ДА ЛИ ИСУС ХРИСТ ИМА ЖИВИХ ПОТОМАКА ДАНАС?

Да ли сте некад размишљали о томе да је Исус Христ имао потомке и да су неки данас међу нама?

Иако ова тема на прву руку делује нестварно, многи стручњаци тврде да његова крвна линија преживљава и данас. Сигурно се питате како је то уопште могуће, када не постоји званичан доказ да је он уопште био ожењен.

Делује конфузно, али постоје неке назнаке које иду у приилог чињеници да је Исус имао троје деце, два сина и једну ћерку.

У 2012. години је откривен папирус који је назван “Јеванђеље Исусове жене”, где је преведен први део реченице која гласи: “Исус им рече: “Моја жена… “”

Да ли крвна линија Исуса Христа постоји данас? Погледајте видео клип испод (кликни видео испод):

ДА ЛИ ЈЕ ЗБОГ ОВОГА СРПСKА ВОЈСKА НАЈВЕЋА НА СВЕТУ? ТОКОМ РАТА 1885. УРАДИЛИ СМО НЕШТО ШТО НИКО НИЈЕ НИ ПРЕ, НИ ПОСЛЕ НАС!

У холу Међународног Црвеног крста у Женеви стоји натпис који говори о величини српске војске и Србије. На табли пише: „Буди хуман као што је била хумана Србија 1885. године“.

Овако велико признање српски народ и војска добили су због догађаја који се никада није десио у историји ратовања. Наша земља је од 1884. до 1885. године ратовала против Бугарске. Србија је тада имала опремљене болнице и санитете, али Бугари нису имали ништа од тога.

Због тога је стање у њиховој војсци било катастрофално јер су имали јако велики број рањеника. Међународни Црвени крст обезбедио је хуманитарну помоћ, медицинску опрему и све што је било потребно за негу бугарских рањеника. Али једини пут да би им то било достављено био је преко Србије!

На захтев аустријског Црвеног крста, српска влада је донела одлуку која је незабележена и показала невероватну хуманост – одобрено је војној команди да на један дан прекине рат и направи коридор ка Бугарској како би помоћ могла да стигне до Бугарске.

Према неким записима и сведочењима, Србија не само да је дозволила да помоћ оде ка непријатељској војсци већ је и сама донирала нешто медицинске опреме. Међународни Црвени крст је за невиђену хуманост и преседан који је Србија урадила поставила таблу у хол своје зграде као вечни споменик на овај несвакидашњи потез.

Извор: Kурир

АПРИЛ 1867. ГОДИНЕ: КОНАЧНИ ОДЛАЗАК ТУРАКА ИЗ БЕОГРАДА

Тог историјског 19. априла, 1867. године, на црвеном свиленом јастучету, у Доњем граду на Калемегдану, турски управник града Али Риза-паша предао је кључеве града Београда српском владару кнезу Михаилу. Предаја је била праћена 21 топовским пуцњем, а српски барјак се после неколико векова поносно завијорио на Калемегдану. Пар недеља касније, 7. маја, са савског пристаништа испловила је лађа „Делиград“ са последњим турским војником.

Графика: LIllustration, Journal Universel, 1867. – Последњи турски одред на челу са Али Риза-пашом напушта Београд

Заоштравање односа

У то време, Србија и Београд су представљали револуционарни центар за цело подручје Балкана. На све лошије односе Турске и Србије, све више су утицале сталне чарке и отворена непријатељства између српског и турског становништва у Београду, условљење донекле и све већим насељавањем српског становиништва у будућем престоном граду, после добијања аутономије Хатишерифом из 1830. године. У данима и месецима који који претходили коначном повлачењу Турака из Београда, стање у граду је било критично. Турски војници  су готово свакоднено пљачкали, убијали и силовали српско и остало нетурско становништво и нису се обазирали ни на протесте српских званичника, као ни страних конзула који су се налазили у Београду. Посебно у периоду између 1857. и 1862. године, забележен је велики број тешких злочина над цивилима и сматра се да је управо општи турски зулум био повод за дешавања из 1862. године.

Фото: Павле Капланец – Спомен обележје на месту Чукур чесме на месту где је рањен српски дечак Сава

Инцидент на Чукур чесми

Као иницијална каписла за одлазак Турака послужила је пуцњава код Чукур чесме,  који је узбунила све становнике београдске вароши. Наша историја бележи да је турски војник ударио српског дечака Саву који је захватао воду са чесме. Овде се приче разилазе, и док неки сведоче да је од последица ударца дечак преминуо, други бележе да је тешко повређен, али да је преживео и одведен кући. Без обзира која је верзија тачна, ово је навело озлојеђено српско становништво да крене према чесми, где су се већ налазили представници српске власти, који су имали задатак да починиоца приведу надлежним органима. Њихово присуство није могло да спречи тучу и пуцњаву између Турака и Срба, у којој  су Турци убили заповедника српске жандармерије Симу Нешића и жандарма Ђорђа Нишлију, што је навело окупљене Србе да се врате својим кућама, узму оружје и врате се на место сукоба. Сукоби и пушкарање су се наставили током читавог дана и ноћи, док тек пред зору министар Илија Гарашанин и командант београдске тврђаве Ашир-паша нису потписали примирје. У овим сукобима погинуо је и поручник жандармерије Ивко Прокић, док је више жандарма рањено.

