субота, 4. мај 2019.

NA DANAŠNJI DAN UMRO JOSIP BROZ TITO: Stvoritelj i grobar komunističke Jugoslavije




Četvrtog maja 1980. godine u Ljubljani umro je Josip Broz Tito, vođa partizanskog pokreta u Jugoslaviji, doživotni maršal i predsednik, generalni sekretar KPJ, osnivač Pokreta nesvrstanih. Stvaralac i grobar Jugoslavije.

“Umro je drug Tito” – objavio je 4. maja 1980. godine spiker na TV Beograd. Tog trenutka stala je cela Jugoslavija. Doživotni predsednik SFRJ, generalni sekretar KPJ, osnivač Pokreta nesvrstanih, narodni heroj, ikona “bratstva i jedinstva”, stvaralac i grobar Jugoslavije, izgubio je najvažniju bitku – bitku za život.


Josip Broz je rođen u hrvatsko-slovenačkoj porodici od oca Hrvata i majke Slovenke u selu Kumrovec, u Hrvatskoj (tadašnjoj Austrougarskoj). Kada je regrutovan, veoma se istakao u vojnoj službi i postao je najmlađi vodnik u Austrougarskoj vojsci u to vreme. Nakon što su ga za vreme Prvog svetskog rata teško ranili i zarobili Rusi, Broz je poslat u radni logor na Uralu. Nakon čega je učestvovao u Oktobarskoj revoluciji, a kasnije se priključio i Crvenoj armiji u Omsku. Po povratku u zemlju, došao je u novoosnovanu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, gde se priključio Komunističkoj partiji Jugoslavije (KPJ).
Tito je bio glavni vođa druge Jugoslavije, socijalističke federacije koja je postojala od 1943. do 1992. Uprkos tome što je bio jedan od osnivača Informbiroa, ubrzo je postao prvi član Informbiroa koji je počeo da prkosi sovjetskoj hegemoniji i jedini koji je uspeo da napusti Informbiro i otpočne sopstveni socijalistički program.
Njegov život, posebno onaj pred Drugi svetski rat ispunjen je brojnim kontroverzama i velom tajni. Zna se da je bio austrougarski oficir koji je u Prvom svetskom ratu ratovao na teritoriji Srbije i Rusije. U Rusiji je zarobljen a kasnije je kao simpatizer komunističke ideje pristupio Crvenoj armiji. U oslobođenu Kraljevinu Jugoslaviju vratio se nakon završetka Prvog svetskog rata i pristupio KPJ. Stepeništem partijske hijerarhije brzo se peo te je 1937. godine izabran za Generalnog sekretara KPJ. Od tada počinje njegov vrtoglavi uspon.
Kao vođa partizanskog pokreta bio je za beskompromisnu borbu protiv fašizma bez obzira na žrtve. Zalagao se za obnovu Jugoslavije na federativnim osnovima, na “bratstvu i jedinstvu” svih naroda i “narodnosti”. Ta njegova borba, po nekim kasnijim analitičarima, imala je za cilj da se borba vodi u predelima gde su uglavnom živeli Srbi, da što više Srba strada u ratu, a da se istovremeno uništi srednji sloj srpskog društva i “velikospska buržoazija”.
Nakon rata surovo se razračunao sa svim protivnicima novog režima, pa i sa nekim najbižim saradnicima, koji se nisu do kraja slagali sa njegovim idejama. Stvorio je državu “iscepkanu” na 6. republika i 2. autonomne pokrajine, koja je nažalost umrla zajedno sa njim, u krvi i dimu. U toj novoj državi bar pola Srba ostalo je da živi van Srbije, stvorio je Bošnjačku naciju, a od Stare Srbije stvorio Makedoniju i makedonsku naciju. Srbiju je “podelio” na tri dela, stvorivši na njenoj teritoriji dve pokrajine, koje pre toga u tom obliku i tim granicama nikada nisu postojale. Iako su Srbi činili veliki procenat u drugim republikama, njima nije bila data autonomija i pokrajine. Granice između republika iscrtavane su bez ikakvog istorijskog ili etničkog osnova.

Vešto je balansirao u Hladnom ratu praveći od svoje zemlje “tampon zonu” između dva bloka. Igrom “malo s jednim malo s drugim” uspeo je da obezbedi da ga cene i poštuju u celom svetu. Sa azijskim i afričkim zemljama osnovao je Pokret nesvrstanih, koji i dan danas postoji, ali bez nekog većeg značaja u svetu.
Njegov privatni život ispunjen je brojnim kontroverzama. Širile su se glasine da je ubačeni strani špijun koji je “sklonio” pravog Tita, zatim da je cela njegova biografija običan falsifikat. Njegov biograf Vladimir Dedijer kaže da je Tito svaki put govorio različit broj dece koliko ih je bilo u porodici, odnosno svojih braće i sestara, ili da je Tito govorio da govori samo srpsko-hrvatski, ruski i pomalo engleski a da njegovi biografi ističu da je govorio i češki, slovenački, nemački (sa bečkim akcentom), razumeo i čitao francuski i italijanski, takođe govorio je i kirgiski.
Savremenici dovode u pitanje i deo njegove biografije da je bio bravarski radnik koji je imao težak život ispunjen revolucionarnom borbom i hapšenjem i postavljaju pitanje kako je taj “mučenik i revolucionar” uspeo da nauči da svira klavir, čime je oduševio i Britansku kraljicu Elizabetu ll.
Još mnogo kontroverzi prati doživotnog predsednika SFRJ. Hoće li one ikada biti razrešene ili ne, vreme će pokazati. Ostaje nesumnjivo to da je on bio jedna od najupečatvljivijih ličnosti na Balkanu u XX veku. Posledice njegovih činjenja osećaju se, nažalost i danas.

