SAKRIVENA ISTORIJA SRBA 1: ГРЧКА ФАТАМОРГАНА – Украдена Србска митологија (историја)

Када кажемо Грчка, поред летовања, прво што нам падне на памет је чувена Грчка митологија. А како је она заправо настала, могли бисмо са правом да се питамо. Многи ће одмах помислити да је она наслеђе грчког народа. А да ли је стварно тако? И уосталом, од када сама држава Грчка уопште постоји?

Могли бисмо са лакоћом да кажемо да је грчка митологија украдена србска митологија, заправо не митологија, већ историја. И не би погрешили.

Негде у 4. веку пре нове ере, на обалама Црног мора налазио се град Сурож и зато се то море називало Сурошко море. Град Сурож је био изузетно богат и многи су бродови уплављавали у његову луку ради трговине као на пример, грчки, персијски, етрурски, египатски и други.. Једном приликом, грчки бродови нису упловили у његову луку ради трговине, већ су се са бродова искрцали ратници. Грци тада проваљују у храмове, руше божанства и износе драгоцености које су тамо биле енормне. Пуно књига, злата и сребра, однешено је у данашњу Грчку. Тако су у једном моменту Грци заузели овај град. Међу изузетно вредним стварима које су украли је и посуда слична оној која се налазила у Ретри са цртежима и фигурама небеских сазвежђа древних славена.

Грци су се трудили да одгонетну значење звезданих богова и онога што је изнад њих било написано, међутим славенска наука је за њих највећим делом остала нерешива мистерија.

Након тога они су дали своја тумачења славенских сазвежђа и божанстава, онда су прекрстили српске богове у грчка имена и од тада датира грчка митологија. Ипак, и стари Грци су некада отворено говорили да су свето звездано знање добили од Хиперборејаца са севера, како су називали Славене. Па су чак и име Сербоне, како се иначе зове радио Сербона коју сада слушате, променили у Артемида.

Касније је Римско царство завладало тим територијама где се сада налази држава Грчка, преузело од њих митологију, наслонило је на већ украдену од Етерураца и опет је извршена промена имена божанства као и корекција митова.

Ко су заправо Грци и откуда они на тој територији?

По званичној историји – живео је тамо велики савез племена, који су се звали Пелазги, и заузимала су та племена земље модерног Блиског истока и сву јужну Европу, и имала су своју културу, уметност, моћну војску и морнарицу! А онда једног дана, нико не зна где су нестала, а на њиховом месту се појављују Древни “Грци”!!! Изненада и без најаве нестају Пелазги а њихово место заузимају древни Грци. Без објашњења како.

И иста та историја не говори ништа о томе одакле су се “тамо” појавили Древни “Грци”! Ако узмемо “верзију” лажне историје која се нуди широким масама, онда би се морало макар напоменути и то одакле су дошла племена Древних Грка. А та племена су морала онда да имају и велику војску! И ти војници морали су да разбију у борби ништа мање добре ратнике Пелазга, који су до последњег бранили своју родну земљу … а ови грчки војници су морали да разбију војску Пелазга, а онда да или посеку до корена све жене, децу и старце Пелазга, или да убију све мушкарце, сву мушку децу, и узму све жене и дјевојке као своје трофеје!!! На крају крајева, када се помера кроз огромни простор огромна маса људи, а посебно војници, међу њима је увек веома мали број жена, које прве умиру због тешких услова пута! А ако је део Пелазга отишао, опет, где су отишли, и шта је са њима? Али о свему овоме савремена “историја” ћути!!! Исто, као и о много чему другом, а истовремено захтева да се зове наука!!!

И управо због тога, сада се може тврдити да цивилизација древне Грчке није ништа друго до цивилизација коју су створили Пелазги, који су преживели катастрофу од пре 13026 година (2017.год.)

На крају крајева, савремена “историја” скромно наводи да је пре цивилизације античке Грчке, на њеном месту била цивилизација Пелазга – Словена, тј Срба, који су незнано некуд “нестали”! Чак су и жреци Древног Египта јасно саопштили, да су племена Беле Расе Старог Света примиле снажан ударац Империје Атлантиде (Новог Света), и да су она преци Пелазга и Јелина!

Заправо, у свом “Дијалогу” Платон описује рат између Антлања (Атлантида) и Велике Асије и његов резултат. При томе, Платон се позива на чињеницу одакле је добио ту информацију. Тамо је Платон дао конкретан осврт на извор информација у вези Атлантиде. Жреци Древног Египта, који су саопштили ову легенду Солону, који је, по свој прилици са Крита, као деведесетогодишњи старац пренео је то свом десетогодишњем унуку – такође на Криту – а он једном од учесника Платоновог “Дијалога”.

