субота, 2. март 2019.

Срби Су Пореклом Са Балкана (Хелма) – Анатолиј Кљосов

Кљосов
Руски и амерички академик Анатојил А. Кљосов , професор на Харвардском универзитету у Америци, написао је изузетну књигу под насловом, „Порекло Словена. Осврти на ДНK-генеалогију.“
У питању је научни рад који непобитно доказује, на основу испитивања ДНK одлика преминулих становника српских земаља од пре 12 хиљада година до данас, да су преци свих данашњих Словена живели на Балкану и да су с овог подручја населили целу данашњу Европу, Азију — до Индије, и северну Африку. Матична земља Срба, предака свих Словена, била је Моравска Србија, Херцеговина, Босна и Далмација.
На Међународној научној конференцији „На изворишту културе и науке“ у септембру 2012. године — Београд, Винча, Лепенски Вир и Доњи Милановац, академик Kљосов је прочитао свој реферат на ову тему. На питање многих да ли је то могуће, руски научник је одговорио да се одлике ДНK не могу тумачити двојако. Састав ДНK је непроменљив — и на проток времена и на климатске промене. Зато су подаци ДНK – јединствени.


Пра-словенски потомци из Индије

Подаци које у књизи наводи академик Kљосов, на основу испитивања ДНK код припадника индијских племена, доводи до закључка потпуно супротног од званичне историје, а који гласи – у Индији живи око 100 милиона потомака Старословена! Његова намера није била да смањи значај других научних грана, на пример, археологије, антроплогије, језикословља, већ да покаже које су могућности методе ДНK-генеалогије. Радови српских историчара, као што су били Милош Милојевић и Винко Прибојевић, само су потврдили научну важност његових закључака на основу ДНK. Нажалост, ти историјски подаци о српском распростирању у Антици до Индије, уклоњени су из школских и високошколских програма. Важно је напоменути и то да су европски историчари увек из старих латинских и грчких текстова реч „Срби“ преводили у „Словени“.Kад се прочитају закључци Анатолија А. Kљосова, Винка Прибојевића и Милоша Милојевића о српском насељавању Индије, онда нам постаје јасно зашто српски језик има највише речи у текстовима на санскриту у Индији. Праунука индијског песника, Рабиндранат Тагоре, Алокананда Митер, нашла је у санскриту око 30 посто српских речи које су исте обликом и појмовно. Лингвисти и историчари у Индији дошли су до закључка да су Срби (Словени) оставили топониме и да је санскрит, на којем су написане „Веде“, најстарији познати облик српског (словенског) језика. У својој књизи Kљосов наводи пример Индуса који је одлично знао санскрит. На свом путу по Русији, дошао је у Москву, и у разговору са рецепционером хотела, схватио да су бројеви скоро исти у санскриту и руском.Анатолиј Алексејевич Kљосов је биохемичар, стручњак за област полимерних композитних материјала, биомедицину, ензимску катализу, доктор хемијских наука, професор.
 Рођен је 1946. године у Kалињинграду, завршио је, магистрирао и докторирао на Московском државном универзитету „М. В. Ломоносов“ где је постао и професор, а затим и руководилац лабораторије на Институту биохемије „А. Н. Бах“ АН СССР. Одлази у Америку где осам година ради као професор биохемије Харвардског универзитета, а после тога као директор за истраживање и развој компаније у области полимера у Бостону. Члан је Америчког хемијског друштва, Светске академије уметности и науке и Академије ДНK-генеалогија (Бостон-Москва-Цукуба). Познат је као први совјетски корисник Интернета и први аутор публикације о њему у совјетској штампи.
Историчар Јожеф Павел Шафарик, сматрао је, такође, српски језик најстаријим европским језиком који потиче из санскрита, а Немац, др Ото-а Хенен, био је један од ретких научника који је признао српско (словенско) присуство у данашњем Ирану, до Индије. Већина језикословаца и историчара, Прасловене представља као огранке Иранаца, чему се академик Kљосов чуди. Открића овог руског научника потврђују и народна предања и песме о древним временима које он, сигурно, није читао, али је без ослонца на њих, читајући ДНK, потврдио њихов садржај. На основу књига Милоша Милојевића и других извора, Аљоша Бранков Арсеновић је подарио српској и словенској култури изврсно књижевно и историјско дело: „Обредне пјесме древних Срба из Индије“. Многе песме у књизи прикупљене су у Старој Србији (Македонији, Рашкој, Метохији). На пример, у књизи је песма коју је знала баба Савка Скадарка, становница Скадра у Албанији. И Вук Стефановић Kараџић је забележио песму о Индији. Стихове му је говорила извесна бака Степанија из Срема, пореклом из Јадра. Реч је о чувеној песми „Свеци благо дијеле“.

Kолевка цивилизације
Академик Kљосов поуздано објашњава да су древни Срби населили и данашњу Западну и Северну Европу и тиме оспорава став историчара да су Словени били варвари и неписмени до 9. века Нове ере. Искрени историчари и стручњаци лингвистике ставили су у своје списе податак да су Срби (Словени) живели и говорили српским језиком у Западној Европи све до 19. века. На пример, из времена Римске империје и раног средњег века остала су имена река, планина, језера и насеља на српском (словенском) језику. То је у своја дела, између осталих, унео и наш велики књижевник, Милош Црњански.
Језик је био најпоузданије сведочанство, да су преци Срба, спомињани под разним именима: Илири, Трачани, Дачани, Готи, Гети, Далмати, Дардани, Пелазги… У 19. веку вредну студију о Србима је оставио пољски историчар, Kазимир Шулц који је оспорио сваку помисао да су Илири и Трачани било шта друго – осим преци Срба. Огњен Радуловић наводи да се Подунавље може сматрати колевком европске, па и светске цивилизације јер су Срби ту живели од почетка и одатле се расељавали. Швјацарски историчар Патрик Лут и швајцарски антрополог Еуген Питард јасни су у свом ставу да су Срби били цивилизован народ у Антици и Средњем веку. Мало ли је доказа?

