среда, 25. септембар 2019.

STRAHOVALI OD SRBA, PA STVORILI VEŠTAČKU ALBANSKU NACIJU: Istoričar otkrio ko je najstariji NAROD na Balkanu!

STRAHOVALI OD SRBA, PA STVORILI VEŠTAČKU ALBANSKU NACIJU: Istoričar otkrio ko je najstariji NAROD na Balkanu!


Austrougarska je najviše strahovala od toga da bi Srbija mogla da ujedini sve Južne Slovene i da će to značiti kraj austrougarskog carstva


Tribina “Genetičko poreklo Srba i drugih evropskih naroda” održana je u četvrtak, 18. oktobra, u klubu “Tribina mladih” Kulturnog centra Novog Sada i pobudila je veliku pažnju Novosađana. O ovoj temi govorili su: Željko Injac, glavni urednik sajta “Vidovdan”, i Goran Šarić, katolički teolog i istoričar.
Otvarajući tribinu, Željko Injac je kazao da tema o genetskom poreklu evropskih naroda, uključujući i Srbe, izaziva veliko interesovanje u poslednje vreme na ovim prostorima i, uopšte, kod slovenskih naroda.
– U prošlosti je dominirala uglavnom nemačka istorijska škola koja je na Slovene “gledala kao na nekakve Indijance”. Kako nauka napreduje, genetika dosta pomaže da neke činjenice, koje su do sada bile sakrivene, najzad izađu na videlo – istakao je Injac.
Šarić je predavanje započeo konstatacijom da je poslednjih 200 godina na Balkanu britanska politika nepogrešivo uvek radila protiv naših interesa.
– Turska, koju su tada zvali “bolesnikom sa Bosfora”, održavana je “na aparatima” samo da Srbija ne bi dobila svoju državu. Zašto? Zato da bi se Rusiji zaprečio izlaz na Jadran. Velika Britanija imala je politiku “Balans of the power” i nikada nije htela da dozvoli da neka država, pa bila to Francuska ili Nemačka ili Rusija, postane toliko jaka da ugrozi njene interese – smatra Šarić.

 Tokom celog 19. veka postojao je prećutni dogovor između Britanije i Austrougarske koji se ogledao u tome da je Austrougarska uvek stajala na stranu britanske kolonijalne politike drugde u svetu, a Britanija je, zauzvrat, podržavala habzburšku politiku na Balkanu.
– Možda i poslednja velika pobeda austrougarske diplomatije bilo je stvaranje albanske nacije od heterogenih plemena koja se nisu međusobno razumela, imala su četiri veroispovesti i različite jezike. Takvu jednu “masu”, koja je bila lojalna svakom okupatoru, oni su pretvorili u naciju samo zato da Srbija ne bi izašla na more – naveo je Šarić.


Kada je srpska vojska oslobodila Skadar, Drač i Valonu i kada je dočekana kao oslobodilačka, Britanija i Austrougarska usmeravale su Srbiju na Bugarsku i zabranjivale joj da “gleda preko Drine”. Austrougarska je najviše strahovala od toga da bi Srbija mogla da ujedini sve Južne Slovene i da će to značiti kraj austrougarskog carstva.
– Bili su u pravu, to se i desilo 1918. godine – konstatovao je Šarić, a zatim prešao na temu “autohtoni” iz ugla autoriteta iz susednih zemalja.
Naveo je da akademik Franjo Šanjek, teolog i istoričar koji je doktorirao na Sorboni, piše da su Hrvati na Balkanu od kamenog doba, a prof. dr Bisera Solić Buskailo, najveći bošnjački autoritet za jezike, tvrdi da su i Bošnjaci autohtoni. Muftija Zukorlić u svojoj knjizi “Drevna Bosna” ističe da su Sandžaklije i Bošnjaci autohtoni, kao što tvrdi i za Albance.
– Proizlazi da su svi autohtoni osim Srba, što je, naravno, netačno – kaže istoričar.
Šarić je kazao da nije istinita tvrdnja da su Srbi bili pod Turcima 500 godina. Podsetio je da je poslednji srpski car Jovan Nenad ubijen u zasedi 1527. godine. Srbi su potpali pod Turke tek 1545, a od tada pa do Karađorđevog ustanka prošlo je 300 godina.Nijedan metar Srbije nije bio 500 godina pod Turcima.
Šarić je u nastavku tribine rekao da nijedan autor iz perioda petog, šestog i sedmog veka ne spominje doseljavanje Slovena.
– Najveći arheolog sa ovih prostora, pokojni prof. dr Đorđe Janković, ostao je bez profesorskog zvanja na fakultetu jer je otkrio da su Sloveni živeli na Balkanu i u vreme Rima. Najstarija kultura stvorena na Dunavu – najstariji je Lepenski vir, zatim slede Starčevo, pa vinčanska i sopotska kultura – zaključio je Šarić.
(Espreso.rs/dnevno.rs)

