Slavimo epohu Nemanjića kao najsvetliju u našoj istoriji i neretko se na nju pozivamo kada nam treba primer vremena u kom je Srbija bila ime za poštovanje. Znamo li kako je ta "sila starostavna" bila ustrojena?
Čelo srpske vojske, uz vladara naravno, činile su vojvode. U pitanju je termin izvorno slovenski koji potiče od osnove boj-voj, tj. ratovanja i vojevanja. Nije postojala tačno utvrđena brojka ljudi kojom je vojvoda upravljao jer je on bio starešina cele jedne armije, u srednjovekovnom smislu reči. Zvanje velikog vojvode imao je onaj ko je komandovao celom vojskom u nekom pohodu, bilo kao neko ko je bio sposoban u ratnoj veštini i pitanjima taktike i strategije, bilo kao neko ko je menjao odsutnog vladara.
Romejski kopljanici u 11. veku, uzor Srbiji Nemanjića Foto: Facebook/Byzantine Commonwealth
Ispod vrhovnog zapovednika nalazile su se starešine koje su upravljale jedinicama po tzv. dekadnom sistemu, preuzetom od Istočnog rimskog carstva (Vizantije). To je značilo da je osnovna jedinica bila desetica, njom je zapovedao desetnik (desetar), iznad njega je bio starešina stotine ljudi (stotinar iliti satnik), a iznad njega komandant hiljade ljudi (tisućnik - tisuća je srpska reč isto koliko i hrvatska,da ne bude zabune). Postojali su i pedesetnici koji su rukovodili pedeseticom ljudi. Tako je u praksi bilo moguće da tisućnih bude istovremeno i vojvoda, ako je cela vojska imala samo toliko boraca.
Dešavalo se da se vojni komandanti vrše i civilne delatnosti. Stotinar (satnik) Stefana Nemanje po imenu Jura bio je njegov predstavnik u Kotoru 1186. godine (jedno vreme Kotor je bio glavni grad Srbije, baš u Nemanjino vreme), dok je drugi stotinar, Vojislav Radošević, zastupao humskog župana Radoslava.
KO JE RATOVAO, A KO NIJE
Svega nekoliko odsto celokupne populacije smatrano je srpskim narodom. To nisu bili zavisni seljaci kojih je bilo od 90 do 98 posto (zavisno od zemlje); njih su povlašćeni staleži držali za vlasništvo, ne za sebi jednake duše. Bilo je izuzetaka: deo Vlaha (seljaci stočari koji nisu bili vezani za zemlju kao sebri i meropsi, uglavnom potomci predslovenskog romanizovanog stanovništva) i poneki sebar, veoma drag gospodaru, mogao je da učestvuje kao ratnik u pohodu. Seljaci su imali drugu obavezu - da spremaju hranu za vojnike i ratne konje, tj. da spreme logistiku koja je u obličju komore pratila vojsku na putu do bitke.
Kičma vojske u Srednjovekovnoj Srbiji bili su vlasteličići - najbrojnija i najsirotija vlastela. Nešto bogatiji od svojih seljaka, oni su i delili njihovu ekonomsku sudbu. Imali su nešto bolju kuću do kmetova i nadali su se da će se gospodaru zemlje dokazati hrabrošću u borbi ili tako što će svog sina uspeti da pošalju na dvor bilo vladara, bilo nekog od velikih feudalaca.
Hroničari u susednim zemljama, pre svih vizantijski istoričari, zabeležili su da su se Srbi borili kao lavovi kada je neko upadao u njihovu zemlju. Međutim, borbeni moral nisu uspevali da zadrže kada bi polazili u pohode na tuđe krajeve i brzo su se vraćali nazad.
Da li se time može objasniti krah na Marici, pitanje je, ali je u pitanju odlika koju su kod Srba stranci primećivali i kasnije. Na primer u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine.
Pošto je većina ratnika poticala od siromašne vlastele, ona sebi nije mogla da dozvoli dugoročno odsustvo od kuće jer je valjalo nadzirati žetvu, branje vinograda i ostale poljoprivredne poslove od kojih su preživljavali i plaćali porez vladaocu. To je znao i kralj ili car, pa je većinu ratnih dejstava pokušavao da sprovede u što bržem roku. Zimi se gotovo uopšte nije ratovalo, već samo u toplim mesecima, baš onim u kojima su bile žetve i berbe.
SABIRANJE I BROJNOST SRPSKE VOJSKE
Sakupljanje vojske trajalo je nekoliko meseci i uglavnom je počinjalo slanjem glasnika u kasnu jesen ili zimu. Dok bi on stigao do vlastelina, a ovaj se ogranizovao, spremio i stigao, taman je dolazilo lepo i suvo vreme. Do dogovorenog dana svi su trebali da dođu na zborno mesto (uglavnom kod većeg ili glavnog grada).
