Смисао Гавриловог корака није тајна, нити је то икад била, нити ће икад бити, за мислеће Србе, оне што никад нису чанак окупаторске каше вредновали више од Видовданског духовног поста као прочишћења душе!
Европско „доброчинство“ брутално натурено у Берлину 1878. године одлуком о окупацији БиХ, најпрецизније је исказао тадашњи министар бечки гроф Андраши у аудијенцији код кајзера Јозефа по повратку са конгреса, речима– „Сад су нам врата за Солун отворена“!
Истовремено је тадањи српски премијер радосно обнародовао – сад смо држава-, иако је српски народ ту државу пушком сам изборио од отоманских окупатора а не као поклон од Европе добио, и то шездесет година после српских победа!
Интерес европске царевине био је изнад свих људских и националних права становника те далеке отоманске провинције где су Срби тада били већина која тежи остварењу свог циља, уједињења са осталим српским земљама, али свакако не под скутима европског католичког владара који ће само заменити отоманског султана, а народу све три вере у тој провинцији живот лакшим учинити неће!
Напротив, дотадашње кабадахијско понашање отоманских потурчењака заменила је систематичност бездушних европских чиновника (делимично и Словена, али католика!), довођених плански из других крајева царевине у далеку балканску провинцију, да је што пре хитро „европеизирају“!
Са прекидима (период постојања две Југославије!), тај процес траје до дана данашњег, јер управо потомак понемчених словеначких предака из Корушке, данас као Високи представник упорно наставља „европеизацију“ БиХ, уз видљиву помоћ британских и немачких пријатеља, као најбољих послушника каубојске „дубоке државе“, али ти дивљи Срби никако да се напоком уразуме, све се упорно и даље хватају за тог школарца Гаврила!
Од тог конгреса, иако је тада немачки канцелар Бизмарк надмено изјављивао да Балкан није вредан живота једног пруског гренадира, немачки се политичари мешају у стратешке одлуке балканских становника, првенствено српског народа, чинећи притом изразиту штету која је у два светска рата однела милионе живота, а све то зарад њоховог недосањаног сна („Drang nacht Osten“) који се пружа до Багдада!
Тадашња владајућа гарнитура у српској кнежевини, одмах је радо прихватила налог за изградњу железнице (која је на будућој немачкој траси!), „због светле будућности још нерођене деце“ како су тврдили, а никако због германског диктата, ма где би они то, ал натурени кредити беху баш из банака са већинским капиталом који не лаже!
Данас, ужирени другосрбијански аутошовинисти на фондовима антисрпских донација упорно се бацају блатом на Гаврила, момка који се дрзнуо да окупатору покаже шта чека насилника у земљи где су млади српскохрватскомуслимански националисти одлучили да заједнички узму своју судбину у своје руке!
Аутошовинисти се притом кандидују за разна признања из области преваспитавања Срба, или барем за колајну (читај,одликовање) безчашћа, која све чешће краси прса неких тета и сека сорошевских док угодно ћаскају о магловитој „српској светлој будућности“ на свечаностима у страним амбасадама.
Јер, управо је данас недопустиво да се истакне тај адут у изношењу истине о Сарајевском атентату, као само једном од атентата које су млади али свесни чланови „Младе Босне“ чинили и починили над окупационим чиновницима, у тадашњој Двојној монархији!
Зато су и Богдан Жерајић и Лука Јукић били узори и светли примери Гаврилу и друговима, намерним да набоље промене своју земљу без молбе европским окупаторима да им у томе помогну, притом добро знајући шта од те евентуалне „помоћи“ могу да очекују!
Јединство заједничке идеје српскохрватскомуслиманских националиста, било је и остало, смртна опасност за све европске преумитеље, намерне да у своје ововремене планове укалупе и ту балканску договорну творевину из Дејтона, као мртворођенче већ на породу, коме су тадашњи кумови наменили улогу лабораторијског заморчета, тронародне двоентитетске договорне заједнице, која ће уз помоћ америчког инжењеринга ипак проходати и евентуално обући муслиманско оделце, и то некаквог „аутохтоног европског ислама“, оног рођеног 1912.године баш на бечком универзитету, као антсрпски државни пројекат Двојне монархије!Њега ће потом рециклирати и чика Химлер уз радосну помоћ великог муфтије Јерусалимског, као будуће подлоге за каубојску идеју о новом џихаду, што су муџахедини-добровољци из арапских земаља показали у Сијековцу и Возући током грађанског рата у БиХ, отсеченим српским главама, а да се та „хумана ЕU“ није ни по дупету почешала над тим злочинима!
Гаврилове „стопе“, на месту где је уделио принцип за окупаторе, залили су одмах по доласку немачке окупационе војске у Сарајево 1941.године, а спомен-таблу однели на поклом драгом вођи Адолфу!
После ослобођења од фашизма, „стопе“ су поново изникле из асфалта, да казују о патриотском чину, иако то данашњи ревизори називају „злочином“, а бесмртног Гаврила „терористом“!
Међутим, сваког Видовдана, Гаврилова сенка прошета бечким Хофсбургом, да потсети на онај стих урезан у зиду мемљиве ћелије у Терезијенштату, где је жив сахрањен – „Наше ће сјене лутати по Бечу, плашити господу “!
Ниједан Високи представник у Сарајеву, није се удостојио да посети Гаврилове „стопе“, што понајбоље указује на визионарски дух његов, док је записивао тај стих у полутами тамнице, али и страх код европских учесника у покушају експеримента преумљивања Срба, и то у њиховој земљи!
Пред аустроугарски суд у Сарајеву изведено је — поводом Принциповог атентата на аустријског престолонаследника двадесет и пет махом младих људи који су били оптужени за убиство Франца Фердинанда. Суђење је почело 12. октобра 1914. а осуда изречена после шеснаест дана. Када је завршена главна расправа, председавајући је позвао оптужене да устане онај ко се каје за учињени чин. Сви оптужени су устали осим пркосног Гаврила Принципа. Председник суда га је упитао зашто не устане и зар се не каје, Принцип је рекао да је њему само жао што су деца изгубила оца и мајку а посебно што је убио надвојвоткињу Софију која је била Чехиња; тај хитац је био намењен аустријском генералу Поћореку, поновивши да му није жао што је убио аустро-угарског престолонаследника који је мрзео све Словене.
