ПРОПАГАНДА „НОВОКАЛЕНДАРСТВА“

МЕДИЈСКА МИСИЈА „МЕКЕ МОЋИ“

‘Хришћани који се придржавају грегоријанског календара сјутра славе празник Васкрсења’, ‘хришћани који славе по грегоријанском календару сјутра славе Васкрс’,’све хришћанске цркве које су усвојиле грегоријански календар сјутра ће одржати богослужење’, тако се на јавним медијским сервисима Србије и Црне Горе најављује римокатолички Божић и Васкрс; као да је у питању временско-следствена, формално-религијска разлика прославе истовјетних папско-протестантских празника у односу на православне празнике, који су у истом атеистичком рјечнику-појмовнику названи као ‘хришћански вјерници и цркве који се придржавају јулијанског календара.’ Таквом медијском мисијом `меке моћи` се вјерски необразованим православним Србима намеће погрешна представа хришћанске вјере, то јест, да између православља, римокатолицизма и протестантизма, нема суштинске духовне и догматске разлике, осим временско-календарске. Системски се ствара илузија да православни, римокатолици и протестанти поштују иста духовна начела, догматски и канонски утврђене исте истине вјере, да је православље са римокатолицизмом и протестантизмом у свему исто осим у неусаглашености календарских рокова, као последице календарског неспоразума метереолошко-математичке природе.

 Сходно таквим претпоставкама православним вјерницима се препоручују и религиозне евроатлантске интеграције, да у процесу политичке транзиције пређу и на други црквени календар, да нас уз једнопартијску прошлост прође и православље. Дакле, да се учлањењем у политичко-економске европске институције учланимо и у унију старог-новог папско-протестантског евроцентричног религиозног поретка. У програму евроатлантских интеграција балканских народа питање “старог“ и “новог“ календара се поставља као још једна православна препрека на путу евроатланских интеграција. Европски савјет је фебруара 2012. године донио одлуку о додјели Србији статуса кандидата за чланство у Европску унију од када је прозелитско дјеловање папских прелата у Србији појачано. Београдски надбискуп у празничним посланицама од тада отворено позива православне Србе на духовно и политичко јединство у Европској унији, на прихватање заједничке европске прошлости и будућности, и ,,без обзира на различите датуме прослављања вјерских празника“. Ове године римокатолички београдски надбискуп је изјавио, у духу београдске медијске мисије религиозног релативизма, да Србија треба да буде земља «контакта различитих религија», а не православног предања.

Савремени секуларизам користи дјелотворнију антирелигиозну друштвену доктрину него што је било револуционарно забрањивање религиозности – релативизује религиозне разлике и истине вјере, а истиче непосебне стране религија. Нова атеистичка тактика подстиче арелигиозност и религиозну равнодушност. Агресивни атеистички прогон побожности подстицао је често поштовање вјере, али залагање за `општерелигиозна права` подстиче арелигиозност и религиозну равнодушност. Једно такво опште мјесто мисије `религиозног релативизма` кроз залагање за повратак општехришћанском јединству јесте свођење вјерског значења календара на питање прецизнијег рачунања времена.

Савремена пропаганда глобалног једнокалендарства подилази човјековим приземним поривима, указује на законе природе, прогреса, потрошачког друштва, вољу већине, ‘свијета’, друговјерних, невјерујућих, а на првом мјесту религиозно равнодушних. Пропаганда новокалендарства питање црквеног календара своди на другоразредно политичко питање, са богословско-историјског на ниво `научног` демократског договора – став јавног мнења. Данашње заговарње новокалендарства међу православнима нема предзнак прозелитске пропаганде, наметања других религиозних и историјских “истина“, већ прагматизма, потрошачког избора економичније религиозности, екуменског конформизма, демократизма, прилагођавања међународном екуменском и економском поретку, својеврсном економском екуменизму.

Питање грегоријанског календара се више не поставља ни као потреба наводно тачнијег рачунања времена, већ као демократско питање, ствар принципа већине, али одређене, пожељне геополитичке већине; а та надмоћна страна за поједине наше политичаре и пастире није православна Русија, која чини већину православних вјерника, већ папско-протестантска страна, и оне православне помјесне цркве, то јест државе које су после преласка на папски календар постале и чланице НАТО евроатлантског војног пакта.

У новокалендарској пропаганди нема помена Руске православне цркве, која чини деведесет одсто православних вјерника, као што Грузијску, Јерменску и Коптску цркву, те Јерусалимску патријаршију, које такође поштују јулијански календар, активисти новокалендарства не помињу. Нехришћанске намјере новокалалендарске пропаганде се посебно разоткривају у непомињању Свете Горе Атоса, језгра православнe духовности, гдје се до данас поштује јулијански календар, а грегоријански одбацује као папски прозелитизам. Охрабрени силом војно-политичке евроатлантске алијансе, као јединим аргументом својих ‘научних’ и ‘богословских’ тврдњи, политичари и пастири прозелитизма пропагандом новокалендарства позивају православне Србе да се придруже поред политичке и евроатлантској религиозној унији. Пастир прогреса је поручио православним Србима: – Не можемо постављати, како ни политичке, тако ни вјерске услове на путу европске будућности.