Након сахране погинулих, 17. јуна (5. јуна по старом календару), Срби су се вратили у своје домове,и сви су мислили да је сукоб завршен, али Ашир-паша имао сасвим другу намеру. Наређује отварање ватре из топова који су се налазили на градским зидинама. У првом моменту, Срби су били изненађени, али су се врло брзо прихватили оружја и кренули у борбу. Прикључили су им се и добровољци из унутрашњости Србије жељни борбе против Турака. У град долази и кнез Михаило, и проглашава опсадно стање у Београду, док се са барикадама чита његов проглас где се позива на рушење турских управе.

Нажалост, турска посада Београдске тврђаве је била бројнија, тако да су постојале мале шансе да се Београд потпуно ослободи турске власти. Овај ток догађаја није одговарао ни страним конзулима који су се од почетка залагали за мирно решавање сукоба, па је поново испословано примирје. Међутим, овај привремени мир није умирио ни Србе ни Турке, тако да се непријатељство стално осећало.

Фото: Анастас Јовановић – Поглед са унутрашње Стамбол капије приликом одласка Турака 1867. године

Повлачење турске војске из Београда

После више година преговора и дипломатских настојања, Србија добија самосталност средином марта 1867. године, када је кнезу Михаилу у Истанбулу турски султан предао ферман о предаји преосталих утврђених градова: Београда, Смедерева, Соко, Ужица, Шапца и Кладова. Овај документ је свечано представљен на Калемегдану пре 151 годину, или тачније 19. априла 1867. године, када су Срби су коначно протерали Турке с ових простора. Ту се враћамо на причу са почетка, када је Али Риза-паша уручио кључеве Београда, и других важних градова Србије, кнезу Михаилу, а са Београдске тврђаве скинута је турска застава која се пуна четири века вијорила као симбол владавине Турске над Србијом. Српска стража заменила је турску. Овој свечаности присуствовали су српски великодостојници, представници земаља великих сила, представници и српске и турске војске, као и целокупно грађанство Београда. Последњи одред турске војске напустио је Београд 24. априла 1867. године, а дан касније град је напустио и последњи турски командант београдске тврђаве Али Риза-паша. Тако су окончане године напетости због поделе надлежности над београдском вароши између српске и турске стране.

Фото: Павле Капланец – Бајракли џамија, једина преостала џамија из времена турске владавине

Џамије у Београду и оријентални дух Београда

Од пада средњовековне српске државе, Беогрд је прелазио из руку у руке Мађара, Аустријанаца и Турака. Свака од ових култура настојала је да остави свој архитектонски и културни траг, па су тако да и Османлије од освајања 1521. године, поступно насељавали Београд и претварали га у китњасти оријентални град. Педесетак година после освајања града, 1571. године у Београду су већ успоставили 27 махале, градска насеља. Убрзо је у Београду био изграђен велики број јавних купатила – хамама, трговачких ханова и џамија. Београд је већ крајем шеснаестог века, по својој лепоти и величини, у многоме надмашивао Будим, Софију, Сарајево, Скопље и многе друге градове европског дела Отоманског царства. Он постаје „Дарол-џихад“ – Кућа ратова, како су га називали. Приликом првог преласка у аустријске руке, крајем 17. века, многе џамије су порушене, а оне које су остале неоштећене, претворене су у хришћанске цркве.

Од 217 београдских џамија и многобројних монументалних, верских објеката које су Турци изградили за време своје владавине, до данашњих дана остала је само Бајракли џамија, поткуполна џамија скромних димензија и архитектуре. Ова џамија је 1946. године стављена под заштиту државе као споменик културе и на њој је о томе утиснута бронзана плочица завода за заштиту споменика културе града Београда.

Спомен-обележје на Калемегдану

На месту где је пре 151 годину последњи турски командант Али Риза-паша предао кључеве града кнезу Михаилу Обреновићу, постављена је спомен плоча како би нас подсећала на дан када је Београд коначно постао слободан. Период турске владавине исписао је многе странице наше историје, и данас често можемо да осетимо оријентални дух Београда. Српска престоница је кроз историју представљала границу између хришћанства и ислама, модерног и традиционалног. Наш град је и данас пун симбола који осликавају међусобно прожимање различитих култура људске егзистенције кроз векове и још увек је на неки начин, капија између истока и запада.

Јелена Тепавац

НЕМЦИ ИСТОРИЈСКИМ ОТКРИЋЕМ О СРБИМА ЗАПРЕПАСТИЛИ СВЕТ! ДОШЛО ЈЕ ВРЕМЕ ДА СВИ САЗНАЈУ ОВЕ ЧИЊЕНИЦЕ

Слободан Јарчевић, члан Удружења књижевника Србије, написао је текст о историји Србије пре династије Немањића у којем је изнео пуно занимљивих података који бацају другачије светло на нашу историју.

Преносимо га у целости:

Стефан Првовенчани Немањић је само први крунисани владар у династији Немањића, а никако први крунисани српски краљ Средњег века. Јер, Србија је основана 490. године с престоницом у Скадру, а од тада – па до 1171. године, кад власт преузима Немања, Србија је трајала око 700 година и имала је више од четрдесет крунисаних краљева.

Преднемањићка Србија се простирала од Црног мора до иза Трста, што сведочи у 18. столећу и Андрија Качић Миошић и тадашњи историчар из Венеције Себастијан Долчи.

Значи, тврђења званичне историје – да су Срби дошли на Балкан и у Подунавље из Русије тек у 7. столећу Нове ере, те да су се описменили и покрстили тек у деветом столећу, потпуно је кривотворење (фалсификат).