Осуда је изречена 28. октобра 1914. На смрт вешањем осуђени су: Данило Илић, Вељко Чубриловић, Мишко Јовановић, Неђо Керовић и Јаков Миловић. Прва тројица обешени су у зору 3. фебруара 1915. у Сарајеву; Јакову Миловићу ублажена је казна на доживотну робију а Неђи Керовићу на 20 година робије. Митар Керовић осуђен је на доживотну робију.
Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж били су још малолетни те су добили по 20 година тешке тамнице. Остали су такође осуђени на тешку тамницу: Васа Чубриловић, 16 година робије, Цветко Поповић 13, Лазар Ђукић и Иво Крањчевић по 10, Цвијан Степановић 7, Бранко Загорац и Марко Перин по 3 године.
Гаврило Принцип и другови спроведени су у чувену по злу аустро-угарску тамницу у Терезиенштату.
Гаврило Принцип
Док је тужилац читао оптужницу, сви оптужени су се гуркали и готово смејали. Када их је судија опоменуо речима: „Господо, умирите се, ради се о вашој судбини а ви се понашате као деца“, Принцип му је инаџијски “одбрусио: “Ми се одавно нисмо видели међусобно, а знамо ми шта нас чека. Само ви читајте то ваше писаније..”
Сатрвен мучењима и батинама, проводећи своје последње дане као сужањ у тамници у Терезину, ,сада већ епска личност светске историје — Гаврило Принцип је оставио једну лепу, готово песничку успомену на своје тамновање. На лименој порцији у којој му је затворски стражар кроз прозорче протурао дневни оброк, Принцип је загребао стих који говори о херојском пркосу над трпљењем невоље:
Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.
Цела песма коју је Принцип написао у Сарајеву 1914, у затвору током Сарајевског процеса, гласи:
Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.
Ал‘ право је рекао пре
Жерајић, соко сиви:
Ко хоће да живи, нек мре,
Ко хоће да мре, нек живи.
И место да смо у рату
Где бојне трубе јече,
Ево нас у казамату
На нама ланци звече.
Сваки дан исти живот
Погажен, згњечен и стрт
Ја нијесам идиот
Па то је за мене смрт.
Први пут је у целини објављена након Првог светског рата, 17. марта 1919. године у Звону.
У ћелији, изнад неколико дасака на дрвеним ногарама које су му служиле као кревет, Гаврило Принцип је на зиду такође записао поруку свог вечитог трајања:
“Наше ће сенке ходати по Бечу
лутати по двору
плашећи господу”
Претпоставља се да је ове своје стихове Принцип исписао десном руком, јер му је лева била одсечена пошто је сагњила од батина и туберкулозе још у току тамновања.
Сава Вујић, Политика 21. јул 1980.
Суђење; фото: Википедија
Док је трунуо у затвору у Терезину, гладујући, мучећи се, распадајући се од туберкулозе костију, Гаврило Принцип разговарао је с доктром Папенхајмом, и излагао му своје предсмртне мисли – почев од тога да му је тешко јер му не дају да чита, преко бриге за напаћени народ, до објашњења своје националне и социјалне мотивације. „Он није мислио да постане херој. Хтео је само да за своју идеју умре“, каже Папенхајм. И умро је, али да живи. И његова смрт била је његова молитва.
pridruzite nam se u fb grupi: SAKRIVENA ISTORIJA SRBA
Gavrilo Princip, srpski heroj, revolucionar koji je izvršio atentat na Franca Ferdinanda, poslednje godine svog života proveo je u najgorim mogućim mukama.
Kada su ga uhapsili, Austrougari su ga bacili u mračnu i hladnu tamnicu kazamata Terezin koji se nalazi između Praga i Drezdena. Okovali su ga, izgladnjivali, zabadali mu eksere u telo, pustili pacove da ga grizu…
Postoje i tvrdnje da su mu vezali ruke za zid, a na kraju mu ih i odsekli.
Navodi se da su za našeg heroja imali posebno bure koje je bilo puno ogromnih eksera i bodlja. Bili su zakucani sa unutrašnje strane. Priča se da bi ubacili Gavrila unutra i kotrljali ga do iznemoglosti.Ovo zversko i neljudsko mučenje dovelo je Gavrila do toga da spadne samo na 30 kilograma i da, navodno, umre od tuberkuloze. Umro je 28. aprila 1918. godine.
Podaci govore da je zapravo preminuo od mučenja koje je bukvalno svakodnevno trpeo.
Bio je odvojen od ostalih. Nije imao nikakvog, ali bukvalno, nikakvog, dodira sa bilo kojim drugim logorašima. Imao je poseban ulaz u svoju ćeliju…
Podsetimo, u Terezin su u decembru 1914. godine prebačeni zaverenici i pripadnici “Mlade Bosne” Gavrilo Princip, Trifko Grabež i Nedeljko Čabrinović, učesnici u Sarajevskom atentatu.
Okrivljeni su za ubistvo austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Atentat su izvršili na Vidovdan, 28. juna 1914. godine u Sarajevu.
Sahranjen je noću u neobeleženom grobu na mesnom katoličkom groblju.
Sahranila su ga četvorica austrougarskih vojnika, koji su dali zavet da će ćutati o tome gde je grob. Međutim, jedan od njih, Čeh František Lebl je posle rata stavio češku zastavu na grob.
Principovi posmrtni ostaci su preneti u Sarajevo 1920. godine, gde se i danas nalaze.
Početkom svake godine u Gradiški se prisećaju znamenite porodice Jove i Savke Čubrilović, čijih trojica sinova su učesnici atentata na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda 28. juna 1914. godine u Sarajevu.
FOTO: MILAN PILIPOVIĆ / RAS SRBIJA
Najmlađi član “Mlade Bosne” Vaso Čubrilović, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU te osnivač Balkanološkog instituta umro je 11. juna 1990. godine, a njegov brat Veljko, profesor u Priboju pod Majevicom pogubljen je 3. februara 1915. godine u Sarajevu.
Treći Čubrilović je Branko koji je zbog sarajevskog atentata osuđen na 16 godina robije. Beč je progonio i njihovu najstariju sestru Staku Čubrilović.