Манастир Свете Катарине У Египту Православље

Манастир Свете Катарине

Манастир Свете Катарине је саграђен на месту испод Синајске горе, у Египту, где се према Старом завету Господ обратио пророку Мојсију око 1400. године пре Христа, код несагориве купине.
Године 330. на том месту царица Јелена, мајка цара Константина Великог, подигла је капелу посвећену Богородици. Уз ту капелу одлуком цара Јустинијана И (527-565) и царице Теодоре гради се црква, тробродна базилика од црвеног гранита којим обилују синајске планине.


Мојсије је ту, на месту садашњег манастира, видео пламени огањ у жбуну купине који гори, а не сагорева, и чуо је глас анђела Божијег: „Мојсије! Мојсије! Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља“.
У оквиру манастира налази се и бунар, где је Мојсије први пут видео и упознао своју жену.
Купинов жбун је јединствен у свету. Покушавали су људи да пресаде његове младице на неко друго место, али се нигде нису примиле. Делови несагориве купине су слати на анализе у релевантне лабораторије, где је утврђено да је купина вероватно стара колико и Мојсије.
Манастир је окружен највишим врховима гранитне планине Синајске горе — врх Света Катарина има 2.642 метра надморске висине, док Мојсијев врх има 2.285 метара надморске висине.
Црквени објекти су, пре свега у одбрамбене сврхе, опасани четвороугаоним каменим зидинама са четири куле. Године 542. цар Јустинијан и царица Теодора отпочели су градњу нове цркве и монашког конака.
Унутрашњост цркве украшена је крајем ВИ века. Име Света Катарина носи од ИX века, када су мошти те великомученице, рођене у Александрији 294. године, пренете са врха Синајске горе у манастир, где и данас почивају.
Манастир поседује другу највећу збирку рукописних књига на свету, која броји више од 3.500 књига и од које је већа једино рукописна збирка која се чува у Ватикану.
У манастирској збирци се до половине XИX века налазио Синајски кодекс, најстарији препис Библије, сачињен у ИВ веку, који је данас изложен у Британском музеју у Лондону.
У манастиру се чува и споразум о изузећу, документ са отиском Мухамедове руке, који су, према предању, монаси манастира добили лично од Мухамеда 625. године, када су, да би сачували манастир од муслиманске најезде, отишли у Медину и затражили помоћ од муслиманског пророка.
Мухамед је написао документ у којем захтева да се манастир заштити и запечатио га је отиском своје руке. Али бојећи се да то неће бити довољно да заштите манастир када га је у XИ веку фатимидски калиф опколио са трупама, монаси су калифу послали прегршт блага из богате манастирске ризнице, а преко ноћи, за сваки случај, срушили су трпезарију и сазидали џамију са минаретом који се види преко зидина изван манастира.
Наравно, калиф није разрушио манастир, а минарет и данас постоји, па је овај манастир јединствено место у чијој унутрашњости се налази и муслиманска богомоља.
Манастирске ризнице чувају и најстарије енкаустичне иконе које су се израђивале до ВИИ века, а сачуване синајске потичу из времена када је настао и мозаик у олтару.
У ВИ веку израђена је Икона Христа Пантократора, најстарија сачувана икона Христова, на којој су сликовито приказане две природе Господа Исуса Христа — божанска и људска. Сачуване су и иконе Светог Петра, Богородице са анђелима и светих ратника рађене у истој техници.
У манастирску ризницу грчки свештеници пуштају само православце.


