Četvrtog maja 1980. godine u Ljubljani umro je Josip Broz Tito, vođa partizanskog pokreta u Jugoslaviji, doživotni maršal i predsednik, generalni sekretar KPJ, osnivač Pokreta nesvrstanih. Stvaralac i grobar Jugoslavije.
“Umro je drug Tito” – objavio je 4. maja 1980. godine spiker na TV Beograd. Tog trenutka stala je cela Jugoslavija. Doživotni predsednik SFRJ, generalni sekretar KPJ, osnivač Pokreta nesvrstanih, narodni heroj, ikona “bratstva i jedinstva”, stvaralac i grobar Jugoslavije, izgubio je najvažniju bitku – bitku za život.
Josip Broz je rođen u hrvatsko-slovenačkoj porodici od oca Hrvata i majke Slovenke u selu Kumrovec, u Hrvatskoj (tadašnjoj Austrougarskoj). Kada je regrutovan, veoma se istakao u vojnoj službi i postao je najmlađi vodnik u Austrougarskoj vojsci u to vreme. Nakon što su ga za vreme Prvog svetskog rata teško ranili i zarobili Rusi, Broz je poslat u radni logor na Uralu. Nakon čega je učestvovao u Oktobarskoj revoluciji, a kasnije se priključio i Crvenoj armiji u Omsku. Po povratku u zemlju, došao je u novoosnovanu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, gde se priključio Komunističkoj partiji Jugoslavije (KPJ).
Tito je bio glavni vođa druge Jugoslavije, socijalističke federacije koja je postojala od 1943. do 1992. Uprkos tome što je bio jedan od osnivača Informbiroa, ubrzo je postao prvi član Informbiroa koji je počeo da prkosi sovjetskoj hegemoniji i jedini koji je uspeo da napusti Informbiro i otpočne sopstveni socijalistički program.
Njegov život, posebno onaj pred Drugi svetski rat ispunjen je brojnim kontroverzama i velom tajni. Zna se da je bio austrougarski oficir koji je u Prvom svetskom ratu ratovao na teritoriji Srbije i Rusije. U Rusiji je zarobljen a kasnije je kao simpatizer komunističke ideje pristupio Crvenoj armiji. U oslobođenu Kraljevinu Jugoslaviju vratio se nakon završetka Prvog svetskog rata i pristupio KPJ. Stepeništem partijske hijerarhije brzo se peo te je 1937. godine izabran za Generalnog sekretara KPJ. Od tada počinje njegov vrtoglavi uspon.
Kao vođa partizanskog pokreta bio je za beskompromisnu borbu protiv fašizma bez obzira na žrtve. Zalagao se za obnovu Jugoslavije na federativnim osnovima, na “bratstvu i jedinstvu” svih naroda i “narodnosti”. Ta njegova borba, po nekim kasnijim analitičarima, imala je za cilj da se borba vodi u predelima gde su uglavnom živeli Srbi, da što više Srba strada u ratu, a da se istovremeno uništi srednji sloj srpskog društva i “velikospska buržoazija”.
Nakon rata surovo se razračunao sa svim protivnicima novog režima, pa i sa nekim najbižim saradnicima, koji se nisu do kraja slagali sa njegovim idejama. Stvorio je državu “iscepkanu” na 6. republika i 2. autonomne pokrajine, koja je nažalost umrla zajedno sa njim, u krvi i dimu. U toj novoj državi bar pola Srba ostalo je da živi van Srbije, stvorio je Bošnjačku naciju, a od Stare Srbije stvorio Makedoniju i makedonsku naciju. Srbiju je “podelio” na tri dela, stvorivši na njenoj teritoriji dve pokrajine, koje pre toga u tom obliku i tim granicama nikada nisu postojale. Iako su Srbi činili veliki procenat u drugim republikama, njima nije bila data autonomija i pokrajine. Granice između republika iscrtavane su bez ikakvog istorijskog ili etničkog osnova.
Vešto je balansirao u Hladnom ratu praveći od svoje zemlje “tampon zonu” između dva bloka. Igrom “malo s jednim malo s drugim” uspeo je da obezbedi da ga cene i poštuju u celom svetu. Sa azijskim i afričkim zemljama osnovao je Pokret nesvrstanih, koji i dan danas postoji, ali bez nekog većeg značaja u svetu.
Njegov privatni život ispunjen je brojnim kontroverzama. Širile su se glasine da je ubačeni strani špijun koji je “sklonio” pravog Tita, zatim da je cela njegova biografija običan falsifikat. Njegov biograf Vladimir Dedijer kaže da je Tito svaki put govorio različit broj dece koliko ih je bilo u porodici, odnosno svojih braće i sestara, ili da je Tito govorio da govori samo srpsko-hrvatski, ruski i pomalo engleski a da njegovi biografi ističu da je govorio i češki, slovenački, nemački (sa bečkim akcentom), razumeo i čitao francuski i italijanski, takođe govorio je i kirgiski.
Savremenici dovode u pitanje i deo njegove biografije da je bio bravarski radnik koji je imao težak život ispunjen revolucionarnom borbom i hapšenjem i postavljaju pitanje kako je taj “mučenik i revolucionar” uspeo da nauči da svira klavir, čime je oduševio i Britansku kraljicu Elizabetu ll.
Još mnogo kontroverzi prati doživotnog predsednika SFRJ. Hoće li one ikada biti razrešene ili ne, vreme će pokazati. Ostaje nesumnjivo to da je on bio jedna od najupečatvljivijih ličnosti na Balkanu u XX veku. Posledice njegovih činjenja osećaju se, nažalost i danas.
Умро је пре неки дан и друг Миодраг Здравковић, спикер који је званично објавио Титову смрт.. Једног дана ћемо и ми сви који овде коментаришемо. Поздрав
ОдговориИзбриши