- Nakon što je austrijska policija jedno Stakino pismo bratu Branku u Banjaluku tajno otvorila i pročitala, Okružni sud u Sarajevu je 26. juna 1915. godine „zbog veličanja zločinstva“ Staki izrekao šest nedelja zatvora „bez prava prigovora“ - otkriva hroničar Jovan M. Babić.
Veljko, Vaso, Branko i Staka, dobrovoljka u dva balkanska rata, bili su deca Jove i Savke Čubrilović koji su imali desetoro kćeri i sinova. Jedno iza drugog na svet su dolazili Jovanka, Čedo, Zdravko, Staka, Veljko, Lepa, Vida, Milorad, Branko i Vaso. Na njihovu veliku žalost, prvorođena deca su umrla, prvo Jovanka, malo kasnije Čedo, zatim i Zdravko.
Veljko Čubrilović je rođen 1. jula 1886. godine u Gradiški. Školovao se i radio u Novom Sadu, Somboru, Tuzli, gde se oženio Jovankom Adamović. Bračni par Čubrilović 1910. godine doselio je u Priboj, gde je Veljko radio kao profesor i gde se rodila njihova kćerka Nada.
FOTO: ARHIVA / RAS SRBIJA
Veljko Čubrilović
- Obešen je 3. februara 1915. godine, kada je njegova ćerka Nada imala samo osam meseci. Vlasti su Jovanku i Nadu proterale u Gradišku. Kada je Nada završila školu preselile su se u Beograd – istakao je profesor Zdravko Antonić u knjizi o Čubrilovićima.
Udajom, sestre Čubrilović su promenile prezime. Staka Bokonjić, Vida Koprivica i Lepa Mitraković bile su školovane i uspešne. U Narodnoj biblioteci u Gradiški čuvaju i sa ponosom pokazuju legat sestara Čubrilović.
- Doktorka Staka bila je prva srpska doktorka u Bosni. Školovala se u Pragu, Beogradu, a radila je i u Kragujevcu i ratovala za slobodu srpskog naroda – pisao je Jovan M. Babić.
Vaso Čubrilović, zbog maloletnosti nije osuđen na smrt i zato je imao priliku da stvori porodicu, nakon tamnovanja u zeničkom zatvoru.
- Vaso se 1926. godine u Sarajevu oženio Radunkom, koja mu je krajem godine rodila sina Miloša. Već naredne godine Čubrilovićevi su morali da napuste Sarajevo i presele se u Beograd, gde je Vaso napravio profesorsku i akademsku karijeru - beleži Zdravko Antonić, podsećajući da je Vaso bio jugoslovenski ministar poljoprivrede i ministar šumarstva. Umro je 11. juna 1990. godine u Beogradu.
- Gradskoj osnovnoj školi, dali smo ime Vase Čubrilovića kako bi učenici i nove generacije negovale njegovo delo - pojasnili su u lokalnoj upravi u Gradiški dodajući da su i jednoj ulici dali ime ovog poznatog istoričara, čiji porodični koreni potiču iz sela Ledenice kod Krupe na Vrbasu.
Rođak Čubrilovićima je i aktuelni predsednik Narodne skupštine RS Nedeljko koji ističe da u gradu na Savi pamte, poštuju i čuvaju uspomenu na Čubriloviće koji su išli ispred vremena u kojem su živeli.
Veljkovo pismo
Noć pred smrt, Veljko je supruzi Jovanki napisao pismo.
- Kada primiš ovo pismo, moj duh lebdeće nad Tobom i našim čedom, milom Nadom.
Tvoj Veljko ostaviće ovu “dolinu suza”, a ništa nema da ostavi tebi, mila moja, i našem detetu, nego svoju neizmernu ljubav prema nama. Dušo, poslednja moja misao biće upućena vama, mojim najmilijima. Ne tuguj mnogo, ne žalosti se. Tako je moralo biti – napisao je, pored ostalog Veljko. U pismu od 30. septembra 1914. godine, Veljku je supruga Jovanka napisala da su namerili advokatu pokloniti kao honorar celo imanje u Gradiški, ukoliko mu spasi život u sarajevskom kazamatu.
Nesposoban za vojsku
Iz školskog dnevnika Gimnazije u Mitrovici 1921. godine, vidi se da je Vaso Čubrilović predavao povest, krasnopis i zemljopis. Svojeručno je napisao da govori srpsko-hrvatski, nemački, češki i da razume francuski jezik. U gimnazijskim dokumemtima zabeleženo je da je bio oslobođen vojne obaveze pošto je posedovao uverenje Vrbaske divizijske oblasti kojim je proglašen nesposobnim za vojsku zbog “šuma na srcu”.
Гроб преко чије целе површине се простире крст и 4 слова „С“ као симбол Србства је прво место и заједничка гробница после откривања гробних места где су тајно сахрањени Гаврило Принцип и његови другови који су учествовали у Видовданском атентату. Чешки каплар Франтисек Лебл је запамтио место и после завршетка рата га је открио. Власти су их тада есхумирале и сахраниле у заједничку гробницу.
У Сарајеву је одмах после рата формиран „ Одбор за пренос костију видовданских хероја“, а за пренос искоришћен је Свесоколски слет чешкословенског соколства, нека врста тадашње мале Олимпијаде, на којој је учествовала и велика екипа југословенских сокола. Слет је почео на Видовдан 1920, а југословенски соколи на њега су стигли посебном железничком композицијом. Председник одбора Стеван Жакула, са соколским функционерима, искористио је соколске везе да обезбеди дозволе за пренос посмртних остатака и прикључење посебног вагона композицији у ту сврху. У Терезину је, на пригодној свечаности, градоначелник тог града истакао да је слободарски дух Гаврила Принципа помогао и јачању чешког патриотизма и осамостаљењу чешког народа, који је дуго био под Аустроугарском. Железничку композицију су успут свечано дочекивали на свакој већој станици, уз много цвећа и почасне страже сокола испред вагона, а у Сарајево су стигли 7. јула, на Ивањдан, где су посмртни остаци свечано пронети кроз град. Говори су држани на месту атентата и на свим кључним тачкама у граду, а онда су соколи, у својим свечаним униформама, донели ковчеге са остацима атентатора до гробља на Кошеву, где су положени у заједничку гробницу, коју је пројектовао Александар Дероко.