За Манастир Свете Катарине на Синају везан је и део српске историје. Познато је да је цар Јустинијан још у ВИ веку довео десетак породица са простора данашње реке Дрине и населио их уз сам манастир са циљем да чувају манастир.
За део данашњих Бедуина који насељавају околину манастира се сматра да су потомци старих Срба са подручја данашње Србије. Занимљиво је и то да су они једина заједница у свету поред Срба чији припадници имају и славе породичне славе.
Свети Сава на свом другом путовању по светим местима боравио је на Синају 1234. године. Ту је провео читав часни пост, молећи се за свој српски род и читав хришћански народ.
Манастиру су свети краљеви Драгутин и Милутин даровали бројне поклоне који се чувају у манастирском музеју и библиотеци. У манастиру се налази први српски псалтир.
Св. Катарина
Српски, односно Синајски псалтир или Димитријеви записи је старосрпски (српска редакција старословенског језика) црквени рукопис из XИ века и представља најстарији сачувани псалтир на старословенском језику.
Пронађен је у Манастиру Свете Катарине на Синају по којем и носи назив и где се још чува, још се назива и Димитријевим записом по аутору, за сада најстаријем српском књижевнику Димитрију Синаиту.
Писан је на глагољици и до сада је пронађено 209 листова пергамента. Највећи део Псалтира (177 листова) је откривен 1850. године од стране руског архимандрита Порфирија Успенског, а остала 32 листа откривена су 1968. године.
Интересантни су и синајски (српски) папируси пронађени у Манастиру Свете Катарине, писани српским писмом — ћирилицом.
Сматра се да су као поклони српских великаша, многи најстарији српски рукописи доспели у Манастир Свете Катарине, где се и данас налазе.
Присне везе између Србије и манастира су постојале и у време цара Душана. Крајем XВИ века српски монах Јоаникије је постао игуман манастира и то у време када је у манастиру било више српских монаха.
У манастиру певају „по гласовима“ који су типични за српско народно певање, а осам врста гласова (изузетно древне мелодијске формуле) се користи и у српском црквеном појању.
У XИ веку делови моштију Свете Катарине разнети су по хришћанском свету, а у самом манастиру чувају се и глава и лева рука светитељке. Православци имају ту привилегију да се поклоне и целивају руку Свете Катарине, а након тога монах свакоме дарује прстен на којем пише „Агија Катарина“.
Манастир је у поседу Грчке православне цркве и као један од најстаријих хришћанских манастира налази се на списку Светске баштине, организације УНЕСКО.



петак, 3. мај 2019.

1300 Каплара – Бесмртни Батаљон

1300 Каплара

1300 Каплара је назив за недошколаване младе официре, интелектуалце који су послати као појачање првој армији у Колубарској бици. Ванредно унапређени у чин каплара, припадници Скопског ђачког батаљона хитно су пребачени на прву линију фронта.
Извојевали су победе на Колубари и Сувобору, под командом генерала – војводе Живојина Мишића.

Позадина

Како смо били суочени са надмоћнијим непријатељем у првом светксом рату, велики број младића напустио је школовање и ставио се на располагање врховној команди. Састав ове јединице требао је да чини будућу интелектуалну елиту Србије, да их рат није прекинуо у образовању и послао у неком сасвим другом смеру.
Победа Српске војске на Церу је била историјска, али губици у људству били велики. Из строја је избачено чак 259 официра и 16.045 подофицира и војника. За тадашњу Србију од око 4 милиона становника, то је био ненадокнадив губитак, нарочито имајући у виду да је у Балканским ратовима 1912-13 Српска војска изгубила око 44 хиљаде официра, подофицира и војника.
Велики губици у старешинском кадру били су истовремено и велики губици српске интелигенције и школованих старешина. Због тога је српска влада дуго оклевала да у одбрану отаџбине позове своје ђаке, студенте и као и све свршене академце којима је због претходних ратова било одложено служење војног рока. Али када је постало јасно да ће уследити нова непријатељска офанзива и да би после првог пораза аустроугарска војска била спремна да понови стравичне злочине над цивилним становништвом, донела се најсмелија одлука. Млади школовани људи који ће бити носиоци друштвеног, научног и политичког живота у Србији морали су да буду прикључени у недостајући подофицирски кадар, па је у ту сврху далеко у позадини првих линија фронта на Дрини, Дунаву и Сави, формиран Ђачки батаљон у царском граду Скопљу. 14. септембра 1914. године (1. септембра по старом календару) скопски Ђачки батаљон.

1300 Каплара почиње са обуком

1300 Каплара
                                   1300 Каплара на обуци у Скопљу, октобар 1914.


Највећи број припадника Скопског ђачког батаљона чинили су студенти са Београдског универзитета (око 600), затим млади свршени учитељи (око 300), свршени ђаци трговачких академија и различитих стручних школа, али и млади професори, инжењери, књижевници, новинари, сликари и глумци, као и доктори права и филозофије. Од око хиљаду и по ђака и студената пристиглих у Плаву касарну у Скопљу и након лекарских прегледа, њих укупно 1.321 је прошло обуку и добило подофицирски чин. Највећи број ђака дошао је из окружних команди Београда, Шапца, Ужица, Чачка, Крушевца, Лесковца, Горњег Милановца, Крагујевца, Краљева, Ниша али и из новоослобођених крајева старе Србије, посебно ђаци из Битоља и Прилепа. Неки су прекинули студије на најпрестижнијим европским универзитетима да би помогли својој отаџбини. Било је ту синова сељака и занатлија али и министра, професора, официра.
Далеко од фронта могли су да се усавршавају и да по завршетку официрске школе учествују у акцијама србске војске. Обуку у Скопљу водио је потпуковник Душан Гишић, ветеран из балканских ратова.
Просечна старост младића била је између 21 и 24 године. Поред стандардних војних тема, у кампу су се често могле чути надахнуте дискусије младих интелектуалаца и научника у напону стваралачке снаге.
Међу њима је било и уметника који су стварали родољубиве песме.
Обука 1300 Каплара је трајала само два месеца. Они су, задојени патриотизмом, једва чекали да се придруже биткама. Грађани Скопља су 2. новембра 1914. испратили воз са младим војницима уз песму и цвеће.
1300 каплара

