Broz je toliko opčinio Srbe da se oni ni tridesetak godina nakon njegove smrti ne mogu osloboditi njegovog lika i dela
Josip Broz se u bivšim jugosovenskim republikama više i ne pominje, ali zato među Srbima u Srbiji se i dalje se objavljuju ode o njegovim zaslugama.
Broz je toliko opčinio Srbe da se oni ni tridesetak godina nakon njegove smrti ne mogu osloboditi njegovog lika i dela. A trebalo bi, jer je Broz na više mesta, posebno u privatnim razgovorima, otvoreno govorio da ne voli Srbe, a u skladu sa time govorio je i svojim planovima za njih.
Dušan Bilandžić, član Politbiroa CK, svedoči da su Broza 1974. godine upozoravali da će novim ustavnim uređenjem Srbija biti svedena na beogradski pašaluk.
Isti autor beleži i reči Broza na sednici Politbiroa Komunističke partije deset dana po zauzimanju Beograda. Tada je Broz izjavio: „Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali”.
Sledeću Brozovu izjavu zabeležio je sin vajara Ivana Meštrovića, Ante. Tokom jedne posete SAD-u početkom šezdesetih godina prošlog veka Tito se susreo sa poznatim vajarom Ivanom Meštrovićem i hrvatskom emigracijom.
Josip Broz Tito nekadašnji predsednik SFR Jugoslavijafoto: Profimedia
„Zašto se Vi ne vratite u Jugoslaviju?“ pita Tito Ivana Meštrovića
- „Bojim se Srba!“ odgovara vajar.
„Nemojte se bojati Srba! Ja sam ih uništio tako da za pedeset godina neće znati ko su, a za sto godina neće postojati!", odgovario je Tito ispijajući ko zna koji viski po redu.
BEOGRAD - Neposredno posle rezolucije Informbiroa 1948. godine, strahujući od napada sa Istoka, Tito i njegovi saradnici donose odluku, za mnoge kontroverznu.
Oni su naredili da se iz severnih i istočnih krajeva SFRJ, uglavnom iz Srbije, mnoge važne fabrike presele dublje i zapadnije, u BiH, Sloveniju i Hrvatsku.
Istovremeno, blizu granice sa Mađarskom građene su "Podravka" u Koprivnici i TAM u Mariboru, prenosi RTS.
Da li je odluka o preseljenju bila zaista odbrambena i strateška ili je prava namera bila slabljenje Srbije, kako su decenijama kasnije tvrdili neki ekonomisti i političari?
U kabinetu Josipa Broza Tita su Koča Popović i Boris Kidrič.
KOČA POPOVIĆ FOTO: PRINTSCREEN YOUTUBE
Pred njima je mapa Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ). A na njoj crveni krstići. Njima su precrtane fabrike.
Najviše crvenih krstića bilo je na severnom delu Narodne Republike Srbije – u Vojvodini.
"Oni koji su bili svedoci i učestvovali u odlukama tadašnje vlasti pričaju da je to stvarno bilo tako. Nađu se drugovi uveče, stave mapu i gledaju gde će i šta da presele", objašnjava novinar Slavoljub Kačarević kako je nastala legenda o planu takozvane "Privredne mobilizacije".
Kačarević je o tome u dnevnom listu Politika 1989. godine objavio feljton. Tada je otvorena polemika koja traje do danas – ko je preselio srpske fabrike, ko je Srbiji ukrao rast?
Dugo čuvana privredna tajna bio je spisak fabika za preseljenje, koji je u novembru 1949. godine stigao u Ministarstvo industrije FNRJ, u kabinet ministra Borisa Kidriča.
"Drugovi narodni poslanici, naša se zemlja danas može ponositi time da je pod rukovodstvom Josipa Broza Tita ponovo istakla parolu 'Fabrike radnicima'", rekao je Kidrič tokom jedne skupštinske rasprave 1848. godine.
Istorijsko "ne", pa migracija industrije
Planu "Privredne mobilizacije" prethodilo je Titovo istorijsko "ne" Staljinu, nakon koje je na Vidovdan 1948. godine doneta razolucija Informbiroa.
Komandant Beogradske armijske oblasti, general Pavle Jakšić, kasnije je svedočio da su za Novu godinu 1950. godine na jugoslovenskoj granici jedna prema drugoj stajale dve vojske – jugoslovenska i sovjetska. Dojučerašnji saveznici.
FOTO: PRVISAZNAJ.NET
Božo Drašković, saradnik Instituta ekonomskih nauka, objašnjava da se onda smatralo da postoji mogućnost da će doći do invazije sovjetskih trupa, odnosno zemalja koje su bile pod kontrolom SSSR-a.
"I onda je bilo logično da sklanjate resurse koje možete da sklonite", kaže Drašković.
Goran Nikolić, saradnik Instituta za evropske studije, smatra da je komunistima jedini cilj bio da sačuvaju vlast i život.
"Vlast je najvažnija. I u cilju toga oni imaju ratne planove, a u skladu sa tim i iseljavanje industrije", dodaje.
Novinar Slavoljub Kačarević kaže da je u svim objašnjenjima strah od sovjetske invazije bio razlog da se napravi neki ratni plan – kako se braniti od nadmoćnog neprijatelja.
