PRVI PUT U SRBIJI Kako se izgubila srpska himna, zašto su gosti jedne kafane uzvikivali "SMRT FENJERIMA" i još 38 zanimljivih crtica iz naše istorije

Uvek je nešto bilo prvi put. I putovanje od hiljadu kilometara počinje prvim korakom, pa je tako negde postavljen prvi metar pruge, negde je zasvetlela prva sijalica, a negde prvi put odigrana pozorišna predstava ili prikazan film.

U tekstu koji sledi nalazi se istorija početaka u našoj zemlji po raznim oblastima: od onih stvari i detalja koji se tiču države i držatvornosti, školstva, kulture i nauke, umetnosti, industrije, medicine, do društvenog i svakodnevnog života, sporta...

Ovde objavljene zanimljivosti preuzete su iz knjige "Prvi u Srbiji - crtice iz istorije početaka", autora Zorana Penevskog koju je objavila Laguna. Kako u predgovoru konstatuje autor "knjiga je zamišljena kao mali civilizacijski podsetnik onoga što se prvi put pojavilo na teritoriji današnje Srbije".

PRVA HIMNA SRBIJE je izgubljena. Po narudžbini srpske vlade 1865. Godine Jovan Jovanović Zmaj je napisao stihove, a melodiju je komponovao Kornelije Stanković, iako je već bio na samrtnoj postelji. Njihova himna nikada nije izvedena i gubi joj se svaki trag. Knežević Milan Obrenović, naslednik ubijenog Mihaila, 1872. godine došao je na srpski tron i tada naručio pozorišni komad u kojem je trebalo da se veliča njegova dinastija i pruži kratak pregled srpske istorije. Jovan Đorđević, pisac i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, napisao je komad Markova sablja, koji se završava scenom u kojoj narod peva pesmu Bože pravde. Đorđevićeva pesma, inspirisana satiričnom Zmajevom Narodnom himnom, za koju je muziku komponovao Slovenac Davorin Jenko, postala je poznata naredne decenije, pa se u Srpskim novinama od 23. februara 1882. godine, povodom krunisanja Milana Obrenovića za kralja, pominje izvođenje srpske narodne himne Bože pravde. Od tada se i računa kao prva srpska himna.

PRVI SRPSKI GENERALI promovisani su 10. juna 1837. godine. Čin generala imao je dva stepena; general-major i general-divizijar, a jedini nosioci ovih činova bila su braća kneza Miloša Obrenovića, Jevrem i Jovan.

PRVA POLITIČKA STRANKA u Srbiji bila je Narodna radikalna stranka, zvanično nastala 20. januara 1881. godine objavljivanjem njenog programa u listu Samouprava. Program je potpisalo 38 poslanika u Skupštini, a još 38 ga je odobrilo. U prvom programu postavila je ciljeve: „Unutra narodno blagostanje i sloboda, spolja oslobođenje i ujedinjenje ostalih delova Srpstva“. Borila se za narodni suverenitet kroz vladavinu parlamenta i opšte pravo glasa, za decentralizaciju vlasti, nezavisno sudstvo i pravedno oporezivanje, tražila besplatno i opšte osnovno školovanje, zahtevala potpunu slobodu štampe, slobodu udruživanja i javnog istupanja.

Kralj Milan Obrenović

PRVI VIŠESTRANAČKI IZBORI sa organizovanim političkim partijama u Srbiji održani su 7. septembra 1883. godine. Radikali su dobili većinu u Skupštini. Kralj Milan je radikale smatrao glavnom pretnjom po svoju vlast, pa je za predsednika vlade postavio Nikolu Hristića. Radikali su odbili da sarađuju sa Hristićem , pa je ovaj saziv Skupštine raspušten. Septembra 1883. godine izbila je Timočka buna, uzrokovana naređenjem kralja Milana Obrenovića i Hristića da vojska seljacima oduzme privatno oružje. Kralj Milan je optužio radikale da su člankom pod naslovom Razoružanje narodne vojske, u listu Samouprava, podstakli seljake da odbiju predaju oružja. Buna je u krvi ugušena nakon deset dana a na Kraljevici, blizu Zaječara, streljan je dvadeset i jedan pobunjenik. Ceo Glavni odbor Narodne radikalne stranke je uhapšen, osim Nikole Pašića i nekolicine drugih radikala, koji su prebegli u Bugarsku.

PRVA ŠTAMPANA KNJIGA na tlu Srbije je Rujansko četvorojevanđelje, odštampano 1537. godine u manastiru Rujno kod Užica. Štampar je bio monah Teodosije koji je pod voštanicom rezbario slova i upotrebio dvesta pedeset drvenih ploča. Turci su saznali za to i iste godine zapalili manastir i uništili štampariju.

PRVA BANKA u Srbiji bila je Prva srpska banka. Osnovana je 15. juna 1869. godine isključivo domaćim privatnim kapitalom.

PRVA NOVČANICA u Srbiji je novčanica Privilegovane Narodne banke od 100 dinara u zlatu. Puštena je u promet 2. jula 1884. godine.