уторак, 24. септембар 2019.

(VIDEO) Tesla davao pare četnicima, za sahranu mu svirali pesmu „Tamo daleko“…


Povela se, ponovo velika rasprava o poreklu slavnog naučnika Nikole Tesle, a rafalna paljba ponovo odjekuje na relaciji Zagreb – Beograd!
I dok Hrvati svojataju Teslu i predstavljaju ga kao njihovog građanina, Srbi s druge strane ističu njegovo srpsko poreklo, kao i činjenicu da mu je otac pravoslavni sveštenik, a majka iz svešteničke porodice.
Najnoviji dokaz srpske opredeljenosti Nikole Tesle jeste dokument, tačnije zahvalnicu koju je „Udruženje četnika“ dodelilo svom „darodavcu“ iz Smiljana.
Ovo udruženje koje su osnovali proslavljeni srpski junaci major Vojislav Tankosić, Dragutin Dimitrijević Apis i drugi istaknuti četnici, svom darodavcu, a zbog svestrane pomoći 1938. godine uručilo je priznanje Nikoli Tesli.
Odavno je poznato da je Nikola Tesla bio veliki patriota, a to najbolje dokazuje i  njegova želja da mu se na sahrani svira pesma: „Tamo daleko“.
Srpsku pesmu koja je naučnika podsećala na daleku domovinu odsvirao je njegov veliki prijatelj, violinista Zlatko Balaković u pratnji hora „Slovan“.
Pogledajte kao je to bilo:


Пронађена изгубљена карика између Лепенског вира, Винче и каснијих цивилизација

Ово откриће ће натерати историчаре да преправљају књиге, јер је реч о граду бронзаног или бакарног доба, који је изгубљена карика између Лепенског вира, Винче и каснијих цивилизација.



Археолози са Виминацијума ископали су у среду на локалитету “под Клепечком” фигурину женског божанства стару око 4.000 година. Реч је о близнакињи идола који се налази у свим светским историјама уметности.

Проналазак је изазвао усхићење научника, јер је од “Кличевачког идола” – прве фигуре богиње мистериозне културе из српског Подунавља, остала само фотографија.


Славна фигурина, која је пронађена 1881. у селу Кличевцу и изазвала светску сензацију, нестала је у аустријском бомбардовању београдског Народног музеја у Првом светском рату.
– Проналазак готово идентичног идола је право ускрснуће богиње која је између осталог и симбол града Пожаревца – задовољно каже археолог Илија Данковић из Археолошког института САНУ. Он је са колегама Сашом Реџићем и Младеном Јовичићем открио оставу са 25 фигура и посуда крај гробнице из другог миленијума пре наше ере. – Кличевачки идол је био сензација и сматрало се да је јединствен, па је његов нестанак сматран ненадокнадивим губитком. Сад се десило чудо, јер не само да смо нашли готово идентичан Клепечки идол, већ и праву ризницу мистериозног насеља.
Керамичке посуде и идоли нађени на локалитету Клепечка израђени су од црне керамике богато украшене белом глином, каква се јавља тек 1.000 година касније на јонским острвима.