"I taj plan je podrazumevao niz gigantskih akcija, a jedna od njih bila je preseljenje privrednih objekata sa potencijalo neodbranjive teritorije. A to je uglavnom Vojvodina i Srbija. U neke krajeve gde je odbrana realna, a to su Bosna i Hercegovina, Slovenija i Hrvatska", smatra Kačarević.
Hrvatske i slovenačke fabrike manje migrirale
Zanimljivo je, međutim, da u isto vreme u istoj meri nije planirana evakualcija privrednih objekata iz pograničnih krajeva Slovenije i Hravatske. A i njima je, kao i Srbiji, pretio vojni napad. Ali iz Mađarske.
I ne samo to.
Neposredno uz granicu, u to vreme su građeni su fabrika "Podravka" u Koprivnici, "Litostroj" u Ljubljani, fabrika kamiona TAM u Mariboru.
"Pretpostavljam da su lokalni rukovodioci u Sloveniji i u Hrvatskoj imali bolju procenu da do rata neće dođi. I samim tim su imali veću motivaciju da u manjoj meri dolazi do preseljenja. Jer bilo je bilo preseljenja i u okviru samih republika u predelima koji su bili izloženi prema Mađarskoj, Bugarskoj i Rumuniji", napominje Goran Nikolić.
Ekonomista Mlađen Kovačević dodaje da su Hrvatska i Slovenija imale samo jednu granicu, prema Mađarskoj. I dužina te granice nije velika.
"A ovde su ipak i Mađarska, i Bugarska, i Rumunija, i Albanija. Ogroman deo naših granica je bio sa zemljama koje su bile u socijalističkom taboru. Nije se samo selilo iz Srbije u Hrvatsku i Sloveniju, nego je i na teritoriji Srbije dolazilo do pomeranja. Valjaonica bakra u Sevojnu je trebalo da bude u Nišu", prisećao se Kovačević.
PROJEKAT JUGOSLOVENSKOG VOJNOG AVIONA
Na spisku za preseljenje iz Srbije bili su "Sever" u Subotici, IMR u Rakovici, Elektronska industrija u Nišu, "Ikarus" u Zemunu. Plan je bio sledeći: u roku od samo osam sati trebalo je fabriku razmontirati, spakovati u sanduke, utovariti u železničke vagone i poslati van ugroženog područja.
Tako je, prema kasnijem popisu, iz Vojvodine preseljeno: 24 mlina, fabrika šećera, ulja, hladnjača, krupara, električna centrala, livnica, fabrika sapuna, boja i lakova, fabrika baterija, četiri ciglane, dve strugare, fabrika nameštaja, tri kudeljare, fabrika fine trikotaže i šest štamparija.
"Da li je to u ono vreme moglo da se izbegne, pa da se kaže: 'Čekajte, ljudi, dovde ima smisla, odavde je smešno.' Šta sad, vrlo važno za jedan mlin ili neku malu fabriku. To već sada teško može da se proceni", kaže Slavoljub Kačarević.
Kad prođe vreme to izgleda bespotrebno, malo smešno, dodaje Božo Drašković. Iz tadašnje perspektive to nije bilo smešno, to je bila racionalna odluka da biste predupredili rizike i opasnosti od ratnih dejstava, objašnjava Drašković.
Proizvodnja aviona "otputovala" za Mostar
A kakva je bila snaga srpske posleratne industrije? Šta nam o snazi naše privrede govori činjenica da su fabrike mogle u roku od samo osam sati da se spakuju u sanduke?
Ima onih koji smatraju da je to bila seljačka industrija, da velikih privrednih kapaciteta u Srbiji u to vreme nije ni bilo.
"Seljačka proizvodnja bila je u seljačkim delovim zemlje, ali po gradovima je postojala industrija i ona jeste doživela udarac preseljenjem. Recimo Fabrika kamiona iz Rakovice je preseljena komplet u Maribor. Sa sve projektnim biroom. Imali su samo nekoliko dana da se spakuju i odu. Bez obzira na porodice, njih četrdesetak je preseljeno", kaže Slavoljub Kačarević.
Inženjer Miodrag Dragić, koji je bio svedok preseljenju fabrike kamiona iz Rakovice u Maribor, četiri decenije kasnije, rekao je: "Srbija je pedesetih godina bila potpuno ukočena u razvoju, a ljudi koji su preseljavali fabriku bili su samo pioni koji nisu sprovodili svoje stavove već samo bili izvršioci tuđih naređenja. Ako im je i bilo jasno šta čine, nisu se suprotstavljali čuvajući svoje položaje."
Inženjeri iz Rakovice obučavali su kolege u Mariboru. Osim znanja, Rakovica je Mariboru dala mašine, tehnologiju, opremu, tehničku dokumentaciju, alat.
Tako je od IMR-a nastao TAM. Tvornica automobila Maribor. Kompletna proizvodnja kamiona preseljena je u Sloveniju, a IMR je počeo da proizvodi traktore.
Na mestu današnjeg "Ikarbusa" u Zemunu 1927. godine nikao je "Ikarus". I pre i posle rata tu su se proizvodili avioni.
