путем, преко латинског језика. Дакле, Словени су заједница међусобно препозната кроз те појмове. Оно крвно, род, пратимо преко општих заједничких имена Венед, Ант, Србин итд. Било је много неминовног мешања кроз време и простор, па Словени у том погледу нису једно.


Евроазија је јединствен простор који се дели на правцима север – југ, а не запад – исток, у ужем смислу простор од Алпа до Забајкаља, отворен према Иранској висоравни. Повезан је степом, погодном за кретање сточара и са коњима. Поред су шумовити предели који одговарају пешацима и земљорадњи, а иза њих је гладни север куда беже слаби од вредних и способнијих. Јужно су потконтиненти, Индија, Индокина, Кина… Лакше је било стићи од Дунава до Кине него до Индије. Постоје везе са бочним областима Евроазије, преко Пољске са атлантском обалом, преко Балканског полуострва са Средоземљем, пролази поред Кавказа, око Алтаја. У средњем веку степама су господарили номади више од хиљаду година, прво Хуни, па Турци, Монголи и Татари, крајње разарајућих култура. Али пре тога је до пустиње Гоби и даље, у старој ери, на истим просторима владала култура Европљана, вероватно Словена. Постоји упадљива сличност енеолита Средње Азије са вучедолском културом на Дунаву. Код Срба постоје некаква сећања на боравак у просторима око Алтаја, а појављују се и први археолошки докази о томе – а тамошњи керексури откривени су у Рашкој области пре неколико година – тек је почело њихово проучавање. Код Срба постоји и некакво сећање на Индију, а код Руса и о освајању Индије, мислим на билину о Волху Всеславевичу; и о томе откривамо археолошке доказе, у виду митова Индије забележених у прошлости код нас Словена – на Криму, Дњестру, код такозваних Илира, код Срба у средњем веку.
Како се археолошка сазнања одражавају на политичком и геополитичком плану?
Веома, и могу да утичу на будућност. Археологија открива преваре састављача историје, писане да би се манипулисало читавим народима. Зато се она сузбија и олакшава пљачка и уништавање археолошких налазишта. Првобитно се Европом називало Балканско полуострво, и у шестом веку, па је и име Европске уније отето, а нама наметнуто име Балкан и појам „балканизација“. Та Унија заснива своје јединство на Римском царству, Келтима и Германима и о њима је правила велике археолошке изложбе. Од пољског покушаја да направе одговарајућу изложбу о Словенима брзо се одустало. Зар порука није јасна? Грчку невољно прихватају за колевку европске културе и ништа више, и то само паганску; хришћанска Грчка је већ странац, па и непријатељ. На тај начин су наследници античке културе постали Италијани, Французи и Немци, али не и Грци; Англосаксонци су нешто посебно, наравно. Боде очи да су из наслеђа Европске уније потпуно искључени такозвани Илири, становници средишта европског континента па и Средоземља, становници Балканског полуострва, Подунавља, великих делова Италије, забележени на различите начине до Пољске и Дњепра. Наравно, под именом Илира, што није самоназив, крију се Херодотови, Плинијеви и Тацитови Венеди – Словени. У том светлу, чињеница да су многи римски цареви били пореклом „Илири“ са тла данашње Србије, а не Германи или Гали, много говори. За цара Јустинијана Великог се подразумевало да је Словен родом из данашње јужне Србије све до краја 19. века, али су се научници из Лондона и Беча потрудили да то оспоре. Сада пишу како се Словени као народ образују тек у 6-7. веку; Словенима се чак оспорава да су имали своју ношњу и културу. Порука је јасна: нико сте и ништа, прихватите нашу културу и поредак. То је стара мржња, сетимо се светских ратова, крсташа, па Каина и Авеља.


Различите су вредности расистичког Запада и Истока Европе, другачије схватање слободе. Против вредности оних словесних, као што су неприродност ропства, гостољубље, старешинство, православље, западна власт тешко може да се бори својим вредностима распоређеним на класе, па прави вештачку баријеру. Повратак словенске цивилизације у Средоземље значио би крај њихове идеологије и окончао би вампирски поредак. Зато још од старог Рима настоје да промене свест Словена, нарочито оних који могу угрозити њихову власт над Средоземљем. Ево новооткривене археолошке приче са изванредним спознајним (консцијенталним) значајем: Култура становника севера Србије 3-4. века, наспрам римских граница, проглашена је код нас за сарматску, у складу са мађарским тумачењем, док су је Румуни приписивали Дачанима. Данас се зна да припада словенском племену кијевске културе. То племе, звано Лимиганти, спровело је револуцију оборивши ропски поредак. Наиме, у римско доба је владало правило: једном роб – заувек роб, осим ако господар не да слободу свом робу. Тај однос је наметан и целим народима, па је потчињено племе бивало асимилирано од јачег. Лимиганти, племе словенске културе а илирског порекла, звани и Сармати Серви, дигло је устанак против својих господара Сармата и ослободило се. Римско царство је пробало да их казни и поново потчини, да заштити права својих клијената Сармата и обнови свој поредак, али у томе није успело. Научници су Лимиганте тумачили као сарматско племе (иако се Велика Сарматија простирала од Црног мора до Балтика, то јест тамо где су живели Словени) да би прикрили истину да је реч о словенском племену. Тако су сакрили чињенице да Словени живе на Дунаву у доба смене ера, и да ни онда нису признавали Империју. Одбрану империјалног поретка наставиле су римске папе, стално настојећи да потчине цркву Илира, ону апостола Павла, и да је прикључе Западу. Тако је било пре цара Константина и после њега, у време Јустинијана, па и Карло Велики покушава да освоји Србију да би је потчинио Риму. Срећом по нас, европске крсташе је више занимало да опљачкају Грчку, Цариград и Јерусалим него Србију. А онда је Рим искористио турску најезду да унесе хаос међу народе Југоисточне Европе, и ето опет пакта са Немцима против Словена, против Русије, која се обнављала после најезди са истока и запада. И сада им је циљ да што више међусобно супротставе народе Југоисточне Европе и учине их безопасним за своју власт, па усмеравају археолошка истраживања на прикривање чињеница о сличности, о словенству, а наглашавају разлике.


И онда Мађари почну да мрзе Словене, а некада је њиховим краљевима матерњи језик био словенски, јер су им скоро све краљице биле Словенке, а Свето писмо је први пут преведено на мађарски језик у српском Срему. Или данашњи Румуни, који више не знају језик својих предака, нити читају ћириличне натписе у својим црквама, нити могу да прочитају новим румунским језиком писма својих средњовековних владара. Бугарима се намеће хунобугарски идентитет а потискује словенски, па онда ратују на страни Немаца. Албанци су најмлађа творевина, мада су замишљени још негде у 16-17. веку. На брзину су склепани после протеривања Турака у Првом балканском рату да би се спречио српски излазак на море, а усвајање јединственог албанског језика је завршено под Енвером Хоџом и Јосипом Брозом Титом. Или занемарени Русини у Украјини; њима, и то оним православним, који су били у СПЦ  до Стаљина, подмеће се да су им преци Бели Хрвати, некада настањени на Дњестру, иако се забележена постојбина Срба, Бојка, дан-данас налази у Карпатима, у њиховој земљи. И онда када археологија открије да наметнуто порекло није оно право, настаје дилема: вратити се свом роду или их мрзети, јер се нису однародили због интереса? Ствара се патолошко стање, уместо родољубља бира се домољубље, па „државољубље“, властољубље. Па то се ради и сада. Ватикан је од 16. века покушавао да преузме Охридску архиепископију и сада су пред остварењем тог плана. Подижу нове католичке манастире за Албанце у местима забележеним у 11. веку да су у поседу Охридске архиепископије, као у Бинчи код Витине, где је у погрому срушен православни манастир, да би их једног дана показивали као доказ да су они ту од почетка. Колико имају далекосежне планове, види се на њиховом званичном сајту, где су у своје бискупије убацили и Гордосербу (Град Срба) у Турској, епископију несталу још у 13. веку, и многе друге епископије које никада нису биле под Римом. Треба узети у обзир да у Турској више милиона људи још зна српски језик, што ми превиђамо. За Босну под окупацијом НАТО су штампане две врсте новчаница, „конвертибилне марке“ (нису замењене евром!) једне за Федерацију, а друге за Републику Српску. На новчаницама првих су приказани безначајни католичко-муслимански књижевници и на другој страни средњовековни споменици Босне, наравно српски, православни (као надгробни мрамори – стећци); на оним другим приказани су познати српски књижевници (Иво Андрић, Меша Селимовић итд.) и на другој страни нешто безлично – хлеб, минерал, биље. Дакле, подмеће се да су Срби нови у Босни, а да наслеђе, прошлост припада Хрватима – римокатолицима и муслиманима, а и једни и други воде порекло од Срба. Све то видимо и у Украјини. Па у Москви су студенти испред Третјаковске галерије продавали 1996. мале моделе српских надгробних споменика (стећака) као хрватске! Како то да Американци скелете које су ископали на српском гробљу Мистихаљ код Билећа у Херцеговини 1967.  дају руским колегама да обаве антрополошку анализу, а онда они објаве књигу 2003. о Власима сахрањеним на гробљу „Мистихали“ и ставе слику Румуна у савременој народној ношњи на насловну страну, иако је то најчистији српски предео? Слично раде у Русији, тј. Украјини. У Москви је недавно објављена књига Ју. Н. Денисова о Словенима који су постали од робова, а продавана је у Београду! Они раде свој посао, а ми?