1300 Каплара у рату

Енглески лист Observer“ о путу србске младости на фронт овако извештава:
То је једини пример у историји света да једна држава, малена Србија, шаље у рат, искључиво у борбене јединице, свој цвет. Своју будућност. Целокупну интелектуалну омладину, као последњу наду за спас своје земље
Обука 1300 Каплара није била готова, али развој догађаја приморао је врховну команду да их пошаље у борбу. Србска војска је била у повлачењу, деморалисана, са мањком муниције, Београд је био у непријатељским рукама, тако да се свет већ помирио са потпуним сломом Србије.
За одсудну борбу биле су неопходне све расположиве снаге, због чега су младићима у Скопљу пре времена подељени чинови каплара (отуда и назив) и они су одмах наредног јутра упућени ка Колубари и Сувобору. Српска војска је тада извојевала једну од најсјајнијих победа у Првом светском рату, предвођена Живојином Мишићем. Већ после првих борби добили су називе „Батаљон смрти“.
На положаје су стигли у јеку борбе. У Горњем Милановцу их је дочекао регент Александар Карађорђевић. У свом говору рекао им је „Ни корака назад!“. Ту максиму су користили током читавог рата. Својом појавом су подизали морал уморној војсци и свест о опасној ситуацији у којој се нашла Србија.
Већ првог дана многи од њих су погинули у борбама. Само у Колубарској бици је пало њих 400. У одбрани од Макензијевих трупа 1915. постали су наредници, а у повлачењу преко Албаније и пробоју Солунског Фронта већином потпоручници. До краја рата погинуло их је две трећине.
Између 1916. и 1917. године, група од 500 каплара упућена је на наставак школовања у Француску. Након чега су се вратили и учествовали у пробоју Солунског Фронта.
Књижевни споменик једном од најславнијих србских батаљона, подигао је професор др Тадија Пејовић повесницом „Моје успомене и доживљаји 1892-1919“У првом светском рату и он је био један од 1300 Каплара, а други светски рат је провео у немачком заробљеништву. После рата је као професор филозофског и декан природно-математичког факултета у Београду, саградио изузетну каријеру научника. Књигом је од заборава сачувао своје саборце и пресудне странице србске историје.

Кад наређује Србија

„Кад наређује Србија, наредба важи за све“, Остала је порука Андре Николића, министра и председника Народне скупштине, који је у рат послао оба сина, Душана и Радивоја, студенте права. Ниједан се није вратио. Син, јединац Љубе Давидовића, Миодраг, страдао је у пробоју Солунског фронта, као и многи други младићи.
Писмо оцу, Браниславу Нушићу послао је његов син Страхиња Нушић: „Молим онога који ме нађе мртвог да ово писмо неизоставно преда адресанту“ написао је на коверти неколико дана пред погибију.
Драги Аго, не жали мене. Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих наших идеала које смо сви ми сложно проповедали… Не кажем да ми није жао што сам погинуо. Осећао сам, штавише, да бих могао будућој Србији корисно да послужим. Али… Таква је Судбина! Твој син Бан

Баштина

1300 Каплара представљају огромну жртву за српску слободу. Међу изгинулима, била је будућа српска елита. Међу 1300 Каплара, били су књижевник Станислав Винавер, дипломата Павле Бељански, архитекта и писац Александар Дероко, хемичар др Александар Леко, сликар Живорад Настасијевић, песник Ранко Младеновић, академик проф. др Миладин Пећинар, академик геоморфолог Војислав Радовановић, архитекта Будимир Христодуло (главни архитекта Српског војничког гробља у Солуну)…
Они који су преживели, постали су део интелектуалног крема Србије. Многи од њих су постали угледни уметници професори на универзитетима и чланови САНУ. За 1300 Каплара се каже да су у миру највише стварали а у рату се најхрабрије борили. Зато 1300 Каплара представљају оличење патриотизма и храбрости у Србији.
По њима су добиле име централне улице у Новом Саду, Београду, Бања Луци, и многим другим србским градовима.
Њихово име носи и основна школа у Београду и средња школа у Љигу. На Рајцу код Сувобора, у близини места њиховог војевања подигнут им је споменик, као и другим местима у Србији.
Да се никада не заборави њихово јунаштво. Зато их често називају и „Бесмртни Батаљон“.
Споменик посвећен 1300 Каплара у Шумарицама у крагујевцу.
Споменик посвећен 1300 Каплара у Шумарицама у Крагујевцу.
Фото: Панорамио, Гоца Мандић
Постојало је и Удружење 1300 каплара које је 1980. године спало на 9 последњих преживелих чланова, па је морало бити угашено. Последњи председник је био Тадија Пејовић (1892-1982).