Proizvodnja aviona preseljena je u Mostar posle 1948. godine. Tako je nastao mostarski "Soko". A "Ikarus" je promenio ime u "Ikarbus" i počeo da proizvodi autobuse.
FOTO: PROFIMEDIA
Zašto Titu nisu rekli
Ipak, u vrhu Komunističke partije Jugoslavije preseljenje nije išlo tako glatko. Kada je doneta odluka da se elektronska industrija preseli iz Niša u Prijepolje, Vojislav Leković, tadašnji ministar industrije, rekao je:
"Prvo ću podići vešala na placu gde mislite tu fabliku da postavite i obesiću se, jer sam osedeo gradeći zavode po Nišu."
Slavoljub Kačarević danas veruje da je bilo je mnogo ljudi koji su se protivili kako su smeli i gde su smeli.
"Ovo je jedan drastičan slučaj. Svi koji su se meni javili uradili su to iz griže svesti, da sećanje ublaže, speru neku vrstu krivice. Tu je bilo ljudi iz privrede i politike. Svi su govorili sa osećanjem krivice. Nisam upozano nikoga ko je branio taj projekat", kaže Kačarević.
On u Politici krajem osamdesetih piše da je Vojislav Leković otišao kod Svetozara Vukmanovića Tempa i rekao mu da to više ne želi da radi. Prenesi Titu da ne želim da budem grobar srpske privrede, rekao je Leković.
Četiri decenije kasnije prepričavao je šta mu je jednom prilikom rekao Josip Broz.
„Ja se, druže Vojo, sa tobom slažem. Ali, molim te, vidi dobro, ne treba sve to odbaciti od početka do kraja. Nego, neke treba preseliti, neke ostaviti. One koje su za nas najvažnije pomakli bismo u zonu sa manjom ratnom opasnošću, sa manje mogućnosti da oni dođu i to pokupe. One sitnije fabrike i radnike treba ostaviti", rekao je Tito.
Božo Drašković smatra da se tadašnja vlast tako ponašala jer je imala neposredno ratno iskustvo. Rezolucija Informbiroa iz 1948. godine i sve ono što se potom dešavalo usledili su odmah posle rata.
"I oni su na bazi tog iskustva računali na rizike okupacije. Moja teza je da je neko pokušao da te rizike smanji, ali da to nije uticalo na to što je Srbija imala sporiji ekonomski rast", smatra Drašković.
Preseljenjem Srbiji ukraden rast
Života Đorđević i Boško Mijatović u svojoj studiji o preseljenju industrije Srbije, objavljenoj 1990. godine, pišu da je Srbija posle Crne Gore imala najsporiji rast u prvoj posleratnoj deceniji. U periodu od 1947. do 1955. godine, Jugoslavija je rasla po prosečnoj stopi od 5,1 odsto.
Srbija je imala rast od 3,9 odsto. Crna Gora 3,3 odsto. Bosna i Hercegovina rasla je po stopi od 5,4 odsto, Slovenija 5,5, Makedonija – 5,7 odsto. Hrvatska je sa prosečnih 6,6 odsto imala najveći privredni rast.
Pouzdani statistički podaci iz tog vremena, ipak, ne postoje. Neki drugi izvori navode i druge podatke o rastu.
Ekonomista Mlađen Kovačević tako tvrdi da su Hrvatska i Srbija imale isti rast, a da je Slovenija rasla nešto više.
"Daleko veći rast imale su druge zemlje, koje su bile na nižem nivou razvoja. I petogodišnjim planom je bilo predviđeno da najviše treba ulagati u nerazvijene zemlje", kaže Kovačević.
Za ekonomistu Gorana Nikolića, priče o tome kako je Srbija rasla sporije od Hrvatske i Slovenije su potpuna besmislica.
"Rasla je identično kao Slovenija i Hrvastka u celokupnom posleratnom periodu", tvrdi Nikolić.
Kad nam je bilo najteže i najgore, naši najverniji saveznici bili su seljaci, rekao je Tito tih godina Svetozaru Vukmanoviću Tempu.
U to vreme u Srbiji se sprovodio prinudni otkup. Po niskim cenama država je od seljaka otkupljivala hranu, stoku, žitarice.
Prinudni otkup seljake ostavio bez hrane
Sa protekom vremena Slavoljub Kačarević danas ima utisak da je i taj prinudni otkup u Srbiji bio najžustriji i sa najviše žrtava.
"Očigledno da nigde nije tako grubo otimana hrana kao kod seljaka u Srbiji", utisak je Slavoljuba Kačarevića.
FOTO: AP/ILUSTRACIJA
Vojislav Leković, posleratni ministar industrije Srbije, svedočio je krajem osamdesetih kako je kod njega u kancelariju došla udovica narodnog heroja Janka Lisjaka – Desanka Desa Ležajić. Iz džepa je izvadila spisak na kome je bilo ispisano šta sve od namirinica i stoke treba da preda državi.
"Evo, druže Vojo, ti znaš našu kuću. Za vreme rata bila je otvorena za sve partizane. Sve što se moglo pojesti, pojelo se, odnelo se. Mi smo posle rata ostali na ledini. I kada bih imala pare da kupim sve što treba da predam u otkupu, nema gde da se kupi, niti ko ima da proda. I sada ja ovo treba da dam. A ako ne dam, biću izdajnik, uprkos svemu što je ranije bilo", rekla je udovica Janka Lisjaka.