На Србима су примењене најсуровије методе преваспитавања, укључујући геноцид, са изговором да смо под Турцима заузели туђе земље („донели смо своју земљу на опанцима“). Археолошка налазишта јасно показују да се Хрватска у средњем веку налазила само уз приморје западне Далмације, а да је култура у Херцеговини, Црној Гори, Босни, Подрињу, на Косову јединствена, српска, да никаквих трагова неке посебне албанске културе нема. Та јединствена култура показује да Срби имају право на Крајину са Далмацијом и Славонијом, право на Босну, Херцеговину и Црну Гору, као на своје исконске земље. То право није засновано само на чињеници да смо тамо живели пре Црногораца и Бошњака, произведених у нације у време комуниста, или пре Хрвата, оних састављених у 19. веку и оних насељених под Карлом Великим. Ми смо добили земљу од Римског царства у време цара Ираклија, због својих заслуга, и то сопствену, коју су наши преци држали пре Римљана. Погледајте код Плинија, па ћете наћи српска презимена, а и руска: Deuri – Деура, Деурић; Deretini – Дерета, Деретић; Siculetae – Сикулић. Ксенија Каспарова је још 1981. писала о илирским утицајима крајем старе ере на образовање словенске зарубињецке културе на Дњепру. Мора се рећи да су комунисти много радили против словенске археологије, и наши и совјетски. Тек када је почео рат за уништење Србије преко разбијања Југославије, била су могућа истраживања српског археолошког наслеђа западно од Дрине, и јасно се показао српски етнички простор у средњем веку, подударан са културом неасимилованих Илира.
Рим настоји да обнови империју и намеће своје умишљено историјско право измишљеним разлозима. Искористио је муслимане да сруши средњовековне православне државе, а сада кокетира с њима да би заузео јужно Средоземље. Као и пре две хиљаде година користи германске народе за војне извршиоце. Германски народи имају комплекс Агаре, још од неолита, јер знају да су на зачељу стварања цивилизације у Европи. Духовно празни, Англосаксонци оспоравају хришћанско предање, подривају све што чини личност, народну самобитност, полове, узраст, трују човечанство. Смућују нас да не видимо очигледно. Шта ће нама њихова кока-кола, брза и „здрава“ генетски измењена храна, ако су упаковани у латиницу заједно са хомосексуалцима? Зашто да им извозимо своју школовану омладину, па да нас после њихова деца убијају? Онај који зна да је баштиник цивилизације, да су му преци створили цивилизовано човечанство, настојаће да то дело настави и преда га потомцима. Ако су наши преци изабрали небеско царство, зашто га се одрицати због потрошачке културе? Племенит човек се не клања, већ чува предања, надограђује их, слободан је и влада ситуацијом.


У ПВЛ постоји записано предање да је апостол Павле проповедао Словенима у Морави, која је у Илирику, где су живели први Словени, а пошто су Руси од тих Словена, онда је и Русима учитељ био апостол Павле. Реч је о сливу Мораве на чијем је ушћу био епископски град Морава, Маргум римског доба на реци Марго, у провинцији коју су Римљани назвали Мезија, па се онда умишља и некакво племе Меза. Предање из ПВЛ се наравно одбацује, као измишљено. Међутим, данас знамо за Жидовар (град Јудеја) на Карашу, наспрам Виминацијума, престонице Мезије, и наспрам Маргума, где је нађена остава са сребрним украсима, изгледа са одежде епископа, и једна сребрна кутија обележена крстом, у којој су била два бронзана прстена, од којих један са хришћанским симболима. Остава је сакривена пред напад Сармата Јазига, негде почетком друге половине првог века. Жидовар је био велико обредно гумно на којем је подигнута црква у време апостола Павла, дакле тај део ПВЛ није измишљен. На Јадранском приморју Срби имају предања о апостолу Павлу, а не Латини, римокатолици. То је све од огромног значаја, јер имамо материјални доказ да је нашу цркву основао Павле, дакле апостолска је, једнака осталим древним црквама. Да то поткрепим новим открићима у Чуругу на Тиси, где су руски археолози потврдили словенску кијевску културу из 3-4. века, али овде се она поуздано датује од 1-2. века, што значи да кијевска култура води непосредно порекло из српског Подунавља, као и зарубињецка култура, што се подудара са ПВЛ. Дакле, Руси су потомци Словена са Дунава и морају имати право на своје отачество, на своју постојбину, у коју су се враћали и у шестом веку, 1242. и 1919. и ослобађали је 1940. И Римљани и Германи били су само привремени окупатори делова Подунавља, неколико векова, а ми смо ту хиљадама година. Мене су прогањали зато што сам показао да су оставу из Жидовара његови истраживачи намерно погрешно датовали у доба пре Христа. У ПВЛ постоје бајковите приче о покрштавању Русије 998, али има низ вести које се не уклапају у ту причу. Ибн Фадлан спомиње натпис са именом кнеза на његовом кургану 920. године, Константин Порфирогенит бележи руско приношење жртве под храстом на острву Светог Григорија у Дњепру, а хришћански жртвеници под храстовима и данас постоје код Срба. У препису ПВЛ Јакова Мниха пише да је 996. године кнез Владимир напао Бугаре, то јест Самуила, дакле упао је у данашњу Србију, где је можда срео српског кнеза Владимира, а затим Лав Ђакон пише да су Руси (Скити) тешко поразили цара Василија II код Софије! Тада је у кнежевини Србији званично писмо била глагољица, а у кијевској Светој Софији постоје глагољски графити! Шта је истина? А на интернету можете наћи наводно „викиншке графите – руне“ у Светој Софији Цариградској, а реч је о ћириличним натписима. Словенима је подметнуто паганство, многобоштво, по узору на германско и древно грчко-римско. А Словени су веровали у једнога Бога Творца, како је то написао Прокопије још у шестом веку, и није откривен ниједан пагански храм код Словена старији од доба кнеза Владимира.