ГРЕГОРИЈАНСКИ  ГЛОБАЛИЗАМ

У ери информатике, технолошког напретка космичких размјера, свијету премреженом рачунарским системима, добу биотехнолошког модификовања природе и људи, програмирања човјекове прошлости и будућности, надања и памћења, стварање гломазног глобалног синкретистичког сурогата једне свјетске религије је непотребно. `Старозавјетни` вавилонски пројекат је превазиђен, архитекте нововавилонског пројекта су заобишли религије и језике, као декоративне културно-религозне разлике демократских права. Ново вавилонско нивелисање није формално стапање језика и народа, већ брисање `прошлог` и програмирање новог памћења, преиначење историјске истине и свијести; брисање `старих` и учитавање нових историјских `истина`, формирање и форматирање  једнообразног сјећања, до глобалне једнакости у `памћењу`, заправо забораву.

`Ко контролише прошлост, контролише садашњост, а ко контролише садашњост, креира будућност`, пише Џорџ Орвел у својим антиутопијским есејима. Све империје у историји су уводиле своје календаре, своју повјесну политику памћења, креирајући пожељну политичку прошлост и перспективу. Јединствен пројекат историјског и идентитетског инжињеринга, архетип савремених система програмирања друштвено-политичке свијести, евроатлантске мисије `меке моћи`, управљања човјековим временом и животом, повјесним памћењем и предвиђањем, представља папска промјена јулијанског и установљавање новог, наводно рачунски тачнијег, грeгoријанског календара папе Гргура из 16. вијека.

Од средњег вијека до данас латинско наметање грегоријанског календара представља матрикс евроатлантске мисије `меке моћи`. Папски пројекат памћења кроз промјену јулијанског календара, под изговором прецизнијег временског прорачуна, представља програм савремених пројеката историјског инжењеринга и религиозног ревизионизма, брисања ‘старих’ историја и календара” древних народа и религија, и наметања ”нове” глобалне историје и будућности. Као у 16. вијеку и данас наметање грегоријанског календара представља средство наметања папског планетарног поглаварства, папске воље ,,како на земљи, тако и на небу”. Наиме, неприкосновене земаљске и духовне власти папства као персонификације евроатлантског екуменизма и планетарног патернализма.

Разлог римокатоличке реформе јулијанског календара је успостављање глобалног грегоријанског „рачунања” историје, а не само времена. Рачунање времена је повод, а узрок је историјски и религиозни ревизионизам, програмирање памћења, а према памћењу претпоставки будућности. Данас бисмо казали успостављања медијског монопола планетарног опсега на наметање глобалне политике памћења, учитавања прошлости, а тиме контролисања садашњости и креирање будућности.   

`Новокалендарско` нивелисање представља својеврсно вавилонско мијешање, које у првостепеном мијешању значи прелазак у јединство заједничких религиозно-политичких датума, успостављање евроцентричне једнакости памћења повијести, док је у другостепеној нивелацији потпуно брисање историје и памћења. Пројекат глобалног `новокалендарског` нивелисања је и програм брисања датума великих покретних празника из календара православне цркве, што  у `новокалендарској` нивелацији значи брисање свијести о вјерском значењу и смислу црквених празника, као што је урађено у евроамеричкој `хришћанској` празничној култури.

Питање промјене календара је да ли ћемо прећи на туђи, а не тачнији календар, да ли ћемо одрећи православну, а прихватити ”нову” историјску `истину`, друге религиозне и политичке ауторитете историје, а тиме и будућности? У том контексту, прворазредно питање православног календара је са киме ћемо, а не када ћемо славити вјерске празнике. Очување поретка јулијанског календара је прије свега питање историје и саборности Цркве, али и националне и културне политике народа и државе, а на последњем мјесту питање прецизног рачунања времена. Поштовање одређеног календарског празничног канона у народу изграђује друштвену културу памћења и историјску националну свијест. Календарска култура изграђује културни континуитет, природу и политику памћења, и својеврсну`перспективу памћења`. Раскид са календарским континуитетом представља раскид са културним континуитетом. Свођењем значење календара на ванвјерски и ванкултурни времеказ народ губи културно-историјски орјентир у времену и простору, историји и будућности. Народ лишен календарског култа и канона постаје дио другог календарског континуитета и културе, туђег организованог система `политике памћења`, туђих културно-религиозних и геополитичких пројеката будућности, дио државне и духовне доктрине других нација и држава ‘које контролишу прошлост и садашњост, а креирају будућност’.

ИЗВОР: http://www.ognjenvojvodic.info/propaganda-novokalendarstva-1.html?fbclid=IwAR3WgKv0XaSvBX3T2hLxL7IoHVpqtYLA-bAJUlnB4oM3NsIbLntFcskbZU8

izvor https://balkanskageopolitika.com

ПОТОП СЕ ДЕСИО НА ЂУРЂЕВДАН: Ево које све тајне крије Винчански календар (ВИДЕО)

Гост емисије ''Аутохтонисти'' је био етнолог Слободан Филиповић, Слободан М. Филиповић је србиста, дипломирани етнолог и новинар који се бави митологијом и палеосемантиком.