Држава није стајала иза церемонијалног преношења остатака сарајевских атентатора (због скептичног става породице Карађорђевић према атентаторима), већ су акцију, од почетка до краја, извели баш припадници Соколске организације, што показује колико су велики утицај њени припадници имали у тадашњем друштву.
Улога Црне руке у Сарајевском атентату није сасвим јасна. По некима, Црна рука је организовала атентат заједно са српском владом и тако изазвала светски рат. Тврдње које можете наћи на хрватској Википедији познатијој као Ендехапедија о томе како је Црна рука контролисала Младу Босну не могу баш бити прихваћене.
И Гаврило Принцип и Недељко Чабриновић су касније тврдили да су се окренули црнорукцима само зато јер нису могли сами набавити оружје. Такође не можемо тврдити да су сви чланови Црне руке знали за заверу. Пуно је вероватније да су за план о атентату знали само неки, међу њима Апис, Танкосић и Малобабић. Понашање мајора Љубомира Вуловића указује на то да он није знао да ће атентат бити извршен. Кад смо већ код Малобабића, којег Ендехапедија издваја као главног организатора атентата. Иако је Апис заиста изјавио да је преко Малобабић био повезан са атентатом, српска полиција је Малобабића сматрала аустроугарским доушником. Да је српска влада била повезана са атентатом, зар би заиста у то увукла особу којој нису веровали?
Осврнимо се мало и на Народну Одбрану. Када је Апис обавестио вођство Народне Одбране, они су од њега тражили да се та завера заустави. Сам Апис је покушао да заустави атентат јер је сматрао Фердинанда највећим непријатељем Србије. Зашто би онда зауставио атентат на њега? Па, Апис је сматрао да, ако Фердинанд нестане, са њим ће нестати и препреке приближавању Аустроугарске и Србије, што није било нешто што је Апис желио.
Дакле, Црна рука је на крају покушала зауставити атентат. Ђуро Шарац, веза између Танкосића и атентатора, је послан у Босну да спречи атентат. 16. јуна Данило Илић се сусрео са њим. Илић је покушао да убеди Принципа да се од свега одустане, али Принцип и остали то нису желели. Чедомир Поповић, такође црнорукац, је касније говорио да Апис уопште није ни организовао заверу, већ да су то урадили искључиво припадници Младе Босне. Поново не налазимо никакав доказ да је званична Србија била умешана, а чак сазнајемо да се атентату противила и Црна рука.
Све нам се више чини да нам је све оно што нам недостаје као једном народу, Бог надоместио даривањем огромног броја јунака и то толиких јунака да нам чак и ту фали нека друга, јача реч којом би назвали такве људе. Прота Илија Билбија је један од њих…
Гаврило је, како пише у крштеници, рођен 13. јула 1894. године. Мајка Марија-Нана је тога дана, по великој врућини, купила сено са заовом на ливади. Навече је музла краву и родила уз огњиште Гаврила. Рођаци су ракијом наздравили Петру кад се увече вратио кући, а сестра Мара је за лепу вест добила бошћу. Пожурили су до суседног села Угарка да потраже проту Илију Билбију да га крсти, јер су се бојали да га, ако умре, не могу сахранити на сеоском гробљу. Тада су деца на порођају лако умирала. Прота Илија, див од човека, дао му је име Гаврило. То је исти онај протa који је био вођа устанка у Црнопоточкој буни са војводом Голубом Бабићем.
После атентата, када је почело суђење, аустријске власти су тражиле од проте Илије Билбије да преправи Гаврилову крштеницу и упише други датум. хтели су да буде старији за двадесетак дана – да испадне да је имао двадесет година када је извршио атентат. Тада би, по аустријским законима, био пунолетан и, наравно, осуђен на смрт. Иначе, Гаврила је од смртне казне спасло једно слово у крштеници, односно у матичним књигама. Наиме, прота Илија Билбија направио је словну грешку: у црквеној крштеници уписао је нетачан датум Гавриловог рођења – 13. јуна 1894. (уместо „л“ ставио је „н“), а у матичној књизи исправан датум 13. јул. Ово је био предмет расправе између тужиоца и браниоца. Тужилац је тражио да се као датум Принциповог рођења прихвати 13. јун, како стоји у крштеници, што би значило да је Принцип у тренутку атентата (28. јун) имао 20 година и 15 дана, односно био пунолетан и аутоматски би му следила смртна казна. Међутим знајући то, храбри прота Илија на то није пристао па су га аустријске власти и шуцкори погубили у Ливну и то на најсвирепнији могући начин. Мучили су га до изнемоглости, а затим су га везали коњима за репове. Прота је добро знао да својом одлуком шта год одлучио може спасити само једну главу и то своју јер су Гаврилови дани били свакако одбројани било то у затворским мукама или на вешалима, ипак одлучио је да сачува свој образ и да нам свима да историјски пример поштовања јунака који су гинули за слободу свих. Прота Илија је изабрао небеско царство пре оног овоземаљског и тако у њему стао раме уз раме са Лазаром, Милошем, Гаврилом…
Након одлуке Илије да не промени датум рођења и његове погибије, судско веће није имало изборе сем да одбије образложење тужиоца и као датум рођења прихвати податак из званичних матичних књига. То је Гаврила Принципа спасло најтеже казне и дало му још неко време живота, за које је написао оне најпознатије песме и реченице које нам је оставио у аманет за век и векова.
Gavrilo Princip, revolucionar i član družine pokreta Mlada Bosna, poznat je celome svetu kao čovek koji je pokrenuo Prvi svetski rat izvršivši atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu ženu Sofiju 28. juna 1914. godine.
Osećajući dolazak mladog prestolonaslednika kao pretnju i provokaciju, među revolucionarima se javila ideja da ubiju Franca Ferdinanda. Prema prvobitnom planu izabrano je šest atentatora, od kojih četvorica nisu uradili ništa prilikom prvog prolaska carske kolone u Sarajevu. Tek po povratku kolone Gavrilo Princip je, pucajući iz belgijskog Fabrique Nationale M 1910 poluautomatski pištolj, kalibra 7.65×17mm, koga je navodno dobio od Dragutina Dimitrijevića Apisa, usmrtio prestolonaslednika i njegovu suprugu Sofiju Hotek.