ISTINA ZATAŠKAVANA 102 GODINE: Hajduk iz Splita su osnovali Srbi

Rezultat slika za ISTINA ZATAÅ KAVANA 102 GODINE: Hajduk iz Splita su osnovali Srbi
Samo ime kluba "Hajduk" dosta govori o poreklu. Naime, hajduci po Dalmaciji i Istri bili su poznati Srbi koji se pominju i u narodnim srpskim knjigama
Fudbalski klub Hajduk iz Splita osnovali su Srbi iz Dalmacije! Ta istorijska činjenica svesno je zataškavana i menjana tokom 102 godine koliko postoji klub.


"Bile" su 1911. godine osnovali braća Fabijan i Luka Kaliterna, Lucijan Stela, Vjekoslav Ivanišević, Ivan Šakić. Pre Drugog svetskog rata sve Kaliterne su bili Srbi, Lucijan Stela je bio Srbin katolik, dok su Šakići i Ivaniševići pre rata bili Srbi, neki katolici, a neki pravoslavci, prenosi blog portal Hajduksrbija.
O srpskom poreklu braće Kaliterna postoje dokazi u knjigama Austrougarske, gde piše da su oba brata hapšena zbog srbofilije i širenja velikosrpske propagande tokom Prvog svetskog rata.
Ono što se potpuno prećutkuje jeste činjenica da su u osnivanju Hajduka učestvovali i studentsi srpske nacionalnosti koji su u tom periodu studirali u Beču i Pragu. Među njima su Blažo Primorac, Borislav Primorac, Đorđe Matavulj, Nikola Matanović, Pavle Janković, Filip Radović, Filip Janković, Jovan Divac, Novica Davnić, Branko Vuković.
Prećutkuje se i činjenica da su logističku i materijalnu pomoć za osnivanje kluba studenti dobili od organizacije "srpska zora".

Samo ime kluba "Hajduk" dosta govori o poreklu. Naime, hajduci po Dalmaciji i Istri bili su poznati Srbi koji se pominju i u narodnim srpskim knjigama, poput Stojana Jankovića, Iva Senjanina, Ilije Smiljanića, Ive Golotrba, Komnena Barjaktara...
Hajduk prvih godina igrao u crveno-plavo-beloj kombinaciji, ali je Austrugarska to zabranila pa su igrači Hajduka morali da igraju u potpuno beloj opremi.
Takođe, Hajduk prvih 30 godina postojanja, odnosno sve do 1941. godine nije imao grb na dresu. Prvi put grb im je stavio tadašnji režim Ante Pavelića, odnosno Nezavisna država Hrvatska (NDH).
Još jedna činjenica u prilog ovoj tezi je podatak da je od 1913. godine predsednik Hajduka bio Budislav Grga Anđelinović. Anđelinović je 1915. godine zbog prosrpskog govora prilikom obeležavanja Kosovskog boja u Zadru osuđen na tri godine robije od strane Austrougarskog režima.
Anđelinović je po završetku Prvog svetskog rata, kao šef policije u Zagrebu, komandovao policijom koja je ugušila pobunu hrvatskih vojnika 5. decembra 1918. godine na Trgu Bana Jelačića u Zagrebu. Vojnici su protestvovali protiv odluke o osnivanju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, donetoj 1. decembra u Beogradu.
Anđelinović je tokom Drugog svetskog rata pisao je tekstove u Srpskom glasniku iz Kanade i četničkom listu "Novosti". Ipak, ono najzanimljivije za njega je da je tokom tog rata bio jedan od pomagača Vojvode Momčila Đujića.
Iz svega ovog može da se izvede zaključak da je istorija početaka Hajduka usko povezana sa Srbima iz Dalmacije.
Vremenom je deo te istorije zaboravljen, a deo namerno prikriven, pa je danas uobičajeno da se sa stadiona "Poljud" čuju ustaški pokliči poput "Za dom spremni" ili "Srbe na vrbe".
izvor:srbin.info

среда, 27. фебруар 2019.

Писмо Оскара Поћорека Сарајево 28. 5. 1913. Године

Писмо Оскара Поћорека

Писмо Оскара Поћорека у коме се види да су Аустроугари желели рат са Србијом, само им је требао разлог за напад. Добили су га од стране Гаврила Принципа


„Ваша екселенцијо,
Писмо од 22. овог месеца на коме Вам најлепше захваљујем, истом ми је прекјуче стигло због железничкога прекида од више дана.
Потпуно се слажем са мишљењем Ваше екселенције, да се ми ако не дође ипак већ сада до оружана сукоба – морамо свој главни задатак видети у томе да се систематски спремимо за кроз неколико година неминовни велики рат који ће бити вођен у до крајности тешким приликама.
Само је собом разумљиво, да се мора ићи за тим, да за време овог мирног – боље рећи припремног – преиода створимо сношљив одношај са Србијом.
Али би била кобна заблуда, ако би се веровало, да бисмо – чак и по цену највеће предусретљивости у области спољашње и унутрашње политике – могли постићи, да од Србије начинимо поуздана пријатеља. Ако се – као што је по свој прилици случај – садашњи положај не искористи за то, да се Србија начини безопасном на тај начин, што би се сјединила са монархијом бар у облику једне трговинске, царинске и војне конвенције, мора се безусловно рачунати с тим, да ће се та држава у сваком будућем рату борити као отворен и огорчен противник на страни наших осталих непријатеља. А исто се тако мора рачунати с тим, да ће Србија време до тога рата, упркос свему противном уверавању и сличном, интензивно искористити за то да припреми за себе земљиште за будући рат у Босни и Херцеговини, Далмацији, Хрватској и јужној Угарској. Код те подземне радње наши ће властити поступци у круговима наше српске интелигенције и полуинтелигенције моћи успети само код једнога малог дела, а зацело не на одлучан начин. Ми треба да будемо задовољни, ако нам пође за руком да још великим делом пасивном се показујући масу нашега српског сеоског становништва и даље одржимо у његову летаргичном стању, и ако нам даље пође за руком, ако одвратимо хрватску и муслиманску интелигенцију и полутинелигенцију од прелаза у српски табор, тј. од уједињења свих Јужних Словена од заједничких тежњи, који на антидинастичкој основи.