Он је у разговору открио по чему се издваја српски календар о осталих, шта је порекло речи ''Хелм'', зашто Срби рачунају време од библијског потопа, као и због чега он више није у употреби. Према његовим речима ''Српски календар'' не рачуна. Он прати и сабира циклусе година, без обзира каква је временска јединица. На тај начин српски календар прати астрономске релације у свемиру и кретање галаксија, као и промене на сунцу и земљи - истиче Филиповић. Поред открића из Лепенског вира и њихове повезаности са античким календарима, којом се потврђује аутохтоности Илира он се осврнуо и на порекло хришчанства и изнео тезу у којој га заједно са хебрејским народом повезује са античким Србима. Филиповић је поред осталог открио да је библијски потоп почео на Ђурђевдан, те да Срби рачунају време од нестанка Панонског мора. Доказ тога постоји у Лепенском виру, јер источни хоризонт лепенског календара указује на све 4 тачке годишњег циклуса тј. годишњих доба, што га везује за хебрејски, о чему говори и свети Августин - тврди Филиповић. 

 К

Sada je 7528. godina: NASA potvrdila da se veliki crkveni praznici u srpskom kalendaru poklapaju sa elektromagnetnim promenama Sunca

Dok se u Srbiji o ovom veličanstvenom kalendaru ćuti, za istraživanje istog zainteresovane su institucije u Portugalu i Indiji, kao i američke izadavačke kuće i NASA koja je i potvrdila povezanost kalendara i prirodnih pojava.

To je bio kalendar svih srpskih država do 19. veka i po njemu su pisane sve povelje, zakoni, odluke i obligacije među ljudima. Danas ga zvanično koristi Srpska pravoslavna crkva i smatra se njenim Ustavom, budući da ga je Sveti Sava uneo u crkveni kodeks 1119. godine.

Reč “kalendar” vuče koren iz našeg jezika, jer je ova složenica nastala od dve naše reči “kolo” i “dar”. Nije potrebno pojašnjavati značenje ove složenice. U našem narodu postoji ogromno kalendarsko znanje, sačuvano u mitologiji, epskoj poeziji, običajima i svakodnevnom životu. Srbin je od postojanja bio stopljen sa prirodom i bilo je neophodno da njene promene poznaje kod sebe.

Zato Srbi imaju jedan od najstarijih i najtačnijih kalendara na svetu. O ovom kalendaru se vrlo malo zna i govori mimo kruga “posvećenih”, jer je gotovo čitav vek koji je za nama, bio “tabu tema” i među samim Srbima.

Idejnim tvorcima srpske falsifikovane istorije nije odgovaralo postojanje ovog kalendara, jer se on nikako nije uklapao u njihove tvrdnje o nastanka i opstanku Srba. Naime, srpski kalendar je dosezao toliko daleko u prošlost, mnogo duže od njihove sopstvene istorije!

Srpski kalendar bio je zvanični kalendar svih srpskih država do 19. veka i po njemu su pisane sve povelje, zakoni, odluke, obligacije među ljudima, a njega danas zvanično koristi Srpska pravoslavna crkva i on se smatra njenim Ustavom, budući da ga je još 1119. godine u crkveni kodeks uneo Sveti Sava.

On datira od perioda vinčanske kulture, još od 6. veka pre naše ere, na šta ukazuje i simbol za vreme, koji je karakterističan i prikazuje luk sa dva preseka. najstariji zapis o srpskom kalendaru jeste jedan nadgrobni spomenik iz ovog veka, a ono što je zanimljivo jeste da je datiranje izvršeno ćirilicom, što pokazuje da je to pismo postojalo i pre Ćirila i Metodija.

Kao zvanični srpski kalendar, uvodi ga Sveti Sava u 13. veku i koristio se sve do 19. veka. Do tada je sve datirano po njemu – knjige, povelje, zakoni, nadgrobni spomenici, spomenici kulture, a tome u prilog govori i činjenica da je na Smederevskoj tvrđavi u zidine uklesan datum izgradnje po srpskom kalendaru.

Mnogi spomenici i manastiri datirani su po srpskom kalendaru. Na primer,spomenik caru Lazaru koji je podigao despot Stefan Lazarević, najučeniji čovek tog vremena. Tu piše da se Kosovska bitka održala 6897. godine, a to se nikako ne uklapa u naše saznanje. Najnovije istraživanje koje smo uradili pre dve godine kaže da se u Vujanskom manastiru, koji se nalazi između Čačka i Gornjeg Milanovca, nalazi krst blaženopočivšeg Patrijarha Pavla koji je datiran po srpskom kalendaru – rekao je Milan Stevančević, najbolji poznavalac kalendara kod nas, koji se njegovim izučavanjem bavio skoro 40 godina.

Prema srpskom kalendaru, godina se deli na leto i zimu. Leto počinje na Đurđevdan, 6. maja, dok zima na Mitrovdan, 8. novembra. Istražujući dalje i tumačeći to sa naučne strane, ovo su dva datuma kada se smenjuju dva godišnja doba, što se poklapa i sa sunčevim kalendarom kada se menjaju energije.