– Реч је о веома развијеној култури која је имала и уметнике и технологе који су умели да изведу посуде танких зидова али велике чврстоће. Боја се није променила ни после четири миленијума, што значи да су познавали и тајне пигмената. Позвали смо у помоћ врхунске стручњаке разних специјалности, да заједно одгонетнемо каква је то култура била.
Директор археолошког парка Виминацијум, проф др Миомир Кораћ, додаје да равница између брда Носак, где је летос откривено гробље мамута, и остатака римске престонице Горње Мезије крије још један град из другог миленијума пре наше ере.
– Копали смо канал да исушимо језеро које је направила киша на налазишту и открили да је 2.000 година пре нове ере овде било насеље које се простирало хектарима – каже проф др Кораћ. – Ово откриће ће натерати историчаре да преправљају књиге, јер је реч о граду бронзаног или бакарног доба, који је изгубљена карика између Лепенског вира, Винче и каснијих цивилизација.


Археолози наглашавају да је гроб са древним фигурама идола откривен на истом посвећеном тлу где су сахрањивани Келти, Римљани и Срби све до 19. века.
– Ово је доказ наше тезе о континуитету живота на овом простору, од преисторије до данас – каже Кораћ. – Ово је простор на коме живот непрестано буја, само се цивилизације преливају и трансформишу из једне у другу, али чувају добар генетски код.
Кличевачки идол, Виминацијум
Сличност две фигурине
Кличевачки идол
Кличевачки идол представља фигуру паганског божанства из бронзаног доба, израђену од црне глине, пронађену у селу Кличевац 1881. године. Представља женску фигуру, највероватније богињу плодности. Израђена је од иловаче, висине 34 цм и ширине 17 цм.
Фигура припада Дубовачко-жутобрдској културној групи, која обухвата период од 1500.–1000. п. н. е. и то, највероватније, другој половини наведеног раздобља. Пронађен је у гробу, поред урне са пепелом покојника, заједно са осталим даровима за покојника по тадашњим обичајима. Слични примерци, су касније нађени у околини Вршца и у Банатском подунављу. 
Оригинални примерак је уништен током аустријског бомбардовања Београда у време Првог светсог рата, када је разорена зграда Народног музеја у Београду у којој је био чуван. Симбол кличевачког идола налази се на грбу града Пожаревца.

НАЈСТАРИЈИ ПОМЕНИ СРБА на античким картама Балканског полуострва

О проблему најранијих помена Срба на Балканском полуострву као и о њиховом наводном досељавању на просторе око Дунава у VI столећу, било је много говора и различитих интерпретација које најчешће нису кореспондирале са историјским подацима. Задатак овог рада је да покуша да утврди најраније помене Срба на просторима Балканског полуострва у ужем смислу










Најпре треба нагласити чињеницу коју наводи Константин Јиречек да се етноним Словен среће на просторима Балкана тек у VI столећу[1]. Он чак наглашава за име Словен да “то име, за тај народ, није било у употреби пре VI века. А до VI века под тим именом (Словени) код суседа на западу и на југу свуда је познато.“[2] Кога онда антички писци, а са њима и картографи, идентификују на простору Балкана? Који су то народи које ће генерално касније прозвати Словенима? Јиречек на ова питања даје делимично одговор тврдећи да су “Словени раније били познати као Венеди, Винди, Анти и Скити“[3]
Мавро Орбини наводи да се “из Скандинавије, око 1460. пре Христа, Словени исељавају и шире по бескрајној Сарматији, појављујући се под различитим именима – Венеди, Словени, Анти, Верли (Ерули), Алани (Масагети), Хири, Скири, Сирби, Даке…“ док на Балкану међу Словене, које сам у свом делу јасно идентификује искључиво као Србе, убраја и Илире, Трачане, Споре, Росолане, Рашане.[4] На истом делу Орбини идентификује као Србе Енете, Трачане, Ските, Дарданце, Венде, Анте и Споре.[5]
Навешћемо само неке од познатијих картографа из периода I – IV столећа који су у својим радовима оставили податке о распростирању Срба широм како Балканског полуострва, тако и тада познатог насељеног света.