Пре Стефана Немање, Србјом су владале три династије: Свевладовићи (од 490. до 641. године), Светимировићи (од 641. до 794. године) и Оштривојевићи (од 724. до 1171. године).

Занимљиво је, а званична историја то не бележи, да државници Западног римског царства и Источног римског царства (Византија – измишљен назив) нису признавали у другим земљама владарима титуле краља и цара, те су српске краљеве, у својим документима, бележили као: банове, жупане, деспоте, кнежеве…

Папа је признао краљевску титулу тек Стефану Првовенчаном Немањићу, јер је то учињено због крсташког рата против Србије – крсташи Западног римског царства су окупирали српски Задар и околину (1202) и спремали се на освајање Источног римског царства.

Зато им је требао мир са Србијом, те су Немањићу признали краљевско звање – да Србија не би помагала Источно римско царство, које су крсташи напали 1204. године и заузели Консантипољ и велики део територије, којом су владали до 1261. године.

Због занемарене истине о прошлости Срба и осталих Словена, није се дошло до имена свих српских краљева пре Немањића, али до имена већине јесте, те наводим та имена у све три преднемањићке династије:

Свевладовићи: Оштроило, Свевлад, Селимир, Владан, Радимир Други и непознато име следећег; Светимировићи: Светимир, Будимир Светопелек, Светолик, Владислав, Томислав, Себислав, Владимир, Кадомир, Тврдислав.

Оштривојевићи: Оштривој, Толимир, Прибислав, Крепимир, Светорад, Родослов, Часлав (непозната имена владара од 865. До 926 – но, пронађено је ових година докумената о краљици Домослави, у зиданама једне цркве у Далмацији – почетак 10. столећа, за коју су Хрвати написали да је хрватска краљица.

У њиховој историји пише, да су тада владали „хрватски владари“: Томислав, Трпимир Други и Крепимир Први, Палвимри Ратник, Тјецимир, Прелимир, Силвестар, Тугимир, Хвалимир, Драгимир, Владимир Други, Добросав Војислав Први, Михаило, Бодин, Добросав Други, Владимир Трећи, Ђуро и Грубиша. Невероватно је да званична историја не спомиње оволики број владара Србије у Средњем веку. А колико су они важни (то се подразумева), видећемо из времена српског краља Крепимира Оштривојевића, владао од 815. до 840. године.

Почетком 9. столећа, Србију су војно напале: Франачка, Бугарска и Источно римско царство (Византија) – исто као и НАТО 1999. године! Тад су Бугари окупирали источну Србију, а из ње је побегао племић с делом војске и народа и стигавши до Срема, којег су окупирали Франци, заједно са Славонијом и северноисточном обалом Јадрана. Борна се предао Францима. Франци су му уступили североисточни део јадранског залеђа, које су окупирали, те је тим подручјем Борна административно управљао и спроводио политику франачких окупатора.

Ове чињенице данас признају и немачки историчари. Одбацују наметнуте лажи о Србима и осталим Словенима, које су у друштвене науке унели званичници германско-нордијске историјске школе у 19. столећу. Данас, немачки научници оповргавају сведочанство Константина Седмог Порфирогенита, јер нема основа веровати у његов садржај и његов навод о досељавању Словена на Балкан у 7. столећу.

Немци тврде:

– Порфирогенит је једини извор тврдње о досељавању Срба и Хрвата на Балканско полуострво у ВИИ веку. Порфирогенита су се слепо држали и Ватикан и представници германско-нордијске историјске школе.

(Srbija Danas)

МЕСТО ГДЕ СУ СРБИ ИЗГИНУЛИ: МАРИЧКА, А НЕ КОСОВСКА БИТКА, ОДРЕДИЛА ЈЕ ТОК СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

Битка на Марици је била пресудна битка у средњовијековним српско-османским ратовима. Османска побједа је отклонила можда и највећу пријетњу османском освајању Балкана. Смрт краља Вукашина и деспота Угљеше је довело до још веће пометње и свађа у Србији. О овом боју зна се доста, међутим појавиле су се и многе заблуде. Неке ћемо поменути овдје.

1.Обично се прича да су краљ Вукашин и деспот Угљеша напали Османлије у тренутку када је османска војска била у Малој Азији. Међутим, извори говоре другачије. Конфузија је настала због тога што османске хронике говоре о освајању Биге, а одмах послије тога помињу Марицу. Ово је навело многе да помисле да је освајање Биге било непосредно прије или у исто вријеме када и бој на Марици, али новија истраживања су дошла до закључка да је Бига пала под Османлије 1364-65, дакле доста прије боја на Марици. Главни циљ Османлија 1371. је било освајање Галипоља, имамо писмо које је папа добио од Ђеновљана у љето 1371. То писмо спомиње неизбјежни скори османски удар. Од Кидона сазнајемо да су Османлије тражиле предају Галипоља од Римљана. Османски притисак на балканске земље се током 1371. повећао, а не смањио.

2.Вукашин и Угљеша су на Марицу отишли сами. Римско царство није било у могућности да им помогне, додуше може се рећи дијелом и из психолошких разлога. Кидон нам говори да је већина Римљана била за то да се Османлијама преда Галипоље. Српски феудалци свакако нису имали жељу да помогну Мрњавчевићима, многи су им били противници, а ако је хипотеза по којој је краљ Вукашин 1370. са трона збацио цара Уроша истинита, онда није изненађујуће што српски великаши нису помогли узурпаторима.