PRVU JAVNU RASVETU NA GAS dobio je Beograd 1865. godine kada su nabavljena dva takva fenjera i postavljena ispred opštinske zgrade na Terazijama, a prva električna svetiljka upaljena je u leto 1880. u Beogradu ispred kafane Kod Skupštine, vlasnika Petra Jovanovića Šapčanina. Gosti kafane uzvikivali su tada ”Živela elektrika! Smrt fenjerima!”. Većina je nosila nagaravljena stakla, jer se verovalo da od jake električne svetslosti može da se oslepi.

PRVU BOLNICU na teritoriji Srbije osnovao je u manastiru Studenica Sveti Sava po povratku sa Svete Gore 1208. godine. Bolnica se zvala Sveti duh i bila je ustrojena po vizantijskim manastirskim uzorima.

PRVI ŠKOLOVANI LEKARI SRBI bili su Petar Miloradović iz Novog Sada i Jovan Živković iz Sremske Kamenice, koji su živeli u 18. veku. Prvi zubar u Srbiji bio je Moric Lefner, koji je došao u Beograd 1847. Za njega se govorilo da “bušne zube nekom čudnom masom zapušava”.

PRVA USTANOVA KULTURE u Srbiji je Narodna biblioteka, koja je osnovana u knjižari Grigorija Vozarovića 28. februara 1832. godine. Dimitrije Davidović poslao je toga dana knezu Milošu pismo o uređenju Biblioteke. U novembru 1832. godine knez je naredio da se po jedan obavezni, službeni primerak knjiga dostavlja Narodnoj biblioteci.

 Čkalja i Mija Aleksić

PRVA SRPSKA TELEVIZIJSKA SERIJA bila je Servisna stanica u produkciji Televizije Beograd 1959. godine. Serija je snimana i emitovana uživo od 14. februara 1959. do 22. oktobra 1960. godine, ukupno šesnaest epizoda. Nijedna od epizoda nije snimana na magnetoskopu te se danas smatra izgubljenom. U glavnim ulogama bili su Miodrag Petrović Čkalja i Mija Aleksić. Serija prati život Jordana i Rake kao i njihovo stalno nadmetanje, kako na poslu tako i van njega. Scenario je napisao Novak Novak a režirao je Radivoje Lola Đukić.

PRVI STRIP u Srbiji objavljen je 21. oktobra 1934. godine na stranicama Politike. Samo mesec dana nakon što je okončano njegovo izlaženje u SAD, Politika je preko cele strane donela šest kaiševa stripa Detektiv X-9 Aleksandra Rejmonda i Dešijela Hemeta. Duda Timotijević, jedan od urednika Politike, iz originalnog naziva na engleskom jeziku comics strip zadržao je samo drugi deo sintagme i stvorio novi termin u našoj kulturi – strip. Prvi srpski strip je rad Vlastimira Vlaste Belkića pod nazivom Avanture detektiva Hari Vilsa, po uzoru na Detektiva X-9. Strip je izlazio u beogradskom Ilustrovanom listu od 24. februara do 7. aprila 1935. godine.

PRVA FILMSKA PREDSTAVA u Srbiji održana je u Beogradu 6. juna 1896. godine. U kafani Kod zlatnog krsta prve pokretne slike prikazali su predstavnici firme Limijer - Andre Kare i Žil Žiren.

PRVI SRPSKI IGRANI FILM je Karađorđe ili Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa, snimljen 1911. Producent ovog filma bio je Svetozar Botorić, reditelj Ilija Stanojević – Čiča Ilija, a snimio ga je Luj de Beri. Lik Karađorđa tumačio je prvak Narodnog pozorišta Milorad Petrović.

PRVI BIOSKOP čija je zgrada podignuta s jedinom namenom da se u njoj prikazuju filmovi bio je Moderni bioskop braće Savić koji je počeo sa radom 27. novembra 1910. godine u Beogradu.

Gramofonska ploča

PRVA GRAMOFONSKA PLOČA snimljena je 1903. u Beogradu i potom štampana u Londonu. Gramofon Rekords, podružnica Berlinerove američke kompanije koja je imala predstavništva u Berlinu i Londonu, slala je snimatelje po raznim zemljama kako bi izdala ploče sa snimcima lokalnih izvođača. Tada su snimljene četiri male ploče prečnika 17 cm, a sada pouzdano znamo da na jednoj Čiča Ilija Stanojević bez pratnje izvodi narodnu pesmu Rakito mori, na drugoj Sojku devojku.

PRVI KOMPAKT DISK u Srbiji je reizdanje Carmine Burane Karla Orfa iz 1987. godine. Koncertni snimak zabeležen je na ploči a izvođači su bili Svetlana Bojčević, Predrag Protić, Slobodan Stanković, Akademski hor Branko Krsmanović i Beogradska filharmonija.

PRVI ČASOPIS KOJI JE OBJAVLJIVAO EROTSKE FOTOGRAFIJE bio je Čik, koji se vodio kao „enigmatski magazin“. Prvi broj izašao je 2. januara 1969. godine. List je objavljivao fotografije obnaženih devojaka, a koncepcija časopisa je bila generalno usmerena ka seksualnom vaspitanju omladine. Uređivali su ga Ljubiša Kozomara, Gordan Mihić, Matija Bećković i dr. Čik je izlazio jednom nedeljno i sadržao je tračeve i intervjue sa estrade, erotske feljtone i pisma čitalaca. U njima su izlagana erotska iskustva ili su postavljana pitanja na koja je uredništvo uredno odgovaralo.