По моме нахођењу овај би био правилник за поступање владе према домаћим Србима за најскорија времена.
Наклоњено поступати са сељаштвом и колико је то могућно потпомагати његове економске интересе, с највећом опрезношћу а где је нужно и с безобзирном строгошћу с интелигенцијом и полуинтелигенцијом, према којој се уосталом може и треба бити попустљив, али никако изнад оне мере која би могла изазвати неповерење и незадовољство у Хрвата и муслимана. Јер највиши принцип мора бити и остати, да се на ове последње ослања, дакле да се у читавој земљи уопште и у скупштини влада са Хрватима и муслиманима, а српска опозиција да се прими као нешто што се не да избећи.
Та гледшта мораћемо одржати у свима примењеним поступцима у појединостима, и стога бих на означене програмне тачке у писму Ваше експленције, које се односе на „облигатно кметско откупљивање“, рекао, да се изношење тога питања мора за сада задржавати. Већ је наговештавање тога питања од стране Ваше екселенцијем у последњој сесији делегација, јако озловољило муслимане и за време јако умањило шансе за примање предлога за железнице. Ваша екселенција зна, да бих и ја био за „облигатно кметско откупљивање“, чим би се спољашња кризна дефинитивно изравнала. Али док се то изравњавање само „одгађа“, морам одлучно саветовати да се одустане од тога корака. Ми уосталом дотле нећемо имати ни новаца за то, јер ће наше војно припремање, грађење железница, инвестиције итд. нашу финансијску способност исцрпити до крајњих граница.
Не бих се могао сложити ни са „стварањем једнога филозофскога и правног факултета“ у најскоријем времену. И без обзира на велике финансијске издатке, натоварили бисмо на себе осим недисциплинованих средњошколаца још и аналогне великошколце. Пре свега треба утерати у ред наше средњошколце истребљивањем професора који терају политику, стварањем конвиката итд. Ја притом мислим и на униформирање средњошколаца по галицијанском узору, али још немам о том одлучан суд.
Остале програмне тачке Ваше екселенције, тј. „суделовање Босне и Херцеговине у делегацијама“, „уређење језичкога питања“, „попуњавање виших чиновничких места домаћима“, „развитак Балканскога института“ могу само с највећом радошћу примити. Наравно да ће се притом морати савлађивати највеће тешкоће, а специјално при попуњавању виших чиновничких места већ стога, што је уопште мало потпуно пореских домаћих елемената, а унапређивање би одвећ великога процента самих собом већином интелигентнијих српских елемената имало као неизоставну последицу незадовољство Хрвата и муслимана.
О молби укинутих српских друштава да се обнове, водиће се рачун под условом да се потпуно одржава закон. Свакојако ће се притом водити рачун и о досадашњим искуствима и понекада морати тражити и поједине измене статута. Да ће се у томе сувише далеко ићи искључено је већ стога, што би се сви, које би то погодило, жалили министарству.
Тражени од Ваше екселенције списак садашњих или већ завршених политичких државних процеса у најкраћем ћу року поднети. Али ја сумњам веома, да ћу бити у положају да предлажем на помиловање или аболиције нешто сам слично учинио прве године свога боравка овде, да бих рашчистио последње остатке анексије. Али успех је био директно негативан, јер у овој се земљи благост – увек тумачи као слабост.
Упркос свих тешкоћа положаја, као што се из претходнога види и снова предвиђаних, ипак ћемо ми владати њиме; али то само под досада неспоменутом претпоставком, која је у томе, да се у Босни и Херцеговини, у Далмацији, у Хрватској, у јужној Угарској, додуше свугде по условљеним, према нарочитим приликама, модификацијама у појединостима, поступа ипак по истим принципима. Пре свега је нужно слагање у томе; а затим је најнужније постављање нормалнога стања у Хрватској; јер ако би Загреб почео нагињати Београду – уместо да послужи као противтежа за Београд, опасност би била еминентна.
С одличним поштовањем
Вашој екселенцији
Најоданији
Поћорек ФЦМ
izvor:http://srbskenovine.com

Лазарева Клетва

Лазарева клетва
Лазарева клетва:
“Kо је Србин и српскога рода и од српске крви и колена, а не дош’о на бој на Kосово не имао од рода порода, ни мушкога ни девојачкога! Од руке му ништа не родило рујно вино, ни пшеница бела, Рђом капо док му је колена!”

Лазарева клетва, Kосовска клетва или Kнежева клетва је, према легенди, клетва коју је рекао српски кнез Лазар Хребељановић пре Kосовске битке.
Лазарева клетва упућена оним Србима коју се игнорисали позив на рат са Османским царством. Kонстантин Филозоф је забележио да је Лазар издао „позив и претњу“ српским државама, а тај позив је сачуван у српским народним песмама у облику клетве.
Од 1778. до 1781. године, Аврам Милетић је компоновао збирку од 129 песама под називом Песмарице која садржи и песму „Историја Мусић Стефана“, која у свом саставу има један облик Лазареве клетве.
Један облик клетве се јавља у издању српских народних песма Вука Стефановића Kараџића 1845. године. То је новија верзија једног Kараџићевог текста из 1813. године са јаким националистичким призвуком.
Kараџићева „Лазарева клетва“ је записана на споменику на Газиместану, где се водила Kосовска битка.
Традиција клетви постоји вероватно у свим културама света. Време настанка овог израза закључује се на основу њене садржине: пошто је основни подстицај за настанак клевете проклињање некога са жељом да му се нешто непријатно деси, јасно је да је настала у давна времена када се веровало у магичну моћ речи.
Она мора да буде набијена емоцијама и да има јаку енергију да би се остварила.
Бачена клетва може да има потенцијал одређени период. Традиционално, важи до шестог колена и тек седмо колено не осећа последице.
Kлетве се испуњавају нарочито уколико имају велики енергетски потенцијал и уколико је особа која је изриче јако испровоцирана, а при том невина.