Сматрате ли да се многе истине о нашој прошлости крију од јавности, зашто? Који су то центри моћи?
Наравно да се крију! Данас је теже сакрити истину, зато нас затрпавају небитним и лажним подацима. Наше историје не спомињу ни арапске вести о Србима, ни Порфирогенитову вест о Србима у Закавказју, ни оне из античког доба, ни ПВЛ. Зар је данас тешко да Србија пошаље два    -три стручњака да погледају археолошке податке из Сервије у Грчкој, из Гордосерба у Турској, из Бојке на Карпатима, да оду у Јерменију? Како објаснити што нико од српских историчара не спомиње базен крстионице са именом српског кнеза Вишеслава, који су италијански фашисти поклонили Хрватима 1942? У нашим историјама нема ни информација о постојању латинских извора о Србима између 11. и 14. века са тла мађарске државе, а камоли да их неко проучи. Зашто у званичној „Историји српског народа“ нема историје Босне или предела северно од Дунава и Саве? Дан-данас се спутава бављење словенском археологијом у Србији. Зашто се књиге које сведоче о Србима у Босни и о геноциду држе у тајном фонду Народне библиотеке у Београду, одакле нестају? Прве концентрационе логоре правила је Аустрија за Србе, а геноцид су и тада вршили Хрвати, и то се крије. И све се зна, али су народу такви подаци ускраћени у школама и медијима.
Срби сметају због свог импулса слободе, што може бити заразно, и чини нас сметњом за разне империје, па нас треба разбити. Зато нам треба променити свест, како саветују из Немачке, а свест обликује културу и обрнуто. Највећи део културе је наслеђе претходних поколења, па је археологија наука која открива, тумачи и приказује темеље или корене културе неког народа. Једно је када свом госту, странцу, покажете у музеју културу свог народа, а друго ако покажете културу неког ишчезлог народа, јер онда сте такође странац, досељеник. На пример, овде сви мисле да је „наше“ само средњовековно доба, јер су овде раније били Римљани. И то „наше“ је у музејима Србије приказано тек од 12. века, а у Црној Гори или Босни га ни нема у музејима, иако су банови и краљеви Босне за себе писали српским језиком да владају Србима, а не неким другим народом. Римљани су били само окупатори, као и Турци, оставили су своје археолошке трагове, али народ је и под њима био онај исти који и сада овде живи. Сада имамо археолошке доказе да смо овде живели и пре Римљана, али те чињенице угрожавају поредак Империје. Како објаснити својим поданицима да су „примитивни“ сељаци са тла Србије, „агресори“ и „злочинци“, непријатељи „европских вредности“, некада давали Риму цареве и стварали врхунска уметничка дела, а нису били „романизовани“? Зато нам ускраћују знања о нашој баштини, и ту баштину дају новоствореним народима. Зато имамо мало музеја, многи музеји не раде, а они који раде немају археолошку изложбу о средњем веку. Скривањем података о вредности сопствене културе олакшава се асимилација наших исељеника, слаби се одбрана оних који још нису напустили своја огњишта. Када би се бавили својом баштином колико државе сличне величине, постале би свима очигледне две чињенице. Прво, Срби су аутохтони на највећем делу бивше Југославије и на њиховом тлу су променом свести образоване нове нације без корена старијих од 19. века. Друго, та српска баштина није никаква копија надмоћнијих култура, већ стваралачка и особена. На пример, наша црквена архитектура препознатљива је колико грчка и руска. Када сиђемо у мало дубљу прошлост, у доба кнежевине, налазимо градитељска дела упоредива са оним у Бугарском царству 9-10. столећа. И онда даље у прошлост могу да се прате у континуитету цркве до оних особених илирских. И ако се то зна, како онда одбранити претензије новостворених народа и Немачке на наше тло?  Пошто су чињенице очигледне, они бацају прашину у очи, па када поверујемо да је украс бољи од садржаја, да је критика важнија од уметничког дела, да су такозвана људска права важнија од људскости, онда ћемо тешко схватити да смо постали робови. Човек који зна ко су му родитељи, ко поштује оца и матер, поштује претке, њихову веру, дела и завете, дакле родољуб, не може се уловити у ту мрежу.
Друштвени поредак за време Југославије подржавао је у Србији анационално деловање против српских интереса, а непотизам данас чини своје. Отворено се спречава и закулисно омета рад на средњовековној археологији; позни средњи век је дат на управљање архитектама, рани средњи век византолозима, а период од седмог до 12. века није пожељан за истраживање. Како рече један академик: довољан је Србима славни период Немањића, шта ће им старија историја! Измишљено илирско порекло Албанаца бранили су неки најугледнији српски научници. Одлучивали су и одлучују људи у врху, које не занима државни и народни интерес, или свесно раде против њега. Међу њима су и они обузети колекционарским страстима, учесници или присутни у трговини и распродаји археолошке грађе, на највишим местима. Уз њих су разни неспособни археолози, они девијантни, сви различито духовно оштећени. А њих користи Запад. Сви који су противници словенске археологије повезани су са Немцима, кроз неке стипендије, докторате, дневнице, објављени чланчић, и њима нису потребни озбиљни научни резултати за реизборе. Има и утицаја из Француске. Ватикан утиче изокола, преко својих људи изван струке, они подстичу разне сепаратизме, шире обмане и мржњу, нарочито међу мање образованим. Нуде лажну равноправност и људска права, а англосаксонски притисак је најјачи. Пошто власти спроводе туђе интересе, пошто су нам наметнули комплекс кривице, немамо установу која би се објективно бавила српском баштином, без страха да се некоме не замери.

Извор:
ЦАРСА

САД: Срби најстарији народ из чијег гена потичу Аријевци, Хрвати, Данци …!



Прочитајте невероватно откриће професора са Харварда. Српски гени (Р1А1) су стари 12.ооо година наспрам других који су од 4 – 7 хиљада година. Сви народи (осим два) у Европи имају преко 40% српског или прасрпског гена


mapa-srpskog-gena-navaci-dnk
Ако је ДНК анализа, која оставља трагове о свакој индивидуи на планети и ако је она открила да је Дарвин подметнуо лажне кости да би подупро своју теорију еволуције, онда нема ниједног разлога да се сумња у научни рад Анатолија Алексејевича Кљосова, професора биологије Харвадског универзитета који тврди да је управо овом анализом доказано да су Срби пранарод данашњим Словенима и многим другим народима Европе чији је ген стар 12.000 година!


Амерички научник са Харварда, руског порекла Анатолиј Кљосов који је и председник научне консултативне управе Међународног генеалошког бироа у свом научном раду каже да су у ствари и Руси потомци оних којима је прапостојбина била на територији Балкана, то јест данашње Србије, Босне, Црне Горе и Македоније.
– Српски гени (Р1А1) су стари 12.ооо година наспрам других који су од 4 – 7 хиљада година. Сви народи (осим два) у Европи имају преко 40% српског или прасрпског гена – тврди овај научник.
Ако је судећи по мапи Српског гена која је урађена по студији овог научника овај ген – преко 60 одсто имају становници данашње Србије, БиХ, Хрватске, Црне Горе, Данске, Северног дела данашње Немачке, као и Јужног дела Скандинавије, али и доброг дела Велике Британије.
mapa2-dnk
Према овим налазима носиоци Р1а1-генетске ознаке, на Балкану су живели још пре неких 12.000 година. После нешто више од две стотине поколења они одатле избијају на источноевропску равницу, где се пре 4.500 година појавио предак савремених Руса и Украјинаца рода Р1а1.
Према тврдњама Др Кљосова може се закључити и да данас “србују” они који у својим генима ни немају српско порекло што се ДНК анализом може лако открити.


Кљосов у свом научном делу даје историју руског народа од библијског Јафета, сина Нојевог, до његових дана. На једном месту, међутим, аутор пише како су се Јафетови потомци населили прво у доњем току Дунава, данашњој Србији, да би затим неки од њих отишли на север.
Руска историографија је ове податке одувек узимала за озбиљно, па се у руским школама учило како су они дошли “са оне стране Карпата”. За њих су “оне стране Карпата” овај део где данас живе Срби, који су, у ери љубави са Совјетима, ову лекцију из историје дословно преписали и пренели у своје уџбенике. За Србе, међутим, Несторове “са оне стране Карпата” треба да гласе “са ове стране Карпата”. Тај део овде никада није схваћен.
Професор са Харварда и оснивач Руске академије ДНК – генеалогије каже да је у динарским пределима бивше Југославије примећена је велика учесталост гена који је, због свог налазишта, међу лаицима понео име “илирски”. Стручњаци су му, међутим, дали доста сувопаран назив И2а2-динарик (ово се зове хапло група, скраћено хпг).
Доктор наука Анатолиј Алексејевич Кљосов је председник научне консултантске управе Међународног генеолошког бироа и профессор биологије на Харвардском универзитету. Највећи је живи стручњак за хпг Р1а1 која је типична за све Словене. Ова хапло група је у већој или мањој мери заступљена међу свим словенским народима, али у значајној мери и међу највишим кастама у Индији.