Austrougarskoj vlasti ovo je bio povod da proglasi rat sa Srbijom. Učesnici atentata su pohapšeni i osuđeni. Budući da je bio maloletan kada je izvršio atentat, Gavrilo Princip nije mogao biti osuđen na smrtnu kaznu, već su mu dodelili dvadeset godina robije. Uoči samog proglasa osude Gavrilo Princip napisao je svoje poslednje pismo koje je uputio roditeljima.
Prenosimo ga u celosti.
ZADNjE PISMO GAVRILA PRINCIPA
Poslato iz Sarajeva 25.x 1914.
Za večernju poštu Alfred Makanec
Dragi Roditelji,
Prije svega Vas molim da mi oprostite na velikoj nesreći i žalosti, koju sam Vama nanio. Ja sam inače zdrav, no to ne znači ništa, da li sam bolestan ili mrtav – to mi je potpuno radi mene, svejedno – no meni je jedino žao Vas i cijeloga naroda, zbog nesreće koja ga je snašla. Meni i mojim nesrećnim drugovima već je rasprava svršena, a u četvrtak će nam se proglasiti osuda.
Kakva će biti ne znam, ali bih najvolio da me na smrt osude. Ne mogu Vam pisati o svojim duševnim mukama, no to Vam i ne treba znati. Kako sam rekao- oprostite mi i pomirite se sa tim da mene više nema, a ja Vas volim i ljubim iznad svega srca i duše. Gledajte na svaki način da Nikicu školujete. Više ništa, nego bezbroj poljubaca Vama i svima koje poznam. Mnogo Vas voli i poštuje Vaš sin Gavrilo.
Kaznu je služio u češkom Terezinu, gde je i umro od tuberkuloze 28. aprila 1918. godine, malo pred kraj Prvog svetskog rata. Pri kraju života je bio zbog loših zatvorskih uslova vrlo oslabio i imao oko četrdeset kilograma. U unutrašnjosti ćelije smeštene u tvrđavi Terezin, danas samo u zid ugrađeni okovi za koje je Gavrilo Princip bio svezan, svedoče o njegovoj mučeničkoj smrti.
Na zidu ispred ćelije ugrađena je skromna ploča sa imenom zatvorenika, glavnog aktera sarajevskog atentata, koji je poslužio vladajućoj monarhiji da ultimatumom Srbiji započne jedan od najkrvavijih ratova u svetskoj istoriji.
Ауторизовано предавање професора Часлава Копривице о Гаврилу Принципу, одржано у Београду, у Малој сали Коларчеве задужбине, 18. јуна 2018. године у организацији Института Рајс .
УВОД
Зашто нам је Гаврило Принцип и данас важан? Он није само један човек који се жртвовао, већ неко чији чин, иза којега је стајао свом својом особом, представља пробни камен нашега односа према својој прошлости, али и према садашњости, коначно према себи, а тако ће бити, или би требало да буде, све док будемо „Принципови“, односно све док уопште будемо – своји. Зато би можда требало да се искушамо на Гаврилу, иако нисмо историчари, као што ја с нама случај, или, ако и јесмо – с оне стране строго професионалног интереса за то раздобље, личности и догађаје. Принцип и другови су својим делом начинили међаш не само српске него и укупне модерне светске историје. Уколико се историјско знање – као што јесте неспорно – не може сматрати једном засвагда закљученим, већ нечим што стално, у свакој епохи, изискује поновно разматрање и преиспитивање, тада и за личност Принципа и његовог нараштаја важи да увек изнова, када год актуелна епоха направи осетан помак, треба да присвајамо и тај део наше традиције, и да, присвајајући је, себе искушавамо, не само као некакве тумаче и егзегете, већ и као оне који путем тога треба боље да разумеју ко су они сами, будући да је и Принципово дело неопозиво узидано у темеље наше садашњице.
Зато, док нас буде, суђено нам је да се бавимо Принципом – али то није разлог зашто се у наслову овога излагања помиње „вечност“. Он, пре, лежи у томе што је Принцип својим чином дотакао непролазни узор, показујући како се деловањем у времену нешто што се одиграва у димензији протицања може трајно повезати с оним што не може проћи. Спојити вечно с пролазним – то је, макар из метафизичкога обзорја – највећа и истинска срећа којој се може надати оно ко је пролазан – ако је способан за наду, односно, пре тога, ако је одбарен словешћу. Гаврило Принцип је то спајање без сумње учинио, али притом без икакве претходне намере да то постигне, да буде „уписан“ као јунак, да учини нешто по чему ће бити запамћен. Он је поступао само онако како мишљаше да мора, из унутрашњега осећаја дужности према вишој нужности, много јачој од било какве спољње присиле. Он је само служио – правди, истини, народу, будућности, не замишљајући, према ономе што знамо, како ће икада бити „утиснут“ у некакав национални или интернационални „Пантеон“. С друге стране, и ми овај покушај – без икакве примисли да нашу ситуацију и у чему поредимо с Гавриловом – схватамо као настојање да се (по)служи разумевању Гаврилове службе, тј. као службу Гаврилу. Њиме би требало да се допринесе реконструисању унутрашње истинитости духовнога света нараштаја Гаврила Принципа. За то су нам потребне историјске чињенице, но оне неће бити довољне. Потребан је и напор уживљавања у психокосмос Младобосанаца, што неизбежно мора бити духовни, тј. пнеуматски, трансепохални чин.
Гаврило је успео да састави непролазно и пролазно, не стога што је трајно уписан у повесницу „најзанимљивијег“ од свих векова, зато што је својим пуцњима означио (суштински) крај „дугог“ XIX столећа, те (суштински) почетак „кратког“ ХХ века, већ зато што је управо то био унутрашњи смисао онога што је урадио: сведочити непролазни живот онога што је вечно, што није уведено ни у једном времену, нити у иједноме може бити укинуто. Сведочење, у смислу хришћанскога мартирија, није пуко одржавање у памћењу, подсећање, већ чин који има стваралачку намеру – да се саможртвовањем, ништењем свога живота, створи будући, бољи, праведнији, једном речју: животнији живот. О тој христоугледајућој самосвести сведочи Гаћиновићево схватање да је идеја националног револуционара: „као Крстоносац пронети своју веру и победити клецајући и умирући.“[1] У истом смислу циља и кључни део Принципове омиљене песме Симе Пандуровића насловљене као Данашњица:
И не створимо л’ ништа сами собом,Завршићемо бар јад ових дана,Бићемо, ипак, темељ својим гробом,Новом животу без данашњих мана,Бољем животу што бар нечем води,Ако не часном миру, оно рату,Ако не срећи, а оно слободи.