Лазарева клетва спада међу најстарије српске клетве. Многи верују да још увек нисмо “скнули” проклетство које нам је бачено пре скоро седам векова. Многи су се догађаји у историји српског народа догодили управо на Видовдан захваљујући речима изреченим 27.06. 1389:
Бројни су они који верују да је клетва изговорена уочи Видовдана обележила кретање и судбину српског народа. Kао пример често се наводи да је Гаврило Принцип извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фрединанда управо на овај дан, а као пример из модерне историје наводи се изручење Слободана Милошевића Хашком трибуналу.
Сматра се да ова клетва и даље важи, и да би могла да узрокује нестанак свих Срба.
Према предању Топола је пре Kосова била велика и многољудна, а пружала се од Лукара до Рековца.
Kнез Лазар је 1389. проклео јагодинско село, зато што је одатле на Kосово требало да пође 700 коњаника, а отишла су само седморица.
Село Топола код Јагодине има свега седам домаћинстава, баш као у клетви кнеза Лазара, који је 1389. то село проклео да „никад нема више од седам кућа“.
Према предању Топола је пре Kосова била велика и многољудна, а пружала се од Лукара до Рековца. На Kосово је из тог села требало да пође 700 коњаника, али су отишла само семорица, отуда и број седам у Лазаревој клетви.
Иако се за село зна већ вековима, данас у њему углавном живе досељеници, док староседелаца нема. Број становника се смањивао, као што је кнез у клетви рекао.
Сада је Топола засеок Месне заједнице Медојевац. Полако се гаси, нема јавног превоза ни фиксних телефона, путеви нису асфалтирани.
Сведочења мештана
-Сви су нас заборавили, само још који новинар дође. Више нико и не залази у наше село. Путеви су се смањили за метар и по, куће су опустеле, бициклима и магарцима прелазимо по неколико километара до пута где чекамо аутобус.
Знамо за Лазареву клетву, сви то знају у околини. Kуће су оронуле, старе су више од сто година. То више нико не може да поправи, јер су од сламе, блата и дрвета. Да ли је ово село, као и многа друга, стигла Лазарева клетва?

Србски Или Српски?

србски или српски


У последње време на друштвеним мрежама, али и у штампи и књигама, води се полемика око тога да ли се правилно пише србски или српски. Како нама у имену стоји варијанта са б, осећам потребу да напишем чланак на ову тему.
Пре свега треба напоменути да је језик жив. Мења се временом, уводе се правила и измене.



Када читалац наиђе на придев србски написан у облику српски, прво што му падне на памет је да се ради о грешци аутора. „Не знају за једначење сугласника по звучности“ је прво што се помисли, или „Ови нису чули за Вука“. Али да ли је баш тако?









србски буквар 1856

србски буквар 1856СрБски буквар 1856

Облик србски, углавном користе људи који су упознати са тим правилом, те намерно скрећу пажњу на њега. А многи се изненаде када чују да је и сам Вук Караџић користио облик са словом б, србски.
Не само што је први Вуков речник штампан као србски речник, него и сам Вук о овом питању кореспондира са Владиком Лукијаном Мушицким. У свом писму он наводи: „У рјечнику ће србском бити описани готово сви обичаји србски“. На овај део Мушицки одговара: „…србски, Србкиња мора остати… и Немци кажу Хабсбург а не Хапсбург, и ми кажемо Љубко а не Љупко… Да знам да ћете печатити Српски а не Србски, расписивао бих на све стране, и викао из петиних жила да вам не дају ни крајцаре“.
Многи који критикују нису прочитали буквар до краја, а никада нису чули за СрБски буквар



Шабчанин, Србкиња, Његош. Србске новине, Србски речник…

Са оваквим ставом би се сложио и наш познати песник Павле Поповић ШаБчанин, и песникиња Милица Стојадиновић СрБкиња. У то време је наша највећа песникиња била на врхунцу славе, а свом имену је сама додала наставак СрБкиња. Вук је са њом био у врло добрим односима, и није забележено да је он, или било ко други, приговарао како једна од најпознатијих поета у ондашњој Европи не зна да се потпише.
србске новине
србске новинеТу су и „Новине Србске“ прве србске новине штампане у Кнежевини Србији.
Његош је такође писао србски а не српски.
Дакле, облик србски је доминирао у другој половини 19. века, а у првој половини сербски или сјербски.

Свети Сава је први архиепископ СРБСКИ.
Тако стоји написно у Дечанима!


Како је правилно, србски или српски ?

Стандардизацијом језика „Матица Српска“ усвојила је облик српски. Тако да је сада српски стандардно, али је србски коренито.
Данашњи лингвисти, међутим, наводе разумљиве аргументе у одбрану облика са словом Б.
Тако проф др Љубомир Грујић каже: „Погледајмо пример са изведеницама од речи ГРБ. Придев од њега је грБски, а не грПски. Зашто ту није примењено правило о једначењу по звучности, поготово што је ГРБ властита именица? Друго правило каже када је властита именица корен изведене речи, онда се она задржава у оригиналном облику. Не мења се у изведеној речи, као што су Србкиња, Србство, србски изведене речи од властите именице СРБ“.



Како и зашто смо ми Срби променили име сопсвеном језику?

Опет се враћамо на Вука, и његову реформу. Опште је познато да је Вук живео и радио у Бечу. У то време је Турска империја била већ у стању распада. Неколико деценија касније се коначно и распала, а за превласт на Балкану су се борила два царства, Аустроугарско и Руско. Балкан је тада био у геополотичком погледу најбитнија тачка у свету. Сила која контролише Балкан, контролисала би и коридор Исток-Запад. То ривалство  Русије и Аустроугарске, око контроле Балкана, довело је и до Првог светског рата, у коме су нестала оба царства.
Срби су тада били најбројнији и најснажнији народ на Балкану. А као словени, и то православни словени, били су врло блиски Русима. Беч је ту везу покушавао максимално да ублажи, па је финансирао и Вукову реформу, која је у тадашњој Србији, Црној Гори, као и Војводству Србији дочекана на нож.
Између осталог дошло је и до иницијативе да се „срБски“ мења у „срПски“, јер немци нису могли друкчије да изговоре. О свему овоме много детаљније пише Милослав Самарџић у својој књизи „Тајне Вукове Реформе“. Ови примери говоре о страном утицају и да се своди на одрођавање Срба од православних словенских народа.