На основу постојећих мутација, које је веома студиозно проучавао, Кљосов је дошао до закључка да сви Словени потичу са Балкана. И то не било где са Балкана, већ из данашње Србије и Босне. Старост наших примерака Р1а1 је – 12.000 година. Од тада смо, значи, ми на овим просторима.
Старост примерака Р1а1 код највиших индијских каста је далеко млађа – негдеоко 3.850 година, што одговара времену доласка аријеваца на те просторе. Кљосов даље закључује да су Аријевци, у ствари, Словени који су са подручја Србије стигли до Индије.
anatolij2
Анатолиј Алексејевич Кљосов
Користећи најновија научна сазнања из генетике, професор Кљосов закључује да су се пре око 4.800 година Праевропљани из Подунавља поделили. Они који су пошли на исток постали су касније Словени, они који су кренули на запад постали су говорници такозваног Кентум језика, некада заједничког индоевропског говорног подручја.


– “Индоевропски језици” – тај еуфемизам је својевремено настао услед несхватања шта то повезује санскрит и његове варијанте, с једне стране, и европске језике, с друге. Сада је то постало сасвим јасно. Аријевски језици представљају основ и европских језика, и санскрита, и “индоевропских” иранских језика. На Дњепру, Дону и реци Урал нису живели “народи који су говорили на иранским језицима”. Словени су тамо живели, прасловени, аријевци, и то је био њихов језик. То су они свој језик донели у Индију, Иран, Авганистан – тврди професор.
По Кљосовљевим закључцима носиоци Р1а1 на Балкану су живели још пре неких 12.000 година. После нешто више од две стотине поколења они одатле избијају на источноевропску равницу, где се пре 4.500 година појавио предак савремених Руса и Украјинаца рода Р1а1.
Пола миленијума касније ови прасловени стижу до јужног Урала, а 400 година касније крећу на Индију, где данас живи око 100 милиона њихових потомака. Једна група тих балканских Прасловена упутила се на Блиски исток, где се такође и данас налазе носиоци хпг Р1а1. Старост њихових гена Кљосов датира на 4.000 година.
izvor : /srbin.info

ДА ЛИ СМО ЗАИСТА ПОТОМЦИ СЛОВЕНА? Одакле потичу Срби и ко су нам били преци

Развој нових технологија омогуц́ио нам је да анализом генетског материјала из скелета данас са вец́ом сигурношц́у говоримо о настанку и кретању праисторијских популација, а самим тим и откријемо наше порекло!

Пре неколико дана, пристигли су резултати првих анализираних скелета са територије Србије и то из три најпознатије археолошке културе које се везују за наше просторе: Лепенског Вира, Старчева и Винче.
Од 39 анализираних узорака један припада старчевачкој култури, три су из Винче, а чак 35 са четири локалитета културе Лепенски Вир: Власца, Падине, Хајдучке Воденице и истоименог налазишта Лепенски Вир.

Анализом су обухвац́ени ипсилон хромозом, који се наслеђује искључиво по мушкој линији, митохондријална ДНК, која се наслеђује само по женској линији, као и укупна (аутозомална) генетика, која обухвата анализу свих хромозома осим полних.
Гледано по мушкој линији, Срби су доминантно потомци Словена, јер њихову генетику има више од половине Срба. Гене који се везују за претсловенско становништво Балкана (Илире, Трачане, Келте) носи око 35 одсто мушкараца, док око 10 одсто мушкараца води порекло од разних германских племена, пре свега, Гота, Нормана и Саса.
Гледајуц́и укупну генетику, више од половине Срба носи генетику претсловенског становништва Балкана. Остатак потиче од Словена, Германа и неких других мањих група народа које су у различитим периодима пролазиле овим просторима или се насељавале на Балкану.
Култура Лепенског Вира је једна од најзначајнијих и најсложенијих праисторијских култура у Европи. Њено матично подручје обухватало је простор Ђердапске клисуре које је било насељено скоро 4000 година без прекида, од отприлике 9500. до 5500. године пре Христа.
Извор: alo.rs

UBIJAJU JEDAN NAROD, CEO SVET JE SVEDOK I NIKO NIŠTA! Viktor Igo bio je NA STRANI SRBA kad NIKO nije

UBIJAJU JEDAN NAROD, CEO SVET JE SVEDOK I NIKO NIÅ TA! Viktor Igo bio je NA STRANI SRBA kad NIKO nije

Slavni francuski književnik i mislilac 1876. godine napisao je tekst “Za Srbiju”, u kome je jasno prikazao svetu u koliko teškoj poziciji se Srbija nalazi i kako Evropa gleda na taj nemili položaj Srba.
U to vreme Srbija je bila u jeku srpsko-turskih ratova, pokučavajući da svoje teritorije oslobodi i izbori se za nezavisnu srpsku državu.
Ta borba srpskog naroda u Evropi je prolazila neopaženo, te je francuski pisac Viktor Igo, svojim tekstom želeo da skrene pažnju na našu situaciju.

“Postaje nužno da se pažnja evropskih vlada privuče na jednu stvar koja izgleda tako sitna, da vlade ne smatraju da su dužne da je zapaze! Ta stvar, to je ova: ubijaju jedan narod. Gde? U Evropi. Ima li koga da to posvedoči? Svedok je jedan: ceo svet. A vlade, vide li to? Ne vide. Narodi imaju iznad sebe nešto, što je ispod njih: to su vlade. U izvesnim trenucima, besmislica je očigledna: civilizacija je u narodima, varvarstvo je u vladama. Je li to varvarstvo hotimično? Nije, ono je profesionalno. Ono što ljudski rod zna, vlade ne znaju. To dolazi otuda što vlade vide sve kroz kratkovidost, koja se naziva državnim razlogom; čovečanstvo gleda sve drugim okom, savešću.