Из „Дијалога“ Платона следи да је Империја Анта, на самом почетку рата за светску доминацију, укључивала у себе, не само престоницу-острво, већ и део америчког континента, који древни Египћани нису делили на Северну и Јужну Америку! А у тренутку прве конфронтације Новог и Старог Света, у Империју Анта је била укључена и земља на северу Африке, па чак и део југозападне Европе, о чему се говори у Платоновим “Дијалозима”. Ево шта су му жреци рекли:

“И Европа до Тиреније (Тиренија, или Етрурија и Етрусија – регион у централној Италији, у близини обале Тиренског мора). И све ове здружене снаге су биле послате, да једним ударцем поробе и ваше и наше земље и уопште све земље на тој страни мореуза. Тада је, Солону, речен брилијантан доказ њихове храбрости и снаге: Због своје храбрости и искуства у ратовању на челу одбране против Антлања су били преци Јелина..”

На том месту, жреци Древног Египта, објашњавају Солону улогу, коју је имала током рата између Новог и Старог Света за светску доминацију, држава која је била на месту савремене за Солона Атинске државе! Жреци Древног Египта, говоре о томе, да је древна држава, која је била на месту Атинског царства, постојала пре свих осталих Јелина!

Другим речима, жреци Древног Египта идентификовали су племена Беле Расе, која су живела у то време у Европи у савременој њему Јелинској држави! Међутим, према модерној “верзији” историје света, никаквих Јелина пре тринаест хиљада година у Европи није било, баш као што тада није било никакве државе Јелина! А појаву древне грчке цивилизације савремена “историја” бележи тек у другом миленијуму пре Христа, не пре! И разбија модерна “историјска” наука историју античке Грчке на пет периода: Ахејски (20. – 12.века пне), Хомеровски, или “Тамни Век» (11.- 9. века пне), архајски (8. – 6. века пне.), класични (5. – 4. века. пне) и хеленистички (3. – 2. века пне). И у том последњем периоду античке Грчке писани су догађаји у Платоновим “Дијалозима” !

Другим речима, у време свог просперитета, цивилизација древне Грчке била је на дечјем нивоу свог развоја, чак и у односу на своје претке! И управо због тога, сада се може тврдити да цивилизација древне Грчке није ништа друго до цивилизација коју су створили потомци Славено-Аријеваца, потомци Анта, или, како их још зову – Пелазги, који су преживели катастрофу од пре 13026 година.

Покушај да се прича Солона из “Дијалога” Платона прикаже као Платонова измишљена “легенда”, како покушавају то да објасне “стручњаци”, не пролази! Опирање потврђивања Платонових информација о Атлантиди има још један разлог … а разлог је веома основан! Ствар је у томе, да је у истим “Дијалозима” Платона, у дијалогу, Тимеј изјавио да су преци античких Грка била славено-аријевска племена, иста племена Анта, која су напустила Велику Асију током захлађења, о чему смо причали у једној од претходних емисија. Они су само део племена Анта, која су дошла до Западног мора-океана (Атлантски океан) Вајтманима и Вајтмарима преко океана, а остали су се населили по јужним пределима Европе.

Савремена историја, филозофија и митологија, признају древне “Грке” за темељ савремене цивилизације!!! А како следи из самих “Дијалога” Платона, “Јелини” ништа нису знали о својим прецима! А ево и доказа за то: Цитат из Дијалога:

„… при томе он се трудио да им изнесе свој родослов, као и по бројевима – броју генерација, колико их је прошло од тада. Затим му је један од жреца рекао, човеку у веома поодмаклој доби: “О, Солоне, Солоне! Ви, Јелини, вечно ћете остати деца, и неће бити старца међу вама “,” Зашто то кажеш “- упита Солон. “Сви сте ви млади умом – одговорио је он – зато што ваши умови не садрже у себи никакво предање о прадавним временима, из генерације у генерацију немате знања о старим временима. …“

У овом пасусу “Дијалога” говори се о томе, да је цивилизација Хелена још увек млада, веома млада, и због тога, немају појма о својим коренима! И жреци древног Египта, као неразумном детету, покушавају да објасне Солону прошлост његовог народа: Цитат:

„…Већ је било и даље ће бити разних случајева губитка живота, и при томе, најгоре – због ватре и воде, и других, мање значајних – хиљада различитих несрећа. Стога је распрострањена код вас легенда о Фаетону, сину Хелиоса, који је некада укротио очеву кочију, али је није могао послати по путу његовог оца, а самим тим спалио све на Земљи и сам погинуо, од муње. Хајде да, погледамо ово као легенду и мит, али у њему има и нешто истине…“

У овом делу, жреци Древног Египта дају објашњење о “грчком” миту о Фаетону, сину Хелиоса. Нема смисла овде давати цео овај мит, свако може лако наћи тај мит и сазнати његов садржај, по жељи. Али у коментарима о овој легенди-миту, датих од жреца Древног Египта, треба да се посветимо детаљније. Жрец каже директно, да иако је то мит и легенда, да садржи и истину! Почнимо са чињеницом да је Хелиос, према старогрчкој митологији – Бог Сунца, а Фаетон су они називали планету, чија се орбита раније налазила између Марса и Јупитера.