србска слободаМожда најочигледнији доказ је офанзива на ћирилицу, која се немилосрдно прогони из Србије. Није страшно што Срби пишу српским а не србским језиком, ако знају шта пишу тим језиком. Какве и чије симболе и у какве сврхе користе. Али страшно је ако тога нису свесни, па им се сутра деси да се ћирилица потпуно укине, а везе са нашим коренима потпуно затру. У том случају неће бити изненађење да за пола века или век, на Балкану живи мало племе Српа, унијата, који пишу Гајевом латиницом и своје корене траже у Загребу, Бечу, Ватикану.

У питању је „мека окупација“ која траје предуго

Мала дигресија, сви словени кажу тисућа, само ми Срби кажемо хиљада. Како то није запало за око свима који се буне када наиђу на чувара језика који пише срБски? Да ли је то аутошовинизам, или примитивно вређање саговорника када остане без аргумената, остаје за неки други чланак да обрадимо.
Као што је на почетку речено језик се мења, и како користи већина (50%) то постаје стандард.
Дакле то што пишемо срБски је одбрамбени механизам у циљу очувања нашег језика и културе, али и повезаности са другим словенским народима. Све што глобалисти и светски моћници желе да униште, културу, традицију, веру, националност,  породицу, ми морамо да бранимо. Могу нас етикатерити као националисте, клеро фашисте, није нам битно њихово мишљење, они су на „браво комшије“ нивоу свести.
Ми ћемо поносно бранити све што је СРБСКО.

izvor:http://srbskenovine.com

уторак, 26. фебруар 2019.

Da li je najstarija civilizacija potekla u dolinama Dunava a ne u Mesopotamiji kako se ranije mislilo?



Verovali smo da je Mesopotamija „kolevka civilizacije“ zato što je tamo pronađen najstariji dokaz pisanog jezika.

Međutim, arheolozi su otkrili da tabla Dispilio iz Grčke datira iz vremena 5260 godina pre nove ere, a u dolini reke Dunav pronađene su table koje sadrže pisane tragove, koje potiču 5500 godina pre nove ere. Arheolozi još uvek nisu složni oko toga da li su simboli na dunavskim tablama ukrasi ili tragovi pisanog jezika, ali ako se ispostavi da ipak jeste jezik, to će značiti da je najstarija civilizacija potekla u dolinama Dunava, a ne u Mesopotamiji, kako se ranije mislilo.




Simboli na dunavskim tablama nazivaju se i Vinča simboli
Simboli na dunavskim tablama nazivaju se i Vinča simboli

Činilo se da znamo sve o civilizaciji iz doline Dunava, pa smo verovali da je jezik potekao u Mesopotamiji. Takođe, smatralo se da su se najranije forme pisane komunikacije pojavile istovremeno, ali nezavisno jedna od druge, u Mesopotamiji i Egiptu, oko 3500 godina pre nove ere. Prvo pismo stvorili su Sumerci i bilo je jako prosto, u vidu jednostavnih slika koje su predstavljale životinje. Ono se pretvorilo u klinasto pismo, koje je označavalo apstraktne koncepte kao i jednostavne imenice.



Kupoprodajni ugovor pisan klinastim pismom na glinenoj pločici iz Sumera, oko 2600 pr. n. e. Luvr, Pariz
Kupoprodajni ugovor pisan klinastim pismom na glinenoj pločici iz Sumera, oko 2600 pr. n. e. Luvr, Pariz



Arheolog Džordž Hurmoziadis je 2004. godine objavio vest da je pronašao najraniji dokaz pisanog jezika na tabli blizu sela Dispilio u Grčkoj. Drvena tabla iz Dispilia datirala je 5260 godina pre nove ere i bila je delimično oštećena prilikom iskopavanja.







Tabla iz Dispilia
Tabla iz Dispilia



Ono što znamo o Dunavskoj civilizaciji jeste da su ljudi sa balkanskih brda imali razvijenu tehnologiju, umetnost i trgovinu. I sve to mnogo pre nego što su to imale Mesopotamija, Grčka pa čak i Rim. Dok je ostatak Evrope bio zamrznut u kamenom dobu, ljudi sa Dunava su znali kako da pronađu bakar, da dizajniraju grnčariju i figure, prave nameštaj i kuće na dva sprata kao i da prave ukrase i nakit koje su po smrti stavljali u grob preminulog. Oni su izmislili i točak.


Jedini element koji nedostaje da bismo ih proglasili civilizacijom jeste dokaz pisanog jezika, a sada ga možda i imamo.


Smatra se da dunavske table datiraju iz 5500 godina pre nove ere. Prema nemačkom lingvisti Haraldu Harmanu, one sadrže vinčanske simbole što je verovatno forma jezika koja još nije dešifrovana. Ako se ispostavi da je ovo zaista jezik, ljudi Dunavske doline mogli bi biti najstarija civilizacija. Međutim, zagovornici Mesopotamske civilizacije insistiraju da su ovi simboli samo ukrasi, jer se nalaze na grnčariji i drugim predmetima. Neki čak spekulišu da su oni kopirali simbole civilizacije sa Mesopotamije.
Harman ipak smatra da mnogi naučnici ne mogu da se pomire sa činjenicom da dugo prihvaćena teorija o prvoj civilizaciji može biti dovedena pod znak pitanja.

Ana Vuletić
nationalgeographic.rs

OTKRIĆE VEKA: Srpski narod spada u NAJSTARIJE indoevropske narode! – VIDEO




Miodrag Milanović, autor emisije Autohtonisti u produkciji HelmCast, tvrdi da se najstariji poznati srpski grad nalazi na iranskoj visiji Laristan u centralnoj Aziji.

Emisija „Autohtonisti“ se bavi srpskom autohtonističkom školom čiji su predstavnici: Miloš Milojević, Olga Luković-Pjanović, Radivoje Pešić, Momir Jović, Svetislav Bilbija, Miodrag Milanović, mr Slaviša Miljković, Miloš Grozdanović, Slobodan Jarčević, Radovan Damjanović, Dragoljub Antić, Aleksandar Petrović i mnogi drugi.