 *Foto: Wikipedia
Mi ćemo sigurno iznenaditi evropske vlade naučivši ih nešto, a to je da zločini ostaju zločini; da ni vladama kao ni običnim pojedincima nije dozvoljeno da budu ubice, da sve što se u Evropi radi, sama Evropa radi, i da se prema svakoj divljačkoj vladi, ako postoji, mora postupati kao prema divljoj zveri; pokazaćemo da se u ovom trenutku, sasvim blizu nas, gotovo na naše oči, vrče pokolji, pali, pljačka, istrebljuje; da se kolju očevi i majke, prodaju devojčice i dečaci; da se deca, koja su suviše mala da se mogu prodati, sabljom polove na dvoje; da porodice propadaju u ognju svojih kuća; da je čitava jedna varoš, Balak (Aleksinac), za nekoliko časova, svedena od devet hiljada stanovnika na hiljadu i trista duša; da na grobljima ima više leševa nego što može da se pokopa, tako da živima, koji su im poslali pokolj, mrtvi vraćaju kugu, što je sasvim pravo; pokazaćemo evropskim vladama da bremenim ženama otvaraju utrobu, da bi ubili tek začetu decu, da na javnim mestima stoje čitave gomile ženskih skeleta, na kojima se vide tragovi kasapljenja, da psi po ulicama glođu lobanje silovanih devojčica; da je sve to tako strašno, i da je samo jedan gest evropskih vlada dovoljan da se to spreči, da su divljaci koji, te zločine vrše, strašni, a da su civilizovani ljudi, koji dopuštaju da se to vrši, užasni.”
“Ono što se događa u Srbiji dokazuje potrebu za Saveznim Evropskim Državama. Neka na mestu nesložnih vlada dođu složni narodi. Neka jedanput bude kraj s ubilačkim carstvima! Zauzdajmo fanatizme i despotizme. Slomimo mačeve, koji služe zabludama, i dogme, koje imaju. Dosta s ratovima i pokoljima, slobodna misao, slobodna razmena; bratstvo. Zar je mir tako težak? Evropska republika, kontinentalna federacija, to je jedina politička realnost. Razmišljanje to pokazuje; događaji isto tako.
U pitanju o toj realnosti, koja je jedna nužnost, svi su filozofi složni, a dželati svojim dokazima, potpomažu dokaze filozofa. Na svoj način, i baš zato što je strašno, divljaštvo svedoći za civilizaciju. Napredak je potpisao Ahmed – paša. Ono što zverstva, koja se u Srbiji događaju, stavlja izvan sumnje, to je da Evropi treba jedna evropska narodnost, jedna evropska vlada, jedan ogromni bratski izborni sud, demokratija u miru sa samom sobom, da svi narodi budu braća sa Parizom kao kolevkom i prestonicom, da sloboda dobije za prestonicu svetlost. jednom reči Savezne Države Evropske. To je cilj, to je pristanište. Do juče to je bila samo istina, danas je to očiglednost, blagodareći dželatima Srbije. Uz mislioce pristaju ubice. Dokaz su bili dali geniji: sada ga ponavljaju čudovišta. Budućnost je Bog koga vuku tigrovi.”
Nakon Viktora Igoa i drugi evropski mislioci i intelektualci su podigli glas protiv stradanja balkanskih naroda. Ratovi su se vodili sa promenljivom srećom sve do 1878. godine i Berlinskog kongresa na kojem je Srbija konačno izborila nezavisnost.
(Izvor: espreso.rs / opanak.net)

четвртак, 30. мај 2019.

Branko Vukosavljević: Život i smrt srpskog Crvenog Barona

Branko Vukosavljević: Život i smrt srpskog Crvenog Barona

Početak našeg ratnog vazduhoplovstva obeležio je oficir – pilot Branko Vukosavljević. Iako se po jedna ulica u Beogradu i Novom sadu zovu po njemu, to ime treba zapamtiti.
Potporučnik Vukosavljević vrlo brzo dobio je priliku da u krvavoj praksi potvrdi sve ono što je naučio u klupama Vojne akademije. Dokazao se na čelu svoje baterije, pa je napredovao u poručnika u oktobru 1912. godine. Kao vodnik Druge konjičke baterije, u sastavu Prve armije, naročito se istakao u borbama kod Kumanova, Velesa, Alinca, Plemetvara. Nadležni su uočili da njegova baterija ne samo da precizno dejstvuje po neprijatelju, već se i Vukosavljević vrlo ističe ličnom hrabrošću, stoji uspravan dok oko njega šište granate.
Posle poraza Turske, malo zatišje, pa udri ponovo. U Drugom balkanskom ratu 1913. godine dobija i drugi oficirski čin, postaje kapetan druge klase, a njegova baterija u izveštajima je opet označena kao najbolja.
Austrougarska objava rata Srbiji 1914. godine zatekla ga je na mestu komandira Šeste brzometne poljske baterije Škodinih topova, a ta baterija je dejstvovala u svim borbama oko osvajanja Foče te godine. Izgleda da mu je nekako prešlo u naviku da se naročito ističe, pa je posle rovovske vojne na tom delu fronta unapređen u kapetana prve klase, u junu 1915. godine. Avgust i septembar proveo je kod Goražda i Čajniča, komandujući vodom brzometnih haubica. Uoči borbi oko Novog Pazara, Rožaja, Kolašina i Berana, neko se dosetio tobdžije Vukosavljevića, koji uvek ide gde je gusto. A tamo se upravo spremalo da postane vrlo gusto. Postavili su ga na položaj načelnika štaba Javorskog odreda. Tamo je održavao tesnu vezu sa crnogorskom Sandžačkom vojskom, pod komandom đenerala Janka Vukotića.


Ubrzo su se nad Srbijom nadvili tamni oblaci. Rešeno je da se krene ka jugozapadu, a na tom putu kroz besputne albanske planine našao se i Branko sa svojim Javorcima. Pljevlja, Prijepolje, Sjenica, Novi Pazar, Rožaje, Kolašin, pa sve prema Skadru. U povlačenju, nekako bi se uvek zadesilo da on bude poslednji. U zaštitnici. Tako je ta zaštitnica nakratko izbacila Austrijance iz već zauzete Sjenice, odakle su ugrožavali pozadinu srpske vojske. Kako je došlo do prodora na drugim sektorima, ovaj uspeh nije imao očekivano dejstvo, pa se Vukosavljević povukao.
Na putu ka Pazaru, našao se odvojen od svoje glavnine, samo sa dva mala kljuseta. Spustio se na drum, i na nekoliko stotina metara ispred sebe ugledao vatre. Kada se malo primakao, sve se plavilo od austrijskih uniformi. Kao neka greda, preprečili su put i logorovali okolo. Kud će, gde će, napred ne može, a nazad ne sme, reši da proba da se provuče. Malo zahvaljujući tami, a malo više bezobrazluku, jer koji bi se ludak usudio da prolazi odmah pored logora, sa sve konjima, prošao je. Malo po malo, 5. januara 1916. godine stigao je u Skadar. Onako isrcpljenom, polumrtvom, more mu je odmah povratilo snagu, kako je kasnije rekao. Tri dana kasnije, usledio je sudbinski događaj. Od Skadra do Lješa i Drača prebačen je aeroplanom. I to je bila ljubav na prvi okret elise.
branko vukosavljevic 0

U pilotskoj eliti

Nebo, koje će mu odrediti život, Branko Vukosavljević prvi put je ugledao 23. marta 1887. godine, u glavnom gradu Veljkove krajine, Negotinu. Rođen u porodici Vasilija, delovođe negotinske opštine, prilično rano je osetio na svojoj koži kako život ume da bude surov. Već u šestoj godini ostao je bez oca. Tri meseca kasnije umire mu i jedini brat. Ostaje sam s majkom, koja se uporno trudi da mu omogući koliko-toliko normalan život. Udovici sa detetom to baš i ne polazi za rukom, pa je Branko tokom školovanja prinuđen da se počesto seljaka po Srbiji, uzduž i popreko. Malu maturu, 1901. godine, i peti razred učio je u Zaječaru, šesti u Beogradu, a sedmi i osmi u Kragujevcu. Tamo je i maturirao, 1905. godine. Kako to obično biva s bistrom decom srpske sirotinje početkom dvadesetog veka, da bi se školovao, morao je da služi po boljim kućama. Ipak, prosvetne vlasti su prepoznale darovitost mladića, pa je oslobođen polaganja maturskih ispita, kao najbolji u generaciji.


Po svršenoj gimnaziji obično se kaže da je mladić, zadojen ljubavlju prema otadžbini, stupio u Vojnu akademiju. Tako je i Branko stupio u 38. klasu niže škole Vojne akademije, 1. septembra 1905. godine. Posle nekoliko meseci proizveden je u kaplara, pa sledeće godine u podnarednika, a u narednika pred samu Aneksionu krizu, 1. septembra 1908. godine. Kakav je bio u gimnaziji, takav je bio i na Akademiji, pa je završio prvi u rangu u svojoj klasi. U čin potporučnika unapređen je 1. septembra 1909. godine, i odmah je dodeljen Dunavskom artiljerijskom puku. Tako će kao tobdžija stići kroz vihore tri rata sve do Krfa.
Tamo je namerio da se prijavi za artiljerijski puk koji je trebalo da se napravi u Rusiji, u okviru dobrovoljačke divizije. Međutim, to bi bio samo povod da dođe u Rusiju, a tamo bi odmah tražio da ga prebace na aeroplane. Međutim, ubrzo je propao odlazak u Rusiju, ali se otvorila nova mogućnost. Traženi su ljudi koji bi otišli u Francusku, na obuku za pilote. Naravno, Vukosavljević se sve trčeći prijavio.
Krajem aprila napustio je Krf, i u Šartr stigao 2. maja, na čelu grupe naših oficira. Kako je bio i najstariji oficir, i najbolje govorio francuski, postavljen je za vođu puta. To je bila treća grupa budućih srpskih pilota.