Još jedan razlog za ratovanje u toplim mesecima bili su putevi. Od rimskog doba preživelo je baš malo saobraćajnica (najčuveniji u Srbiji bio je Carigradski drum koji se u velikoj meri poklapa sa današnjim auto-putem Beograd-Niš, a od Niša kad bugarskoj granici). Ostali putevi su u stvari bile staze utabane konjskim kopitima i kolotrazima volovskih kola, a u kišnoj sezoni oni su bili gotovo neprohodni.
Milutinova pobeda nad Tatarima, slika Anastasa Jovanovića Foto: Facebook/Byzantine Commonwealth
Brojna snaga srpske vojske bila je pristojna za ovaj deo Evrope. Oko 20.000 boraca bio je maksimum Srbije Nemanjića do vremena kralja Milutina i nakon propasti Srpskog carstva (posle stradanja braće Mrnjavčevića na Marici). Engleski istoričar Stiven Ransiman je smatrao da je u vreme cara Stefana Dušana (1355-1371) Srbija mogla da okupi do 40.000 vojnika i da je brojnošću svoje vojske bila među najmoćnijim zemljama ne samo u Jugoistočnoj Evropi, već i u velikom delu kontinenta.
Prvi sukob Srba i Turaka
Prvi put kada su se Srbi sukobili sa Turcima, uspeli su da pobede. Kralj Milutin je svom tastu, romejskom caru Androniku Drugom poslao vojvodu Novaka Grebostreka koji je 1312. uspeo da potuče Turke u Maloj Aziji. Tom prilikom Grebostrek je zapovedao nad 2.000 ratnika.
KOPLJE, MAČ, ŠTIT, BUZDOVAN... ŠTA SU SVE IMALI OD OPREME?
Siromašniji vlatelini bili su i slabije opremljeni. Iako nisu bili za potcenjivanje, kopljanici nisu smatrani elitnim jedinicama u Srednjem veku. Srpska varijanta ovih ratnika bila je opremljena dugim štitovima i kopljima dveju dužina. Kratka su bila za bacanje, a srednje duga (nešto duža od visine pešaka) za "udaranje po dušmanima".
Drugi tip oružja korišćen u Srednjem veku bila su streljačka oružja. Luk i strela korišćeni su celim ovim dobom i srpski streličari bili su poznati kao veoma precizni. Neretko su koristili i otrovne strele koje su umakane u sok jedića. U kasnijem periodu u Srbiji su stigli i samostreli, ali ih nije bilo puno jer su mnogo koštali.
Treće oružje je ujedno i najsnažnija asocijacija na Srednji vek - mač. Kako je vreme odmicalo, to je mač bio duži i teži. Uglavnom je bio toliko masivan da se njim borilo sa dvema rukama. Takva sečiva koristili su najsnažniji ali i najbogatiji borci (oni koji su imali novca da kanije - korice ukrase dragima kamenjem, ali i vremena da vežbaju baratanje njime).
Foto: detlin.net
Za kraj smo vam ostavili omiljeno oružje Kraljevića Marka - buzdovan. Ubojna palica iliti topuz imala je pera i žljebove koji su nanosili teške povrede, čak i protivnicima koji su bili oklopljeni u metalnu "odeću" i verižnjače (košulje sačinjene od nizova metalnog prstenja; zvane su i brnijama, od kojih vodi poreklo reč brnjica). Oklopi koji su služili za čuvanje od neprijateljskih uboda i strela bili su teški po nekoliko desetina kilograma, pa su navlačeni tek pred bitku. Kako su uglavnom bili višedelni i na spojevima vezivani, to je ratnik morao da ima pomoć sa strane kako bi se opremio.
Ukoliko je pride bio i konjanik, svaki pad sa plemenitog ata mogao je da ga košta glave jer sam da ustane uglavnom nije usoevao.
SRPSKI MAČ
U poslednjim decenijama svoje samostalnosti, Srbi su stvorili jedinstveno oružje koje je bilo cenjeno širom Evrope. Višedecenijsko isksustvo borbe sa Turcima dovelo je do pojave tzv. srpskog mača. U pitanju je bio mač koji je imao krsnicu (prečaga koja odvaja rukohvat od sečiva) u obliku latiničnog slova S. Ta odlika oružja bila je dosetka kojoj su Srbi uspeli da umanje efektivnost lakih turskih sablji koje su se u krsnicu uplitale i oduzimale inicijativu "agarjanskim" ratnicima. Mač je bio veoma popularan u Italiji gde je bio poznat kao spada schiavonesca, dok je u izvorima prvi put zabeležen 1391. godine.
Evo kako je izgledalo kovanje replike srpskog mača čiji se primerak nalazi u Narodnom muzeju u Valjevu.
IZVOR www.srbijadanas.com
Нема коментара:
Постави коментар