Milanović kaže da se najstariji poznati srpski grad zvao Srb odnosno Tepe Saraban (Tvrđava Saraban). A da su tu teritoriju rimljani nazvali Laristan jer su tu našli ista kućna božanstva Lare koja su opredhodno videli i na Balkanu.

Milanović je rekao da je Srb naseljen 7000 godina p.n.e. na istoimenom brdu. On je ispričao da je taj lokalitet optkriven tek 1959. godine i da je istraživan punih 50 godina.

Milanović tvrdi da je ovim arheološkim otrkićem potvrđeno da srpski narod spada u najstarije indoevropske narode.


Vestinet 

EMISIJA KOJA ĆE VAS ŠOKIRATI: Ovo je dokaz da engleski vodi poreklo od srpskog jezika (VIDEO)


Dejan Đuričić (Foto: Pixabay/Jutjub/Pravda)

Dejan Đuričić autor je knjige "Dream-Dremati" kojom dokazuje da engleski jezik u osnovi vodi poreklo od srpskog jezika, odnosno da imaju istu osnovu.

Đuričić je sakupio više od 6000 reči engleskog i srpskog jezika koje imaju isti koren. 


U emisiji “Srbija global”, Đurić je naveo niz primera koji će vas šokirati. On je ukazao da iako nekad ne deluje da su engleski i srpski isti, često je ključ arhaični način govora ili način pisanja koji ukaže na poreklo reči.


Da bi demonstrirao svoje tvrdnje on čak i piše pesme koje zvuče isto na srpskom i na engleskom.

Dremanje, vera, stena, čeljad, trava, ledina, batina, bes, čalčkati – samo su neke od više hiljada srpskih reči koja postoji i u engleskom jeziku.





Pravda

Вук С. Караџић-РЕФОРМАТОР ИЛИ ИЗДАЈНИК?




вук-караџић-640x367РЕФОРМАТОР ИЛИ ИЗДАЈНИК?

Прошле недеље у парохијском дому храма Св. Саве одржана је промоција књиге ПОЉСКИ МАСАКР, аутора Горана Полетана и Урсуле Котновски која говори о томе да је српски језик корен свих словенских језика. Тема је била изузетно занимљива па се чак у једном тренутку претворила у трибину. Учешће у разговору су узели професори лингвисти који су седели у публици и тако нам донели врло занимљиве детаље о словенским језицима и њиховој трансформацији. Аутор књиге је пажљиво пратио дискусију колега, укључивао се и одговарао на питања публике.


У једном тренутку једна времешна дама замолила је аутора књиге да присутнима прочита посланицу о српском језику Стефана Немање присутној публици а он је то оберучке прихватио. Међутим времешна дама пре почетка читања је указала да је највећи издајник српског језика био Вук Караџић, који је уништио српски језик којим смо говорили вековима. На моје чуђење нико од присутних лингвиста, историчара, академика па и сам аутор књиге, нису јој то оспоравали. Нису ћутали из куртоазије или личног васпитања. Напротив са симпатијама су је слушали климајући главама у знак слагања с њеном тврдњом. И то је више него довољно да размислимо о могућнсоти да ли је Вук Караџић као историјска личност радио против Срба.
Да ли је наш велики реформатор стварно био издајник? Покушаћу да сагледам из неутралног угла држећи се чињеница и логике.
Српски професор лингвиста који је узео учешћа у дискусији изнео је важан податак да су Хрвати спалили три милиона књига написаних на ћирилици. Уништавање живог језика се започиње уништавањем његових књига. Ако су Хрвати за 25 година спалили три милиона ћириличних књига, колико су спалили Вукови реформатори Српскословенских књига за 200 година? Исти принцип је важио и онда, као данас у Хрватској. Да ли се ради о континуитету уништавања српског језика, културе и историјске баштине? Шта ту смрди, када на промоцији књиге једног лингвисте, нико од интелектуалаца није устао у одбрану Вука Караџића? Сумња се све више буди. Ми критиковање својих великана избегавамо, да се не би замерили већини која слепо верује историји. Чак иако је већина заглупљена ми нећемо да штрчимо из јата. Такав смо народ. На сву срећу, увек иштрчи понека радознала црна гуска да провири и покуша да се спаси магле. Црну гуску, беле одмах разапну а кад виде да се она сунча, после и беле крену за њом. Тако је код нас у науци, политици, култури итд.. .


Заједнички црквени језик и заједничка азбука у Бугара, Срба и Руса омогућили су лако прелажење књижевних и учених дела из једне средине у другу, тако да се у знатној мери може говорити о заједничкој књижевности. Током времена језици тих народа развијали су се дивергентно, али је језик богослужења и књижевности остајао у основи исти. Додуше, појавиле су се и у њему извесне разлике и у изговору, као у средњевековном латинском у западноевропским земљама, али су се код Словена те разлике одразиле и у писању. Замена извесних вокала другима у живом говору била је праћена одговарајућом заменом словних знакова. Будући да саме гласовне промене нису биле свуда једнаке то је створило неколико тзв. редакција црквенословенског ( сада више не старословенског) језика – руску, бугарску, српску. Тим интервенцијама малог домета није оштећена узајамна разумљивост текстова нити је умањена огромна предност пространог културног тржишта. – Павле Ивић
Васпостављајући импровизацију као лингвистички (и дан данас се провуковски лингвисти гложе међу собом), форсирајући један сиромашан идиом, Вук не само да је упропастио језик него је будуће нараштаје лишио историјског континуитета. Све оно што се писало до Вука, строго узев, део је једне насилно завршене историје са којом ми, услед језичке провалије, готово да немамо ништа. У последњој анализи, наша стварна историја нема више од 150 година. Иза тога је простор једног другог језика, језика који нам је стран као руски или чешки, свеједно. Јер се континуитет историјског смисла једног народа не преноси крвљу, него језиком. -Светислав Басара
Два врсна интелектуалца, којима се не може оспорити квалитет личног мишљења и језичка стручност, дали су два конзистентна одговора на моје истраживање о могућој Вуковој издаји. Први лингвиста, академик Павле Ивић потврђује да је заједнички језик Срба, Бугара и Руса био у оптицају до Вукове реформе. Тиме указује на Вукову фисију српског језика, од којег су касније настали међусобно неразумљиви и деформисани језици двадесетог века.
Други је писац Светислав Басара, један од малобројних господара Вукосрпског језика, који дефинише суштину Вукове дезинтеграције и импровизације, дајући можда најбољи одговор на моје сумњичаво истраживање. Басарину тужилачку аргументацију нити један суд на свету не може оспорити. Он је реконструисао Вукову улогу, изложио кривична дела и последице по цео српски народ у само неколико реченица. Не постоји сажетија оптужница за тако велико кривично дело. Можда ми је сад јасније зашто су, на промоцији књиге ПОЉСКИ МАСАКР Горана Полетана и Урсуле Котновски, акдемици, лингвисти, интелектуалци, прећутно подржавали оптужбу времешне даме.