PRVI SRPSKI UNIVERZITET formalno je osnovan 27. februara 1905. i to sa tri fakulteta: Filozofskim, Pravnim i Tehničkim. Ceo Univerzitet radio je u zdanju koje je kapetan Miša Anastasijević poklonio „svome otečestvu“.

PRVA SRPSKA NAUČNA INSTITUCIJA je Opservatorija, koja je osnovana 7. aprila 1887. Opservatorija je bila smeštena u iznajmljenoj kući Ernesta Gajzlera na Vračaru, a vlastitu zgradu je dobila 1891. godine (u Karađorđevom parku u Beogradu); danas je to Meteorološka opservatorija.

PRVO INDUSTRIJSKO POSTROJENJE u Srbiji ujedno je i prva pivara u Srbiji. Podignuta je 1722. godine u Pančevu i predstavlja najstariju pivnicu na Balkanu. Njen vlasnik bio je Abraham Kepiš, Jevrejin iz Požuna. Kasnije je postala poznata kao Vajfertova pivara.

PRVI ROKENROL BEND u Srbiji je Sekstet M osnovan 1958. godine, Njega je osnovao Mile Lojpur, a počeli su da sviraju u studentskoj menzi Svetozar Marković u Beogradu.

PRVA ŽELEZNIČKA PRUGA na tlu Srbije puštena je 20. avgusta 1854, u južnom Banatu na liniji Lisava-Oravica-Bela Crkva–Bazijaš s konjskom, a dve godine kasnije i s parnom vučom. Dve godine godine kasnije, 1. novembra 1856, ta pruga je i zvanično predata u javni saobraćaj kad su njome počeli da saobraćaju i prvi putnički vozovi.

PRVA POŠTA otpočela je sa radom 7. juna 1840. godine u Beogradu. Zgrada pošte bila je smeštena “u Zdaniju na Kalemegdanu, u kom se Praviteljstvena Menzulana naodi, gdi će se od danas i sva pisma primati, kako zvanična, tako i privatna“. Svake srede i subote u podne pošiljke su polazile iz Beograda ka unutrašnjosti.

PRVI SRBIN KOJI JE LETEO AVIONOM bio je Aleksandar Karađorđević, princ i prestolonaslednik Srbije, koji je prilikom boravka u Francuskoj od 5. do 27. aprila 1910. Leteo je u avionu „flajer br.1“ čiju je licencu za proizvodnju francuska vlada otkupila od braće Rajt.

Mihajlo Petrovic

PRVI SRPSKI PILOT bio je Mihajlo Petrović, koji je 23. jula 1912. godine položio ispit i dobio diplomu Međunarodne vazduhoplovne federacije. Nažalost, poginuo je 7. marta 1913. godine na letu kod Skadra i postao prva žrtva srpskog vojnog vazduhoplovstva i drugi pilot na svetu koji je poginuo na borbenom zadatku.

PRVI AUTOMOBIL u Srbiji marke “De dion-buton” pojavio se u Novom Sadu 1892. godine. Njega je na Svetskoj izložbi u Parizu za šest hiljada franaka kupila Marta Kondoriši i poklonila ga svom unuku Stevi Adamoviću. Automobil je išao na električni pogon i bio vrlo lak, jer se pričalo da je vlasnikov dvogodišnji sin prošao bez ikakvih povreda nakon što ga je automobil pregazio.

PRVI SRBIN OLIMPIJAC bio je rvač Momčilo Tapavica (1882-1949), poreklom iz Nadalja, koji je u reprezentaciji Ugarske 1896. godine učestvovao na prvoj novovekovnoj Olimpijadi u Atini. On je ujedno i prvi Srbin koji je dobio olimpijsku medalju, jer je na tim igrama osvojio bronzanu medalju u tenisu. Osim toga, podelio je peto mesto u dizanju tegova i delio 4. i 5. mesto u rvanju. Tapavica je ostao upamćen i kao sjajan arhitekta. Njegova značjan dela su: zgrada Matice srpske u Novom Sadu, zgrada Nemačkog poslanstva u Beogradu i Državna banka na Cetinju.

Vera Nikolić

PRVI SRPSKI SVETSKI REKORDER je atletičarka Vera Nikolić. Ona je na atletskom mitingu u Londonu 20. jula 1968. godine oborila svetski rekord u trčanju na 800 metara sa 2:00,5.

PRVU FUDBALSKU LOPTU u Srbiju, tačnije u Beograd, doneo je u proleće 1896. godine Hugo Buli, Jevrejin koji je studirao u Berlinu i igrao za tamošnji klub Germanija a prva fudbalska utakmica održana je 19. maja 1896. godine u Beogradu. Prvi meč na prostoru ispod Kalemegdana kod Kule Nebojša odigrali su članovi Loptačke sekcije Gimnastičkog društva Soko.

PRVI PRENOS FUDBALSKE UTAKMICE na Radio Beogradu bio je 7. aprila 1929. godine. Tog uskršnjeg dana igrali su BSK i Jugoslavija (7:1) a prvi reporteri bili su sekretar Fudbalskog saveza Beograda Radomir Stoilović i službenik Radio Beograda Dimitrije Stefanović. Prvi direktan sportski TV prenos bio je emitovan 17. avgusta 1958. godine (pre početka probnog TV programa). Bila je to utakmica između mladog i seniorskog tima Crvene zvezde.