Pod oznakom "strogo poverljivo", Ekonomski institut krajem pedesetih objavljuje "Publikaciju broj 11". Ona pokazuje da je politika otkupa zaista dovela do zaostajanja poljoprivrede.
Tako je, na primer, otkup kukuruza u periodu od 1945. do 1950. godine povećan 280 odsto. A proizvodnja je porasla samo deset odsto. Seljacima jedva da je ostavljeno za seme.
"Seljak je bio potpuno devastiran sa komunistima. I to je činjenica. Srbija je imala natprosečan udeo seoskog stanovništva i zato je najviše stradala prilikom otkupa", uočio je Goran Nikolić.
Prinudni otkup naročito je pogodio Vojvodinu. Akademik Kosta Mihailović kasnije je za Ekonomski institut uradio analizu. Ona je pokazala da je Vojvodina u periodu od 1947. do 1955. godine iz grupe razvijenih prešla u grupu nerazvijenih područja.
Zašto je Vojvodina bila toliko pogođena?
Zato što je ona bila i najviše industrijski razvijena, odgovara Božo Drašković.
"Još iz vremena Austrougarske. Vi i danas imate u Vojvodini mlinove iz 19. veka. A niste ih u to vreme imali na Zlatiboru ili u Šumadiji. To je bilo odatle seljeno, jer se smatralo da Vojvodina kao ravničarski prostor može da dođe pod brz udar sovjetskih jedinica", smatra Drašković.
Je l' propala Vojvodina?, pita se ekonomista Goran Nikolić. Da li je zbog toga Bosna postala "silicijumska dolina", a Vojvodina osiromašila, dodaje.
Migracija fabrika zaustavljena pedesetih
Migracija fabrika zaustavljena je već početkom pedesetih godina, a plan o preseljenju nije u potpunosti ostrvaren.
"Sever" je ostao u Subotici, "Sloboda" je ostala u Čačku. Elektronska industrija, zbog koje je Vojislav Leković pretio da će se obesiti, ipak je ostala u Nišu.
Ali ostale su i priče koje traju do danas, da je tih godina Srbiji neko ukrao rast i budućnost.
"Ja ću biti surov. Sami smo sebi najviše krivi. Ne negiram uticaj nekih odnosa političke moći, ali smo morali pažljivije da analiziramo gde se nalazimo. Svet ne stoji, svet se kreće", zaključuje Drašković.
Komunisti su nam doneli sve probleme koje i danas živimo, uveren je Goran Nikolić.
"Oni su nam ukrali demokratiju, nacionalni razvoj, ekonomoju. Po ta tri ključna pitanja potpuno su nas devastirali. Od 1944. godine, kada su došli na vlast, sprovodili su ideologiju koja je značila katastrofu za naš narod", kaže Nikolić.
Da ono što se dogodilo sredinom prošlog veka sigurno i danas ima nekakve posledice, smatra novinar Slavoljub Kačarević.
"U Srbiji je rasprostranjeno mišljenje da je ona opljačkana u bivšoj Jugoslaviji. Taj stav postoji u svakoj federativnoj republici. Svi su mislili da ih drugi ugrožavaju i da su žrtve. Kod Srbije postoje i činjenice da je imala dezinvestiranje i usporavanje razvoja.
Rezultat toga je da su sada, kad su se podelile, države bivše Jugoslavije bogatije od Srbije jer su izašle bogatije iz zajedničke države", zaključuje Kačarević.
Šta će nama mlin tamo gde nema pšenice?, šta će nam uljare tamo gde nema suncokreta?, šta će nam šećerane bez šećerne repe?, pitali su Tita partijski drugovi početkom pedesetih.
Tačka na preseljenje srpske industrije konačno je stavljena je 1955. godine. Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) je u decembru objavila dokument o tome kako je Tito zaustavio projekat preseljenja fabrika iz Srbije u Sloveniju.
Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina Srbija se zadužila za ukupno 8,8 milijardi evra.
Rano jutros Srbija je iz budžeta isplatila tačno 11,5 miliona evra, a za šest dana isplatićemo još čak 69,7 miliona evra, i sve to po osnovu zajmova koje su Titovi premijeri uzimali od svetskih kreditora tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, saznaje "Blic Biznis".
Reč je o delu kredita koji su Milka Planinc i Veselin Đuranović uzimali u vreme bivše SFRJ od Pariskog kluba i Svetske banke, a čija poslednja rata dospeva 2041. odnosno 2031. godine.
Preciznije, jutros nam je na naplatu došlo 11,9 miliona evra po osnovu zajma od Svetske banke, odnosno njenog ogranka Međunarodne banke za obnovu i razvoj (IBRD) i to: 9,4 miliona evra po osnovu glavnice i 2,18 miliona po osnovu kamate. Ovaj kredit na naplatu je kalendarski zapravo došao juče, ali je iz budžeta Srbije isplaćen jutros s obzirom na to da je dan kada je dolazio na naplatu 15. septembar bio nedelja.