Надгробна Плоча Жупана Грда

плоча жупана грда

Надгробна плоча жупана Грда из друге половине 12. вијека један је од најстаријих ћириличних споменика на простору Босне и Херцеговине и највредније до данас сачувано споменичко свједочанство из времена требињских жупана.
Плоча уклесана између 1151. и 1177. године нађена је на гробљу у Полицама, а данас се чува у Музеју Херцеговине.
Уклесани епитаф драгоцјен је за историју Требиња што се у њему први пут помиње име града у облику који има и данас, као потврда да Требиње још од 12. вијека није мијењало име.

Према натпису мајстора Браје, жупан Грд је умро у доба кнеза велиега Михоила, кога историчари идентификују са Михаилом III, посљедњим дукљанским владаром из династије Војислављевића, чију владавину је око 1186. године окончао Стефан Немања.
„В дни кнеза велиега Михоила вмрије жупан Грд требињски и в то љето зида јему раку брат жупан Радомир с синми јеговјеми и жена му. Твара моистр имнем Браја. Б(о)же ти дај здравие.“
 Ð¿Ð»Ð¾Ñ‡Ð° жупана грда
О жупану Грду не зна се готово ништа.
Историчари га повезују са жупаном Грдешом, којег византијски писац Јован Кинам помиње 1150. године међу веома угледним великашима на страни Далмата (Срба) у бици на Тари против Византије. Цар Ромеја Манојло Комнин потукао је српску-угарску војску рашког великог жупана Уроша II Примислава, а сам Грдеша, заједно са историји непознатим жупаном Вучином, бива заробљен, проведен у Сердику (Софију), да би већ наредне године био ослобођен.
Исте 1151. године, iupanus Gerdessa помиње се као један од сведока у повељи којом требињски управитељ и Урошев брат Деса поклања острво Мљет манастиру свете Марије у Апулији.
Овом требињском великашу приписује се и једна нађена мамуза (тзв. Мамуза требињског жупана Грда).
Р.С. / РАДИО ТРЕБИЊЕ

SRPSKI PUKOVNIK I OBAVEŠTAJAC IZNEO ŠOKANTNE PODATKE: Evo koji političari su otete Srbe prodali za novac, IMENOM I PREZIMENOM!(VIDEO)

slavko-nikic

Gost emisije „Intervju“ bio je pukovnik Slavko Nikić, bivši obaveštajac srpske policije i aktivni učesnik rata na Kosmetu. Pukovnik Nikić iznosi ekskluzivne informacije o pripremama za državni udar na dan izbora u Crnoj Gori.

On je naveo imena ljudi Mila Đukanovića koji su se u Srbiji, lažno predstavljajući se kao operativci ruskog FSB, vrbovali ljudi za lažni državni udar u Crnoj Gori.
Nikić je, na pitanje novinara o hapšenju Srba u Crnoj Gori ispričao da je i sam bio vrbovan za lažni državni udar u Crnoj Gori.
[adsenseyu5]


– Šta se dešava početkom proleća ove godine? Tada sam sedeo sa mojim kolegama iz Udruženja u našim prostorijama i radili smo neke svakodnevne poslove.
Zazvonio je telefon, čovek se predstavio da se zove Nino Nikić iz Podgorice. Da li je izmislio prezime kao moje i hteo na taj način da mi se dodvori, ili se zaista preziva Nikić? To bi valjalo da provere crnogorske vlasti.
U kratkim crtama mi je objasnio da uticajni ljudi iz Ruske Federacije žele da se vide sa mnom, a on je samo prevodilac. Nikakav problem. Rekao sam mu da dođe kod nas u prostorije. Malo je vremena prošlo.
Normalno, ja sam stari obaveštajac i pokrio sam kompletan parking i zato imam ovo što ću ekskluzivno, prvi put reći Vašim gledaocima.
NOVINAR: Šta je to?
Došli su ljudi. Došao je Nino Nikić iz Podgorice i došao je čovek koji se predstavio kao visoki oficir FSB zadužen za specijalne zadatke. Nije mi to bilo ništa što bi me upozorilo da moram da budem drugačiji od onoga što jesam.
Ono što je veoma važno, tražili su da iz prostorije izađu svi osim mene. Moje kolege koje su bile u Službi, znaju da je to nešto što se prihvata kao normalno, nema tu problema.
Ostali smo sami, njih dvojica i ja. Prevodilac. Slavko Nikić, oči u oči sa čovekom…
Kakav Sinđelić i kakve ostale bitange koje su se tamo predstavljale za neke likove?
Meni je žao Dikića što je dozvolio da mu Sinđelić priđe. Njemu je prirodno Sinđelić mogao da priđe samo u jednoj varijanti, dok je radio da on hapsi Sinđelića. Sve drugo što je dozvolio tom čoveku i takvim ljudima, to ga je odvelo u zatvor.
[adsenseyu1]