PRVA KOŠARKAŠKA UTAKMICA odigrana je 8. oktobra 1923. godine na igralištu kod Saborne crkve (danas Osnovna škola Kralj Petar). Nakon kursa, podeljene su košarkaške lopte koje su američka deca poslala srpskoj deci.

PRVA SAMOPOSLUGA otvorena je na Cvetnom trgu u Beogradu 1958. godine.

PRVA KAFANA u Srbiji, a možda i u Evropi, pominje se 1522. godine. Turci su u jednoj zgradi na Dorćolu otvorili kafanu i i u njoj služili kafu.

PRVI HOTEL u Srbiji počeo je da zida knez Mihailo Obrenović 1841. Na uglu sadašnjih ulica Kralja Petra i Gračaničke u Beogradu na mestu gde se nalazio Cincar han. Hotel koji se zvao Kod jelena završen je 1843, a naziv je dobio po bronzanoj glavi jelena koja je visila iznad ulaza.

PRVI ZOOLOŠKI VRT je otvoren u Beogradu 12. jula 1936. godine. Osnovao ga je na svom imanju i od svog novca gradonačelnik Vlada Ilić.

PRVA JAVNA KUĆA u Srbiji otvorena je 1827. godine u Novom Sadu. Zvala se Kod zlatne devojke i nalazila se u Jevrejskoj ulici. U Novom Sadu je tridesetih godina prošlog veka postojala i prva muška javna kuća koja se nalazila u strogom centru grada.

PRVI NUDISTIČKI KLUB u Srbiji osnovan je tridesetih godina prošlog veka u Novom Sadu. Grupa posetilaca novosadskog kupališta Štrand sastajala se redovno i najčešće na skrajnutom mestu na Dunavu koje se zove Mačkov sprud. Prvog leta u klub je bilo učlanjeno pedesetak muškaraca i žena iz otmenih krugova tadašnjeg novosadskog društva.

PRVA KLADIONICA u Srbiji otvorena je 1993. godine u Beogradu. Bila je to kladionica Atlantik koja je svoje prvo uplatno mesto otvorila na Omladinskom stadionu na Karaburmi.

izvor: https://www.blic.rs

PROROČKI GOVOR MILOŠEVIĆA U HAGU: Mislite da ćete oteti Kosovo sa srpskim izdajnicima koje ste doveli – Izdržaćemo i vas kao što smo Turke – KOSOVO ĆE BITI SRPSKO – VIDEO

Govor Slobodana Miloševića u Hagu pre 15 godina potpuno razotkriva taktiku Zapadnih sila koji je na kraju stigao i do toga da nas ubeđuje kako ćemo imati mnogo bolji život ukoliko im predamo srpsku postojbinu Kosovo.

Webtribune.rs

NEMCI OTKRILI: Srbija je osnovana 490. godine sa prestonicom u Skadru i obuhvatala je ceo Balkan – MAPA

Slobodan Jarčević, član Udruženja književnika Srbije, napisao je tekst o istoriji Srbije pre dinastije Nemanjića u kojem je izneo puno zanimljivih podataka koji bacaju malo drugačije svetlo na našu istoriju.

Prenosimo ga u celosti:

Stefan Prvovenčani Nemanjić je samo prvi krunisani vladar u dinastiji Nemanjića, a nikako prvi krunisani srpski kralj Srednjeg veka. Jer, Srbija je osnovana 490. godine s prestonicom u Skadru, a od tada – pa do 1171. godine, kad vlast preuzima Nemanja, Srbija je trajala oko 700 godina i imala je više od četrdeset krunisanih kraljeva.

Prednemanjićka Srbija se prostirala od Crnog mora do iza Trsta, što svedoči u 18. stoleću i Andrija Kačić Miošić i tadašnji istoričar iz Venecije Sebastijan Dolči.

Znači, tvrđenja zvanične povjesti (istorije) – da su Srbi došli na Balkan i u Podunavlje iz Rusije tek u 7. stoleću Nove ere, te da su se opismenili i pokrstili tek u devetom stoleću, potpuno je krivotvorenje (falsifikat).

Pre Stefana Nemanje, Srbjom su vladale tri dinastije: Svevladovići (od 490. do 641. godine), Svetimirovići (od 641. do 794. godine) i Oštrivojevići (od 724. do 1171. godine).

Zanimljivo je, a zvanična povjest (istorija) to ne beleži, da državnici Zapadnog rimskog carstva i Istočnog rimskog carstva (Vizantija – izmišljen naziv) nisu priznavali u drugim zemljama vladarima titule kralja i cara, te su srpske kraljeve, u svojim dokumentima, beležili kao: banove, župane, despote, kneževe…

Papa je priznao kraljevsku titulu tek Stefanu Prvovenčanom Nemanjiću, jer je to učinjeno zbog krstaškog rata protiv Srbije – krstaši Zapadnog rimskog carstva su okupirali srpski Zadar i okolinu (1202) i spremali se na osvajanje Istočnog rimskog carstva.