3.Српски војници се нису напили пред бој, те приче потичу из османских извора који намјерно представљају своје противнике на што гори начин. Сличне приче о српском пијанству ће се појавити везане и за бој на Косову.

4.Постоје различите верзије око тога ко је водио Османлије на Марици. Обично се узима да је то био Лала Шахин-паша, али Анонимска Османска Хроника спомиње Хаџи Илбега као лидера османске војске. Исто тако, спомиње се и да је Лала Шахин-паша на крају Хаџи Илбега и отровао. Постоји и хипотеза да је Лала Шахин командовао османском војском, али да су се Срби на Марици суочили само са претходницом Лала Шахинове војске, претходницом којом је командовао Хаџи Илбег.

5.Иако турска историографија понекад узима да се 1364. одиграла прва битка на Марици, ово не можемо узети као тачно. Краљ Вукашин тада још увијек није био краљ, а да је 1364. изгубио од Османлија како се то представља, сасвим је сигурно да не би успио да се наметне као највећи и најмоћнији великаш са краљевском круном свега годину дана касније. Ни деспот Угљеша 1364. није био владар Сера, то је још била царица Јелена. Наводно су у тој првој Маричкој бици учествовали и Мађари, међутим ни то није вјероватно. Мађарски краљ Лајош заиста јесте 1364. у Кракову обећао да ће кренути у крсташки рат, али то никада није испунио. Тако да, ако се прва битка на Марици десила, што није много вјероватно, сасвим сигурно се није могла десити 1364.

Извор: Историја Срба

НЕВЕРОВАТАН ИСТОРИЈСКИ ПОДАТАК: СВЕШТЕНИК ДАО ЖИВОТ ЗБОГ ГАВРИЛА ПРИНЦИПА! СПАСАО ГА СИГУРНЕ СМРТИ!

Све нам се више чини да нам је све оно што нам недостаје као једном народу, Бог надоместио даривањем огромног броја јунака и то толиких јунака да нам чак и ту фали нека друга, јача реч којом би назвали такве људе. Прота Илија Билбија је један од њих…

Гаврило је, како пише у крштеници, рођен 13. јула 1894. године. Мајка Марија-Нана је тога дана, по великој врућини, купила сено са заовом на ливади. Навече је музла краву и родила уз огњиште Гаврила. Рођаци су ракијом наздравили Петру кад се увече вратио кући, а сестра Мара је за лепу вест добила бошћу. Пожурили су до суседног села Угарка да потраже проту Илију Билбију да га крсти, јер су се бојали да га, ако умре, не могу сахранити на сеоском гробљу. Тада су деца на порођају лако умирала. Прота Илија, див од човека, дао му је име Гаврило. То је исти онај протa који је био вођа устанка у Црнопоточкој буни са војводом Голубом Бабићем.

После атентата, када је почело суђење, аустријске власти су тражиле од проте Илије Билбије да преправи Гаврилову крштеницу и упише други датум. хтели су да буде старији за двадесетак дана – да испадне да је имао двадесет година када је извршио атентат. Тада би, по аустријским законима, био пунолетан и, наравно, осуђен на смрт. Иначе, Гаврила је од смртне казне спасло једно слово у крштеници, односно у матичним књигама. Наиме, прота Илија Билбија направио је словну грешку: у црквеној крштеници уписао је нетачан датум Гавриловог рођења – 13. јуна 1894. (уместо „л“ ставио је „н“), а у матичној књизи исправан датум 13. јул. Ово је био предмет расправе између тужиоца и браниоца. Тужилац је тражио да се као датум Принциповог рођења прихвати 13. јун, како стоји у крштеници, што би значило да је Принцип у тренутку атентата (28. јун) имао 20 година и 15 дана, односно био пунолетан и аутоматски би му следила смртна казна. Међутим знајући то, храбри прота Илија на то није пристао па су га аустријске власти и шуцкори погубили у Ливну и то на најсвирепнији могући начин. Мучили су га до изнемоглости, а затим су га везали коњима за репове. Прота је добро знао да својом одлуком шта год одлучио може спасити само једну главу и то своју јер су Гаврилови дани били свакако одбројани било то у затворским мукама или на вешалима, ипак одлучио је да сачува свој образ и да нам свима да историјски пример поштовања јунака који су гинули за слободу свих. Прота Илија је изабрао небеско царство пре оног овоземаљског и тако у њему стао раме уз раме са Лазаром, Милошем, Гаврилом…

Након одлуке Илије да не промени датум рођења и његове погибије, судско веће није имало изборе сем да одбије образложење тужиоца и као датум рођења прихвати податак из званичних матичних књига. То је Гаврила Принципа спасло најтеже казне и дало му још неко време живота, за које је написао оне најпознатије песме и реченице које нам је оставио у аманет за век и векова.

Извор: Принцип

КАМЕНИ САТ У ХЕРЦЕГОВИНИ: КАД СУНЦЕ ОБАСЈА СТЕНЕ, ТАЧНО ЈЕ ПОДНЕ!

Чим сунце огреје три камена Црвењуше, тачно је 12 сати! Са колена на колено се преносило како се једино тако мерило вријеме, поготово када се у Дабарском пољу ралима орало и мотикама копало. Сат на Црвењуши, који се лепо може видети из Дабарског поља, још никада није ни каснио ни брзао, каже мештанин Хатеља.