Част – уместо безусловног мира, слобода – ако већ не срећа, темељ – гробом; то је морало стајати у ненаписаноме јеванђељу Младе Босне.
Тиме је и оцртана разлика између пролазног живота, који се, протицао овако или онако, увек завршава смрћу, и вечнога живота, којем земаљска смрт не само што не може ништа већ и таква каква бeјаше – као свесно и неприсиљено страдање за правду – сведочи о случajној сљубљености времена и вечности у једном људском веку, ма колико он можда кратак био, као што бeјаше многим младобосанским мученицима. А спајање неспојивога, или макар врло ретко и сасвим изузетно спојивога, није нешто што се видело тек у смртном часу Гавриловога живљења. То показује сведочење једног од последњих људи који је, мимо његових тамничара, тих његових крвника свакодневних, Гаврила видео међу живима. Мартин Папенхајм [Martin Pappenheim], бечки психијатар из Фројдовога круга, којем је средином 1916. службено било допуштено да обави неколико разговора са Принципом у тамници у Терезину, на питање каквим му се Принцип учинио, одговорио је: „[ч]иста апстракција, идеја. Принцип у себи није имао ничег материјалног.“[2]
Када се препознаје вечно у пролазном, тачније када се реконструише воздизање пролазнога ка непролазноме, тада је не само незанимљиво, неинспиративно него и не помаже да се разуме тај ретки и, по правилу, непоновљиви пут, ако се само аналитички одвоји оно до чега се дошло – непролаз, од околностй, и од особе онога ко је у томе успeо. Најпоучније је и највредније је покушати видети како је неко, остајући пропадљиви и слаби човек, успeо да победи своју урођену људску слабост. Та дијалектика пролазног и непролазног јесте оно што понајвише фасцинира код оних којима бeјаше дато да постану, како рече књижевник Франц Верфел [Franz Werfel], античком величином Чабриновићеве патње у Терезину удивљени сведок, „изабрàници судбине“. Ако је бирање чин слободе, а судбина оличење нужности, онда су у судбинском изабраништву седињени слобода и нужност. И заиста, да није био Гаврило, да његовом прсту на обарачу не бeјаше суђено да постане прст Судбине – био би то неко други, некад, не много касније. Али и он би некако опет морао бити један „Гаврило“.
РАЂАЊЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ
Да ли би Гаврило Принцип био историјска личност“, односно изабраник судбине, да Аустроугарска његов чин није искористила за обрачун са Србијом, из чега се и заметнуо Први светски рат? Врло вероватно, будући да би је тај чин дубоко симболички потресао, убрзавајући и иначе већ добрано поодмакли замајац њеног растакања, због непоправљивог јаза између онога што је била историјска реалност епохе, и онога што је било срж њене симболичке и укупне легитимности, а то је царски дом Хабсбургā. Осећајући, макар и неосвешћено, неодрживост таквог историјског стања, хабсбуршки идеолози су тражили прилику за обрачун са оним што су опажали као највећи спољњу опасност по Царевину, а то је била Србија. Зашто баш она? Зато што је објективно стајала на страни истине историјске епохе, тј. онога што је имало будућност, а то је, типично модерна, национална еманципација не само Јужних Словена него и Словена уопште, који су чинили мање или више колективно обесправљену већину Двојне монархије. Утолико, суштинско лице аустроугарске србофобије била је неспремност на суочавање с Историјом. У својој немоћној срџби против нечега што је јаче од свега и од свих, па и од ње, Аустроугарска је своју руку репресије и терора, а после атентатā – и насумичне и несразмерне освете, подизала на оне којима је, без намере, било дато да постану „оруђе“ извршења историјске Правде; а то су, стицајем околности, били Срби и Србија.
Уместо признања историјске неодрживости сложеног организма аустроугарске монархије, већ увелико расточеног многодеценијском разапетошћу између прагматичкога духа погодбењаштва, и средњовековног идеолошког легитимисања, те политички подобнога/коректнога, пред модерношћу немоћног римокатоличког клерикализма, званични Беч је изабрао порицање реалности и напор на уништењу оних, чија је „кривица“ заправо није била у њиховом „бунтовничком карактеру“, како је Србе и Србију неуморно оптуживала аустроугарска пропаганда, већ у томе што је њихов историјски ритам био усклађен с оним што је имало будућност, за разлику од антикваризоване Аустроугарске. Зато је за њу исконструисани рат против Србије заправо био питање живота и смрти, додуше само као симболичке творевине, док је за Србе и Србију, због начина аустроугарског ратовања и његових циљева, тај рат био питање физичкога опстанка. Аустроугарска је, дакле, знала да мора повести рат против Србије – не би ли одложила будућност, као што је некако осећала да не може преживети ако у том рату не победи.
Дело психијатра Мартина Папенхајма у коме су забележени његови разговори са Гаврилом Принципом
Но баш због несавремености Аустроугарске, а савремености Србије, идеја о уништењу слободне српске краљевине – о чему се озбиљно размишљало и пре анексије Босне и Херцеговине, да би врло брзо, а доста пре Видовданског атентата, то постала неупитна програмска чињеница аустроугарске геополитичке акције – била је унапред на пропаст осуђени покушај да се уклањањем последица пренебрегну прави узроци. Но напослетку, то што је било јасно да ће Аустро-Угарска неминовно напасти Србију, што су осећали и гимназијалци Босне и Херцеговине, унапред је давало додатно оправдање Видовданском атентату на онога ко је био један од најзначајнијих заговорника такве стратегије, на страну чињеница да је он био и симболичко оличења тираније над Босном и Херцеговином. Ако је већ било неизбјежно да ће непријатељ ударити, ако је он већ фактички био у рату и са Србијом и са свим Србима, чекајући прилику да му дâ и оружану форму, тада, макар из моралних разлога, никакав зазор пред животима лучуношā такве ратничке политике није био обавезан. Коначно, маневри аутроугарске војске, који су недвосмислено имали смисао претње Србији, уз додатну увреду да сáмо оличење политике тих ратоборних кругова долази у понижену српску Босну баш на Видовдан, представљало је нешто што се није могло опростити. Фердинданд је, дакле, сам Принципу пружио пиштољ који ћу му постати кобан.
