Грачаница

Грачаница

Древни манастир Грачаница, на Косову, на левој обали реке Грачанке, задужбина краља Милутина, подигнут је између 1315. и 1321. године. По народном предању, краљ Милутин је заспао пред битку на реци Грачанки, па му се јавио анђео Господњи рекавши му да ће победити и да из захвалности Господу Богу, за помоћ која му је пружена, треба да сагради цркву чији ће му се облик приказати. Пробудивши се, краљ је на небу угледао бели облак који је имао облик цркве. Пошто заиста победи у том боју, одмах позва најбоље мајсторе – градитеље и нареди им да започну градњу небесне цркве.
Од манастирског комплекса сачувана је само црква, првобитно посвећена Благовестима Богородице (тако је помиње архиепископ Данило II), али се касније, као манастирско посвећење, помиње празник Успење Пресвете Богородице.

Византијско – српски стил у српској архитектури током средњег века обухвата период од краја XIII века до краја XIV века и географски простор Метохије, Косова и северне Македоније. За време краља Милутина развијају се централне цркве типа уписаног крста које имају пет кубета које са свих страна подупиру сводови (Грачаница, Старо Нагоричино, Богородица Љевишка …). Грачаничко петокуполно здање, које се својим луковима степенасто пење у вис, уз хармоничну игру сложених кровних површина на којима се смењују кубета и полукружни сводови, основе двоструког уписаног крста (квадрат у квадрату, црква у цркви), замисао је којој је тешко наћи премца у свету, како на Истоку, тако и на Западу. На жалост, историја не памти име генијалног архитекте овог ремек-дела. Предање вели да су Грачаницу градила три брата, неимари са Косова: Ђорђе, Добросав и Никола. Поједини историчари уметности сматрају Николу за протомајстора, који је грађевину осмислио, али се то са сигурношћу не може тврдити.

Грачаница је грађена на темељима византијске василике из XI, а можда и IX или чак VI века. Састоји се из два дела: први део чини главна црква, сазидана изворно као једна целина, а други део – спољашња припрата, призидана уз првобитну западну фасаду цркве, у другој четвртини XIV века. Била је отворена са три стране и над њом се, по свему судећи, уздизала звонара, ослоњена на два пара у зид напола уграђених јаких стубова (пиластара). Они сада носе слепу куполу. Отвори су, ради учвршћења конструкције, зазидани у XVI веку.
Спољашња композиција маса са наглашеном степеничастом ритмиком пењања у висину типично је рашка. Грачаница је свакако дело генијалног архитекте, који је савременим средствима, тада актуелну интернационалну тему, знао да обради у духу једне националне архитектуре која је имала своје посебне естетске идеале. Динамика грачаничке унутрашње и спољашње конструкције страна је византијској архитектури. Облици Грачанице имају у себи изразито антикласицистичке вредности, које би се, можда анахронично, могле назвати романтичним. Снажно истурена у висину, богато рашчлањена, и интензивно обојена црвено – белим контрастима опеке и малтера на тамбурима кубета, Грачаница веома срећно сажима у себи супротне тенденције византијске и готске архитектуре.
Унутрашња архитектура понавља водеће идеје спољашње и читава стреми у висину, и она је сва у оштрим контрастима немирне светлости и сенке. Монументална је и драматична атмосфера цркве, а вертикализам унутрашњег простора ефектно је подвучен градацијом светлости, која расте у висину.
Главнина живописа грачаничког представља најуспелије достигнуће Милутинове дворске сликарске школе и дело је чувених солунских живописаца Михаила и Јевтихија и скупине њихових ученика. Најстарије и најбоље фреске су у унутрашњој припрати. Оне су из времена око 1321. године и одлично су очуване.
У Грачаници је, први пут у старом српском сликарству, насликана усправно у виду увис разгранате лозе устројена лоза Немањића, са 16 портрета.
На улазу у цркву налазе се, један насупрот другом, портрети ктитора краља Милутина и његове жене Симониде.
При крају своје владавине, сазидавши архитектонски драгуљ, манастир Грачаницу, краљ Милутин је богато обдарио метосима, земљом и људима, старајући се о њеном процвату. Даровна повеља је у целости исписана на зиду цркве на коју се односи. Ова повеља налази се у десној капели, поред олтара, испод велике фреске Пророка Илије. Повеља је исписана на белом зиду фреско техником, меко-црном бојом и рашком редакцијом српскословенског језика.
Манастир Грачаница је општежитељни манастир у коме од краја Другог светског рата живи монашко сестринство. Монашки живот и служење народу увек су, кроз историју, биле основне активности грачаничких монаха и монахиња. Уз свакодневне молитве и богослужења, манастир Грачаница био је и важан просветни центар за косовско-метохијске Србе у време турског ропства, а у манастиру је још у првој половини XVI века постојала прва штампарија. Под сводовима ове древне Милутинове задужбине духовно су се образовале генерације свештеника и монаха који су својим духовним и просветитељским радом оставили јак печат на историју српског народа са ових простора.
СИМОНИДА
– Милан Ракић –
Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне, на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи!
Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео
Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик оделу
Док мирно сносиш судбу твоју грубу,
Гледам те тужну, свечану и белу.
И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик и боју
Далеких звезда што већ не постоје.
Тако на мене са мрачнога зида,
На почађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида,
Твоје већ давно ископане очи …

izvor srbskenovine.c