На Хатељским гредама Стражевице, код истоименог села, постоји “камени сат”, који вековима показује време, чим сунце огреје Црвењушу, тачно је 12 сати!

У планинском венцу Трусине, Стражевица је господарица и доминантна “стражарица” херцеговачког крша. Изнад плодоносног Дабарског поља, у коме леже Берковићи, уздиже се преко хиљаду метара надморске висине. Моћан изглед ове планине је одувек био магнет за људски поглед из долине. Бројне легенде се везују за ову „господарицу крша“, али једна од најпознатијих је како су људи у овом крају вековима мерили време према „каменом сату“.

МЕРЕЊЕ ВРЕМЕНА

“Сат” налази се на стени званој Црвењуша, а о овом јединственом мерењу времена, Сава Ђурица, мештанин Хатеља, каже:

– Чим сунце огреје три камена Црвењуше, тачно је 12 сати! Са колена на колено се преносило како се једино тако мерило време, поготово када се у Дабарском пољу ралима орало и мотикама копало. Сат на Црвењуши, који се лепо може видети из Дабарског поља, још никада није ни каснио ни брзао. Позивам свакога да дође и нека се увери по свом часовнику, само под условом да је сат тачан!

ЗАБРАЊЕНО БЛАГО

За Стражерицу се везују бројне легенде. По једној, три безимене сестре су на Стражевици саградиле три цркве, које су временом затрпане каменом и земљом, па се и данас према казивањима неких могу чути црквена звона, док је према другој легенди, на Стражевици закопано злато.

Легенда казује да се у каменим њедрима ове планине налазе закопани „буре говеђег меса и буре злата“, а предања претказују да ће „доћи време када ће буре меса бити вредније од бурета злата.“

До тада било ко да покуша да откопа благо, стићи ће га проклество. Неки су покушали, па су по Дабарском пољу копачи једва спасли живу главу од олује која се обрушила уз црну маглу.

АМЕРИЧКИ ЗЛАТНИ САТ

Први сат у берковићки крај донио је један мештанин Хатеља из Америке. Велики златни сат са златним ланцем многи су са нестрпљењем гледали и чекали да виде да ли ће и он да покаже тачно време као и Црвењуша. Сат је показао подне као и оближња стијена на радост многих и доказало се да је ова легенда истинита.

М. С.

Извор: aura.ba

ТАКО ЈЕ ГОВОРИО БРОЗ: СРБИ ЗА 50 ГОДИНА НЕЋЕ ЗНАТИ КО СУ, ЗА 100 НЕЋЕ ПОСТОЈАТИ!

Док се Јосип Броз у бившим југосовенским републикама више и не помиње, међу Србима и даље се објављују оде о његовим заслугама. Броз је толико опчинио Србе да се они ни тридесетак година након његове смрти не могу ослободити његовог лика и дјела. А требало би, јер је Броз на више мјеста, посебно у приватним разговорима, отворено говорио да не воли Србе, а у складу са тиме говорио је и својим плановима за њих. Доста тога већ је остварено или се ближи остварењу, а у свијетлу данашњих догађаја око Космета посебно су јасне његове поруке о судбини Србије.

Душан Биланџић, члан Политбироа ЦК, свједочи да су Броза 1974. године упозоравали да ће новим уставним уређењем Србија бити сведена на београдски пашалук.

-Па то и хоћу”- одбрусио је Броз, и додао: „Да буде што мања, Србија је добила двије аутономије: Војводину и Косово!..“.

Исти аутор биљежи и ријечи Броза  на седници Политбироа Комунистичке партије десет дана по заузимању Београда. Тада је Броз изјавио: „Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали”.

Сљедећу Брозову изјаву забиљежио је син вајара Ивана Мештровића, Анте. Током једне посете САД-у почетком шездесетих година прошлога вијека Тито се сусрео са познатим вајаром Иваном Мештровићем и хрватском емиграцијом.

„Зашто се Ви не вратите у Југославију?“ пита Тито Ивана Мештровића.

„Бојим се Срба!“ одговара вајар.

„Немојте се бојати Срба! Ја сам их уништио тако да за педесет година неће знати ко су, а за сто година неће постојати!, одговарио је Тито испијајући ко зна који виски по реду.

pridruzite nam se u grupi :SAKRIVENA ISTORIJA SRBA

ТИТО ЈЕ ПОKЛОНИО ШИПТАРИМА 670 СРПСKИХ НАСЕЉА: ЕВО КАКО ЈЕ ДУПЛИРАО ТЕРИТОРИЈУ

Броз је 1946. проширио јужну српску покрајину науштрб централне Србије. На постојећих 15 општина дао им је још 15, и тако дуплирао величину KиМ

Председник Србије Александар Вучић недавно је, говорећи о проблему Kосова, казао да ни Kопаоник није под нашом управом пошто 180 метара од Панчићевог врха патролира Kфор.

– Људи у Београду, рецимо, не знају да ми немамо Kопаоник под својом управом, тамо сваког дана недалеко од Панчићевог врха можете видети Kфорове патроле – рекао је Вучић.

Ево како је до тога дошло. Јосип Броз Тито је 1946. проширио границе јужне српске покрајине науштрб централне Србије.

Дуплирана територија

Јужна српска покрајина је до тада обухватала само 15 општина, Тито им је придодао још 15 и тако дуплирао величину Kосова.

Тако, уместо да Србија брани 5.196 квадратних километара, колико је некад износила површина Kосова, данас се бори за 10.908 квадратних километара, колико износи површина јужне покрајине после ове Титове одлуке.