I drugo, 22. septembra Srbiji na naplatu dolazi dodatnih 69,74 miliona evra. Reč je o kreditu uzetom pre oko 40 godina od Pariskog kluba poverilaca i to: 54,1 milion evra po osnovu glavnice i 15,6 miliona po osnovu kamate.
Srbija je, inače, tokom ove godine, plaćala i kredite koje je uzimala od Kuvajta u periodu od 1984. do 1989. godine, a reč je o tačno 20,2 miliona evra.
U Narodnoj banci Srbije potvrdili su navedene podatke za “Blic Biznis”. Ranije su nam rekli i da država u ovoj godini mora da otplati nešto više od 202 miliona evra dugova iz perioda sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka. U centralnoj banci su dodali i da po osnovu starih dugova Srbija redovno otplaćuje i obaveze prema Kuvajtu i Kini.
Ukupno zaduženje 8,8 milijardi
Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina Srbija se zadužila za ukupno 8,8 milijardi evra. Od Pariskog kluba smo dobili 3,8 milijardi dolara, od Londonskog 2,2 milijarde... Prethodnih godina u proseku smo vraćali po oko 250 miliona evra, a ove godine na naplatu dolazi skoro 230 miliona.
Najviše dugujemo Pariskom klubu - 1,09 milijardi evra kod koga se kao republika pre četiri decenije zadužila za ukupno četiri milijarde evra. Na drugom mestu je Svetska banka (700 miliona evra) odnosno njen ogranak IBRD, koji nam je u istom periodu odobrio 1,8 milijardi, a kredite ćemo još dugo otplaćivati i Kini (15,9 miliona) i Kuvajtu (253,1 milion).
Hrvatska i Slovenija otplatile dugove pre 10 godina
Poslednji dolar Hrvati su Pariskom i Londonskom klubu isplatili pre deset godina. Hrvatska je Pariskom klubu otplatila poslednju ratu od 192 miliona dolara 2008. godine, a Londonskom klubu ratu od 78 miliona, godinu dana kasnije. Poslednju ratu od ukupno 525 miliona dolara Slovenci su isplatili 1995. godine, potvrdili su nam u tamošnjoj centralnoj banci.
Косовска „драма“ траје већ дуги низ година, што смо ми као народ и држава осетили на својој кожи неколико пута. Осећамо, заправо, и дан данас. Свакога дана до нас долазе информације о нападима на Србе и српске манастире којих на простору Косова и Метохије има много. Управо ова територија око које се и данас воде борбе, представља колевку србства. Ко је себи дао за право да управо ову територију обећа Албанцима, народу који је вештачки створен из остатака јерменског племена чија постојбина и домовина се налази иза Кавказа, далеко од Балкана и Србије?
Човек који је Косово обећао Албанцима као „етнички чисту“ територију, практично им дозволивши да са Косова и Метохије истребе Србе, на најбруталнији начин је исти онај човек који је по налогу Ватикана створио другу „Југославију“, „највећи син наших народа и народности“, човек који се јавности представио као Јосип Броз Тито. Овај човек, сумнњиве прошлости, представљајуће се као Хрват и католик, Србе и Србију је отворено мрзео. Ту мржњу се није ни трудио да сакрије. Напротив, уништење Србије је био његов „велики план“ који је скоро и остварио.
1980их година прошлог века почели су немири на територији Косова и Метохије. Албанци су тако, на одређени начин „поставили кулисе“ за распад Југославије, оне коју су „Јосип Броз Тито“ и Ватикан створили. За Србе који су ту од давнина, Косово је исто што и Јерусалим за Јевреје. То је највећа србска светиња. Овде је потребно одређено познавање историје. На Косову се налазе најважнији србски манастири. Иако су око 1904 године Албанци протерани са Косова, они су се у Другом Светском рату вратили на ову територију, под заштитом Италије.
Након завршетка рата , Тито је спречавао српске породице да се врате на териториу Косова и Метохије. Тако су Срби, нрод чија је вековна колевка управо на Косову и Метохији, на овој територији изгубили већину. Титова кривица за косовску „драму“ је очигледна и несумњива. Он је решење овог проблема учинио тежим, заправо, учинио га је немогућим.
Како би „умирио“ Албанце и задржао их у оквирима Југославије, Тито је у Уставу донетом 1974. године Косову и Метохији дао статус аутономне покрајине у оквиру Југославије. Комунистички кадрови албанске националности које је Тито поставио са циљем протеривања и истребљења Срба са Косова, ову аутономију су злоупотребљавали на најгори могући начин.
Албанци су почели да инсистирају на етнички чистом Косову и Метохији убијајући и протерујући припаднике србске „мањине“. Срби су овај поступак назвали исправним термином – „етничко чишћење“ . Заправо то се и догодило на Косову. Пре почетка Другог светског рата на Косову су Срби имали већину тј са 50% су били већина. Крајем 1980их година прошлог века, на простору Косова и Метохије србски народ је постао мањина са 10% становништва. До овога је дошло систематично и поступно различитим методама. Од убијања целих породица преко отимања имовине Срба са Косова и Метохије па до обесвећења србских гробова и скрнављења православних манастира који се на овом простору налазе вековима.