To je potvrdila i NASA, koja je ustanovila da se ti veliki crkveni praznici poklanjaju sa elektromagnetnim promenama Sunca.

– Po srpskom kalendaru, Sunce se posmatra kao živo biće koje se smatra i božanstvom. Ono je lice koje služi srpskom narodu za datiranje mnogih prirodnih pojava, kao što je, na primer Preobraženje, a ono se javlja 19. avgusta. Tada se menjaju gora i voda. Da se menja gora znamo po lišću koje žuti i opada, a šta znači “menja se voda”? – ističe Stevančević i dodaje:

Kada je Beogradska škola meteorologije istraživala hemijski sastav vode 2008. godine, zaprepastili smo se da se 19. avgusta menja hemijski sastav kiše. Do tada je kisela, a od tada alkalna ili neutralna. Pitanje je kako je naš narod znao da se tada menja i sastav vode, jer smo mi ovo otkrili uz velika magnetna sredstva, aparate i instrumente.

Godina po srpskom kalendaru počinje početkom aprila i usklađena je sa gregorijanskim, što je zasluga Svetog Save, koji je u 13. veku prihvatio rimsko označavanje mesec dana, kako bi pokazao zajedništvo hrišćana.

Prema protokolu srpskog kalendara, prvo se pokazuju godina, pa mesec i dan, za razliku od drugih kalendara koji prikazuju dan, mesec i godinu. Ono što je zanimljivo jeste da ni jedan drugi kalendar nema takvo datiranje, ali i to da se kompjuterska obrada vrši po protokolu srpskog kalendara.

Dok se u Srbiji o ovom veličanstvenom kalendaru ćuti, za istraživanje istog zainteresovane su institucije u Portugalu i Indiji, kao i američke izadavačke kuće i NASA koja je i potvrdila povezanost kalendara i prirodnih pojava.

Prema Stevančeviću, radiće se na novim saznanjima kojih ima dosta, budući da se podaci o srpskom kalendaru nalaze u starim rukopisnim knjigama, koje imaju veliku istorijsku i naučnu vrednost, a koje su odnete iz zemlje i nalaze se u muzejima i bibliotekama širom Evrope.

Meteorološki sateliti dokazuju da su “gorski carevi” bez svemirske tehnologije, posle Mitrovdana nekako znali da Sunce smanjuje aktivnosti na severnoj hemisferi i mudro se povlači kod jataka na zimovanje. Narodni srpski kalendar na neki način poznaje termine promena elektromagnetizma Sunca, a takva preciznost ne može biti slučajna, jer zahteva mnogo znanja iz kosmičke meteorologije. Time se ponovo postavlja pitanje neke izgubljene civilizacije.

Називи месеци код Срба и других словенских народа

О развијености сопственог календара у давнини на свој начин сведоче до данас очувани називи месеци у словенских народа. Док су остали европски народи углавном примили и усвојили римске називе месеци, словенски народи, а међу њима и Срби, одликујући се обиљем назива, сачували су напоредо и властита назвања месеци, која су у средњовековној Србији била и у службеној употреби.

Упоредни називи месеци у старословенском, српском и источнословенским језицима

Словени су имали соларни календар, са дванаест месеци, усклађен са климатским оквиром у коме су живели, везан за узгој биљних култура и земљорадничке послове. 

Настањујући се, током времена, на веома удаљеним одредиштима географске ширине и дужине – од Лабе до Камчатке, од леденог Северног до топлог Јегејског мора – словенски народи су прилагодили своје називе месеци конкретним природним оквирима, климатском појасу, надморској висини, културама које се узгајају.

Отуда је код једних пролећно цветање у априлу, а код других у мају, код једних је месец жетве јул, а код других август, код једних је студен новембар, а код других децембар и сл. Међутим, у сваком низу месеци је уочљив склад у именовању природних токова и људске делатности, што је циљ и суштина календарског управљања у времену.

Називи месеци у словенских народа одсликавају природне токове и промене, атмосферске појаве, климатске одлике, привредну делатност и обичајне радње:

љути – време опаких међава и љутих мразева,

големи месец, вељача – време велике хладноће и сметова,

межник – време размеђавања зиме и пролећа,

бокогреј – време када се са сунчане стране, с бока, почиње осећати топлота,

сухи – време у коме су мраз и ветар стврдли и осушили све,

протаљник – време када се на тлу указују прокопнине,

летник – време пролећног отопљавања,

жарки – време жега и припеке,

груден – време стврдњавања земље и стварања грумења, груда, по њивама и путевима,

грјазник – време блата и каљуга услед падавина,

студен – време хладне и зимоморне позне јесени,

снежањ – време снега и сметова,

просинац, просинец (код Срба: просени дани, који трају од Андријевдана до Божића) – када лепо време просењује, просијава, када се већ лепи дани појављују и, најпре местимично, после јесенских магли и зимске тмурне облачности, указује се небеска ведрина;

березен, сакавик – време када брезе и дрвеће, с почетком пролећа и отопљавањем, почињу да луче сокове,

биљар, травењ, цветањ, квитањ, свибањ, лажитрава – време бујног раста и цветања трава и грмља,