Броз је Kосову припојио општине: Витина, Гњилане, Гора, Звечан, Зубин Поток, Kосовска Kаменица, Kосовска Митровица, Ново Брдо, Исток, Пећ, Призрен, Лешак, Подујево, Лепосавић и Штрпце, а које су до тада припадале старој Србији. Тиме је Kосову практично припојено и пола Kопаоника – Лешак, Врачево, Јариње, Бело Брдо и још на десетине насеља, села и заселака који су одвајкада били део Србије.

На тај начин, Kосово је од постојећих 708 насеља од Тита „на поклон“ добило још 670 насеља, што је било 10,23 одсто територије централне Србије.

Поклањање земље

Зашто су комунисти то урадили нема јединственог става. Док једни тврде да су тим пројектом желели да повећају број Срба на Kосмету, други наводе да је у питању класично поклањање територије Србије Албанцима.

Председник Форума за етничке односе Душан Јањић сматра да је том политиком тзв. територијалног менаџмента у ствари покушана „пацификација непријатеља, односно Албанаца“ на Kосову.

– Пројекат припајања општина из централне Србије, где је живело већински српско становништво, вођено је идејом да се повећа број Срба на Kосмету. То је био покушај да се промени демографска слика на KиМ у корист Срба.

Историчар Kоста Николић наводи да су комунисти у периоду од 1958. до 1963. припојили АП Kосово и општине Лешак, Лепосавић и Зубин Поток.
– Све то је рађено под плаштом наводног братства и јединства, а у ствари је то било давање државне територије Србије другима. Неозбиљно! Нису они размишљали никад о српским интересима, већ како да смање Србију.

Дилеме
Улога Стамболића и Kрцуна

Отцепљење дела Рашког округа и његово припајање KиМ приписује се Петру Стамболићу. Званично образложење за припајање срезова Лепосавић и Лешак 1959. било је да тај део гравитира ка Митровици због рудника.

Стварни разлог, наводно, било је обезбеђивање довољно гласова за избор Стамболића међу делегате Савезне скупштине. Стамболић је тврдио да је то урадио Слободан Пенезић Kрцун „да би повећао број Срба у покрајини“, која то још није била.

ИЗВОР: КУРИР

ПУПИН СЕ СВИМ СИЛАМА БОРИО ЗА СРПСТВО! ЗБОГ ЈЕДНЕ ИЗЈАВЕ ЧАК СУ ГА ОПТУЖИВАЛИ ЗА САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ!

Историја српске науке испуњена је великим људским делима, осећајем одговорности и спремношћу да се у тешким историјским временима реагује.

Први који се после атентата Гаврила Принципа јавио у америчкој штампи био је Никола Тесла. Одмах је уследио Пупинов одговор у медијима како би се, уз велику политичку мудрост и искуство, ствари поставиле прецизније и како би се Краљевина Србија што више заштитила.

Ови бриљантни умови – и Тесла и Пупин – знају да треба да иступе. То је место где срце говори испред науке. Када кажемо Михајло Пупин, морамо се сетити да он пише да је Гаврило Принцип „сопственом руком добацио најдаље што је било у његовој моћи“. Да ли му је после атентата било лако да то каже? Није. На црту је поставио целу Аустроугарску, целу Бугарску, целу Немачку.

Агитовање

Амбасадори, лобисти и агенти обрушили су се на њега. Тражили су од америчке државе да га нема, ширили лажне гласине да је он организовао атентат, да руши тада неутралност Америке.

Полемисао је храбри Пупин у штампи, организовао многа предавања, агитовао по српским колонијама. Прво богатство које му је дошло продајом патента и у Европи и Америци, његових калемова, омогућивши телефонију на већим удаљеностима, за Пупина значи да креће не само у научну борбу већ у рат за спас српства.

Од анексије Босне и Херцеговине 1908, преко балканских ратова и Великог рата, делатно, мудро и дарујуће срце овог оца телекомуникација било је највећи заштитник нашег народа. Памте се његове речи изречене пред сиромашним Србима – Буди челик Србин, брате Србине.

И помагали су многи. Својим позивима Пупин је послао преко Америке и Канаде скоро 20.000 добровољаца током Првог светског рата. Људи који су у потрази за бољим животом тек стигли у Америку враћали су се да помогну свој народ у рату. Најпотресније је сведочанство да не само да је слао људе и помоћ у Краљевину Србију већ је на доковима Њујорка чекао рањене и изнемогле како би им ставио први новац у руке – да свој дом граде поново.

Сусрет са војводом

Колико нас је у Великом рату задужио, говоре невероватне чињенице – убризгао је што свог, што прикупљеног новца, ако применимо данашњу меру, много више од милијарду долара. Увек је слао следећом рачуницом – две трећине Србији, једну трећину Црној Гори. Због чувања српства краљ Никола га одликује орденом.