У славено-аријевској традицији, име ове планете-земље је Деја! Ова планета је уништена на делове силом гравитације, када је поново дошла у соларни систем Планета X или планета Смрти, или Немезида, или Нибиру – под овим и другим именима је ова мала неутронска звезда ушла у легенду различитих племена и народа. Планета X – је све што је остало од друге звезде нашег планетарног система. Некада је наше Сунце имало звезду-сателит, која се у тренутку претворила у супернову. Њени делови су у експлозији, звезде супернове, постали основ за формирање Сунчевог планетарног система, а угарак звезде-пратиоца еволуирао је у малу неутронску звезду чија се орбита драматично променила после експлозије.

А од тада планета X има веома елиптичну орбиту, која, штавише, има велики угао у односу на орбиту соларног система. Дакле, планета X се појављује у соларном систему сваких три хиљаде и шест стотина година! И сваки пут, улазећи у Сунчев систем, ова мртва звезда својом снажном гравитацијом изазива нагли пораст соларне активности са свим потоњим последицама. Последњи пут је планета у Сунчевом систему била 2003. године и требало је да доведе до тога да наше Сунце постане Супернова, или како су стручњаци писали, минимум – Мининова! И у једном и у другом случају живот на нашој Мидгард-Земљи би био уништен,због чињенице да би прилично блиским проласком поред Мидгард Земље, планета X, између осталог, повукла са наше земље целу атмосферу снагом своје гравитације, итд, итд. То се није догодило, јер је орбита планете-X промењена за 90 степени, и она је напустила Сунчев систем заувек!

Али то није битно сада, већ ако израчунамо од 2003. године, 3600 година уназад, налазимо да је претпоследњи пролаз планете X (ако не рачунамо последњи пролаз 2003. године) био око 1600 година пре наше ере. А то је, отприлике, у средини првог периода “древногрчке” историје, који “историчари” зову ахејским (20. – 12. век пне). Дакле, код “древних Грка” рођена је легенда о Фаетону, који је изгубио контролу над очевом кочијом – Хелиосом, Сунцем! Као резултат тога, Сунце је претило да спали сав живот на Земљи и да би спасио Земљу од уништења, Хелиос је уништио свог сина Фаетона са својих кола, чији су коњи одбили да слушају Фаетона.

У ствари, планета X, пролазила је онда преблизу планете Фаетон, или земље-Деје, избацила ту планету из своје орбите, што је довело до тога да је сила гравитације растурила планету на делове, и од тада је она појас астероида, чије се орбите секу у тачки, у којој је раније била орбита Фаетона (Земље Деје). И између осталог, пролазак планете X је затим изазвао нагли пораст активности Сунца, што је довело до тога да је Сунце почело својим зрацима да пржи Мидгард-Земљу. Заправо, на то су Солону указивали жреци Древног Египта, када је он говорио о легенди-миту о Фаетону, да има истине у томе!

У једном од одломака “Дијалога” Платона, жреци Древног Египта Солону објашњавају како су жреци њихове земље успевали да сачувају за будуће генерације информације о догађајима, из генерације у генерацију, још од најранијих времена. И зашто су људи њихове земље успевали да сачувају своју писменост, у то време када преци савремених Солону “Јелина” то нису успели! И они и даље објашњавају разлоге за незнање “Јелина”, који нису сачували информације из прошлости свог народа, јер су сваки пут након природних катастрофа остајали само неписмени и неучени! Цитат:

„И ви изнова почињете испочетка, као да сте се тек родили, не знајући ништа о томе, шта је било у давним временима у вашој земљи или у нашој. Узмимо, ваше породично стабло, Солон, које сте управо изложили, оно се уопште не разликује од дечјих бајки. Дакле, ви чувате успомену на само један потоп, а у ствари, било их је много раније; Осим тога, ви ни не знате да је прекрасни и племенити род људи живео некада у вашој земљи. Ви сами и све у вашим градовима потичете од тих ретких, који су остали од тог рода …“

У овом делу, жреци Древног Египта, Солону објашњавају разлоге зашто су легенде-митови о атинској држави, као и других Јелинских држава тог времена, настале на незнању о прошлости свог сопственог народа! И они му говоре, да је цунами уништио градове и уништио културу предака “Јелина” и то не једном! А онда су преживели у планинама пастири и сточари поново насељавали земљу свог народа. И још … Жрец каже Солону, да због тога ни Солон, нити његови суграђани не знају ништа о његовим далеким прецима, јер су сваки пут преживели све почињали испочетка, од нуле! И данас се њему (жрецу) “Јелини” јављају као дивљи потомци својих предака, који су имали највећу културу и савршен друштвени систем, у односу не само на савремену атинску државу, већ и у поређењу са свиме, што је познато жрецима Древног Египта!

Ово још једном потврђује садржај славено-аријевских Веда у којима се говори о томе, да је пре рата, изазваног од Империје Анта у жељи за светском доминацијом, на просторима Велике Асије или Свете Расеније био друштвени организам са веома високим еволутивним нивоом и директно се доказује постојање високоразвијене цивлизације белих народа управо на простору на коме се ми налазимо, све до Средоземног мора!!! И то још пре планетарне катастрофе од пре 13026 година.