​ПЛИНИЈЕ СТАРИЈИ
Плиније Старији (1.столеће после Христа ) сачувао је многе топониме везане за Србе и њихова насеља. Тако он на Балканском полуострву проналази место Сербинум[6] (Serbbinum) у Панонији, Вендум (Vendum) на горњој Драви као и Серретес (Serretes) и Осерриатес (Oserriates) на Сави. Томо Маретић поводом Плинијевих Венета око Висле каже да је “сасвим сигурно да Плинијеви Венеди значе само један огранак славенског народа“.[7]
Поред локализације Венета око Лоаре у Галији, јасно је да о Венетима у Горњем Јадрану – укључујући провинцију Венетиа са главним градом Венецијом представља сербску насеобину.[8]
Са своје стране, Тацит бележи у делу “Германија“: “Не знам поуздано да ли да Пеукине, Венеде, и Фине убројим у Германе или Сармате“[9]
Па ипак, Плиније је, поред места Сербинос у Панонији документовао сличне топониме у Закавказју (Servii) као и Месопотамији[10]. Плиније нам је оставио и сазнање о постојању сербског града на Криму (Сарбакон) као и о насељу Серберион – у које се налазило на ушћу Дона у Азовско море.[11] Сазнања Плинија и Птоломеја коришћена су при изради Ортелијусове карте Паноније и Илирика из 1590. године.


​ПОМПОНИЈЕ МЕЛА
Читаво столеће пре Птоломеја драгоцене податке о географском положају Срба у прикавкаском басену оставио је Помпоније Мела, римски географ, који је 43. године после Христа написао дело у три књиге под називом “Опис земље“. Ово дело нам доноси сазнања далеко старија од самог Меле и у њему се, поред осталог, на источном црноморском приморју наводе, поред осталих и племена племе Сери (Serri). Овим именом се на много места означавају управо Срби.
На овом простору још је Херодот одређену планину назвао Monte Serrorum (или, у слободном преводу, Сeрбска планина) а она би се могла лоцирати као данашња планина Балкан. Нешто јужније Херодот наводи још један топоним (Трибалска равница)[12] који упућује на Србе који су дуго времена у различитим изворима називани Трибалима. Многи проучаваоци Херодотовог дела једногласни су у закључку да појам Трибалска равница подразумева Подунавље и Срем[13]. Помпоније Мела помиње и насеље Сербинос/ Сервинос у Панонији.[14]
Занимљиво је да племе Serra – Серба многи истраживачи смештају између северозападног Кавказа и источне обале Азовског мора што у потпуности одговара Плинијевом географском смештању Срба које наводи као Серби – Serrei. Дакле, подаци које су навели Помпоније Мела у “Опису земље“ и Плиније Старији у делу “Исторја природе“, а оба аутора су живела и стварала у I столећу после Христа, доводе нас до сазнања да су Срби били на просторима Балканског полуострва и шире још пре Христа!


​КЛАУДИЈЕ ПТОЛОМЕЈ
Александријски географ Клаудије Птоломеј доноси још богатије картографске приказе сербских насеобина. Стварајући своју карту света средином II столећа после Христа, Птоломеј се у великој мери ослањао на картографске податке Марина из Тира (100. године после Христа). Птоломеј на својој мапи, на територији Балканског полуострва, наводи топониме несумњиво сербског порекла. Тако се недалеко од данашњег Сиска налази Сербинум (Serbinum), на картама Римског царства назван и Сервитиум (Servitium). На овој карти Срби су забележени као Венети. Тако се недалеко од Купе налази насеље Вендум а око данашњег Липљана Венденис[15]. Шире гледано, Птоломеј именом налази Србе (Serboi) у области Кавказа, а тај податак потврђују и други картографи пре њега (Помпоније Мела и Плиније Старији).
Јужно од простора данашње Србије и Балканског полуотока, Птоломеј бележи у Мауретанији близу маолазијског града Цезареје сербски град Сербетос – Сербетис. О овом месту писали су Милош Милојевић, Сима Лукин – Лазић и Олга Пјановић који су дошли до закључка да су Срби са ових простора северне Африке прешли на Иберско, Апенинско и Балканско полуострво[16]. Недалеко од овог града налази се познато Сербонијско језеро о коме нам податке остављају Херодот[17] и Диодор Сицилијски[18]. Описи ове двојице писаца су истоветни – језеро је дугуљастог облика с тиме што Диодор наглашава да је дубина језера “чудновата“. О њему Диодор још пише: “Тако се површина језера стапа у једно с тереном који га окружује и како више погледом ока не може да се разликује, целе војске, чије вође ово место нису познавале, нестале су удаљивши се са правог пута“. За ово језеро Птоломеј као да није знао.