Zato im je trebao mir sa Srbijom, te su Nemanjiću priznali kraljevsko zvanje – da Srbija ne bi pomagala Istočno rimsko carstvo, koje su krstaši napali 1204. godine i zauzeli Konsantipolj i veliki deo teritorije, kojom su vladali do 1261. godine.

Zbog zanemarene istine o prošlosti Srba i ostalih Slovena, nije se došlo do imena svih srpskih kraljeva pre Nemanjića, ali do imena većine jeste, te navodim ta imena u sve tri prednemanjićke dinastije:

Svevladovići: Oštroilo, Svevlad, Selimir, Vladan, Radimir Drugi i nepoznato ime sledećeg; Svetimirovići: Svetimir, Budimir Svetopelek, Svetolik, Vladislav, Tomislav, Sebislav, Vladimir, Kadomir, Tvrdislav.

Oštrivojevići: Oštrivoj, Tolimir, Pribislav, Krepimir, Svetorad, Rodoslov, Časlav (nepoznata imena vladara od 865. Do 926 – no, pronađeno je ovih godina dokumenata o kraljici Domoslavi, u zidanama jedne crkve u Dalmaciji – početak 10. stoleća, za koju su Hrvati napisali da je hrvatska kraljica.

U njihovoj povjesti piše, da su tada vladali „hrvatski vladari“: Tomislav, Trpimir Drugi i Krepimir Prvi), Palvimri Ratnik, Tjecimir, Prelimir, Silvestar, Tugimir, Hvalimir, Dragimir, Vladimir Drugi, Dobrosav Vojislav Prvi, Mihailo, Bodin, Dobrosav Drugi, Vladimir Treći, Đuro i Grubiša.

Neverovatno je da zvanična povjest (istorija) ne spominje ovoliki broj vladara Srbije u Srednjem veku. A koliko su oni važni (to se podrazumeva), videćemo iz vremena srpskog kralja Krepimira Oštrivojevića, vladao od 815. do 840. godine.

Početkom 9. stoleća, Srbiju su vojno napale: Franačka, Bugarska i Istočno rimsko carstvo (Vizantija) – isto kao i NATO 1999. godine! Tad su Bugari okupirali istočnu Srbiju, a iz nje je pobegao plemić s delom vojske i naroda i stigavši do Srema, kojeg su okupirali Franci, zajedno sa Slavonijom i severnoistočnom obalom Jadrana. Borna se predao Francima. Franci su mu ustupili severoistočni deo jadranskog zaleđa, koje su okupirali, te je tim područjem Borna administrativno upravljao i sprovodio politiku franačkih okupatora.

Ove činjenice danas priznaju i nemački povjesničari (istoričari). Odbacuju nametnute laži o Srbima i ostalim Slovenima, koje su u društvene nauke uneli zvaničnici germansko-nordijske istorijske škole u 19. stoleću. Danas, nemački naučnici opovrgavaju svedočanstvo Konstantina Sedmog Porfirogenita, jer nema osnova verovati u njegov sadržaj i njegov navod o doseljavanju Slovena na Balkan u 7. stoleću.

Nemci tvrde:

– Porfirogenit je jedini izvor tvrdnje o doseljavanju Srba i Hrvata na Balkansko poluostrvo u VII veku. Porfirogenita su se slepo držali i Vatikan i predstavnici germansko-nordijske istorijske škole.

Nemački naučnici danas ovako opisuju kneza Bornu, koji je u zvaničnim društvenim naukama upisan kao hrvatski knez, mada je rođen u Kučevu, u Istočnoj Srbiji, gde je bio oblasni vladar zemlje oko Kučeva i oko reke Timoka.

Evo najnovijih nemačkih istraživanja o Borni:

– Najstariju vest o Borni nalazimo kod Ajnharda, poznatog letopisca na franačkom dvoru. Godine 818, beležeći kako su dva slovenska poslanstva stupila pred cara Ludovika – žaleći se na Bugare, on u nastavku iznosi da su to bili „legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant“ (poslanici Braničevaca i Borne, kneza Guduščana i Timočana, koji su nedavno iz zajednice s Bugarima otpali i u naše krajeve prešli). Borna, Timočanin, bio je zajednički knez Guduščanaca i Timočana. Guduščanci su srpsko pleme tada nastanjeno u dolini Peka. Ime su dobili po antičkom gradu Guduskumu, današnje Kučevo, čiji se slabo istraženi ostaci nalaze nedaleko od današnje varošice Kučeva, na suprotnoj strani Peka, pri ušću rečice Kučajne. Temelji građevina ovog grada, zidani od opeke i kamena, protežu se duž Peka dužinom od 4 kilometra. Dakle, pleme Guduščanaca geografski se nalazilo između Braničevaca i Timočana. Borna je sklopio savez sa franačkom državom i sa svojom vojskom poslat da uguši ustanak Ljudevita Posavskog, u Slavoniji.

Sposobni knez Borna ubrzo postaje gospodar u primorskoj Hrvatskoj. Godine 818, pre izbijanja ustanka, on je kod Ajnharda zapisan samo kao knez Guduščana i Timočana (dux Guduscanorum et Timocianorum). Već iduće godine, kad je vodio na Kupi veliku bitku s Ljudevitom, bio je već „dux Dalmatiæ“. U trećoj godini ustanka (821), Borna postaje „dux Dalmatiæ atque Liburniæ“, dakle knez cele dalmatinsko-hrvatske oblasti.