Али то није све !!! Из речи жреца Древног Египта треба да буде јасно да су “Јелини” удаљени потомци европских Анта, који су живели на земљама јужне Европе након пресељења из предела Велике Асије! Али то није све! Као што проистиче из речи жреца Древног Египта, тзв. “Јелини” нису дошли од некуда или су одлазили, већ су потомци тих Анта, који су раније живели на истој земљи!!! Баш као и други народ Пеласти, који су живели пре Јелина на истој земљи, као и други народи до Пеласта, чије се име, из једног или другог разлога, није сачувало! Сви ти народи до Пеласта, и после њих, укључујући и Јелине – директни су потомци Европских Анта! И онда све долази на своје место: Пеласти су преци Јелина! А онда нестаје апсурд око нестанка великог племена Пелазга и појаве “Јелина” ниоткуда. То потврђује и следећи пасус из Платонових “Дијалога”:

„…ви ништа не знате о томе, јер су њихови потомци у многим генерацијама умирали не остављајући никакав запис. У међувремену, Солон, пред велику и разорну поплаву и уништавања ваше државе, сада познате под именом Атина, били су ти људи у војној вештини први, а савршенство њихових закона је било изнад свих; предања им приписују таква дела и достигнућа, која су најбоља од свега што знамо под капом небеском…“

У овом одломку “Дијалога” од Платона жрец Древног Египта саопштава Солону о постојању државе на месту Атине, пре великог и разорног потопа (пре 13.026 година), бриљантног и савршеног уређења, коју су створили древни преци савремених “Јелина”, о којима њихови потомци – “Јелини “не знају ништа! И још говоре и о томе, да је до планетарне катастрофе пре 13.026 година код европских Анта постојала писменост, као што је била у оним местима одакле су дошли пре око двадесет хиљада година. И не само писменост, и високо развијен друштвени организам-држава, као и племенити и храбри људи који су већ имали савршен друштвени поредак. И тако, њихови потомци који су себе називали Јелини, били су готово дивљаци према својим прецима!

И то се поклапа са подацима из славено-аријевских Веда, у којима се наводи да су преживели планетарну катастрофу пре 13.026 година пали на ниво примитивног друштва, са свим каснијим последицама. А ипак – након несрећа које су се догађале из различитих разлога, преживели су узимали нова имена, давали себи локална имена, што су после паметно искористили фалсификатори прошлости Земље! Иако су то све били потомци истог народа србског, тј. Раса !!!

Хајде да покушамо, да се позабавимо “великом и страшном” Грчком. Супротно популарном и свеприсутном веровању, ова држава се појављује на светској мапи, не пре 4.000 година, већ строго 1830. године. У прошлости, та држава никада није била Грчка.

Пре него што је нацртано на карти, ово подручје било је део Отоманског царства. Пре тога – део Источног римског царства. Још раније, званична верзија каже, део Римског царства.

Ако заиста копамо дубоко, у Рим, та земља је преузела контролу над македонским територијама, чијим се садашњим наследником може видети словенска Македонија. Она је и тада била не мање словенска. Пошто је била словенска, неизоставно се намеће ко су били њени становници. Ту је Александар Велики рођен. Још у ранијим временима било је неких малих градова-држава (полиса). Чињеница је да постоји – према научним подацима, држава која се зове Грчка, а које у стварности историје никада није било.

Зашто је било потребно нацртати је на карти и одакле такав назив?

Неки људи верују да се име новорођене земље јавило јер та места насељавају Грци од давнина. А ови Грци су наводно страствено желели независност. Свих 4.000 година у континуитету и добивши га, одмах су назвали своју земљу Грчка. Сами “Грци” своју земљу зову Хеллас а себе Јелини. Они за то очигледно нису тражили дозволу од некога ко је на политичкој мапи уцртао Грчку.

Грешку мистериозног “великог картографа” неко је покушао да прикрије. Нашој пажњи они нуде неку верзију “граиках” (једну од првих верзија грчког језика), а њихов митски прапредак је носио наводно име Граикос. Наводно, некада давно, ти “граики” су живели ту. Међутим, и сами научници кажу, да су из многих малих народа, од оних који су насељавали ту земљу у прошлости, била само два основна – Јоњани и Дорјани. Јоњани нису у складу са генетском чистоћом. Они припадају јужном типу – светле пути, са тамном косом. Дорјани су – плавокоси. Нема “граика” на хоризонту нигде.

Сви ти напори, ионако су узалуд, јер још увек не објашњавају наводну жељу Грка да добију никада не добијену независнот. Они не објашњавају зашто су изненада добили име којег се становници тих области не сећају хиљадама година, ако “граики” нису изум модерних историчара. Чак и када је реч о Грчкој, Грчке, као суверене земље, никада није било. Између језика Грка у средњем веку, и оног којим причају данас у Грчкој, огроман је амбис.