Фото: PRINTSCREEN

Пупин се током свог боравка 1919. у Београду упознао и сусрео са војводом Живојином Мишићем. Мишић је хтео да упозна човека који је толико много учинио за српску војску током Великог рата, али чија помоћ није посустајала ни у послератном периоду. Посебно је интересантан детаљ који говори да су се војвода Мишић и Пупин сусретали и у атељеу Пупиновог школског друга Уроша Предића, који је сликао портрет славног војводе како би га Пупин понео са собом у Америку. Кажу очевици да у Атеље улази војвода, да му Пупин пружа руку и говори да му је част да упозна највећег српског генерала и ратника. Уз осмех, Мишић одговара: „Али, драги професоре, ви сте много већи ратник од мене, највећи кога је Србија икада имала и у рату и у миру.“

pridruzite se nasoj fb grupi        SAKRIVENA ISTORIJA SRBA

Аутор: Александра Нинковић Ташић

ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ: 21 ЧУДНА ЧИЊЕНИЦА О ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Други светски рат службено је трајао од 1. септембра 1939. до 2. септембра 1945. и међународни је сукоб који је избио 21 годину након Првог светског рата. За собом је осим промене светске политичке игре оставио многе трагичне бројке и смрт недужних цивила. О њему су писане књиге и снимани филмови, а ево неких чињеница које вероватно нисте знали.

– Први погинули немачки војник у рату убијен је од стране Јапана.

– Првог америчког војника убио је совјетски.

– Широм Европе током овог рата је погинуло најмање сто хиљада припадника ваздушних снага за бомбардовање.

– Више је америчких војника погинуло у ваздушним снагама него у маринцима.

– Пољска бабица католичке вероисповести Станислава Лесцинска помагала је порођају три хиљаде беба током холокауста у нацистичком Аушвицу.

– Британски војници имали су током Другог светског рата на располагању три листа тоалет папира дневно, а амерички војници 22.

– 1941. Године у САД-у је произведено три милиона аутомобила, а за преостало трајање рата још само 139 аутомобила.

– Четири од пет немачких војника који су погинули у рату, настрадали су на Источном ратишту.
Само 20 одсто дечака који су рођени у Совјетском Савезу 1923. године, преживели су рат.

– Најмлађи војник који се борио у овом рату је био тада 12-годишњи Калвин Грејам, који је лагао о својим годинама када се пријавио америчкој војсци за служење у рату. Његове године нису откривене ни након што је завршио рањен у болници.

– Само један од четири војника који су се борили из подморница је преживео рат.

– Опсада Стаљинграда резултирала је с више смрти Руса (војних и цивилних) од оних које су САД и Велика Британија заједно забележиле током целог Другог светског рата.

– Како би Американци избегли реч “хамбургер” за популарно јело, јер им је звучало “немачки”, хамбургер су назвали ‘одрезак слободе’ (у слободном преводу, а оригинално “Либертy Стеак”).

– Током овог рата, нећак Адолфа Хитлера служио је у америчкој војсци.

– Адолф Хитлер и Хенри Форд имали су сваки на свом радном столу уоквирену фотографију оног другог.

– Највећи ланац јапанских шпијуна заправо је био лоциран у Мексику.

– Проценат смртности свих ратних затвореника у совјетским камповима износи 85 одсто.

– Прва бачена бомба Савезника на немачки Берлин усмртила је јединог слона у берлинском зоолошком врту.

– Да је била “потребна” још једна бачена атомска бомба, та трећа била би бачена на Токио.

– Хироо Онода, службеник јапанске војске током Другог светског рата, није предао свој положај на Филипинима крајем рата 1945. Све до 1974. године, дакле након готово 30 година верног служења, када је његов бивши војник отпутовао до њега како би га разрешио дужности.

– Други светски рат иза себе је према прорачунима оставио између 50 и 70 милиона људских жртава, а 80 одсто њих долази из само четири земље – Совјетског Савеза, Кине, Немачке и Пољске.

Извор: rasen.rs / businessinsider.com

НИЈЕ МОГАО ДА ТРПИ СТРАДАЊЕ СРПСКОГ НАРОДА: КАРАЂОРЂЕ НАЈВЕЋИ ДЕО ЖИВОТА ПРОВЕО У СУКОБУ СА ОСМАНЛИЈАМА

Вожд Карађорђе био је родоначелник и оснивач династије Карађорђевића, вођа Првог српског устанка. Рођен је 14.новембра 1762. у селу Вишевцу, код Раче, у Шумадији (тадашња Крагујевачка нахија). По народном предању његова породица је пореклом од Васојевића из Црне Горе. После Кочине Крајине Петровићи су се настанили у Тополи.

Немирног духа, а у тешким временима непрекидног страдања српског народа, није могао да трпи свакодневне неправде од стране турске власти, па је већи део живота провео у сукобу са Турцима. Још као веома млад убио је неког Турчина који је најпре пуцао по његовим свињама, а затим покушао да му напаствује мајку. Тада је све почело…

У аустро-турском рату (1788 – 1791) учествовао је као добровољац у Михаљевићевом фрајкору (Срби који су се за Аустрију борили против Турака), у чети капетана Радича Петровића. По повратку дахија у Београд поново се одметнуо у хајдуке где се прочуо по храбрости у четама харамбаша Лазара Добрића и Станоја Главаша. Круг пријатеља које је тада стекао сачињавао је и његово најуже окружењеу Устанку…

Извор: Принцип

ОВАЈ ПОДАТАК СИГУРНО НИСТЕ ЗНАЛИ: ЕВО ЗБОГ КОГА ЈЕ ХИЛАНДАР ОСТАО СРПСКИ!

Као једно од најсветлијих дела припадника ЈНП „ЗБОР“ остао је упамћен догађај из 1960. Наиме одмах после другог светског рата у овој светињи било је 75 монаха, братство је међутим убрзо почело нагло да се расипа, па је постојала опасност да манастир падне у руке Грка.