Iz gradacije ovih titula, može se izvući zaključak: da su Franci Borni, kao nagradu i pomoć, davali sve veću vlast, na sve većoj teritoriji, dok mu najzad nisu dali i kneževski položaj.

Treba znati, da se Srbija pribrala u vreme Krepimirove vlasti i povela je oslobodilački rat, da bi oslobodila okupirane teritorije. Pobedila je Franke u Sremu, kod Slavonskog broda i u trećoj bici, takođe, 829. godine u Istri, te je polovina Istre i severoistočna obala Jadranskog mora vraćena u Srbiju, što je srpski kralj Krepimir proslavio u glavnom gradu Srbije – Skadru.

Već se zna, a i na osnovu i izjava današnjih nemačkih istoričara, da su u Srbiji bile plemićke administrativne oblasti: Raška, Zeta, Hrvatska i Bosna. Nisu to bile posebne države – kako je to falsifikovano u društvenim naukama u 19. stoleću, a održano do danas!

Bilo bi korisno za sve nas – da ove činjenice o drevnoj i ranoj srednjovekovnoj istini o Srbima i ostalim Slovenima upućujemo slovenskim državnicima, naučnim ustanovama, glasilima i pojedinim istraživačima. A i da upućujemo pisma Vladi, Predsedniku i Skupštini Republike Srbije – da menjaju sadržaje o „nepismenim“ Srbima i ostalim Slovenima do 9. stoleća Nove ere!

Iz knjige Slobodana Jarčevića

EPOHALNO OTKRIĆE KOD ALEKSANDROVCA: Srbi ponovo u žiži naučne javnosti - pronađena figurina stara 6.500 godina!

Foto: Facebook/ Snežana Ćosić

Otkriće važno za svetsku naučnu javnost, kaže za arheolog Sanja Crnobrnja-Krasić, koja je pronašla veneru, ali i žrvanj i ostatak praistorijske peći

Figurina boginje plodnosti stara 6.500 godina nađena je na lokalitetu Vitkovačko polje, 4 kilometara od Aleksandrovca. Monumentalnu boginju od pečene gline iz mlađeg neolita otkrila je arheolog Sanja Crnobrnja-Krasić zadnjeg dana zaštitnih istraživanja na terenu, koja su pre mesec dana otpočela zbog izgradnje lokalne kanalizacije!

Ovo je, ujedno, četvrta monumentalna venera nađena na lokalitetu,a prva nakon davne 1969,kada su arheolozi pronašli čuvene antopomorfne skulpture "Lejdi of Aleksandrovac" (Miladija), "Venus de Župa" (Ružica), "Madam de Vitkovo"(Grozdana),kao i veneru - "Madam de Venčac".

Izvađena je figurina iz zemlje, koja prema objašnjenju stručnjaka, pripada vinčanskoj kulturi i potiče iz perioda od 3.500 do 4.500 godine p.n.e. Gornji deo tela boginje nađen je u celini, dok su glava i noge bili odvojeni.

- Da nije bilo namere da se sprovede kanalizacija, mi se danas ne bi upoznali sa ovom predivnom venerom-kaže arheolog Sanja Crnobrnja-Krasić,viši kustos Zavičajnog muzeja Župe, koja je istraživala na terenu uz monitoring kolega iz Kruševca i Beograda.

- Nadam se da ćemo ponovo dospeti u pravu žižu naučne javnosti. Govorimo o vremenu kada se dogodila prva industrijska revolucija, kada ljudi prestaju da budu lovci, osnivaju naselja, počinju da se bave poljoprivredom. Za bolje useve molili su se boginjama plodnosti poput ove.

Kako smo se uverili na licu mesta, osim venere, u okviru istog iskopa pronađen je i monumantalni žrvanj za mlevenje hrane, kao i ostatak peći sastavljene od dve podnice i 20 centimetara savijene polomljene keramike, koja je služila kao termička-tampon zona.

- Smatra da je verovatno Vitkovačko polje, koje zauzima unikatno mesto u sklopu vinčanske kulture,praistorije Srbije i sveta, bilo religiozni centar perioda o kojem je reč-iznosi arheolog Sanja Crnobrnja-Krasić,dodajući da se nada da će lokalitet konačno dobiti podrške nadležnih institucija, pre svega Ministarstva kulture za ozbiljna sistematska istraživanja.

- Akademik Borislav Jovanović je rekao da je kojim slučajem lokalitet u Župi pronađen pre Vinče, da bi se cela kultura svakako zvala "vitkovačka".

Samo 50 metara od mesta gde je pronađena venera, 1969.godine, arheolozi su otkrili četiri neolitske boginje,od kojih su tri monumentalne. Spadaju u neprocenjivo kulturno blago.

- Svoja imena dobila su 1991.godine na čuvenoj Svetskoj izlođni koju je organizovao muzej "Tera Amata" u Nici,a "Lejdi of Aleksandrovac", najpoznatiju među njima, koja je simbol Aleksandrovca, kustosi su uvrstili među 12 najznačajnijih praistorijskih venera na svetu-objašnjava istoričar Ivan Brborić,direktor Zavičajnog muzeja Župe.