Прво, према научницима, постојао је одређени старогрчки језик из 2000. године п.н.е. до 5. века н.е. Овај језик је изумро. Наводно, на основу тога појавила се маса дијалеката, који су временом постали независан језик.

Међутим, верује се, да се тај мртав језик у 6. веку нове ере, користио само у одређеним круговима Византије, као књижевни и научни. Чак и тада, већина житеља данашње Грчке није знала да прича на том “грчком” језику. Ово је, према историчарима, трајало све до 16. века, и “грчки” језик се тада назива “средњегрчки.”

Не може се тачно рећи шта је то првобитни средњи грчки језик. Савремени истраживачи проучавају његове карактеристике по каснијим копијама и преводима. Најпознатије су Хронике Мала и Теофана. Те хронике наравно нису оригиналне.

После пада Византије, током владавине Отоманског царства, догодиле су се значајне промене у језику Грчке. Међутим, након стицања независности територије 1830. године, почели су активни процеси наметања посебног правила локалном становништву у говорном и писаном језику. Народу Јелинима, који ионако нису говорили средње грчким, предлагало се да оду на “кафаревусу.” “Кафаревус” је вештачки створен кроз древни језик, од Јелина “групе грађана”, са додатком архаичног говора, преузетог из не баш прецизних превода и копија средњовековних грчких текстова. Све у свему, то је вештачки ентитет.

Сада се тај лингвистички бућкуриш зове савремени грчки језик. Сличност између украјинског друштва и грчке кафаревусе је толика да бљешти, као да су ови догађаји из једног истог сценарија и једног центра. Сценариста је, наравно, такође један. На први поглед, то је потпуна бесмислица. Зашто силовати неколико милиона људи, терајући их да говоре речима и изразима које не познају?

У случају Украјине то је више или мање јасно – они желе да поделе један народ користећи језик као носиоца културе. Али Грци се не деле, њима се намеће замена језика. Постоји још једна чињеница: “Велики картограф” не само да је створио земљу која никад није постојала. Не само да јој додељује име које историјски није поткрепљено, већ исто тако жели да народ те земље (по свему не грчке), говори на грчком језику, истим каквим су писани стари текстови.

За оне, који преобликују свет, у стварању државе “Грчке” то има веома важно значење. Грчки језик се у више наврата помиње у средњем веку, као против тежа латинском. Ову чињеницу је тешко сакрити. Саму по себи. Како то – грчки језик постоји, а Грчка не постоји? За ту сврху је неопходно, створити је на мапи.

Постоје и други разлози. Јасно је да је грчки – посебан језик. Он није језик пастира. С друге стране, ту је напредна цивилизација у виду рушевина градова широм Медитерана. Ти градови и та цивилизација треба неком да се припишу, али не Србима. Или Расима.
Из тих разлога, избегавајући истину, они су створили мит о античкој Грчкој и Грцима као творцима велике културе. И зашто бисмо имали некакву сумњу у ову верзију прошлости. Сви нам упиру прст пред очима и говоре: то је – Грчка, то су остаци њихове велике културе, то су – Грци, потомци тих великана.

Међутим, слово «Г» се може прочитати на два начина: као “Г” и као “Ж“. Неки истраживачи верују да се реч ГРЕЕЦЕ чита као “свештеник”. Назив грчки чује се и разуме у потпуности на старосрпском и руском као ЖРЕЧКИ. А латински натпис «graeca lingua» (грчки језик), треба читати као “на језику жреца” или “свештенички језик.” Овакво тумачење елиминише све апсурде и недоследности. Свештенички (језик жреца) – грчки не треба посматрати као језик било које медитеранске земље. То је био језик свештеника. И одмах је јасно зашто тај назив не желе да исправно прочитају. Они који цртају виртуелну мапу света, не могу да дозволе да се схвати да је основа напредне културе Медитерана био српски језик, а да је тај свештенички језик стигао са продирањем тамних сила на јужне територије Европе.

Затим, јаснија је ситуација, зашто су научни и поетски текстови написани свештеничким језиком. То је зато што је то у области делатности свештеника.

Треће, постаје јасно зашто свештенички језик у различитим временима није био у широкој употреби у овим областима, али је остао стабилан (иако наводно мртав). То је зато што је већинско становништво тих простора могло бити претпостављено Срби, а остатак становништва је био помешан.

Могуће је да су основу становништва чинили Срби, чији је говорни језик био исти, али посао (свештенички) би могао бити мало другачији, на пример, у циљу очувања знања од неупућених. Исто тако, на исти начи подразумева се и место латинског у западној култури. Такође свештенички језик.

Хајде сада да видимо конкретније како је настао данашњи грчки језик. Држава Грчка се појавила по први пут у историји на политичкој карти у првој половини 19. века издвојивши се из Отоманског царства. Грчка је створена војном помоћу Британије и Француске и уз знање руског цара Николаја 1.