липењ – дани миомирисног цветања липе,

трешњар, черешњар – време доспевања првих воћних плодова,

црвеник, рујен – преодевање шуме у златасту и румену јесен,

вересењ – време упадљивости вреска, ниске дрвенасте биљке, малих листова и љубичаста цвета, вечно зелене шибљике, распрострањене у Полесју и брдским пределима,

жовтењ, листопад, шумопад – време када лишће жути, опада и гора огољује;

дерикожа – време уништавања стоке због недостатка исхране на крају зиме,

изок – време појављивања инсеката и оглашавања цврчка,

червењ – време црва, гусеница и ларви пчела,

зарев – време ревања или рике јелена;

сечењ – време најпогодније да се дрвеће сече, јер тада не лучи сокове, да се земља приведе за усеве, што говори и назив

березозол – време сече, крчења бреза и претварања њихових пањева и корења у пепео (паљевинска земљораднја),

серпењ, жњивен, жетвар – време жетве,

гумник, коловоз – време када се летина одвози са њива и жито врше на гумну,

гроздобер – време бербе винограда,

вересењ, кастричник, паздерник – време млаћења конопље и лана и извлачења влакана за пређу (вресат: млатити, кострика: конопља, поздер: уситњена дрвенаста стабиљка конопље);

каледар – време кретања обредних поворки у сусрет новом лету,

коложег – време паљења ватри за појачање снаге зимског сунца,

свадебник – време свадбовања.

Временом су месецима давани називи по великим црквеним празницима који су у њима – богојављенски или јовањштак, сретењски, благовештенски, ђурђевски, царски, петровски, илински, или преображенски ,михољски или малогоспођински, митровски или лучинштак, мратињи или светоандрејски  и аранђеоски, никољштак или божићни – али ови називи нису прешли оквире календарске литературе.

Словенски календар из 2-4. века, Ромашка, кијевска област

Српски годишњи календар из Тршке цркве; Фото: Перун Вид

Државни календар краљевине Србије за 1911. годину

Миле Недељковић

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

SRPSKI KALENDAR

Despotov zapis (MS, 2012)

Despotov zapis (MS, 2012)

Srpski kalendar je bio zvanični kalendar svih srpskih država do 19. veka. Nastao je pre 7526. godine i potiče iz Vinčanske kulture. Sveti Sava ga je uneo u „Zakonopravilo”, kodeks crkvenih pravila Srpske pravoslavne crkve, pa je Srpski kalendar postao zvanični verski kalendar koji i danas važi. U isto vreme Sveti Sava unosi ćirilično pismo i krst sa četiri ocila iz Vinčanske kulture, pa ćirilično pismo postaje zvanično pismo Srpske pravoslavne crkve, a krst sa četiri ocila simbol kontinuiteta svih srpskih država.

Stojim 2012. godine u porti crkve Svetog proroka Ilije u Crkvinama i s poštovanjem posmatram oronuli spomenik srpskog vladara despota Stefana Lazarevića.

Crkva u Crkvinama

Spomenik je na otvorenom i propada, a vreme čini svoje. Slova sve više blede i postaju nečitka. Memla koja se uhvatila prekrila je tekst, a da bih ga pročitao uzeo sam peškir i obrisao spomenik.

U Crkvinama sam prvi put bio 1945. godine kada me je deda Milovan doveo da vidim spomenik. Učio me da pišem ćirilicom i latinicom, jer je njega njegov deda, Karađorđev saborac, podučavao i ćirilici i latinici. Govorio je da bi svaki Srbin trebalo da se pokloni despotu Stefanu.

Milovan Stevančević

Kada sam pitao jednog crkvenog velikodostojnika za kalendar Svetog Save, dobio sam odgovor „da nije vreme”. Koje vreme? A drugi mi reče da Srpska pravoslavna crkva ima crkveni kalendar koji počinje 1. septembra. Pitam sam ga: Po kojem kalendaru? Verovatno se zbunio pa je pomešao kalendar sa Mesecoslovom.

Zapisi sa Srpskog kalendara nalaze se svuda oko nas, nama preostaje mali napor da se sagnemo, pročitamo, zapišemo i ostavimo ih budućim pokolenjima da se nezaborave. Tako je Njegova Svetost patrijarh srpski Varnava, prilikom osvećenja osnovnog kamena crkve Svetog Marka u Beogradu, u Osnivačkoj povelji zapisao:

„U ime Oca i Sina i Svetog Duha osveti se osnovni kamen ovom Božjem hramu posvećenom Svetom Apostolu i Evangelisti Marku u Prestonici Jugoslavije, Kraljevom Gradu Beogradu, pored stare crkve Svetog Marka, na dan Hramove slave,  leta  7439. meseca aprila u 23 danu a od Vaplođenja Gospodnjega 1931. godina, za vreme srećne vladavine Njegovog Veličanstva Kralja Jugoslavije Aleksandra Prvog Karađorđevića i Poglavara Srpske Pravoslavne Crkve Njegove Svetosti patrijarha Varnave, koji izvrši ovaj čin osvećenja.”