Птоломеј бележи на својој карти на обалама југоисточног Црног мора град Србицу (Серрбанисса) с тим што је, у немогућности да напише глас – ц , којег у грчком нема, употребио као еквивалент два – сс.
Да не постоји ни једна друга сачувана мапа осим Птоломејеве опет би се отворила бројна питања у вези са наведеним топонимима. Јер топоними који упућују на Венде налазе се широм данас познатог света и увек су директно повезани са Србима. Клаудије Птоломеј је под Вендима подразумевао Словене које бележи уз западне обале Балтичког мора док је за Германе уобичајено да Србе називају Вендима, Виндима баш као што ће Германи, само за Србе, постати Немци – они које Срби не могу разумети. Те исте Венде Полибије смешта у приобални појас Јадранског мора, записујући следеће:
“Област уз Адрију населило је друго, веома старо племе, зову се Венети и по обичајима и одећи се мало разликују од Келта али говоре, другим језиком.“[19]
​ПОЈТИНГЕРОВА МАПА
Ова мапа света је копија једног римског итинерара из III века после Христа. Нама је позната преко копије из XIII века, пронађене у бенедиктанском манастиру Тегернзе у Баварској, а име је добила по немачком хуманисти Конраду Појтингеру који се спремао да је објави и први је изнео у научну јавност. Ова мапа је дужине 7 метара и доноси нам податак да се око данашњег Скадра (Албанија) налазило насеље Понс Сервили. Дуго је покушавано да се ово име објасни грубом етимологијом да је то био пут којим је ишло робље (лат. Сервус, и – роб) као да другим друмовима света није вођено робље па ипак нису добили овакав назив.
На Појтингеровој мапи још је видљиво насеље Венденис на данашњем Косову и Метохији који, заједно са Понс Сервили, данас сведочи о раном постојању Срба тамо где их данас има све мање.
​ПРОЧИШЋЕЊЕ
Свакако да је сваки иоле озбиљнији историчар био упознат са овим подацима јер за њих свако зна. Треба нагласити да се, заправо, овде не ради о непознавању података које смо изнели у врло оскудном обиму, већ о игнорантском ставу припадника једне историјске школе који су сва, па и највиша звања – академика, добили на претпоставци да је јужна скупина Словена населила Балкан у VI и VII веку. Иако је нових доказа о још старијој историји Срба, сведоци смо, из године у годину све више, још увек се у уџбеницима деца подучавају нетачности о сеоби народа.
Историјска наука на светском нивоу вапи за поновним ишчитавањем и тумачењем историјских извора и у већини случајева то је проблем који се решава у ходу. Наша национална историја има потребу за најхитнијим могућим резовима јер су Срби, по ко зна који пут, у једној пародичној ситуацији: док се скоро сви народи Европе и света труде да на сваки начин себи обезбеде што дубље историјске корене па макар их и немали, Срби се, са друге стране, одричу добрих 1500 – 2000 година сопствене историје. (Са овим податком се неће сложити многи, мишљења да је сербска прошлост још дубља) На тај начин, сербски народ је себи обезбедио улогу младог народа који куца на врата великих народа очекујући да буде, као такав, од таквих, примљен у Европску заједницу што је само по себи парадокс.
Сербској историји и, посебно, сербским историчарима, предстоји једно велико прочишћење како би напокон испливала права историја Срба на видело и била стављена под окриље институција. Као што смо у овом раду видели, за тако нешто дефинитивно има материјала и потребе.