Izmešani s Francuzima, naši su raspoređeni po raznim letačkim grupama. Branko je bio u ekipi P. D. M., čiji je učitelj bio iskusan pilot Didije, koji je pre toga obučio mnoge francuske asove. Kako je bilo ratno stanje, obuka je izvođena po skraćenom postupku. Odmah praksa, uz nešto malo teorije. Prvo su rulali po pisti na pingvinu, pa je Didije odlučio da je dosta. Svega dva dana kasnije počelo je letenje na duplim komandama. Letelo sa na malim farmanima, sve iznad Šartra. Posle svega deset dana obuke Branko je leteo sam. Prilikom jednog leta, uleteo je u oluju koja ga je u vazduhu iznenadila. Oni sa zemlje bili su sigurni da mu nema spasa, već su ožalili i njega i avion, a onda se pojavio farman, u položaju za sletanje. Dočekali su ga aplauz i pilotska diploma.
Posle kursa u Šartru, umesto na Solunski front, koji je žarko želeo, poslat je u lovačku školu Nijepor. Među elitu francuske vojske. Svim mogućim i nemogućim akrobacijama na nebu skreće na sebe pažnju nastavnika i komandanata. Komandant škole je tvrdio da ovaj ludi Srbin mora da je nekako rođen na nebu. Ubrzo je prošao i hidroplansku školu, školu gađanja, da bi osvanuo u akrobatskoj školi u Pou. Smatralo se da je ta škola u neku ruku ovozemaljsko čistilište savezničkih pilota. Ono što kroz nju prođe, a pri tom ostane živo – pečeno je. Jednostavno, valja.


Kako je Branko preživeo akrobatsku školu, prebačen je na Solunski front. Stupio je na dužnost u decembru 1916. godine, i to da kao komandir obrazuje prvu lovačku eskadrilu na aerodromu u Vertekopu. Sve po ugledu na francuske lovačke jedinice, obrazovao je takozvano nijeporsko odeljenje. Na frontu su se odmah osetile posledice.

Kobni nijepor

Saveznicima je odmah skočio moral, ljudi su živnuli čim su iznad sebe ugledali avione. A itekako je te promene osetio i neprijatelj. Iako komandant, Vukosavljević je vršio izviđanja, sa kopilotom Miletićem, u duboku pozadinu neprijatelja. A kad su već tu, mogu da bace i poneku bombu, čisto da ne bude dosadno.
Međutim, za pilota lovca izviđanje je dosadno, pa je prešao u jednosede. Prvi je počeo da goni neprijateljske aeroplane i da vodi borbe u vazduhu. Dešavalo se da sam kidiše i na čitave neprijateljske eskadrile, ako bi se nekako zadesile iznad fronta.


Tako se 20. marta 1917. godine desilo da, krstareći u nijeporima jednosedima, Vukosavljević i pratilac mu Miletić nalete na jedan neprijateljski avijatik. Stuštili su se na njega, i ubrzo se neprijatelj u kovitlacu i plamenu srušio na ničijoj zemlji u klancima Kožuha. Za ovu prvu pobedu u vazduhu pohvalio ga je vojvoda Petar Bojović. Pohvalama se pridružio i đeneral Saraj, glavnokomandujući vojske na Solunskom frontu.
U sličnu akciju poleteo je i 3. maja 1917. godine. Iznad sela Polčišta naišao je na jednu eskadrilu nemačkih fokera. Kako su se ovi upravo spremali da navale na njega, Branko teško da je imao vremena da se bezbedno udalji. Ispravno je odlučio – napad je najbolja odbrana i, taman kad su Nemci pomislili da beži, okrenuo je avion i stuštio se u jato neprijatelja. Jedna usamljena kokarda naspram sedam crnih krstova! Jedino što piloti iznad tih krstova nisu znali jeste da Vukosavljević nema običaj da napušta poprište dokle god mu je mitraljez pun.
Na visini od oko 2500 metara razvila se ogorčena borba. Šteketanje mitraljeza mešalo se s hukom motora, napregnutih do pucanja. Branko je naletao na neprijatelja, puštao rafale, i brže-bolje se gubio u oblacima. U toku jednog manevra, sa Suncem za leđima, na njega se okomio jedan dvosed. Nemac je iz neposredne blizine uspeo da sruči ceo rafal. Branko je baš u tom trenutku došao u rep vođi nemačke eskadrile, spremao se da puca, kad ga je nešto preseklo.


Metak je prosvirao kroz desno rame, izašavši u visini ključne kosti, a dalje se zaglavio negde u motoru. Mašina je počela da dimi, avion da gubi brzinu, a naš pilot je ubrzo postao svestan da je tako savršena meta. Odlučio je da pikira. Obrušio se ka zemlji pod pravim uglom, a ovaj manevar iznenadio je Nemce toliko da su ga samo posmatrali. Kada je već izgledalo da se sigurno zakucava nosom u ledinu, ispravio je avion i, iako teško ranjen, nekako uspeo da doleti do naših linija i besprekorno sleti. Čim je izašao iz aviona, onesvestio se, pa je u engleskoj bolnici u Skočiviru podvrgnut hirurškom zahvatu. Ipak, postigao je cilj – neprijatelj je rasturen, bombardovanje onemogućeno.
Kako rana baš i nije bila naivna, zaglavio je na lečenju u Francuskoj. Iako u zavojima, vreme je koristio da se upozna s novim avionima spad, koji su tek uvođeni u borbenu upotrebu. Nešto mu nije dalo mira, pa je na ličnu želju učestvovao u vazdušnim borbama na Zapadnom frontu. U Francuskoj je zabeležio i drugu pobedu, u neposrednom okršaju.
U avgustu 1918. godine vraćaju ga na Solunski front. Pri proboju, njegova eskadrila goni neprijatelja, Branko s male visine bombarduje i mitraljira Nemce i Bugare u povlačenju.

Po završetku rata, sve vazduhoplovne jedinice koje su vodile borbena Solunskom frontu grupisane su u Novom Sadu. Od tih aeroplana i zarobljenih neprijateljskih, uspostavljena je Aeroplanska eskadra, preteča Komande vojnog vazduhoplovstva. Najlogičniji mogući izbor za komandanta bio je upravo Branko Vukosavljević. U čin majora unapređen je 1919. godine, a u Aeroplanskoj eskadri bio je sve i svja. Brzo je uspostavio red, i prvi đaci već su počeli samostalno da lete. A onda je došao taj 19. jun 1919. godine.
Lepo jutro, bez oblaka, obuka u toku, a na pisti i komandant. U jednom trenutku, biće da su ga zasvrbele ruke, tek, naredio je mehaničarima da mu pripreme avion. Na njegov znak mehaničari su se odmakli, a avion je hvatao zalet. Odlepio se od zemlje i gotovo vertikalno uzleteo. Kao i svaki put. Na visini od oko 150 metara, jedan oštar okret nadesno i… motor je stao. Aeroplan je počeo da se obrušava, i delić sekunde kasnije, u kršu izlomljenog nijepora okončani su letačka karijera i život najvećeg srpskog pilota. Smrt je bila trenutna. I tom i takvom smrću dao je pečat celom svom životu, nekako se čini kao jedini mogući kraj za takvog čoveka.

среда, 29. мај 2019.