Osnivačka povelja stavljena je u flašu, koja je napunjena sa uljem i ugrađena u temelj crkve Svetog Marka u Beogradu. Vidi se da je patrijarh Varnava nastavio tradiciju srpskih patrijaraha i datirao Osnovačku povelju po Srpskom kalendaru. Vratimo li se u prošlost, dolazimo do saznanja da su svi srpski patrijarsi datirali po Srpskom kalendaru.

Na Vanrednom zasedanju Sv. Arhijerejskog sabora, u Peći, od 26. do 27. avgusta 1924. godine, Njegova Svetost srpski patrijarh Dimitrije Pavlović pokrenuo je pitanje zvaničnog upisa despota Stefana u diptihe Svetih Srba kao Svetog Stefana despota srpskog.

Despot Stefan

Za većinu crkvenih velikodostojnika ime Sveti Stefan bilo je prihvatljivo, ali ne kao „despota srpskog”. Zašto baš srpskog?

Njegova Svetost patrijarh srpski Dimitrije, na bdeniju 19. jula 1927. godine, proglasio je despota Stefana za svetitelja, predloživši Saboru da se njegovo ime upiše u diptihe svetih i da 19. jul bude posvećen Svetom Stefanu despotu srpskom. Patrijarh je kao učen čovek znao koliki je doprinos despota Stefana Lazarevića srpskom narodu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Despot Stefan Lazarević bio je veliki pokrovitelj srpske kulture i umetnosti, a sam pisac i pesnik: najznačajnije književno delo mu je „Slovo ljubve” (Reč ljubavi).

On je od 6915. do 6925. (1407-1418.) godine podigao manastir Manasiju, koji je bio srpski kulturni centar i izvor mnogih pisanih književnih dela. Manasija je bila, savremenim rečnikom, univerzitet srpskog naroda s ciljem širenja nauke i kulture. U isto vreme to je bila prva zvanična prevodilačka i prepisivačka  ustanova srpskog naroda koja je kasnije nazvana Resavska škola.

U doba vladavine despota Stefana Resavska škola donosi preporod u srpskoj nauci i književnosti i tokom 15. i 16. veka imala je veliki uticaj na razvoj srpske nauke i kulture. Zato je despot Stefan poštovan u srpskom narodu i prikazuje se sa oreolom u Kaleniću, Manasiji, Ljubostinji, Rudenici, Koporinu, Dobrunu i Orahovici. To se prenosi u Rusiju, gde ga u njihovim bogoslužbenim knjigama proglašavaju svetiteljem.

Posle Kosovskog boja, iako maloletan, napisao je epitaf na mermernom strubu na mestu pogibije svoga oca kneza Lazara, na kojem se nalazi zapis da se Kosovska bitka odigrala „godine 6897 ”.

Eto, obišao sam pola sveta da bih saznao da se Kosovske bitka odigrala 6897. godine, a ne 1389. godine, kako su me učili po Gregorijanskom kalendaru koji u vreme Kosovskog boja nije ni postojao!

Ovim zapisom Despot Stefan Lazarević, najobrazovaniji vladar toga doba, ostavio je u zavet našem narodu Srpski kalendar. Na zapisu se prepoznaje znak ( ) simvol srpskog naroda koji potiče iz Vinčanske kulture.

Despot Stefan Lazarević iznenada umire 19. jula 1427. godine.  Na mestu gde ga je zadesila smrt, Đurađ Zubrović je podigao mermerni spomenik koji se sada nalazi u porti Srpske pravoslavne crkve u Markovačkim Crkvinama. Na istočnoj strani spomenika nalazi se trokraki krst.

Istočna strana

A na zapadnoj strani spomenika od belog venčačkog mermera uklesan je zapis: „Ja, despot Stefan, sin svetog kneza Lazara, po predstavljenju moga, milosti Božjom, bih gospodin svim Srbima u Podunavlju, Posavlju, delu Ugarske zemlje, Bosanske i Primorju Zetskom. U bogomdanoj mi vlasti provodih života mojega koliko blagomu izvoli se Bogu, godina 38.  I dođe meni zapovest od cara svih careva, Boga, govori poslani k meni anđeo. Idi.

Tako duša moja od ubogog mi razluči se tela na mestu Glava u leto tekuće  6935., indikta 5., kruga Sunca 5., lune 19.,  meseca jula, u 19. danu.”

Zapadna strana

Srpska pismenost dostigla je visok stepen, pa je korišćenje simbola bilo uobičajeno. Jedan od najznačanijih u srpskom narodu jeste simbol za vreme koji potiče iz Vinčanske kulture. Da bi se brojevi razlikovali od godina, ispred slova nalazi se simbol za vreme. Osobenost datiranja godina na spomeniku despota Stefana je što se ispred svake godine nalazi simbol za vreme. Međutim, u srpsko-srpskom prevodu, koji se može naći u mnogim knjigama, simbol za vreme „protumačen” je kao slovo i.

„I tako duša moja od ubogog mi razluči se tela na mestu zvanom Glava, godine tada tekuće 6000 i 900 i 30 i 5, indikata 5, suncu krug 19, lune 19, meseca jula 19 dan”.

Međutim, simbol za vreme na spomeniku nema nikakve sličnosti sa slovom I.