Nastavljamo razgovor i pored mnogih pitanja, postavljaju mi neverovatno pitanje:
– „Gospodine Nikiću, da li biste Vi mogli nešto što je u interesu države Rusije i države Srbije da uradite na prostoru Crne Gore?“
Rekao sam:
– „Ne razumem zaista pitanje. Šta?“
– „Nešto što bi moglo da uzburka javnost“
Sećam se odlično odgovora, rekao sam:
– „Da. Mogu. Ja to mogu da uradim i u Srbiji, gde ima 8 miliona stanovnika, a ne tamo gde je 500 hiljada.“
Onoliko ljudi koliko mene zna, da ne kažem sad… Da ne koristim terminologiju kao sa Pinka, pa da kažem moju popularnost. Ne. Ljudi koji prate moj rad, dovoljan broj je da mogu da uznemirim Srbiju.
Bukvalno je skočio:
– „Odlično!“ i počeli su da se raduju njih dvojica.
Ja ih gledam:
– „Dobro. Čemu ta radost? Šta je?“
– „To smo hteli da čujemo od Vas!“
– „Od mene vi ništa niste čuli, čemu treba da se radujete. Zašto? Vi ste me pitali da li mogu, ja sam odgovorio da mogu. Pitajte me da li hoću.“
I oni malo pogledaju i kažu:
– „Da li hoćeš?“
– „Pa neću. To mi ne pada na pamet, da ja palim moju srpsku Crnu Goru, da ja palim moju Srbiju. Ne pada mi na pamet“
[adsenseyu1]

Ali kao stari obaveštajac video sam u očima tog čoveka da sam ja meta i da bi on mogao odlično materijalno da profitira i znao sam da će se ponovo javiti. Rekao sam im da je sastanak završen. Otišli su.
A čime su oni to otišli? Ajmo da obavestimo građane Srbije. Lažni Rusi su otišli Renault Fluence, registarske tablice podgoričke PG TE508, boja crna. Tim autom su otišli u nepoznatom pravcu. Taj nepoznati pravac su moji propratili, pa se ispostavilo da su obaveštajci otišli do Hyatt-a.
Sutra ujutru u 9h me zove isti čovek, Nino Nikić i kaže:
– „Čovek koji je razgovarao sa Vama gospodine Slavko, želi hitan sastanak.“
– „Može. Gde?“
– „Na sred Pupinovog mosta.“
Ja znam šta su obaveštajci:
– „Na sred Pupinovog mosta vas čekam za pola sata. Samo on izlazi iz auta. On i ja pričamo.“
Došao je za pola sata lažni Rus, koji se lažno predstavlja, i meni nudi sve samo da odradim ono za šta su kasnije zloupotrebili Dikića. Rekao sam:
– „Može. Hoću da uradim sve, cenim tu službu i da budem iskren svakom obaveštajcu Srbinu je bila potajna želja, makar da upozna ili da radi za KGB ili FSB.“ i tražio sam od njega da mi potvrdi da radi za FSB, onoliko koliko smo mogli da se sporazumemo.


Da? Odlično. Nas dvojica letimo u Moskvu, idemo samo da popijemo kafu u službenim prostorijama FSB. Kad popijemo kafu, posle toga sam spreman da pravimo dogovore u kafani, u stanu, u bazenu, gde god hoćete. Ali prvo kafica u prostorijama FSB. Znate li kada smo otišli da pijemo kafu?
Nikad! On sa FSB može da ima veze, samo kada ga FSB bude lišio slobode. To su lažni Rusi, zbog kojih je Rusija lažno optuživana od strane nedobronamernih medija u onom periodu.
Ako neko može da opovrgne ovo što sam rekao, predlažem crnogorskim vlastima da pozovu Nina Nikića. Po mojim saznanjima, vlasnik Renault Fluence-a je neka građevinska firma iz Podgorice. Lako ga je naći, imate broj tablica. Broj na koji se odazivao Nino Nikić, prevodilac lažnih Rusa, je 069 501 11** (Broj se čuje na snimku).
Tako se vodi istraga i takvi podaci interesuju i građane Srbije i građane Crne Gore. A ja sam bio dužan, s obzirom na odnos Rusa prema Srbiji pre svega, a onda i prema meni lično, da ne kažem prema Udruženju na čijem sam čelu, da ove podatke iznesem javnosti.
Nudim i našim bezbedonosnim strukturama da krenemo od onoga što se zove materijalni dokaz. Ja imam foto dokumentaciju vozila, čak imam i snimak na kojem vozilo kreće. Da krenemo odatle, a ne „Sve smo istražili i sve smo dokazali, osim imena generala Dikića i par ljudi koji su na margini dešavanja nemamo ništa.“
Pogledajte video:
Generala Dikića bih osudio, samo zbog toga što je dozvolio da mu priđe čovek kao Sinđelić i ti likovi, kojih se gnušam najiskrenije.
Zameram našim medijima i zameram našim istražnim organima, zašto nisu tada zatražili. Nemoguće je da oni nisu ispratili, makar rad moje organizacije. Kao neku koletaralnu korist, da ne kažem štetu, i Crnogorce i lažne Ruse. Da to obelodanimo i da kažemo: „Rusi sa tim nemaju veze.
Sa tim ima veze grupa mešetara, koja je imala nameru da pomogne Milu Đukanoviću da još jednom produži svoj mandat – ispričao je Nikić novinaru Teši Tešanoviću.
Da li će srpski državni organi reagovati nakon ovih tvrdnji i utvrditi punu istinu o celom slučaju i ko je lažni operativac FSB koji je navukao dvadesetak Srba da odu u Crnu Goru da bi bili uhapšeni ostaje da se vidi.
(Pravda)[adsenseyu2]