Без обзира на то што су и данас, посебно у англо-саксонским и аустро-немачким историчарским круговима, и даље у оптицају схватања о српској, а пре свега србијанској кривици за избијање Првог светског рата, такво тумачење не само што је идеолошки заслепљено, а у теоријском смислу кратковидо, него напросто не може издржати суочавање с елементарним историјским чињеницама. Примера ради, један од завјереника сарајевског Видовдана 1914, Цветко Поповић, износи следеће тумачење:
[ј]угословенска идеја није унесена у омладину споља. Ова се развијала заједно са омладином, а под притиском културне и политичке стварности нашега народа. […] Омладина није своје југословенство преузела ни од кога, из простог разлога што у то време није имала од кога да га преузме. Тамо је само она проповедала интегрално југословенство.[3]
Франц Фердинанд објашњава стање на маневрима цаару Францу Јозефу, цртеж, 1908. година (Schloß Schönbrunn Kultur-und Betriebsges.m.b.H./Fotograf: Alexander E. Koller Partner)
Југословенство – не као апстрактна интелектуална конструкција, већ као жива идеја иза које стоји један покрет од крви и меса, јесте реактивна идеологија потлачених Јужних Словена која је настала на тлу Аустроугарске. Она је рођена из духа патње, као заједнички одговор новога нараштаја, који је другачије него ранији нараштаји, али нешто другачије него браћа у Србији и Црној Гори, осећао друштво, себе, историју и властиту будућност. Југословенска идеја се стога може разумети и, после свега, оправдати само проспективно, ако се посматра из перспективе национално револуционарног нараштаја, почевши (најкасније) од Анексионе кризе па надаље. Међутим, ретроспективно посматрано, и то чак из било које временске тачке између двају светских ратова, а нарочито почевши од оснивања НДХ – било какво југословенство, макар из српске перспективе, неприхватљиво је, а, послије 1945, представља облик врхунске националне само-неодговорности која се граничи са злочином према властитом народу.
А какав је био тај специфични животно-историјски осећај „пречанске“ генерације интегралних Југословена? Пре свега, интегрално југословенство представља најважније чедо младобосанскога нараштаја, нешто по чему је он постао најпрепознатљивији. Када говоримо о „нараштају“, тада не мислимо на биолошки појам вршњаштва, већ на духовни појам генерације, који, поред близине годиштā, подразумева и духовно-чувствену близину оних који га сачињавају. Наравно, у једном времену и у једном простору може постојати више различитих, понекад чак међусобно јасно супротстављених духовних нараштаја. Узгред, а та чињеница је од кључне важности за разумевање потоње генезе НДХ, Младобосанци нису били једини духовни нараштај тога времена у Босни и Херцеговини, будући да су упоредо с њиме постојале и друге генерацијске формације, које су међу римокатолицима и муслиманима биле знатно присутније од Младе Босне.
Саморазумевање, готово месијанску самосвест омладинске струје интегралних Југословена, која је имала своје духовно-идеолошке паралелне струје у Далмацији и Хрватској, до речи је довео Херцеговац Владимир Гаћиновић, у спису Смрт једног хероја, посвећеном Богдану Жерајићу, који је својим атентатом на војног поглавара Босне и Херцеговине 1910. дао пример и узор потоњој револуционарној јужнословенској акцији унутар Двојне царевине. Он каже:
Ми најмлађи морамо почети стварати нову историју. У своје студено друштво морамо уносити сунца, колебати умрле и гибати резигнаране. Морамо повести смртоносан рат против песимизма, малодушности и клонулости, ми гласници нових нараштаја и нових људи. Имајући веру јачу од живота, и љубав која диже из гроба – ми ћемо победити.[4]
Он, надаље, каже, да [друштвену] „сцену треба да заузме појединац, човек од акције, тип који отвара епохе“, који ће „умирући, створити ново време“. Такав човек ће заметнути „неумрли апостолат буна“, и „придржава[ће] [се] великог завештања старих револуционара: заборавити на себе, изгорети за друге.“[5]
Младобосанци Васо Чубриловић, Иво Крањчевић и Цветко Поповић после Првог светског рата (Извор: Време)
Пут до победе свог народа који води жртвом изабранога, самосвеснога нараштаја, водио је преко револуционарне акције. По свему судећи, на идеју о убиству Франца Фердинанда Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж дошли су мање више једновремено, и то независно једни од других. О томе сведочи не само спор прве двојице на суђењу о Сарајеву о првенству „ауторства“ идеје већ и сећања оних који су их лично познавали. Мисао о атентату на високог представника Царевине (вероваху: што вишег – то боље) напросто је лебдела у душама Младобосанаца. Њихов нараштај био је самостална јединица са-осећања, са-мишљења и са-деловања. Етички порив да се уклони симбол омражене тиранске државе потекао је из заједничкога осећаја националистичке омладине, која је била авангарда, тј. и чуло и рука пониженог српског народа Босне и Херцеговине.
Млада Босна постала је најпознатија по својој историјској акцији, али она је имала и своју књижевно-уметничку димензију, као, уосталом, и аналогни омладински уметничко-друштвени покрети код других народа – попут Младе Немачке, Младе Италије или Младе Пољска („Млада Турска“ је већ нешто сасвим друго). Чему уопште овај предметак „Млада“? У времену модерног убрзавања историје млађи нараштај најпре осећа дамаре долазећег. Уосталом, модерни човек је човек историје, онај ко је осећа егзистенцијално; а тада, по природи ствари, онај ко је млађи, ко је понајмање одомаћен у традицији, у устаљеноме, има развијеније чуло за оно што ће тек бити, нарочито за оно што тек треба бити, уколико се довољно рашири незадовољство постојећим. Осим тога, још од немачкога романтизма појављује се, опет типично модерни, већ помињани, феномен духовног нараштаја, младих људи који стасавају у истој духовној клими, и који, на трагу заједничког осећаја за епохалнō, говоре, стварају, делују, проповедају… – представљајући једну животно-духовну целину која се не само у међусобном општењу својих чланова генерише, оплођује и подстиче на дела – и историјска и уметничка и философска и религијска – него која представља и највиши изданак онога што је епохално меродавно за текући свет.