Simbol ispred godina

U starim rukopisnim knjigama mogu se naći simboli za vreme različitog oblika. Najčešći oblik simbola je kosi luk sa dve prave linije koje seku luk.

Simbol za broj

Kod srpskog simbola za vreme prva vertikalna linija koja seče luk nalazi se uvek niže od druge linije.

Na spomeniku despota Stefana poštovan je u celosti protokol Svetog Save u vezi s pisanjem brojeva.

Osporavaoci su, međutim, izmislili da simbol za vreme označava hiljadu. Ako se vratimo zapisu uklesanom na spomeniku i prihvatimo da simbol označava hiljadu, onda bi gornji tekst u srpsko-srpskom prevodu glasio: „godine tada tekuće 6000, 900000, 30000, 5000”. Drugim rečima, datiranje na spomeniku sa simbolom za vreme ruši postojeće mišljenje da isti predstavlja hiljadu. Tek sada se može videti zašto su simboli na spomeniku prevedeni kao slovo i, a ne kao hiljadu.

Kada bi simbol za vreme označavao hiljadu, onda bi gornji zapis u srpsko-srpskom prevodu glasio: „ SEDAM HILJADA,  HILJADA, DVANAESTE”!

Međutim, u odeljku „Letopisačke beleške” u keizi STARI SRPSKI ZAPISI I  NATPISI(knjiga 6), Ljubomira Stojanovića, piše neki drugi datum.

Na osnovu „Letopisačkih beleški” despot Stefan Lazarević umro je  6936. meseca jula u 18. danu.  Postavlja se pitanje ko greši? Da li je to slučajna ili namerna greška?

Da bi se došlo do istine, trebalo je naći original „Žitija” koja je napisao Konstantin Filozof i proveriti datum smrti despota Stefana. Tragajući za fototipskim izdanjem originala dolazim do saznanja da original nije u Srbiji (odnet je na bespovratno „čuvanje”).  Srećom, postoje četiri sačuvana prepisa, dva na srpskom i dva na ruskom jeziku. Ni oni nisu u Srbiji!

Najznačajniji jeste „Cetinjski prepis”, srpska redakcija, ali ga 1829. godine vladika Petar Prvi poklanja Andžeju Kuharskom i sada se nalazi u vlasništvu biblioteke u Odesi. Drugi prepis, srpska redakcija, nazvan „Bogišićev prepis” završio je u Muzeju u Cavtatu (Hrvatska). U Hrvatskoj je i „Zakonopravilo Svetog Save”.

Od dva ruska prepisa, prvi „Kiriloberozerski prepis”, ruska redakcija, čuva se u biblioteci Petrogradske duhovne akademije, a drugi „Volokolamski prepis”, u Ruskoj državnoj biblioteci.

Srpska pismenost stvorila je veličanstven pravopisni sistem još u 6. veku koji je kasnije doradio Sveti Sava. I to je nastavljeno tokom vekova u cilju jednostavnosti, zajedno s dva pisma srpskog naroda – ćirilicom i latinicom. Srpska latinica, koju je priredio Vuk Stefanović Karadžić, postala je zvanično pismo balkanskih naroda i nacija.

Vatroslav Jagić, hrvatski filolog i bečki stipendista, stekao je slavu tumačeći srpske stare rukopisne knjige, a bečko-berlinska škola ga je hvalila kao poznavaoca slovenske književnosti. Tako je najpre postavljen za profesora slavistike na Humboltovom univerzitetu u Berlinu, zatim za profesora slavistike na Bečkom univerzitetu.

U „Glasniku srpskog učenog društva”, Vatroslav Jagić je 1875 godine objavio: „Konstantin Filozof i njegov Život Stefana Lazarevića despota srpskog”.

Naslovnica „Glasnika”

Nema srpske knjige o despotu Stefanu, a da kao referencu ne uzima tumačenje Vatroslava Jagića.

Međutim, datiranje i pisanje srpskih brojeva u „Žitiju despota Stefana Lazarevića”, Vatroslava Jagića, predstavlja pokušaj relativizacije srpske kulture, Srpskog kalendara i srpske pismenosti. Za neke događaje ispoštovan redosled datiranja – godina, mesec i dan, a za neke nije. Pisanje brojeva, na primer,nije po srpskom protokolu. U starim rukopisnim knjigama srpskog naroda brojevi se razlikuju od slova po simbolima koji označavaju broj, a ne slovo. Tako je redosled datiranja kod Kosovskog boja bez simbola za brojeve.

Simbol za vreme toliko je sitno napisan da se jedva primećuje. Slova bez simbola ne predstavljaju brojeve, već slova. Jednostavno rečeno, nema simbola koji označavaju brojeve. Po srpskom protokolu ne postoji datiranje sa donjom tačkom, već tačka mora da bude na sredini. Sve to ukazuje ili na nepoznavanje srpske pismenosti ili da je Vatroslav Jagić imao druge namere.

Kod datiranja smrti despota Stefana, osim gore navedenih pravopisnih grešaka, promenjen je i kalendar pa je redosled datiranja napisan po Gregorijanskom kalendaru. Zamenjena su mesta meseca i dana: najpre je napisan 19. dan, a onda mesec jul po Gregorijanskom kalendaru.