Међународна заједница је о овоме ћутала деценијама. Сада, када су Албанци изгубили међународну подршку, клупко је почело да се одмотава. Јосип Броз, односно Јосип Амброз (полубрат првом преко правог оца, и прва замена) односно Валтер Вајс (друга замена, али са истим циљем), или пољски Јеврејин у служби Ватикана био је србомрзац једнако колико и Анте Павелић, поглавник НДХ. Заједно су школовани и одгојени у истом духу – са само једним циљем. Уништити Србију и србство.
КО ЈЕ ПРОДАО КОСОВО – Истину о предаји Косова можете погледати кликом на линк испод
Četvrtog maja 1980. godine u Ljubljani umro je Josip Broz Tito, vođa partizanskog pokreta u Jugoslaviji, doživotni maršal i predsednik, generalni sekretar KPJ, osnivač Pokreta nesvrstanih. Stvaralac i grobar Jugoslavije.
“Umro je drug Tito” – objavio je 4. maja 1980. godine spiker na TV Beograd. Tog trenutka stala je cela Jugoslavija. Doživotni predsednik SFRJ, generalni sekretar KPJ, osnivač Pokreta nesvrstanih, narodni heroj, ikona “bratstva i jedinstva”, stvaralac i grobar Jugoslavije, izgubio je najvažniju bitku – bitku za život.
Josip Broz je rođen u hrvatsko-slovenačkoj porodici od oca Hrvata i majke Slovenke u selu Kumrovec, u Hrvatskoj (tadašnjoj Austrougarskoj). Kada je regrutovan, veoma se istakao u vojnoj službi i postao je najmlađi vodnik u Austrougarskoj vojsci u to vreme. Nakon što su ga za vreme Prvog svetskog rata teško ranili i zarobili Rusi, Broz je poslat u radni logor na Uralu. Nakon čega je učestvovao u Oktobarskoj revoluciji, a kasnije se priključio i Crvenoj armiji u Omsku. Po povratku u zemlju, došao je u novoosnovanu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, gde se priključio Komunističkoj partiji Jugoslavije (KPJ).
Tito je bio glavni vođa druge Jugoslavije, socijalističke federacije koja je postojala od 1943. do 1992. Uprkos tome što je bio jedan od osnivača Informbiroa, ubrzo je postao prvi član Informbiroa koji je počeo da prkosi sovjetskoj hegemoniji i jedini koji je uspeo da napusti Informbiro i otpočne sopstveni socijalistički program.
Njegov život, posebno onaj pred Drugi svetski rat ispunjen je brojnim kontroverzama i velom tajni. Zna se da je bio austrougarski oficir koji je u Prvom svetskom ratu ratovao na teritoriji Srbije i Rusije. U Rusiji je zarobljen a kasnije je kao simpatizer komunističke ideje pristupio Crvenoj armiji. U oslobođenu Kraljevinu Jugoslaviju vratio se nakon završetka Prvog svetskog rata i pristupio KPJ. Stepeništem partijske hijerarhije brzo se peo te je 1937. godine izabran za Generalnog sekretara KPJ. Od tada počinje njegov vrtoglavi uspon.
Kao vođa partizanskog pokreta bio je za beskompromisnu borbu protiv fašizma bez obzira na žrtve. Zalagao se za obnovu Jugoslavije na federativnim osnovima, na “bratstvu i jedinstvu” svih naroda i “narodnosti”. Ta njegova borba, po nekim kasnijim analitičarima, imala je za cilj da se borba vodi u predelima gde su uglavnom živeli Srbi, da što više Srba strada u ratu, a da se istovremeno uništi srednji sloj srpskog društva i “velikospska buržoazija”.
Nakon rata surovo se razračunao sa svim protivnicima novog režima, pa i sa nekim najbižim saradnicima, koji se nisu do kraja slagali sa njegovim idejama. Stvorio je državu “iscepkanu” na 6. republika i 2. autonomne pokrajine, koja je nažalost umrla zajedno sa njim, u krvi i dimu. U toj novoj državi bar pola Srba ostalo je da živi van Srbije, stvorio je Bošnjačku naciju, a od Stare Srbije stvorio Makedoniju i makedonsku naciju. Srbiju je “podelio” na tri dela, stvorivši na njenoj teritoriji dve pokrajine, koje pre toga u tom obliku i tim granicama nikada nisu postojale. Iako su Srbi činili veliki procenat u drugim republikama, njima nije bila data autonomija i pokrajine. Granice između republika iscrtavane su bez ikakvog istorijskog ili etničkog osnova.
Vešto je balansirao u Hladnom ratu praveći od svoje zemlje “tampon zonu” između dva bloka. Igrom “malo s jednim malo s drugim” uspeo je da obezbedi da ga cene i poštuju u celom svetu. Sa azijskim i afričkim zemljama osnovao je Pokret nesvrstanih, koji i dan danas postoji, ali bez nekog većeg značaja u svetu.
Njegov privatni život ispunjen je brojnim kontroverzama. Širile su se glasine da je ubačeni strani špijun koji je “sklonio” pravog Tita, zatim da je cela njegova biografija običan falsifikat. Njegov biograf Vladimir Dedijer kaže da je Tito svaki put govorio različit broj dece koliko ih je bilo u porodici, odnosno svojih braće i sestara, ili da je Tito govorio da govori samo srpsko-hrvatski, ruski i pomalo engleski a da njegovi biografi ističu da je govorio i češki, slovenački, nemački (sa bečkim akcentom), razumeo i čitao francuski i italijanski, takođe govorio je i kirgiski.