- Novo otkriće je možda i poslednji apel nadležnima. I naši prethodnici su decenijama pokušavali da ukažu na značaj Vitkovačkog polja, čije je zaštićeno područje na 120 hektara. Na žalost, do danas je istraženo svega dva do tri posto lokaliteta.

izvor:https://www.srbijadanas.com

Два века криминалне историје Србије – Како се држава некада обрачунавала с преступницима

У време Милоша Обреновића сам чин погубљења личио је на позоришне представе, док су комунисти те послове обављали без присуства јавности.

Кнез Милош Обреновић је од погубљења правио циркус за народне масе / Фото: Wikipedia

Монструозни злочини почињени последњих година подигли су с правом грађане Србије на ноге. Управо због тога, покренута је петиција за увођење смртне казне у нашој земљи.

Иако је овај облик кажњавања законски укинут, грађани су убеђени да би поновно увођење смртне казне довело до значајног пада броја убистава, посебно када је реч о дечјим животима.

Пронашло се делимично решење које је колико-толико умирило јавност. Скупштина Србије је изгласала поновно увођење доживотне казне затвора за најтежа кривична дела.

Преносимо најзанимљивије детаље из два века „криминалне“ историје Србије, коју у виду фељтона објављује портал Телеграф.

*****

У првим деценијама 19. века, смртна казна у Србији је примењивана веома често, и то за најразличитија кривична дела: убиство, крађу, политичке деликте, чедоморство, па чак и за „смешеније“ (ванбрачни полни однос). До 1858. године, коришћени су различити начини погубљења: стрељање, вешање, ломљење точком, „мртва шиба“ и декапитација (одсецање главе), а у почетку је било и набијања на колац.

Илустрација: Никола Јовановић / Фото: Wikimedia Commons/royalfamily.org / Факсимил Војног закона из 1839. године

До 1842, за убице је била прописана „еквивалентна“ смртна казна, што значи да је убица имао бити убијен на исти начин (па и истим оружјем) на који је била убијена жртва. Поред тога, тела погубљених су скоро увек јавно излагана на точку на одређено време или „до потпуног распаденија“. У току 1858. године су укинути сви начини погубљења осим стрељања, а тела погубљених више нису јавно излагана.

По првом Кривичном законику Србије, који је донет 1860. године, смртна казна се извршавала јавно, стрељањем, а тело погубљеног се одмах укопава у земљу на месту извршења смртне казне. Тај Законик је прописао смртну казну за 16 кривичних дела: различите облике убиства и разбојништва са смртном последицом, као и за велеиздају.

Већ 1863. године је смртна казна поново прописана за крађу и још нека кривична дела. Смртна казна за крађу је укинута тек 1902. године. Од 1905. године смртне казне у Београду више нису извршаване јавно, него на скровитим местима без присуства публике, али су у другим градовима и селима извршења и даље остала јавна и присуствовале су им хиљаде посматрача.

Фото: Факсимил Војног закона из 1839. године

Најстроже казне у Србији, у минула два века, нису увек биле по закону. У Милошево време смртна казна је изрицана или по обичајном праву или по налогу старешина. Сам чин погубљења изазивао је велико интересеовање људи, па су егзекуције често личиле на позоришне представе. Комунисти су, међутим, те „радове“ обављали без присуства јавности.

У књизи „На белом хлебу“ аутора Ивана Јанковића, у издању „Службеног гласника“, обрађено је питање смртне казне у Србији од 1804. до 2002. године.

Начини погубљења

Захваљујући непостојању писаних закона, али још више Милошевој ћудљивости и склоности ка драматичним призорима, начин извршења смртне казне није био тачно одређен. Осуђеници су најчешће стрељани. Уобичајена формулација у пресудама је: „Да се из пушака убије“. Нешто ређе су пресуде на смрт вешањем. У неким случајевима се користи секира – зато што је отровала мужа, „да се отровница Јана секиром у главу убије“.

Мртва шиба

Овај начин погубљења је у Србији примењиван од 1804. до 1859. године. Представљао је новину, преузету из аустријске војске, у којој је то био уобичајен начин кажњавања. У Србији је, међутим, мртва шиба коришћена и у цивилном правосуђу као кривична санкција.

Мртва шиба / Фото: Илустрација

Осуђени на ову казну је морао да прође одређен број пута кроз шпалир састављен од одређеног броја војника (или цивила), од којих је сваки морао да га при пролазу удари шибом по леђима. Осуђеном су руке везиване за кундаке пушака или за два комада дрвета, па су га тако кроз шпалир водила два војника или полицајца, већ према томе да ли се радило о војној или цивилној казни. Када више није могао да корача, стављан је на колица која су пратиоци вукли кроз шпалир.

Тежина и назив казне зависили су од броја људи у шпалиру и броја пролазака кроз шпалир. Ако је у шпалиру било више од 300 људи и ако је осуђени пролазио кроз шпалир дванаест или више пута у сваком правцу (укупно 24 или више пролазака), а то је подразумевало да му се зада 7.200 удараца, смртни исход је био готово известан. Зато се таква казна звала мртва шиба.