Tako je Vatroslav Jagić potpuno izmenio protokol Srpskog kalendara koji određuje pisanje godina i brojeva i njihovo razdvajanje. Zašto ? Pomenute izmene izazivaju sumnju u verodostojnost i dobronamernost prepisa Vatroslava Jagića. Da li je promenjeno još nešto što ne znamo, ili su ovo jedine izmene? Jeli nešto prećutano?

Time se ruši protokol Svetog Save, jer se u celosti relativizuje postojanje protokola Srpskog kalendara. Ukoliko to posmatramo sa stanovišta relativizacije srpske istorije, cilj je postignut: Srpski kalendar i srpski način pisanja brojeva nepoznati su srpskom narodu. Mnogi dobronamerni Srbi koji su proučavali srpsku istoriju bili su pod uticajem Vatroslava Jagića, pa su datirali bez simbola za vreme i bez simbola za brojeve. Umesto srednje tačke ispisivali su donju tačku koja ne postoji u Srpskom protokolu.

Srbi su koristili, isključivo, čas a ne sat i imali posebno računanje za dnevne i noćne čase. Dnevni časi računaju se od 6 sati izjutra do 18 sati, a noćni časi od 18 sati do 6 sati izjutra. Kada se napiše da se Kosovska bitka završila u 6. času, to znači da se završila u 12 sati. Tako je despot Stefan umro u 5. času dana, odnosno u 11 sati pre podne. Ovo računanje deo je protokola Srpskog kalendara po kome se razlikujemo od drugih naroda.

Zavedeni predrasudom da je priznati stručnjak, mnogi Srbi su poverovali da je Vatroslav Jagić dobro preveo „Cetinjski prepis”. Tako je iz dana u dan rastao je broj učenih Srba kojima je bilo lakše da prepišu nego da mukotrpno proveravaju, stoga su pogrešan način pisanja brojeva i greška u protokolu postali „istina”.

Grešku u datiranju nije mogao da napravi Konstantin Filozof, jer u vreme pisanja „Žitija despota Stefana Lazarevića” nije ni postojao Gregorijanski kalendar. Ni kamenorezac koji je uklesao u mermerni spomenik datiranje po Srpskom kalendaru i simbolima koji označavaju brojeve. Međutim, postoje tri greške i to: u datumu, u godini i kod simbola koji označavaju brojeve.

Ako se prihvati protokol Srpskog kalendara, onda je zapis u odeljku „Letopisačke beleške” da je despot Stefan umro 6936. godine tačan. U „Letopisačkim beleškama” u potpunosti je ispoštovan srpski Protokol i način pisanja brojeva. Želimo li da budemo dobronamerni, može se reći da je u prevodu „Žitija Stefana Lazarevića” došlo do nenamerne zamene protokola, a da su zbog nepoznavanja značaja simbola, koji označavaju brojeve, brojevi napisani pogrešno. Kada je u pitanju greška u godinama to se može pripisati nepoznavanju razlike u stilovima Srpskog i Gregorijanskog kalendara.

Pod stilom kalendara podrazumeva se način računanja početka kalendarske godine. Početak nove godine kod starih kalendara sa evropskog civilizacijskog prostora bila je neka astronomska pojava. Kod Srpskog kalendara on je određen prirodnom pojavom, aprilskim presekom nematerijalnih energija koje stižu sa Sunca, gde godina počinje početkom aprila i nema fiksni datum. Tako se Mitrovdan u 2012. godini pomerio za 11 dana unapred.

Ni jevrejski kalendar nema fiksni datum početka nove godine. Zako je jevrejska nova godina u 2012 godini počela 16. septembra, a naredna 11 dana ranije, odnosno 5. septembra 2013. godine po Gregorijanskom kalendaru. Postavlja se pitanje: Da li postoji neka kosmička veza između ova dva kalendara koju mi na sadašnjem nivou saznanja ne znamo?

Južna strana

Na južnoj strani spomenika piše: „Pobožni gospodin despot Stefan, dobri gospodin, predobri, mili i voljeni gospodin Despot. O teško onome ko ga vide na ovom mestu mrtva. Ja Đurađ Zubrović, grešni rab Božji, postavih ovaj kamen.”

Bogoslužbena knjiga u crkvi u Crkvinama

Jedini način da se utvrdi ko je menjao protokol Srpskog kalendara i srpskog načina pisanja brojeva jeste pronaći originalni tekst „Žitija Stefana Lazarevića” od Konstantina Filozofa i otkloniti svaku sumnju u dobronamernost Vatroslava Jagića. Međutim, za prepisivače nema opravdanja, oni su samo prepisivači.

Reference:

Protojerej-stavrofor dr Radomir Milošević „Hronologija i

kalendarografija”;

Ljubomir  Stojanović „Stari srpski zapisi i natpisi”, izdanje Srpske Kraljevske akademije;

Prof dr. Gordana Jovanović „Žitije despoa Stefana Lazarevića”;

Vatroslav Jagić „Konstantin Filozof, Život despota Stefana”;

Dimitrije Bogdanović „Slova i natpisi”

izvor:http://galaksijanova.rs