О АЛБАНИЗАЦИЈИ И ИСЛАМИЗАЦИЈИ: Како су православци гледали на прелазак у ислам

Радња песме је смештена на почетак 19. века кад је већина Срба прелазила на ислам због немаштине.

Григорије Божовић (1880—1945) био је књижевник, професор призренске Богословије, један од вођа српског покрета у Македонији, првенствено у Битољском одбору српске четничке организације, а потом и посланик Народне скупштине у Скопљу.

Имао је руководећу улогу у политичким и националним пословима у време кад је Косову и старој Србији претила озбиљна опасност од Турака и Арнаута, непосредно пред Балканске ратове и ослобођењу ових крајева. Био је син проте Вукајла Божовића, великог националног борца, који је учествовао у ослобођењу ових наших крајева.

Пред сам крај рата комунисти су га стрељали у Београду, а његов је књижевни опус остао готово потпуно непознат широј публици. Из тог разлога уз помоћ једног човека из Звечана, који је и послао ову песму, желимо да дела Григорија Божовића поново вратимо народу коме и припадају. Ови стихови су много више од једне обичне песме, наиме, они говоре о албанизацији и исламизацији Срба на Косову. Према процени, од 1.616.000 Албанаца пописаних на попису 2011. године, око 320 хиљада су пореклом Срб и.Конкретно, у песми се ради о потурчењаку Милоју Красићу и његовој жени Богдани из села Калудре, општина Зубин Поток. Радња песме је смештена негде на почетак 19. века кад је већина Срба прелазила на ислам због немаштине и да би стали под заштиту албанских фисова (племена).

Међу њима био је и сељак Милоје из Калудре у Ибарском Колашину. Милојева жена Богдана се жестоко противила Милојевој одлуци да пређе на ислам, али Милоје није обраћао пажњу на село и његову жену и отишао међу Турке, где је примио ислам и живео неко време. Турци су га због тога чашћавали, нудили му све и свашта и били поносни што међу себе имају новог муслимана. Али родно село га је због тога омрзело, као и жена Богдана, јер се у то време међу православцима прелазак на ислам сматрао нечим најгорим.

У подножју Мокре Горе
У Ибарском Колашину
За крст часни и слободу
сви су спремни да погину.
Ћуд јуначку донијеше
из Мораче и Роваца
Традицију сачуваше
У планини код оваца.
У врлетна брда ова
Крај орлова и камења
Ништа прече не бијаше
Осим вјере и поштења.
А вјера је сачувана
Крај старога манастира
Светог Петра Коришкога
Сина божјег и пастира.
Подигнут је у стијени
Ријека се Црна зове
Вијековима свето мијесто
Чува српске соколове.
Па господњег лета сваког
Кад је слава овом свецу
Колашинци са свих страна

Манастиру воде ђецу.
Да се сјутра кад одрасту
Поријекла свог не стиде
Благо њима доживјеше
Да светињу ову виде.
Још је прота на сабору
У Дубоки Поток реко
Свак је миром помазањем
Православну вјеру стеко.
По начелу од рођења
Тај хришћански печат има,
Никад неће вјеру издат
И дружит се с нељудима.
Али сјенка тамна паде
Про Калудре и Чечева
И просу се Колашину
Једна вијест невесела.
Милоје је Красић кажу
Оставио српску вјеру,
Похитао Мухамеду.
Потурчи се, ислам прими
Заборави крсно име,
Кажу доље по чаршији
Турци са њим сеир чине.

Обукли га у одору
Да се Срби чудом чуде
Дарују га слаткишима
Да му вјера слађа буде.
Црне каме и шећера
Рахатлука, медовине
Да што прије заборави
И праг своје ђедовине.
Око паса, шалверу му,
А назуо јеменије.
Зелени се турска чалма
Потурици око главе
И у Стамбол послали су
Да чауши абер јаве.
Алахово вољом кажу
Сад је један Турчин више
Тог Милоја Колашинца
Сад Мустафом прогласише.
Па кадија турски рече
Хаир ли ти сине био
Жеље ћу ти испунити
Шта ти буде души мило.
Ако треба и булу ћу
Да доведем из харема
Да се сија сва у свили

Твој Колашин такву нема.
Ал изрода вазда бјеше
Међ јунаке и међ људе
Колашинац потурчени
Том се јаду сад сви чуде.
Каква ли га мука нагна
Имал боже бруке веће
Тешке љаге српском раду
То ни Ибар опрат неће.
Цијело се село скупи
Вијећају мудре главе
Како ће се наканити
Да Богдани жени јаве.
Кад Богдана абер зачу
Загрлила бјеше сина
„Сињој мени кукавици,
То не мож бит истина.
Мој Милоје несретниче
Од живота шта уради
У бој да си погинуо
Мање би ме нашли јади.
Зар дијете заборави
горе с мајком по планини
Да одраста и да плаћа
Дух свог оца отаџбини