Милован ВидаковићМилован Видаковић
Где се крију мотиви Вуковог злочина? Копајући по његовом животу, са лакоћом се може формирати његов карактер а на основу писама које је оставио за собом. Цео карактер може стати у две речи: удворичко-просјачки; Кад год је могао, писмима се удварао властели не би ли се огребао за паре. Успут је био и алкохоличар. Његова највећа изречена мудрост је: Луди бој бију, а мудри вино пију!Да је био мудрији од Милоша Обреновића није, Милош га је финансирао у Бечу. Милош је бој био а Вук је његовим парама вино пио у Бечу. То не значи да је мудар него да је алкохоличар. Порочан човек у туђој држави, делимично писмен, лак је плен за манипулисање. Аустријски језуити су малог хендикепираног Вука Караџића убацили у машину која ће од њега створити реформатора а нас оставити без свега. Када кажем језуити, мислим на све оне који су се бавили словенством у 19. веку. Језуити су главни креатори нових словенских језика. Главни касапи српскословенског језика су били језуити Људевит Гај, Јосип Добровски и Јернеј Копитар. Вук је ту био само статиста.
У Српском речнику из 1818. Вук је испревртао руски, грађански тип ћирилице.
Избацио је сва слова и лигатуре које су битне и унео шест слова која не познаје руска ћирилица. Тиме је поцепао изворни српски језик на дијалект који је био неразумљив српском народу. Уз помоћ новина у којима је писао, удаљавао је народ од српског језика. Убацио је слова ј, љ, њ, ћ, ђ, џ. Слово ј је унео из латинице, слова њ и љ су графички упрошћенија решења Саве Мркаља, ћ је унето из старих рукописа, ђ је графичко решење Лукијана Мушицког, док је слово џ настало графичком прерадом слова ц, мада се оно и раније јављало у румунским ћирилским списима. Румуни су 1863. прешли са ћирилице на латиницу, тако да су и они страдали у сличној манипулацији. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа. Де факто, он јесте један од криваца за покатоличавање српског народа, несвестан своје реформе и улоге у целом пројекту. Основ превођења словена у католицизам је латиница. Она је преовладала код Срба католичке вероисповести, као и код других католика Словена: Лужичких Срба, Пољака, Чеха, Словака, Словенаца, Хрвата, Црногораца.




ПРОТИВНИЦИ ВУКОВИХ РЕФОРМИ

Црква је била највећи противник Вукове реформе. Због тога је велике проблеме имао и са својим путним исправама. Вук, пише жалопојку шефу Копитару: „Што се тиче пасоша, ја сам прави мученик на све стране. Ја знам и сам да би најбоље било, у оваквим опстојатељствима да узмем руски пасош, али како ће ми Руси дати пасош кад је Митрополитова партија по Петерсбургу, као и по свом народу српском у овом царству, разгласила да је двор аустријски мене преко Вас поткупио да Србе унијатим и шокчим. “Овим писмом Вук потврђује свој издајнички статус у српској цркви и друштву. Он не ради ништа да би отклонио неправедне оптужбе, већ се жали претпостављеном да му је отежан рад у свим земљама јер је откривена његова делатност.
Шта се десило да црква напрасно прихвати Вуков реформисани језик? Сам Вук нам је у списима оставио објашњење. У својој оптужби да се виша класа одвојила од народа Вук наводи “.. . српски патријарх (Илија Јосиф Рајачић) купује салаш за свог синовца Шандора, мајора у аустријској војсци!“ Од цара Фердинанда В, Јосиф Рајачић је одликован титулом „тајног саветника“. Лако је прихватио језуитско-аустријску реформу у српском језику. Ко су од писменијих људи били учесници у рату за српски језик?
Лукијан Мушицки , Милован Видаковић  и Јован Хаџић  су били главни противници Вуковим реформама. Сви они су били образовани угледни људи, озбиљни књижевници и браниоци изворног српског језика. Њихове полемике с Вуком преко новина, садржавале су све оно што су остали Срби мислили. Међутим јак утицај бечког двора на вишу класу у Србији, преко Јернеја Копитара и Вука Караџића је превагнуо у корист језичке реформе.




Јован ХаџићЈован Хаџић
Јован Хаџић оснивач Матице српске је био један од најистакнутијих противника Вукове реформе језика. Хаџић издаје своју књижицу „Ситнице језикословне“. Тада је Вук кренуо у јавни обрачун са Јованом Хаџићем. Вук и његове присталице су сматрали да Хаџић није компетентан да говори о језику и да језик којим је писао није могао служити као узор. Тај сукоб је постојао све до 1847. године када је Вук успео у својој замисли да народни језик постане књижевни. Интервенцијом Ђуре Даничића (1825-1882), који је у свом делу „Рат за српски језик и правопис“ дао аргументе против писања старом азбуком и правописом завршио се сукоб Вука Караџића и Јована Хаџића. Ово Даничићево дело било је од пресудне важности за пораз Јована Хаџића. Ђура Даничић је своје најзначајније дело, Рјечник хрватскога или српскога језика у издању Југословенске академије науке и уметности, започео писати реформисаном латиницом чији су знакови у потпуности одговарали ћириличким и делимично правилу „једно слово за један глас“. Ђура се својски трудио да заборави српску ћирилицу. Нормално, и он је зависио од Беча.