Srpski kontraobaveštajac otkrio: Znali smo da će nas NATO bombardovati godinu dana ranije, imali smo SVE PODATKE – VIDEO

Intervju

Miroslav Marjanović Atos, kontraobaveštajac i diplomata otkrio je za Prvu tv da je poslat u Pariz sa zadatkom, gde je bio zaposlen kao politički savetnik ambasadora, a ustvari je prikupljao informacije i interna saznanja o namerama „protivnika“.

– To je metoda koja se danas praktikuje u celom svetu – objašnjava on.

On otkriva da je angažovao našeg, ali i francuskog državljanina Jugoslava Petrušića, koji je bio u poziciji kao aktivni pripadnik službe da dostavlja bitne informacije.
Jedna od njih bila je i da će biti rata, odnosno bombardovanja Jugoslavije. Prvo saznanje bilo je u aprilu 1998. godine, godinu dana pre!
– Agresija se u prvobitnoj varijanti spremala za 1.septembar 1998. godine. Američka služba je došla do saznanja da informacije cure iz NATO saveza, i zato je bombardovanje pomereno za proleće 1999. – tvrdi on.
Odmah je javio da će nas „sigurno bombardovati“. Kao građanin smatra da je ovo moglo da pomogne da se bombardovanje izbegne, ali o reakcijama političkog vrha na ovu informaciju ne zna mnogo jer je bio u Francuskoj i radio svoj posao.
Loše se oseća zbog toga što njegovo ogromno saznanje ipak nije sprečilo rat.
Bilo je tu 188 gusto kucanih stranica materijala sa kompletnim scenarijama, planovima, satnicama, svedoči on.
Pogledajte celo svedočenje:
(Kurir.rs)

четвртак, 2. мај 2019.

SRBIJA IMA DOKAZ POSTOJANJA SVOJE DRŽAVE IZ DEVETOG VEKA

Srbija ima dokaz postojanja svoje države iz devetog veka

 Srbija je dobila „novo“ najstarije obeležje svoje državnosti – pečat srpskog kneza Strojimira iz devetog veka, koji je dokaz o postojanju srpske države pomerio za tri stoleća unazad.Ministarstvo kulture kupilo je pečat kneza Strojimira za skoro 20.000 evra, na aukciji u Minhenu 11. jula. Za postojanje ovog vrednog predmeta, za koji niko iz Srbije nije znao ni da postoji i koji je bio u privatnom vlasništvu, naši kolekcionari saznali su od svojih ruskih kolega.
Pečat kneza Strojimira, iz druge polovine IX-X veka, predstavlja najstariji materijalni dokaz o postojanju srpske države na Balkanskom poluostrvu. Izrađen je od zlata, kupastog oblika sa alkom na vrhu, visine 1,9 cm, prečnika 1,35 cm i ukupne mase od 15,46 g.
Na njegovoj prednjoj strani se nalazi dvostruki krst u krugu perli, oko koga je ispisano: „Bože pomozi (ispisano grčkim pismom) Strojimiru (Stroimir, ispisano grčkim pismom)“.
Strojimir, koji se na pečatu spominje, identifikuje se sa istoimenim srednjim sinom kneza Vlastimira (oko 830 —851), koji se smatra tvorcem srpske države, pošto je on prvi srpski vladar na Balkanskom poluostrvu o kome ima nekih podataka.


Kultovi slovenskih božanstava u hrišćanskim praznicima Podaci o samom Strojimiru su još oskudniji i svode se na spominjanje u spisu „O upravljanju Carstvom“ vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita (913 — 959), nastalog sredinom X veka.
Iz njih se može izvući zaključak da je on, kao srednji Vlastimirov sin, nakon očeve smrti jedno vreme upravljao delom države kao udeoni knez.
Sam pečat je za 16.000 (20.000 sa provizijom) evra kupljen 11. jula 2006. godine na aukciji uNemačkoj i danas se nalazi u sefu Istorijskog muzeja Srbije.