Напомене:
[1] К. Јиречек, Историја Срба, I- II, књ.I, Београд, 1952, 37 ( у даљем тексту Јиречек, I)
[2] Јиречек, I, 37
[3] Јиречек, I, 37-38
[4] M.Orbini, Il reglo dell Sklavi, Pesara, 1609.,139-140
[5] Orbini, 140
[6] Све корене топонима у овом делу подвукао аутор.
[7] T.Maretić, Slaveni u davnini,Zagreb, 1889, 15 ( у даљем тексту Maretić )
[8] Maretić, 15
[9] Тацит , Германија , 46
[10] Клаудије Птоломеј, Космографија, V, 9
[11] M. Јовић, Срби пре Срба , Доротеус , Краљево , 2002., 166-167
[12] Herodot, Istorija, IV, 49
[13] Јовић, 153 – 154
[14] Јовић, 166
[15] Ptol., 3.9.4.
[16] О.Л.Пјановић , Срби…народ најстарији, КИЗ ДОСИЈЕ, Београд, 1991., 82
[17] Herodot, Istorija, II, 6 ; III,5
[18] Diodor, Istorijska biblioteka, I , 30
[19] Полибије, Историје, II , 17
Небојша Озимић, рођен 5. 4. 1962. године, дипломирао је на Катедри за Историју Филозофског факултета у Нишу; на постдипломским студијама из предмета Стари век у Косовској Митровици.Учесник више десетина научних скупова, аутор 9 књига из области историје “Војсковођа,цар,светац -Константин Велики“, “Цинцари Ниша“, “Јевреји Ниша“, “Речник Горње Мезије“, “Архиепископ Арсеније Први“, “Свети Сава“, “Питагора и његово братство“, “Кратка историја Ниша“.
Бави се превођењем античких дела. До сада објављена: Исидор Севиљски – “Хроника/Историја Гота, Вандала и Свева“, “Хронике Месопотамије“, “Списи персијских владара“, “Плутарх – Изида и Озирис“.
Живи и ради у Нишу.
izvor : Извор: svevlad.org.rs

SRBI, HRVATI, BOSANCI I CRNOGORCI SU ISTI NAJSTARIJI NAROD U EVROPI! DNK institut iz SAD otkrio POREKLO SVIH NAS

SRBI, HRVATI, BOSANCI I CRNOGORCI SU ISTI NAJSTARIJI NAROD U EVROPI! DNK institut iz SAD otkrio POREKLO SVIH NAS


Genetski kod balkanskih naroda na području Evrope je od pre oko 30.000 godina


Odavno smo slušali teorije po kojoj su Srbi najstariji narod u Evropi i slušali predanja naših starih o nebeskom narodu i čuvenoj upotrebi viljuške na srpskom dvoru.
Ipak, dileme više nema, jer je DNK institut iz Hjustona pokazao kako stoje stvari na Balkanu, ali i na kontinentu.
Ovaj američki institut, najuglednija institucija u toj oblasti na svetu, izdala je nakon detaljnog istraživanja sertifikat u kome se tvrdi da su Srbi, Hrvati, Crnogorci i Bošnjaci najstariji su narodi u Evropi. Kao i da svi ti narodi imaju isti gen.

U emisiji Jutro televizije Prva doktor Nebojša Drašković, predsednik nevladine organizacije "Porijeklo" iz Herceg Novog, koji je proučavao genetski kod balkanskih naroda, rekao je da je na području Evrope, pre oko 30.000 godina, postojao samo jedan tip homo sapiensa, koji je posedovao samo jedan haplotip - I, koji se kasnije podelio na I1 i I2.

Drašković kaže da to znači da je taj pračovek sa haplotipom I zatekao i neandertalaca, koji je tada na prostoru Evrope živeo duži period.
Haplotop I je stariji od 23.000 godina, a u poslednjih 15.000 najčešće se sreće na području južne Evrope, Balkana i Sardinije, što je potvrdio i Institut iz Hustona.