ФИЗИЧКА РЕАЛНОСТ И ИЗУЧАВАЊЕ МИГРАЦИЈА СЛОВЕНА

Миграција Словена
ФИЗИЧКА РЕАЛНОСТ И ИЗУЧАВАЊЕ МИГРАЦИЈА И ПРАПОСТОЈБИНЕ СЛОВЕНА
Драгољуб П. Антић
Питање прапостојбине Словена се у оквиру трагања за прапостојбином током последња два века решавало на више начина. Крајем XIX века је преовладала теорија о прапостојбини у степама југоисточно од Каспијског језера и о Индоевропљанима као номадским освајачима Европе и Индије. Последње деценије XX века су довеле до бројних открића археолога, етнолога и лингвиста, које су индоевропску прапостојбину померали у близину Црног Мора и ка Балкану. Лингвистичка теорија континуитета, уобличена крајем XX века, уз нова открића генетичара, океанолога и палеогеографа доводе до закључака да су подунавске неолитске културе, које кулминирају Винчанском културом, довеле до генезе Индоевропљана, прве писмености и првог коришћења метала. Анализе континуитета и гена показују да је баштина винчанске, словенске Прве Европе очувана код Срба и других Словена и до данас. Ово оживљава неправедно одбачене словенске теорије о словенској прапостојбини у Подунављу, које су пре век и по биле проглашене ненаучним и прапостојбина смештена у мале мочварне пределе Западне Украјине.


Физичко-техничка неизводљивост великих сеоба народа
Међу историчарима већ преко 150 година доминира теорија, према којој је почетком Средњег века дошло до масовних сеоба читавих народа, а тај хаос од неколико векова непрекидног кретања и пресељавања проглашен је Великом сеобом народа. Резултати квантитативне физичко-техничке анализе изводљивости великих сеоба народа и великих војних похода, засноване на моделовању по аналогији са физичким процесима и на егзактним физичко-техничким подацима (претежно из војне литературе), показали су да су те сеобе најчешће биле физичко-технички неизводљиве и да су могле да се одвијају само више-етапно, уз културна прожимања, без већих дисконтинуитета у структури становништва1 . Довољно је илустративан сажетак најважнијих закључака ове анализе (детаљније описане у датој референци):
1) Да би се земљорадници селили више стотина километара са једног станишта на друго, неопходан је мотив. Уобичајено је да се демографске експлозије и глад сматрају важним мотивом за сеобе, али се најчешће ради о претеривањима. Демографске промене су сложено зависне од бројних реалних фактора и ретко кад током неколико узастопних генерација постоје изузетно повољни услови за висок прираштај становништва. Чак ни тада не постоје физичке могућности за повећање неког народа на широј територији за више од 10 пута током једног века. Гладно становништво није у стању ни да издржи сеобу, а нарочито не да савлада отпор суседа, које својом сеобом угрожава. Други логични мотиви су реални само за миграције мањих група.
2) Сеобе на велика растојања захтевају ношење велике количине концентроване људске хране за период од готово две године (све до нове жетве на одредишном месту). То значи да је потребно неприродно много јахаћих коња, запрега и теглеће стоке. Толика резерва хране, кола и стоке значи да се ради о јако богатом народу, који нема разлог да се сели, већ је далеко логичније да формира своју јаку државну заједницу, уз унајмљивање ратника за заштиту од нападача, или за освајања.
3) Толико велики вишак хране и нарочито толико крупне стоке (много више него што је потребно за нормалну обраду земље) на широј територији реално и не може да постоји, јер се локалне неравномерности балансирају трговином, а периоди роднијих и гладнијих година се у дужем периоду уравнотежују варирањем наталитета и јачањем или слабљењем државе. Нелогично је и неприродно да период благостања и формирања осетних залиха, када је и највиши осећај сигурности, доведе до стварања мотива за сеобу;

4) Ако би народ и кренуо у сеобу, сточна храна не би могла да се носи, већ би стока морала да се храни испашом у некој врсти номадског кретања кроз насељене пределе са добром испашом и са довољно воде. Такве колоне би формирале покретне зоне (са густином од 20-30 људи по km2, а током сеобе би била пребрисана и практично опустошена површина једне данашње средње велике европске државе). Густина мигрирајућег становништва је упоредива са густином становништва у пределима кроз које се пролази. То би изазвало отпор локалног становништва и успоравање кретања;
5) Максимално изводљива брзина кретања од само неколико километара дневно, уз све друге тешкоће током расположивих 100-120 дана повољних временских прилика током године, практично онемогућавају сеобе земљорадника на дистанце удаљене више стотина километара.
6) Прелазак преко великих река је веома тежак техничко-физички проблем за становништво необучено за такве подухвате (нпр. за прелазак 300.000 људи у сеоби преко Дунава потребно је најмање 300 скела, које би ти људи морали сами да саграде, као и више десетина дана за превожење људи, стоке и запрега, уз веслање самих путника). Слично би било и при кретању кроз сужене коридоре између планина. Болести, несреће, временске неприлике, напади пљачкаша итд. довеле би до осетног пада морала и жеље да се застане у богатим пределима кроз које се већ прошло (тиме би овакви насељеници убрзо постали препрека за нове сеобе);
7) Сеобе номадског становништва су лакше изводљиве, али су и климатски ограничене на степске области и правце исток-запад, уз јако ограничену могућност преквалификације у земљораднике у новој домовини.
8) Сеоба у правцу север-југ подразумева велике климатске промене и промене пољопривредних култура. Досељеници не могу сами да науче потребна знања за бављење пољопривредом, без велике сарадње са становништвом у новој средини, а тиме су изложени постепеној асимилацији;
9) Да би читав подухват био остварен, народ је морао да буде беспрекорно организован и дисциплинован, што је могуће само ако има јаку државу, што је у супротности је са полазном претпоставком и мотивом.
У случају досељавања међу људе другачијег језика и обичаја, једини начин за уклапање представља брзо прилагођавање средини. Чак и ако би се код оваквог народа извесно време одржале националне особености, већ у наредним генерацијама би се оне изгубиле (евентуално би се очувале у породичном памћењу, презименима итд.). Значи, процес овакве миграције, који је сличан физичком процесу дифузије, доводи до коначног стања налик на све дифузионе процесе – до уравнотежења са средином, а то значи до асимилације. Да би досељени народ опстао на новом станишту више стотина година, неопходно је да буде веома бројан при првом насељавању, да има ефикасан механизам одржавања националне свести, или да сталним досељавањима из старе постојбине повећава бројност.
Анализа показује да су техничко-физички неизводљиви били и велики војни походи са више стотина хиљада ратника и са великим просторним померањима (иако је историја препуна таквих записа). Војна литература показује да су историјски записи о десетинама хиљада коњаника у старим војскама били нереални. Александар Македонски је кренуо на поход у Малу Азију са само 5.000 коњаника, тек Византија је могла да има више од 10.000 коњаника, а једна од највећих коњица у историји – Наполеонова бројала је 95.000 .

Анализа је показала да су далеко изводљивији били походи мањих ратничких група, мањи војни походи, сеобе владајућих породица и вишеетапне сеобе народа, најчешће у просторе где је већ постојало (или раније организовано досељено) сродно становништво. При томе је најчешће постојала и значајна улога државе којој је припадала та област, која је тиме добијала нове поданике и браниоце граница. Процеси овог типа такође личе на дифузионе физичке процесе и потпуно аналогно се завршавају слично – успостављањем равнотеже, тј. нови досељеници се уклапају у средину и постају браниоци нових огњишта. Могуће су чак и сеобе на велика растојања, а више организованих сеоба овог типа (уз државну организацију) могу да доведу до стварања већих концентрација припадника једне нације у некој удаљеној области, која је претходним ратовима била опустошена.
Такође је врло реална миграција веће групе земљорадника из једне области и насељавање у слабо насељену област, уз подршку државе која жели да тиме обезбеди повећање производње хране, да дође до нових регрута и до појачане одбране граница. У оваквим сеобама су могућа пресељавања читавих родова и мањих племена, са старешинама и војском, која се већим делом ставља у службу нове државе. У таквим сеобама је погодно да се досељеници групишу у области где већ живе сународници, раније досељени, или некада давно раздвојени од матице. Такво становништво задржава неки вид аутономије (често као облик војне крајине). Могуће је да оно проживи на новом станишту стотине година, пре него што се нека његова побуна забележи у списима савременика (историчари то по правилу сматрају тренутком досељавања тог народа на те просторе). У складу са физичким аналогијама, у процесу оваквих миграција имамо аналогију са принудним пумпањем честица и пребацивања из једног простора у други, чиме долази до промене структуре и концентрација.