Иако су Јован Хаџић и остали поражени, борба против Вукове реформе је и даље трајала. Писци су користили старо српско писмо и правопис, док су млади српски интелектуалци користили Вуков (Аустријски) реформисани правопис. Ништа ново, данашњи српски интелектуалци су на страни енглеског језика, па тако не можете прочитати натпис на ћирилици нигде у Београду. Као и Вук Ђура Даничић је тотално зависио од Беча. Његово школовање егзистенцију све је покривао Беч и делом Михајло Обреновић. Обзиром да је владавина Обреновића такође зависила од Беча може се рећи да је Ђура Даничић Бечки кадар у животу Србије. Стога је морао да подржи Вуков реформисани језик који је такође био плаћен аустријским парама. Када је Вук Караџић дошао у Беч, након Првог српског устанка 1813. , написао је књигу о пропасти тог устанка. Вук је стално мољакао све које је познавао за паре и просјачио. Просјачког менталитета, молио је Јернеја Копитара да му је објави књигу. Јернеј то није одмах учинио али је заврбовао Вука Караџића, па му је већ наредне године објавио књигу. Јернеј је свако поподне проводио са Вуком, учећи га како треба да реформише српски језик. Словенац Јернеј Копитар, Вуков ментор, као редактор словенске рубрике у Wиенер аллгемеине Зеитунг-у позвао је Вука Караџића „к рецензирању словенских књига“. Вук се нудио да служи Бечу и Копитар, као цензор словенских књига у бечкој библиотеци, ту шансу није испустио. Суштина Јернејевог деловања може се спознати у следећем догађају. Цодеx Супраслиенсис је црквенословенски ћирилични спис из 10. века који је пољак Михаљ Бобровски(Мицхаł Боброwски) 1838, послао Копитару на превођење. О важности тог списа у православном свету не треба говорити. Јернеј је кодекс превео а део кодекса сакрио и никад га није вратио Михаљу Бобровском у Пољску. Зашто је то урадио, то нико не зна. Неки га правдају да је умро па није стигао али Јернеј је умро шест година касније. Изгледа да је прави Јернејев посао био да губи важна старословенска документа. Ко зна колико је важних ћириличних докумената изгубио?Улога Јернеја Копитара у стварању транснационалне мреже славистичара и Јосипа Добровског чешког језуите „оца славистике“ у цепању српско-словенског језика широм европе још није детаљно истражена. Књига ПОЉСКИ МАСАКР Горана Полетана и Урсуле Котновски голица површину закопане тајне али нема довољно храбрости да истраживачки продре дубље и открије ко, кад и зашто је исцепао српскословенски језик? Ако би се неко озбиљно бавио овим питањима, нарушио би званичну историју, етнологију, археологију, лингвистику и светска наука би пала у воду. Удавила би се у сопственој лажи.



СУНЦЕ ЈЕ ЖИВОТ


Лукијан МушицкиЛукијан Мушицки
Намеће се закључак да је све систематски рађено како би се расцепао словенски корпус у европи. Почетком у 18. и завршетком у 19. веку, католичка црква преко језуита, бечког двора и српских плаћеника, извршила је реформу не само у србији већ у свим словенским земљама. Откривање овакве истине поражавајуће би деловао на све нас који смо словенског порекла и зато се то не истражује. Само сазнање, лишило би нас међусобног истребљивања а изазвало опасност за оне који владају нама. Уједињењем свих словенских народа, враћањем језика, историје променила би се демографска структура на тлу европе. Пример Срба, Бугара и Руса издељених на три стране у геополитичком рату а некада једно тело један народ. Срби, Хрвати, Бошњаци, Црногорци, Македонци, Словенци, Албанци, некада један народ (Илири до 19. века) а сада нације испуњене међусобном мржњом. Украјинци против Руса. Семе мржње као и украден језик, гура народ у нову нацију. Никад срби муслимани из босне не би прихватили да буду бошњаци да није било рата у босни. Мржња их је отерала у нову нацију.

Схватањем да су нам прабабе сестре, да су словенске нације и језици измишљени, опет постајемо опасност за целу европу. Као што смо то већ некада били у прошлости када су српски освајачи газили Римом. Сви они који не верују чињеницама већ фалсификованој историји нека се запитају следеће: Зашто словенски народи у европи држе најквалитетнију земљу, воду и рудна богатства? Зашто ове минорне европске нације са фалсификованом историјом живе у пустињама, мочварним и залеђеним пределима, острвима европе ако су оне владале европом? Зашто желе наша богатства?Да ли је то само жеља за богатством или да се преселе на бољу територију? Зашто они не живе у најбогатијим деловима европе већ Словени? Што народ каже: „Бог нам све дао“. Питањима ћете доћи до неког закључка;
Рат у Југославији никад не би започео да смо на време изашли из реформаторске магле. Рат у Укајини је последњи покушај да се уништи словенска империја и да јој се отму ресурси. Нисам стигао да истражим Украјинске реформаторе али видим да се реформе и код њих одвијају по истој шеми као и у Југославији. Можда ћемо ми у Србији боље проћи ако седимо у магли и дивимо се Вуку реформатору? Онда је боље да не копамо по српскословенском језику. Ми искрено верујемо званичној науци иако је она у служби лажи и преваре. Видимо да Чеси, Пољаци, Украјинци, Румуни и други болују од исте болести. Његош негде рече да је једним језиком причао од Цетиња до Москве. Где нестаде тај језик у два века?Откуд толике границе на Балкану? Ако би продужено размишљали о свему овоме, тада Вукова улога не би била реформаторска већ издајничка, како га српска црква тога времена назива. Сад су ми јасније оптужбе времешне даме и осмеси српских интелектуалаца на промоцији књиге. Да ли Србија сме себи дозволити независно истраживање у времену када и сама одумире?Вероватно не али постоји решење. Индивидуално истраживање нико не може спречити па лингвисти историчари и остали слободно изволите. Имате две опције, да седите у магли или кренете за црном гуском на сунце. Мудри кажу сунце је живот!