Спор, какав ће бити језик у независној грчкој држави по први пут је избио крајем 18. века. У то време, по језичком питању у Грчкој је владао потпуни хаос. Језика је било много. Њих су делили на “народне говоре”, који су се разликовали од региона до региона и на “архаичне”, то јест старе. При томе, који из старих језика је “старогрчки”, а који је “средње грчки” (византијски) и који језик од ког долази, сами Грци тада нису знали.

За “архаични” језик сматран је говор Фанариота. Фанариоти су из северо-западног истамбулског кварта Фанар, где је у основном живела посебна привилегована каста, која се састојала од “богатих и племенитих” Грка, као и хеленизованих влашких и албанских породица. (Првобитно је међу Фанариотима било много Срба, али онда је њихов број био сведен на минимум). Фанариоти су чинили окружење Васељенског Патријарха. Грчки цариградски патријарх био је апсолутни верски и административни владар свих хришћанских ортодоксних поданика у Османском царству, независно од њиховог етничког порекла. (Турском султану-халифу је запало да управља “неверницима”. Чинио је то преко својих шест вазала – верских првојерарха. Сви становници царства су по верском принципу били подељени на заједнице – милете. Православни: Грци, Срби, Бугари, Власи, итд, били су један миллет и рум (румски) миллет, буквално “римски (ромејски) народ“.

Сепаратистички настројена грчка интелигенција, заснована, како то и бива у таквим случајевима, у иностранству, већ дуго је сањала о својој независној држави. Основа нове државе, по њиховом плану, требало је да буду ортодоксна вера и грчки језик. Ако је са вером све било у реду, онда се језик морао измислити. Веровали или не, али на прелазу из 18. у 19. век код Грка није постојао њихов јединствен, национални језик, на коме би могли да се напишу Устав и други закони и обављају административни послови. Турски језик, који су сви Грци користили за ове сврхе, чинило се да није солидан.

Екатарина Друга је планирала пројекат реконструкције грчке државе. Он је изложен у поверљивом писму аустријском императору Јосифу 2. од 10. септембра 1782. године. Пројекат је предвиђао уништавање Отоманског царства и поделу његове територије између Русије, Светог Римског царства и Венецијанске републике. У Цариграду је требало да оживи Византијска власт на челу са унуком руске царице, коме је дато име оснивача града — Константин.

Филики Етерија – је тајна организација 19. века, чији је циљ био рушење османског владања Грчком и стварање независне грчке државе. Чланови друштва су, углавном били млади грци – фанариоти из Русије и локалне грчке вође. Друштво је покренуло локални грчки рат за независност у пролеће 1821. године. Рат је вођен оружано уз помоћ Русије, Велике Британије, Француске и низа других европских сила. И завршен је 25. маја 1832. године коначним признавањем Грчке као независне државе.

Филики Етерија је била под јаким утицајем масонерије. Тим вођа назвали су “Невидљива моћ”. Од самог почетка она је била обавијена мистеријом. Сматрало се да су многе истакнуте личности били њени чланови. Не само Грци, већ и значајни странци, на пример, краљ Русије Александар 1 .

У стварности, у почетној фази, невидљиви орган се састојао само од три оснивача.
(Николаос Скуфас из покрајине Арт, Емануел Ксантос из Патмоса и Атанасија Тсакалов из Јанине). Од 1815. до 1818. још пет људи је додато у невидљиву управу. 1818. невидљиви орган је преименован у “Ауторитет Дванаесторице апостола” и сваки апостол је био одговоран за одређену област.

Организациона структура је била пирамидална са “Невидљивим органом” који је координирао са врха. Малопре смо га назвали Великим картографом. Нико од чланова није имао права да га ишта пита. На делу је видљива паразитска структура управљања и јасно је коме је стало до стварања државе Грчке.

Многи Грци из простог народа уопште никада нису знали грчки језик. Они су заправо били без писма (неписмени).

Остали грчки обични грађани су знали да говоре на грчком. Али не на грчком, на коме би требало. Разговарали су на дијалектима произишлим из средњовековног византијског (ромејског) језика — на пример, понтијском, каподокијском и другим. Сви ови “ромејски” су били архаични. У почетку намењени за усмену комуникацију, дијалекти су имали изузетно мали речник — не више од 4-5 хиљада речи. Не само Устав, већ ни неколико његових чланова на овим језицима није било могуће формулисати. Међутим, постојао је код идеолога грчког сепаратизма адут — такозвани “старогрчки” језик. Не знамо колико је овај језик стар, али није био мртав. Напротив, активно и успешно се развијао у одређеној средини.

Литургијска активност свештенства од прве половине 16. века. концентрисана у патријаршијској школи у Цариграду – у “Хеленској Академији”, служила је као модел за све друге грчке градове. Из Академије су излазили бројни научници-сколастици. Писани су многотомни научни зборници радова из теологије, историје, географије итд, неприступачни маси. Изузетак је био цариградски патријарх Кирил Лукатис (Лукар), који је показао велико интересовање за народни језик и акредитовао је јеретике за превод Јеванђеља на народни језик и исповедање вере. Генерација за генерацијом педантних научника је култивисало мртву старину; високо свештенство чак и у свакодневном животу употребљавало је старогрчки језик. Од почетка 18. века велика Порта је почела да привлачи просветљене Грке себи на службу.