У земљама номадско-ратничке традиције (некад и код земљорадника) често су формиране ратничке групе, које се стављају у службу другим државама, или крећу у пљачкашке походе. Власт у њиховим земљама има интерес да их се реши у периодима мира и радо их нуди другима. Групе често бивају уништене у походима, а неке трајно остану у новој земљи. Могуће је да оне преузму власт у тим земљама (поготову после исцрпљујуће борбе за власт између разних династија). Вође тада могу да успоставе нове династије, по којима од тада у списима почиње да се назива читава држава, а касније и народ. Владајући слојеви могу касније да се стопе са народом и приме његов језик (пример настанка бугарске државе), или да досељавањима сународника ојачавају своју етничку групу и постепено намећу свој језик владајућем слоју (пример енглеске државе), најчешће користећи цркву и преводе светих књига на свој језик (или на његову мешавину са латинским или језиком народа којим владају). Могуће је да се народу, после више векова постепено наметне језик владајућег слоја, па да каснији историчари закључе како се радило о досељењу. Делови ратничких група, после смрти вође, или вођени жељом за новим пљачкама, могу да пређу у нову земљу и тамо по истом “рецепту” успоставе власт. У ланцима таквих догађаја може настати више истоимених држава, по имену владајућег слоја, при чему народ може бити другачијег порекла, језика и обичаја (историјски списи описују историју владара и династија, а народ се ретко спомиње само у списковима пореских обвезника).
Подунавска прапостојбина
Резултати описане техничко-физичке анализе изводљивости великих сеоба народа показују физичку неизводљивост теорија о досељавању Срба, односно добијени су аргументи за закључак да су Срби морали доминантно насељавати Балкан и Подунавље много раније. Спроведена анализа се у потпуности слаже са бројним открићима истраживања у различитим научним дисциплинама током протеклих неколико деценија.
Лингвисти су крајем протеклог века дошли до низа открића у супротности са теоријама о пореклу Индоевропљана из степских простора североисточно од Каспијског језера и дошли су до практичног консензуса о смештању прапостојбине Индоевропљана на Балкан, у Подунавље, северно од Црног Мора и у Малу Азију (тзв. “карта консензуса”3 ). На ове резултате се надовезала лингвистичка теорија континуитета Индоевропљана, која је крајем XX века обезбедила ауторитет4 . Према њој су сви европски народи аутохтони на приближно истим територијама на којима и данас живе.
Лингвистичка истраживања су подстакла истраживаче других профила да мултидисциплинарно повежу анализе археолога и лингвиста, што је дало одличне резултате и отварило нове правце истраживања. Италијански генетичар Луиђи Лука Кавали-Сфорца5 и енглески археолог Колин Ренфју6 су 80-тих година протеклог века указали на аргументе за теорију о “неолитској револуцији”, односно о преласку неолитских ловаца из Мале Азије преко Босфора и Дарданела (тада је то још увек био копнени мост) по завршетку последњег леденог доба и настанку пољопривреде, чиме почиње процес
формирања праиндоевропског народа у Подунављу и на Балкану. Њихов рад је инспирисао генетичаре да са свог гледишта провере ове чињенице, чиме је настала нова научна дисциплина – палеоетногенетика, или археогенетика.
Последњих година је настала права лавина објављених резултата генетичара, који су почели да уобличавају контуре праваца прастарих миграција и генетских веза између данашњих народа 7, што пружа могућност за реално поуздану процену очекиваних резултата неке будуће анализе 8. На поменутом простору је уочљив тренд велике генетске сличности, уз постојање неколико генетских особености, које су карактеристичне за неке области (Алпи, Динарска област, Панонија итд.) и благо се утапају у општу расподелу. Ови резултати су показали да је читав простор Европе још од неолита до данас по релативно хомогеној расподели насељавало становништво неколико генетских група, од којих су се најстарије прошириле у Евромедитерану још почетком неолита, а најмлађа међу њима је настала крајем леденог доба негде на североистоку Европе и данас је најзаступљенија међу Словенима. Резултати разбијају митове о Великој сеоби народа, о ништавности Словена у европској породици народа, о Србима као досељеницима на Балкану, показују генетску идентичност Мађара и околних словенских народа итд.
Археолошки налази су током XX века утврдили постојање развијених неолитских цивилизација у Подунављу током последњих десетак миленијума. Логиком анализе континуитета се лако закључује да је становништво сличних антрополошких карактеристика могло да постоји на тим просторима и много миленијума унатраг. Најистакнутија, најтрајнија и најраспрострањенија међу подунавским неолитским културама – Винчанска култура је део опште културне баштине данашње цивилизације, а анализе континуитета указују на то да њен удео мора бити доминантан, с обзиром на то да је покривала велику територију (на 300.000 km2 пронађено је преко 600 насеља) и да је ширила свој утицај на далеко веће просторе путем металургије и писмености. Српски лингвиста Радивоје Пешић је 1980. и 1985. године у Италији систематизовао знаке са винчанске керамике и поставио теорију о тзв. винчанском писму, најстаријем познатом словном систему фонетског писма у људској историји.

Немачки лингвиста Харалд Харман је утврдио да, осим модела развоја цивилизације у Месопотамији, постоји и паралелни систем у Подунављу, где развој иде сличним путем, али у коначном резултату води ка формирању другачијег типа државне заједнице 9. Тај нови систем он назива екуменом или егалитаријанским комонвелтом (према дефиницији Енглеза Мајселса 10). Овај систем је довео до урбанизације, у којој су насеља живела у хармонији са природним окружењем и комуницирала у привредном смислу са другим насељима, без формирања чвршће државне организације и без мешања једне заједнице у послове друге. Харманов “Дунавски модел цивилизације” у потпуности подржава теорије о аутохтоности Индоевропљана на Балкану и у Подунављу, односно о аутохтоности Словена (па и већине осталих европских народа) на садашњим територијама. Харман је изградио теорију о потопу Црног Мора као физичком праузроку формирања подунавске цивилизације, а као једну од њених главних тековина сматра настанак првог писма (још раније је подржао Пешићеву теорију о винчанском писму). Ову теорију о Првој Европи и првом писму у Подунављу потврдио је међународни скуп ”International Symposiom on the Balkan – Danube / Old European Script” у Новом Саду у мају 2004. године (приложена карта је преузета са сајта италијанског института “Euro Innovanet” 11, једног од суорганизатора скупа). Закључак
Приказане анализе, засноване на изучавања реалних параметара у оквиру којих су се одвијали процеси, уобличиле су контуре словенске прадомовине на простору Подунавља, Балкана и северно од Црног Мора. Ове контуре су оцртане разнородним мултидисциплинарним истраживањима, које су сагласне у свим суштинским закључцима. Постоји и добро слагање овако добијених закључака са бројним ставовима старих словенских историчара, припадника потиснутих аутохтонистичких школа, чије је учење оклеветано и пре једног и по века одбачено као “националромантичарско”. Са друге стране, теорије о масовним миграцијама народа и енормно брзој експанзији Словена из мале мочварне зоне се показују физички неизводљивим.
Напомене 1. Ауторове анализе, заједно са прегледом чињеница из дела стотинак других аутора (чији ставови указују на битне погрешке официјелних историчара у вези са пореклом Срба и осталих Словена и са тзв. “Великом сеобом народа”), уобличени су у књигама
Д.П.Антић: “Континуитет винчанске цивилизације”, Пешић и синови, Београд, 2002. и
Д.П.Антић: “Винчанска Стара Европа и Срби”, Пешић и синови, Београд, 2004.