Одлука о укидању мртве шибе

Ако би осуђени ипак остао жив, ослобађан је сваке даље казне. Међутим, у неким случајевима је пресуда гласила да се осуђени води кроз строј све док не умре од удараца – познате су две такве пресуде из 1830. године. Ако је шпалир бројао мање од 300 људи или ако се кроз њега пролазило мање од 24 пута, то је била полумртва шиба, и сматрана је телесном, а не смртном казном. На пример, смртна пресуда једном хајдуку из 1808. године замењена је полумртвом шибом: „да има кроз 300 момака шибе 5 пута проћи“.

Ако осуђеник преживи казну шибом, указивана му је помоћ: из леђа су му вађени патрљци шиба и леђа су мазана јакијом (маст од сапуна, ракије и јаја, за лечење рана на коњским леђима), а затим је завијан у пресну овчију или говеђу кожу. Посматрачи су скупљали крваве патрљке шибе, јер се веровало да они имају лековита својства.

До 1847. године, мртвом шибом су, поред одраслих мушкараца, могли бити кажњени и жене и малолетници. Међутим, те године је мртва шиба за жене и малолетнике укинута и замењена другим телесним казнама. За жене је била прописана казна од сто удараца камџијом, а за малолетнике, зависно од пола и узраста, бој шибом, штапом, камџијом или розгом (приткама). Уместо мртвом шибом, малолетник старији од 16 година је кажњаван „прописном шибом“, тј. проласком кроз шпалир са шибама, али не више од шест до девет пута, а малолетница са 50 до 70 удараца камџијом.

Шибање жена камџијом / Фото: Илустрација

Средином 19. века у Србији се јавио отпор према шибању осуђеника. По закону, грађани су били обавезни да учествују у извршењу ове казне и морали су да плате глобу ако то одбију. Ипак, у градовима су они то масовно чинили, па полиција често није била у стању да формира шпалир од више стотина људи, колико је било потребно за мртву шибу. На селу није било таквог отпора, па је полиција предлагала да се за извршење казне шибом мобилишу сељаци или војници, али ти предлози нису прихваћени, углавном захваљујући млађим чиновницима у влади, школованим на правним факултетима у иностранству. Тако је, 6. маја 1859, у Србији укинута казна шибом, укључујући и мртву шибу, и замењена казном затвора (робије).

Све остале врсте телесних казни су у Србији укинуте тек 1873. године. Иначе, оне су се састојале у задавању одређеног броја удараца батином тј. штапом (за мушкарце), камџијом (за жене) и розгом тј. притком (за малолетнике).

Вожд Карађорђе, рад Владимира Лукича Бориковског /Фото: Wikipedia / Народни музеј

Ломљење точком

Точак или коло био је скоро универзални начин погубљења у средњовековној Европи, а среће се и у тадашњој Турској и Русији. Осуђеник се, лицем према горе и раширених ногу и руку, везује за подметнуте облице или дрвену решетку која лежи на земљи. Џелат узима у руке обичан колски точак, замахује њиме и ломи осуђеникове удове. Поломљено осуђениково тело, сада неприродно савитљиво, везује се за тај исти точак тако да ноге и руке прате његову спољну ивицу. То је ломљење точком.

Варијацију представља ломљење на точку: осуђеника везују за точак у хоризонталном положају, а џелат му кости ломи маљем. У оба случаја се точак с изломљеним телом натиче на дугачку мотку, чији се доњи део укопава у земљу и тако оставља док осуђеник не издахне, а често и дуго после тога, све док се леш сасвим не распадне и не изједу га птице.

Ломљење точком док се руке и ноге на два места не преломе / Фото: Илустрација

Крајем 18. века, извршење ове казне је у немачким земљама и Аустрији, одакле је несумњиво дошла у Србију, било подробно регулисано. Број удараца и њихов редослед морали су бити тачно одређени пресудом. Ломљење „одоздо на горе“, при чему је џелат ломио прво руке и ноге (на једном или више места), а тек онда груди и/или врат, било је много теже него „одозго на доле“, код кога већ први ударац може да изазове смрт и спасе осуђеног даљих мука. Те разлике се одражавају у ценовницима џелатских услуга. Према тарифи џелата у Бачкој жупанији из 1772. године, ломљење „одозго“ кошта осамнаест, а „одоздо“ двадесет форинти.

Једини сачувани делови Карађорђевог Кривичног законика

У Србији је поступак био прописан тзв. Карађорђевим Кривичним закоником око 1808. године: „да му се пребију обе ноге на 2 места и обе руке, и тако жив да се дигне на коло и да се не скине док кост траје“. Овај начин извршења смртне казне није често примењиван, а после 1830-их година је потпуно изашао из употребе. Међутим, точкови су редовно коришћени за јавно излагање тела осуђеника погубљених на друге начине.

Једини сачувани делови Карађорђевог Кривичног законика

Одсецање главе

У Србији, декапитација је до 40-их година 19. века коришћена ретко, а после тога никако. Сачуван је опис једног таквог погубљења из 1817. године. Осуђени, руку везаних на леђима, стављан је у седећи положај тако да ногама обргли пањ који се налази испред њега, па су му онда везиване и ноге. Помоћник џелата му је главу стављао у кожну замку, која је ишла испод подбратка и око ушију, па је повлачио унапред, тако да се врат истегне, а џелат је одозго сабљом ударао по врату све док га не пресече (за то је скоро увек било потребно по неколико удараца).

И. Ч, Телеграф