Kupovina
Pečat kneza Strojimira se pojavio pod brojem 281 na 150. aukciji nemačke firme „Gorni i Moš“ koja je održana 11. jula 2006. godine i na kojoj je bilo ponuđeno 734 objekta koji su okarakterisani kao Antička umetnost.
Pre aukcijske ponude, pečat se nalazio u jednoj privatnoj nemačkoj kolekciji, tako da je nemoguće utvrditi njegov put.
Evropska kolevka kulture Svega tri dana pre same aukcije, ruske kolege su obavestile docenta dr Đorđa Jankovića, šefa Katedre za nacionalnu arheologiju srednjeg veka Filozofskog fakulteta u Beogradu i predsednika Srpskog arheološkog društva, da pečat postoji i da je ponuđen na prodaju.
On je nakon toga o tome izvestio direktora Istorijskog muzeja Srbije Andreja Vujnovića, nakon čega su poslali dopisepredsedniku vlade republike Srbije Vojislavu Koštunici i ministru kulture Draganu Kojadinoviću, koji je odmah o tome obavestio konzulat Srbije u Minhenu.
Vicekonzul Srbije Nikola Marković je uspostavio kontakt sa akcionarskom kućom i od njih je dobio obaveštenje da su bugarski kolekcionari odmah ponudili 15.000 evra za pečat, ali je on ipak iznet na aukciju pošto je srpska strana pokazala zaiteresovanost, s tim što je njegova početna cena umesto propisanih 6.500 evra podignuta na 15.000 evra.
Na samoj aukciji pečat je dostigao cenu od 16.000 evra po kojoj je prodat vicekonzulu Srbije, a njegova ukupna cena sa provizijom aukcijske kuće je iznosila 20.000 evra.


Strojimir Vlastimirović
Strojimir je bio srednji sin kneza Vlastimira, koji je vladao prvobitnom Srbijom na Balkanskom poluostrvu i uspeo da je odbrani od bugarskih pokušaja da je zauzmu. Nakon njegove smrti, vrhovnu vlast je preuzeo njegov najstariji sin Mutimir (851 — 891), dok su mlađi sinovi Strojimir i Gojnik dobili delove države na upravu, kao udeoni knezovi.
Bugari su pokušali da iskoriste promenu na srpskom prestolu i ponovo su napali Srbiju. Međutim i ovog puta njihov napad je odbijen združenim snagama sva tri brata, a o težini njihovog poraza najbolje svedoči činjenica da je u borbama zarobljen sin bugarskog kana Borisa (852 — 889) Vladimir (889 — 893) sa dvanaest najvećih velikaša.
Odnosi među braćom su se vremeno pogoršali i došlo je do borbe oko vlasti, iz koje je kao pobednik izašao Mutimir. On je uzeo svu vlast za sebe, dok je mlađu braću sa porodicama poslao u Bugarsku kao taoce, zadržavši kraj sebe Gojnikovog sina Petra (892 — 917).
Tokom boravka u Bugarskoj, Strojimirovog sina Klonimira je bugarski kan Boris oženio jednom plemenitom Bugarkom i on je u braku sa njom dobio sina Časlava (927—posle 950), koji će kasnije postati najveći vladar Prvobitne Srbije.
Ne zna se kada je umro, ali je to bilo sigurno pre897. godine, kada je njegov sin Klonimir pokušao da potisne Petra Gojnikovića sa vlasti.

Poreklo i vreme nastanka pečata
Na osnovu natpisa na pečatu, da se zaključiti da je pripadao knezu Strojimiru i da je nastao u drugoj polovini IX veka. Napravljen je u nekoj od vizantijskih carskih zlatara u Solunu, Atini iliCarigradu. Postojanje pečata samo po sebi dokazuje da je u ondašnjoj Srbiji postojala administracija, arhiva i pridvorska kancelarija koje su karakterisale jednu državu.
Prisustvodvostrukog krsta na pečatu, ukazuje na činjenicu da je njegov naručilac bio hrišćanin, a Janković smatra da se na osnovu njega može pretpostaviti da su i njegovi preci bili hrišćani, što je protivno dosadašnjem shvatanju da su srpski knezovi primili hrišćanstvo između 867. i 870. godine, pošto se tada među rođenim prinčevima (mlađi Mutimirov sin Stefan i Gojnikov sin Petar) po prvi put javljaju hrišćanska imena.

Kontroverza
Arheolog i istoričar umetnosti dr Radmilo Petrović izneo je hipotezu, koja nije naišla na podršku u naučnoj javnosti, da je pečat nastao kasnije i da nije napravljen po nalogu kneza Strojimira, već njegovog unuka Časlava koji je njime pokušao da se održi na vlasti i obnovi srušenu srpsku državu.
Dvostruki krst na vizantijskom zlatniku (945 — 959), u doba kada je Časlav vladao Srbijom

On polazi od (netačne) premise da je Strojimirovo ime ispisano staroslovenskom ćirilicom, i ukazuje na činjenicu da je Moravskopanonska misija propala tek Metodijevom smrću 885. godine te da se tek nakon nje njihovi učenici sele na jug i formiraju centre slovenske pismenosti u kojima nastaje ćirilica (ona je 893. godine prihvaćena kao zvanično pismo u Bugarskoj).
Na osnovu toga on smatra da je ćirilica u Srbiju mogla stići tek sa Časlavom koji je odrastao u Bugarskoj i obnavljao razorenu Srbiju uz podršku Vizantije, pa je pečat mogao nastati tek za njegove vladavine zbog tobožnjeg ćiriličnog natpisa Stroimіr.
On ovakav Časlavljev potez ocenjuje pokušajem da sebi preko svog dede pribavi legitimitet za vladavinu srpskom državom.
dinastijanemanjic
The post Srbija ima dokaz postojanja svoje države iz devetog veka

izvor:www.vesti.rs