Оне који су служили на двору турског султана Грци су звали Фанариотима, по имену кварта Фанари у Цариграду, где је живео патријарх. Неки Фанариоти на почетку 18. в. именовани су од стране владара турских области на Дунаву (Молдавија и Влашка).

Као што видимо “старогрчки” језик и језик Грка-Фанариота — је једно те исто.

Националне елите су смислиле “древну” историју “древну” литературу, објавили су свету да су угњетавани и одлучили су да се одвоје.

“Старогрчки” је за писање Устава сасвим одговарао. Али невоља је била у томе, да написане на древногрчком мудре законе, нико од Грка не би разумео.

Грчка интелигенција је пронашла излаз и из ове ситуације. На почетку живећи у Паризу Адамантиос Кораис је предложио “средњи пут”, комбинујући “говорни” и “старогрчки” језик. Тако је рођена прва опција новогрчког “кафаверуса” или “чистог” језика, задржавајући граматику и речи древно грчког са народним изговором.

Убрзо је “кафаверуси” понуђена алтернатива – “димотика” – друга варијанта новогрчког, наводно, систематизован и очишћен “народни” језик. Дуго времена “кафаверуса” и “димотика” нису мирно коегзистирали, чак је било уличних сукоба између присталица те две верзије. Националним језиком сматрала се “кафаверуса” . На њему је вршен рад у канцеларијама и њега су изучавали у школама. Природно је дошло до интеракције између језика. Прецизније речи из богатије “кафаверусе” уливале су се у почетку у оскудну речима “димотику”. Као резултат тога димотика је еволуирала до те мере, да је 1976. године проглашена званичним језиком у Грчкој. А “кафаверуса”, се полако заборављала.

Због нетрпљења српске православне хришћанске цркве од стране турске власти, Грчка ортодоксна црква је добила простор од Турака и искористила га и успела да издејствује да пошаље своје свештвенство у Србију и да се наметне као водећа православним Србима. Практично је грчко свештенство тада прекрило Светосавље, које им иначе и није било по вољи. Како се то десило? И како су о бекству патријарха Арсенија у Аустрију причали пећки Турци и Арнаути? Ево како, остало је то и записано:

“Патриарх грчки једном оде цару на посету, цара је лепо разговорио, те га овај задржи на ручку. Кад је патриарх видео, да је цар добре воље одпочне:

“Честити, једини и најмоћнији на земљи царе! послушај ме роба твога, а за твоју корист и срећу, па ако је добро учини, а ако је лудо немој ме казнити.”

Цар му се обећа, да му неће ни влакно с главе фалити. Патријарх настави:

“Твоје је царство једино на земљи највеће и најсилније; јер си покорио царевину српску, која је једина и најмоћнија на земљи била, али је неси сасвим утукао. Ти си убио змију, ама је ниси сасвим утукао. Та змија има главу у Пећи усред срца те Србије, и док је год она и народа српског неће твоја царевина бити мирна; него ме послушај шта ћу ти рећи: Патриарха са свима првим љидима у земљи, или уби, или протерај, или изтурчи. Ако остане што од бегства главних људи, све изтурчи или поби, само остави од ових главних и простог народа нејач нека се моле богу по свом закону и мени их предај, па се никада и ничега не бој. Земља ће ти бити увек мирна, а ако баш не буде ја сам ту и моја је глава ту, ту су владике које ће тамо слати уместо па их, увек можеш погубити. Не бој се да ће оне са Србима ићи на те и ове противу тебе дизати. Ми се одавна мрзимо и никада се не можемо волети. Моје су све владике Грци и Бугари а од Бугара и Грка, а нарочито првих, нема већији непријатеља Србима. И ми би се могли кадгод са Србима само помирити, али не волети, а Бугари никад ни довека. Кад изтераш, или исечеш, српских патриарха и прве људе, ти тај сав народ прозови Бугарима, па се ништа на свету не бој…”

Сеоба Срба под Чарнојевићем је управо последица овога што смо сада чули. На место расељених Срба, Турци су на њихово место населили Шиптаре. То стање је трајало све до србског ослобођења од Турака. Па и надаље..

Интересантно је видети која су србска племена насељавала у своје време територије данашње Грчке, а која су у међувремену постали Грци. То наводи Николај Дурнов 1891. године у књизи Државе и народи Балканског полуострва. У Тесалији и Епиру су живела племена Војнићи и Велегостићи. На југозападу од реке Бистрице где је био град Србица живели су Сагудати, Драговићи, Брсијаци или Базјани, Велесићи, Војинићи, Стрменићи. Дуљеби су живели на острву Шчир. Образовани и научени Грци су били за србска племена исто што кондотијери (најамници, плаћеници) за европске народе у средњем веку.Одтуда је у св. хилиндарском рукопису написано ово: “великија бједа от лукаваго рода Грческаго!”