Savremenici dovode u pitanje i deo njegove biografije da je bio bravarski radnik koji je imao težak život ispunjen revolucionarnom borbom i hapšenjem i postavljaju pitanje kako je taj “mučenik i revolucionar” uspeo da nauči da svira klavir, čime je oduševio i Britansku kraljicu Elizabetu ll.
Još mnogo kontroverzi prati doživotnog predsednika SFRJ. Hoće li one ikada biti razrešene ili ne, vreme će pokazati. Ostaje nesumnjivo to da je on bio jedna od najupečatvljivijih ličnosti na Balkanu u XX veku. Posledice njegovih činjenja osećaju se, nažalost i danas.
Od stvaranja druge Jugoslavije u Jajcu prošlo 75 godina. Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije 153 odsutna delegata proglasilo prisutnim
Страст за истином прошлости је најбољи израз животне снаге у човеку и нарочит облик његовог поштовања самог себе – записаће у „Знаковима поред пута“ Иво Андрић и додаће да су „све Дрине овог света криве; никад се оне неће моћи све ни потпуно исправити, али никад не смемо престати да их исправљамо“.
Овакво разумевање повести и предосећања будућности нашег нобеловца требало би чешће да имамо на уму када тумачимо и вреднујемо многа догађања из даље, или ближе историје. Да је којим случајем друга, Титова Југославија, претекла, пре три дана, 29. новембра, славили бисмо Дан Републике и 75 лета њеног рођења. Готово 40 година, на једној полуистини, школоване су генерације и генерације Југословена, са убеђењем и импрегнираном подсвешћу да је тог дана у босанском градићу Јајце формирана права народна влада – коју је народ сам изабрао.
Вратимо се за тренутак у јесен 1943. године. На фронтовима широм света долази до промене ратних успеха. Италија капитулира, савезници освајају афрички континент, на Источном фронту Црвена армија креће у контраофанзиву. Врх Комунистичке партије Југославије, који руководи и партизанским јединицама, иако су контролисали једва четвртину југословенске територије, доноси одлуку да удари чврст темељ будуће југословенске државе, сада већ уверени у коначну победу антифашистичке коалиције. Институционализовање револуције, преко војних и војнопозадинских органа, било је приведено крају.
Почетком новембра 1943. Јосип Броз Тито из Јајца шаље писмо председнику Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, Ивану Рибару, који се тада налазио у Хрватској. Обавештава га да треба „најхитније сазвати пленум Авноја“, на коме ће се изабрати привремена влада.
НЕЋЕ ИЗДАЈНИЧКОГ КРАЉА
Предлог одлуке о забрани повратка у земљу краљу Петру Другом Карађорђевићу и одузимању свих права југословенској избегличкој влади, коју су признавале све чланице антихитлеровске коалиције, био је централна тачка заседања. У записнику пише: – Сви већници, грађани и борци устају са својих места и дуго и одушевљено аплаудирају. Двораном се проламају узвици: „Нећемо избегличку владу!“, „Нећемо издајничког краља!“, „Живео Авној!“, „Живео Тито!“, „Живео Национални комитет, наша прва народна влада!“.
Писмо је завршио речима: „Молимо шаљите мишљење, односно пристанак.“
Тих дана шаљу се депеше у готово све крајеве Југославије. Порука Словенцима, коју је поред Тита потписао и Кардељ, гласи: „На пут за пленум идите одмах у што већем броју“.
Сличну депешу Тито и Кардељ упућују и у Хрватску:
„Делегати нека буду у што потпунијем броју“.
Депеше у остале крајеве Југославије битно су другачије. Тако је Црногорцима стигла порука:
– Било би ванредно добро када би од вас дошло неколико делегата на Пленум Авноја.
Србима у централној Србији:
– Било би ванредно важно кад би од вас дошло неколико делегата на Пленум Авноја.
Војвођанима:
– Пошаљите најхитније неколико другова за Пленум Авноја.
Тито од Македонаца тражи једино име једног њиховог функционера, кога зна само по псеудониму…
Депеша Босанцима је потпуно конспиративна и написана у првом лицу:
„Крени одмах са делегатима које можеш искупити, а понеси имена оних које овдје можеш заступати“.
У паузама припрема за друго заседање Авноја Тито позира вајару Антуну Аугустинчићу, за прву његову бисту, која ће бити постављена одмах иза говорнице Дома културе у Јајцу, где је одржан пленум. Са настајањем нове државе, рађао се и култ „највећег сина југословенских народа и народности“.
На скупу, на коме су донете историјске одлуке о укидању монархије, увођењу републике, формирању шест федералних јединица – Хрватске, Србије, Црне Горе, Словеније, Македоније и Босне и Херцеговине – и ударен камен темељац за увођење комунистичке власти у земљи, само две од шест републичких и једне административно недефинисане, војвођанске делегације, имале су какав-такав кворум. Из Црне Горе је у Јајце дошло свих 16, из Босне и Херцеговине 46 од 53 изабрана делегата. Из Хрватске 37 од 78; из Србије 24 од 53; из Словеније 17 од 42; из Војводине два од осам. Из Македоније и Санџака није дошао нико. Простим сабирањем, лако је утврдити да је у Јајцу било знатно мање од половине изабраних делегата.