Педесетих година прошлога века Свети Николај Жички упутио је апел за одлазак монаха у Хиландар.

Постоји такође и апел Игумана Мојсија који моли Србе да спасу Хиландар да не пређе у руке Грцима. Иначе по Византијским законима, који још увек важе за Свету Гору, ако број калуђера спадне изпод 8 онда Грци аутоматски преузимају манастир. Кроз историју то није био редак случај с обзиром да су Грузијци изгубили један од својих најлепших манастира, а примера је и поред тог било још.

Тада је Јаков Јаша Љотић, који је рођени брат Димитрија Мите Љотића, лично отишао у Хиландар и уверио се и објавио тај апел у зборашком гласилу „Искра“. Јаша је иначе убијен од УДБЕ десетак година касније. Одмах након његове посете, истог момента отишла су прво четворица Збораша: Митрофана, Агатон, Симеон и добровољачки командант Вита Радојичић. касније отац Јован. После им се придружио и пети збораш Богдан Штекић, касније отац Јустин.

Овим непроцењивим доприносом покрета Збор, манастир Хиландар у последњем тренутку успева да испуни тражену минималну квоту калуђера и остаје у власништву Српске Православне цркве. После једне од најтеже кризе наше највеће светиње током свог скоро миленијумског постојања, створила се огромна захвалност Хиландара према Збору која је остала и до дана данашњег. Између осталог само један од доказа за тако нешто је и чињеница да је Хиландар у знак захвалности зборашима, издао књигу „Светло истине“ 1994. године.

Извор: Принцип

ДА ЛИ ЈЕ ОВО МОГУЋЕ: ПРВИ СРПСКО-СРПСКИ РАТ ВОЂЕН ЈЕ У 12 ВЕКУ П.Н.Е.?

Наиме, ову тврдњу су изнели истраживачи Слободан Јарчевић и Славиша К. Миљковић гостујући у емисији “Интервју” продукције “Балкан.инфо”.

Јарчевић је подржао тезу да се Троја налазила у Скадру цитирајући описе локације древног града из Илијаде и упоређујући их са данашњим Скадром. Он је рекао да Хомер није аутор Илијаде већ да их је он само препевао на грчки језик а да су оне оригинално написане на српском.

Миљковић је рекао да су сви велики сукоби у античко доба били ратови између Срба па чак и ратови Персије против Грка, a да је историја касније фалсификована.

Јарчевић каже да Илијада наводи да су обе сукобљене стране говорили истим језиком, а да у то време није постојао ни грчки ни латински језик.

Јарчевић и Миљковић у емисији говоре о историјским фалсификатима и објашњавају коме је и зашто у интересу да се сакрије истина.

Извор: pravda.rs

СИМБОЛ СРПСКОГ ЈУНАШТВА, СТРАДАЊА И ХРАБРОСТИ: КО ЈЕ ЈУГ БОГДАН И КАКО СЕ СТВАРНО ЗВАО

Вратко Немањић, у епској народној поезији познатији као Југ Богдан, је био српски војвода, жупан и кнез из средине 14. века. Иако су историјски подаци о овој знаменитој историјској личности веома оскудни, на основу родослова династије Немањића зна се да му је Стефан Немања био чукундеда, прадеда велики жупан и краљ Вукан Немањић, а деда жупан Димитрије Немањић ктитор манастира Давидовице и светитељ Српске православне цркве који се слави 7. октобра. Отац му је био жупан Вратислав. Историја каже да је потомак Вратка Немањића ћерка Милица која се око 1353. године удала за Лазара Хребељановића, у народној поезији цара Лазара, који је повео српску војску у Косовски бој. Вратко је имао и сина, жупана Николу Вратковића, који је сахрањен 1389. године у Немањиној задужбини, манастиру Светог Николе код Куршумлије. Вратко Немањић је био војвода на двору свог братанца, цара Душана Силног и имао је важну улогу у грађанском рату у Византији. Историјски подаци кажу да је управљао облашћу око Давидовице. А археолошка истраживања на простору тврђаве у Прокупљу утврдила су да је она подигнута у последњој четвртини 14. века, у време када је кнез Лазар владао тим подручјем. Зато се верује да је Топлицу доделио на управу свом тасту. У прилог томе иде и предање које се чува међу најбројнијим становницима села Гробнице, крај кога се манастир налази. Они се презивају Богдановићи и тврде да потичу од Југ Богдана.

Вратко или не? Неки аутори сматрају да епски Југ Богдан није базиран на историјској личности Вратка Немањића.

За разлику од два историјски позната потомка, у народној песми Југ Богдан, осим ћерке Милице има и деветорицу синова: Бошка, Дамјана, Митра, Момира, Ненада, Николу, Петра, Војина и Степана. Сви они, на челу са оцем, водеће су личности песама преткосовског и косовског циклуса. Али, у народним стиховима су доста различито опевани. У песми „Бановић Страхиња“, Југ Богдан са синовима је представљен у негативном светлу, као слабић и кукавица који се плаши Турака. А у песмама које припадају каснијем периоду, циклусу песама које описују догађаје у време Косовског боја у ком је и погинуо, он и његови синови представљају симбол храбрости, јунаштва, жртвовања и симболичну представу страдања српског народа у тој бици. Народна традиција очувана у песми, описује како је Југ Богдан предводио десно крило српске војске, а помиње се и као један од ликова у историјској трагедији Стефана Стефановића из 1825. године „Смрт Уроша В“.

Извор: Принцип