Иродот и остали описали су пропасти српских племена у Малој Азији. Такозвани Јоњини малоазијски, били су збор с коца и конопца из свих тадањих грчких република. Они као безкућници где год су дошли побили су све одрасле мушкарце, а старце и бабе оставили за рад, младиће стрпали у своје хареме, а жене, кћери и сестре побијених узели су за себе, јер они нису имали жена са собом.

По Иродоту и Паузанију: “Грчки колонисти, пошто освојише Милет, побили су све мушкиве, а жене и девојке узели су насилно за се”.

Тако су то радили просвећене Јелини, а кад њих покорише крвожедни Римљани, онда опет наступи таква иста и још гора и црња сцена за србска племена која су живела како у Европи, тако исто и у М. Азији.

Струмљани су живели око Солуна. У 7. веку због нападања бугарских татарских хорди 208 000 хиљада Срба се преселило у Витинију у Малу Азију.

Николај Дурнов даље наводи и борбе Срба против Грка на данашњој територији грчке државе. Па каже:

У половини 10. века Срби ослободише своје земље и растераше из њих Бугаре. 1018. године србске засебне кнежевине потпадоше под Византију и сва Србија би поверена управи намесника грчког цара. Око 1040. године српски кнез Стефан Војислав Доброслав збаци владу Грка, па за три године одбијаше њихове нападе. У време када Срби одбијаху насртаје Грка, Грци разбише 40.000 србо- македонских Словена под Солуном и године 1041. сасвим угушише словенски устанак у Македонији. Године 1065. Печењези пређоше Дунав и опустошише Македонију до Јеладе; ускоро за тим њих су Грци жестоко потукли; један део њихов, више од 6000 на свагда се насели у Македонији. Од 1073 – 1091. године Србо-Словени ратовали су с Грцима више пута – мада им није увек испадало за руком. Године 1153, Срби, после несрећне битке са Грцима, признаше њихову власт и плаћаху им данак до краја 12. века. У то време владао је у Србији Стеван Немања, који је сабрао српске земље уједно. А наследник Стефана Дечанског, син његов Душан Силни, збацивши свог оца с престола довео је српско царство до највеће силе и славе. Поновивши ускоро после ступања свога на царство, војну са Грцима, он је за време двајестогодишње своје владе отео од њих сву Македонију сем Солуна, Тракију до реке Марице, Албанију, готово цео Епир и сву Тесалију.

Смрћу цара Душана царство Срба се распало, а ослобођењем од каснијег турског освајања тих територија, помоћу Француске, Британије и Русије, преко грчке ортодоксне цркве је створена држава Грчка, у којој су сви народи који су тамо живели, понајвише Срби, постали етнички Грци.

Уз помоћ француских трупа и војног притиска Британије и Русије, Грци формирају 1828. године Владу на Пелопонезу. На челу новоформиране републиканске Владе, био је Јоанис Антониос Каподистриас који је убијен већ 1931. године, у сплеткама страних обавештајних служби.

На упражњено чело Грчке, долазе прави завереници, тј. немачки принц Ото – Баварски син Лудвига 1, краља Баварске и Терезе Шарлоте. Како је Ото имао 17 година (када је стигао у Грчку), као регент (који ће у име Ота владати Грцима) стигао је и гроф Jozef fon Amansperg, тадашњи министар иностраних послова и финансија Баварске краљевине. Гроф Армансперг је био чак и председник Владе Грчке. Краљ Ото 1 је био од малих ногу одушевљен грчком историјом, али и разочаран што види на све стране словенско становништво у Грчкој, па чак су и Шиптари чинили у то време већину становништва у Атини. Он је уз помоћ неких (тада водећих) немачких историчара, успео да наметне свету фалсификовану историју Грчке, и започео хеленизацију свега (на тлу) ове нове земље.

Од немачких научника, који су се прихватили фалсификовања историје Срба и Словена издвајају се:

– Johan Cojne, географ
– Johan Drojsen, историчар

Немачки принц Kristijan Vilhelm fon Šlezvig-Holštajn, из севернонемачке племићке породице – Oldenburg, постао је нови (други) краљ у целој историји грчке државе, под именом Georg I (владао: 1863-1913). Мада је раширено уверење да је грчки краљ Georg I по националности Данац, то уопште није тачно, јер му је мајка била Немица Lujza Vilhelma fon Hesen-Kasel, а отац такође Немац Kristijan fon Šlezvig-Holštajn, који је постао краљ Данске, под именом – Kristijan IX (владао: 1863-1906). Управо је ова породична веза са Данском, извор за погрешан начин закључивања о националној припадности овде помењаног немачког принца.

Немци заједно са Грцима масовно су (и веома вулгаризовано) мењали називе топонима на простору садашње Грчке, директно фалсификујући историјско наслеђе Срба (и појединих турских насеља) на њеном данашњем тлу.