Ваља рећи и да је председник Авноја, хрватски политичар др Иван Рибар, на Првом заседању новембра 1942. у Бихаћу био представник Хрватске, док је у Јајцу преко наћи постао представник Србије. А у Председништву су били босански лекар и политичар Војислав Кецмановић, црногорски комуниста Иван Милутиновић, хрватски лекар Павле Грегорић, словеначки књижевник Јосип Видмар и босански пуковник Сулејман Филиповић, који је у лето, те 1943. године, усташку униформу заменио партизанском. Војислав Кецмановић је водио цео ток заседања и предлагао све кључне одлуке Авноја.
Из записника са овог заседања, који је публикован 1953. године, може да се реконструише цео ток састанка. Председавајући ни за једну одлуку није тражио гласање, већ је примењивао следећи принцип:
– Према вашем аплаузу могу само констатовати да смо једнодушно прихватили.
После уводних поздравних церемонијалних говора, за говорницом се појавио Тодор Вујасиновић, известилац Верификационе комисије и делегат из Босне и Херцеговине:
– Мој би приједлог био да ми поред 142 поднесена пуномоћја присутних делегата верифицирамо не само свих 108 одсутних, већ да сматрамо вијећницима како 11 одсутних другова из Санџака, тако и 42 одсутна из Македоније!
Председавајући: – Прима ли се извјештај Верификационог одбора?
Узвици „Прима!“
Председавајући: – Прима ли се приједлог да се верифицирају пуномоћја одсутних?
Узвици „Прима!“ (аплауз)
Тако је легализовано да мањина од 142 делегата одлучује у име већине од 153 одсутна делегата и да се усвоји декларација којом је Авној проглашен „врховним законодавним и извршним представничким телом Југославије“ и „врховним представником суверенитета народа и државе Југославије као целине“.
Записник даље сведочи:
Председавајући: – Питам Вијеће да ли се слаже са приједлогом декларације?
Узвици „Слаже се!“ (буран аплауз)
Председавајући: – На основу једнодушног аплауза констатујем да је декларација Другог засједања Авноја примљена једногласно.
На дневни ред после декларације стигао је предлог да се формира „Национални комитет ослобођења Југославије као врховни привремени орган врховне народне власти Југославије“, односно привремена Влада. Председник Националног комитета ослобођења и повереник за народну одбрану (читај: министар) постао је Тито, потпредседници су били Едвард Кардељ, Владислав Рибникар и Божидар Маговац, повереник за спољне послове др Јосип Смодлака, за унутрашње послове Влада Зечевић, за просвету Едвард Коцбек, за народну привреду Иван Милутиновић, за финансије Душан Сернец, за саобраћај Сретен Жујовић…
Буран аплауз и узвици „Прима се!“ и „Живео Авној!“ – одјекивали су двораном Дома културе у Јајцу.
Председавајући: – Прима ли пленум ову одлуку?
Уследили су узвици „Прима!“ и аплауз…
Председавајући: – Ова одлука, на основу једнодушног аплауза, примљена је једногласно.
Књижевник Јосип Видмар у име словеначке делегације је предложио да се Тито прогласи за маршала. Доноси се одлука:
„У циљу да се ода заслужено признање другу ЈОСИПУ БРОЗУ ТИТУ, врховном команданту, за генијално руководство операцијама Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, и за способност и истрајност коју је показао у њеном стварању и њеном војничком и политичком подизању на садашњи степен, а на основу одлуке Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије од 29-XИ-1943. додели назив МАРШАЛА ЈУГОСЛАВИЈЕ.“
Сви присутни устају. Буран и дуготрајан аплауз. Усклици „Живео Тито!“ Цела се дворана, дупке пуна, пролама од овација Јосипу Брозу Титу, које трају више минута. Буран и дуготрајан аплауз се понавља неколико пута.
Председавајући: – Хоће ли ко да говори поводом овог приједлога?
Буран аплауз. Узвици „Прима се!“
Међутим, један догађај бациће историјску сенку на одушевљење којим је овај предлог прихваћен. Претходила му је Брозова одлука, донета четрдесетак дана раније, када је самог себе прогласио за маршала, о чему сведочи велики број диплома полазницима официрске школе, на којима се он потписао као „маршал Југославије“.
Виртуелну одлуку да већину одсутних делегата Авноја у Јајцу прогласи присутнима, Тито ускоро претвара у лажну историјску чињеницу. Почетком 1944. године написао је текст у коме тврди је да је „на Пленуму суделовало 240 делегата из свих крајева наше земље“. Коминтерновска машинерија у Москви текст преводи на енглески и преко обавештајних канала успева да га пласира у неколико утицајних листова у Америци и Великој Британији. Титово виђење Другог заседања Авноја штампано је на руском, бугарском и албанском језику. Тако је једна полуистина, о броју делегата на заседању Авноја у Јајцу, како је време пролазило, све више постајала непобитна чињеница. Izvor:novosti.rs