Brojke
- 3.300 muških uzoraka je uzeto
- 32,20 odsto zastupljen haplotip I2A u Crnoj Gori
- 35,25 odsto zastupljen haplotip I2A u Srbiji
- 45,66 odsto u srpskoj Hercegovini
DNK je krunski dokaz ove teorije




DNK je krunski dokaz ove teorijefoto: Thinkstock

Istorijski i etnografski dokazi - Mi smo potomci Ilira, ne Albanci
Prema rečima Draškovića, svi istoričari i naučnici koji su proučavali poreklo stanovništva postavljali su pitanje odakle naš gen u Poljskoj.


On navodi da su postojale seobe u dva smera, tako da u njihovoj istoriji piše da Poljaci vode poreklo iz Podunavlja, a isto tvrde i Česi i Slovaci.
Mapa Balkana




Mapa Balkanafoto: Wikipedia

- Jednostavno, jedan deo stanovnika je napustio Balkan i povukao se pred Rimljanima. Glavna seoba našeg gena I2A sa Balkana je bila u vreme rimsko-ilirskih ratova. Kada su Rimljani pokorili Balkan i Panoniju, ta populacija koja nije želela da bude istrebljena bežala je preko Karpata, a oni su se kasnije stopili sa slovenskom masom, kada je i došlo do stapanja tih gena. Srbi i Crnogorci su potomci Ilira, koji su starosedeoci na Balkanu i od Lepenskog vira i Vinče je današnja veza sa stanovnicima Crne Gore, Srbije i Dalmacije. Svi istorijski i etnografski dokazi ukazuju da su dinarski tipovi, ljudi zvani Iliri i Tribali, preci Srba, Crnogoraca, kao i Hrvata i Bošnjaka, a ne Albanaca, a to su potvrdile i genetske analize putem utvrđivanja muškog haplotipa kod svih naroda koji govore bivšim srpskohrvatskim jezikom. Naši preci su s braćom Germanima naselili Švedsku i Norvešku, a najviše ih je bilo u Švedskoj. Kasnije su preci došli i do britanskih ostrva, mnogo pre Škota i Iraca. Ako su mogli da dođu do Skandinavije i Britanije, normalno je da im je mnogo kraći put bio s Balkana do Karpata i južne Poljske - kaže Drašković.

недеља, 22. септембар 2019.

Đačka zakletva iz 1914. i danas: Zaklinjem se da neću uništavati drveće, štitiću ptice

Prvi septembar veliki je dan za sve školarce i nastavnike. Mnogi se vraćaju u svoje klupe, a za mnoge je ovo i prvi dan u školi- postaju đaci prvaci.
Oduvek je bilo da svaki đak mora položiti zakletvu pre ulaska u klupe. Kao i celokupno školovanje danas, tako se i zakletve razlikuju od onih iz davnih vremena, međutim, zakletva iz 1914. godine svojim sadržajem i danas privlači pažnju svih.
Ono što je posebno interesantno u ovoj zakletvi jeste da se đak ne obavezuje samo da će učiti i usavršavati svoje znanje, već će se, naporedo, brinuti i o svojoj okolini, kućnom vaspitanju, pravima drugih. Zapravo, obvezuje se da će biti čestit čovek.
_sp-skola-nekad-i-sad

Uporedite đačku zakletvu iz 1914. i današnju:
Đačka zakletva iz 1914.
Zaklinjem se da neću uništavati drveće i gaziti travu;
Obećavam da neću pljuvati na pod u školi i u kući i na putu;
Dajem reč da neću kvariti ograde ni nanositi kvara građevinama;
Nikada neću bacati hartije ni ma kakvo đubre po ulici;
Biću uvek učtiv;
Štitiću ptice;
Braniću tuđu svojinu onako kako bih želeo da drugi brani moju;
Obećavam da ću biti iskren i čestit građanin.
Đačka zakletva danas
Danas kad postajem đak, dajem svima na znanje, da ću učiti vredno, i steći obrazovanje.
Slova sveske i knjige, i svaki broj i znak, biće mi najdraže brige, i biću uzoran đak!
Prijatelje ću steći. Uz radost i vedrinu, i znanjem svima reći da volim otadžbinu!
Autor: Opanak