Па Богдана проли сузе
И зној ладан скиде с чела
У мислима својим црним
Цијелу је ноћ провела.
Чим уморне очи склопи
Одмах види господара
Како клања у џамији
И с Турцима разговара.
Па читавих лефту дана
Надала се и чекала
И гледала низ Колашин
Не би ли га угледала.
Све се брзо догодило
Ка сан ружа да је сила
Због ђетета нек се врати
И све би му опростила.
Од турчења Милојевог
Скоро мијесец дана прође
А дијете стално пита
Кад ће отац да му дође.
Али мајка као мајка
Свом ђетету све би дала
Па се прави да не чује
Јер одговор није знала.
А сијећања навирују јој
из детињства и младости

И страх неки усели се
У нејаке женске кости.
Ко ће кућу да јој кући
И ко ће њиве изорати
Хоћел кућа часна бити
Ил по прсту каживати.
Па вечери једне тако
Усвирају љетњег дана
На починак са ђететом
Спремала се и Богдана
Таман кад се пред иконом
Свете Петке помолила
Врисак зачу код огњишта
Од чега се с каменила,
То дијете преплашено
Свога оца непознаде
Недаде да Турчин иде
И бјежати мајци стаде
У одбрану свог ђетета
Богдана је хитро стала
На вратима отвореним
Милоја је угледала.
У зеленој турској свили
Што је срном извезене

Ал пред својим родним прагом
Баш никаквог сјаја нема.
Ко укопан стајао је
Нит што збори, нит корача
И ништа се чуло није
Осим гласног дечјег плача.
А успут је размишљао
Као вјерник вјере нове
Своме сину и Богдани
Турски селам да назове
Донијео је у бисаге
Ђаконија и слаткиша,
Да би сина приволио
И од мајке оцу приша.
Кад Богдана дођег себи
Као љута гуја цичи
Бјеж одавде потурице
С очију се мојих мичи
И Милоје присабра се
И бисаге скиде с руке
Не страви ми то дијете
Не задаји теже муке.
А за свађу и пријекор
Вријемена ће бити доста

Сабери се и позови
Незванога овог госта.
Па уљеже без позива
Ка стотину пута прије
У својој родној кући
Да несрећну душу згрије.
Кад угледа призор овај,
Сама себи приговара
„Зар Богдана са огњишта
Да отераш господара
Судбина га црна прати
Што никога до сад није
Као Исус на крст што је
Разапет је с вјере двије.“
Па је каву приставила
И ракије донијела
И нечег се присјетила
Крај Милоја кад је села
Наточила пуну чашу
Да наздрави домаћину
„Добродошо мој Милоје
свом дому и свом сину.
На највећу радост куће
Ђе стари је из ње пио

Чашћавао Колашинце
Када си се ти родио.
Па те даном кунем овим
Прекрсти се, испи чашу
И мани се туђе вјеру
И не брукај вјеру нашу.
Шта је љепше од Божића,
Од Васкрс, крсне славе
Од сабора и Причешћа
И великог светог Саве?!“
Кад Милоје испи чашу
Над Богданом главу сави
И ја нијесам сад Милоје,
Но Мустафа Турчин прави.
Не тражи ми да се вратим,
Турске вјере да се стидим
Жеља ме је вукла јакла
Да дијете своје видим.
Сабаг зора кад осване
Мене ође неће бити
Вратићу се међу Турке
Таман да ћу врати сломити.
Богдана га загрлила

И кроз сузе тихо рече:
„Ти ћеш с нама у Србију,
Ако бог да сјутра вјече.
Нема земље на свијету
Ка Србија наша што је,
Тамо неђе почећемо
Нови живот и нас троје.“
Ал Милоје пијан скочи
Од бијеса запјенуша
Шта Богдана жена збори
Он то више и не слуша
Удари је крај огњишта,
Ка што не би ни крвника,
Па се потом дочепао
Шаренога свог ибрика.
Изнад главе ибрик диже
И задњом се капњом нали
Па се пијан покрај сина
На постаљу меку свали.
Богдани се свијест врати
И крст начини од пепела
Па крваву диже главу
И над крстом се заклела

„О тако ми и очнига вида
Свете Петке и Јована,
Жив одавде изаћ нећеш
Незвала се ја Богдана“.
Па дијете из кревета
Изнијела испред кућа
Да заврши започети
План паклени пред свануће.
Онда приђе крај огњишта
Два угарка хитро узе
А низ лице од жалости
Потекоше топле сузе.
Опрости ми кућо моја,
Што нијеси ништа крива
И добра сам ту виђела
Памтећу те док сам жива.
Затворила тешка врата
И металну резу стави
Што Милоја и Богдану
За навијек сад растави.
Док угарак сламу пали
Сијевају искре вруће
Ковитла се облак дима
Са шљемена њене куће.
Колашинка кршна ова
Три пута се прекрстила
Нек ме стигне казна Божја
Ако сам је заслужила.
Тек што први зраци бјеху
Најавили рујну зору
И пламени огањ бјеше
Обасјао Мокру Гору.