Уместо свеопште, једне, вечне Истине, од које у одавно секуларизованој стварности већ тада готово ништа не беше преостало, припадници духовних нараштаја имали су генерацијску извесност. С једне стране, она је нешто субјективно, односно интерсубјективно, што је посебно за једну групу људи, нешто у чему они живе, као у својој истини. С друге стране, њихов живљење у извесности није пука партикуларност, већ представља објективни показатељ онога што је у епохалном смислу постало истинито, макар до даљњега. Генерацијске извесности и генерацијски осећај живота постају могући када се путем тешко прозирних механизама, успостави тесна веза између „подземних токова“ историје и једне генерације. Претпоставка за тако нешто чини преобликовање самог историјског времена које у једном тренутку, и на неко време, може постати „прозирно“, односно „опипљиво“, макар за оне који за то имају „чуло“, а то је та генерација, која увиђа, осећа и проповеда истину своје епохе. То се увек дешава тако што се, као што је говорио апостол Павле (историјско) време „скупи“, или када се оно „наврши“, када настаје епохални кајрос, када услед дуготрајног, хегеловски речено, „рада историје“, буде кристализована и постане видљива смисаона структура која у објективној датости епохалнога стања налази свој тренутни најчистији историјски израз, који тада може постати провидан и једној генерацији, па и једносуштан с њеним носећим духовним осећајем. На основу тога постаје могућ и настаје нараштај који учествује у заједничком осећању живота, који на стварност гледа на сличан начин, исте ствари препознаје као спорне, чак неодрживе, једнообразно реагујући на њих, уз једногласно настојање на одлучној противакцији. То се, по свој прилици, десило Младобосанцима, и зато су они – не због свог образовања, а још мање због своје моћи – били неупоредиво далековидији и делотворнији од свих својих савременика и земљака. Они су поврх тога знали не само за свој уједначени доживљај стварности него и за себе као један обликовани, реални нараштај, који своју снагу црпи из саосећања, што му даје силину да може постати „заједница воље“ кадра за „подвргавање једној опасности и сопственој иницијативи“, како се, убрзо после Првог светског рата, живо сећао сарајевски Младобосанац Боривоје Јевтић.[6]
У таквој ситуацији, извесност једног духовног нараштаја представља израз онога што тренутно јесте Историју, што јесте њена стварност, односно што важи као њен налог. Субјективна извесност једне групе људи, која у Босни, Херцеговини, Далмацији и Хрватској није могла бројати више од које хиљаде људи, постаје објективна истина историјског тренутка на том простору. Млада Босна је, дакле, оличавала ту објективну истину Аустроугарске – наиме, то што јој је Историја већ била „пресудила“, при чему је та објективност била прешла у субјективну форму непоколебљивог знања и неодвративе решености једног духовног нараштаја.
Њихова одлучност није била фанатизам личних уверења, већ несаломљива свест иза које је стајао реализам сазреле историје. Њихово знање није потицало одатле што су његови припадници били паметнији од других, већ стога што су имали срећу да им се историја „јави“, као историјска епифанија, те да се пројави путем њихових речи и њихових дела. Тај живот у знању, у извесности, дао је титанску снагу безусловне вере том, да га тако назовемо, батаљону крхких, често нервозних, каткад једностраних, али несаломљивих младића – да постану оруђе извршења историјске Истине и Правде над Аустроугарском, чији је судњи час већ без сумње већ био избио.
Хероји Видовдана: Принцип, Трифко Грабеж и Недељко Чабриновић
И као да су аустроугарски узалудни браниоци онога што је одавно постало јучерашње некако осећали значај омладинског отпора, будући да су феномен српских ђачких дружина и удружења који су се појавили при неколицини гимназија по Босни и Херцеговини готово од самога почетка третирали као државне непријатеље првога реда, поклањајући му „дужну“ шпијунску пажњу, уз пратећу полицијску бруталност, временом се све мање не устежући и од отворених злочина. Иза леђа плејаде одушевљених момака стајала је Данашњица, а иза леђа жбира, жандара, агената и идеологије Беча и Пеште – Јучерашњица. Зато је, уз сву несравњиву премоћ аустроугарског репресивног апарата – макар у фактичком свету, на страни нараштаја Младобосанаца била ненадокнадива предност – у сфери онога што је била суштинска стварност тога истоеијског тренутка. Аустроугарска и Младобосанци живели су у различитим световима – први у бившем, а други у садашњем, који је обећавао другачију, свакако мање лошу и неподношљиву будућност.
Истини за вољу, оно што је врлина ове субјективно-објективне истинитосне структуре, тесно је повезано с њеном, да тако кажемо, „маном“. Она је, наиме, дубоко епохално посредована, тако да, када историја „пође“ даље, бивају релативизоване њене раније успостављене истине. Последица тога јесте потоња разочараност нараштаја који је једном живео у својој гранитно чврстој извесности – оним што је настало из његових надања. Тако је било могуће да из тог нараштаја идеалистичких југословенских националиста поникну потоњи равногорци (Добросав Јевђевић или Јездимир Дангић), комунисти (Мустафа Голубић или Симо Миљуш), збораши (Ратко Парежанин), или чак лојалисти усташкога режима (Августин Ујевић). Не само одсликавања ради, већ и да бисмо показали како је тај превратнички нараштај осећао преломне догађаје свога времена, даћемо један Ујевићев усхићени, а, слободни смо рећи, по дубини захвата и ненадмашни израз природе српске победе у Првом балканском рату:
Косово је отето отимачу, сила удружена с правом разбила је силу што је била само насиље […] мрцварени су убили убицу, и преплашили његове ортаке. Против воље Европе, Балкан је спасио европску част. […] Боље умрети него умирати – то је била лозинка Србије у октобру 1912. […] Ко је спремио овај рат? Народна песма, народни певач, уметник рода мога. Слепац-гуслар […] Тако је грување балканских топова значило победу наше народне свести и славље наше народне културе.[7]
Победа на бојном пољу у датом случају била је и победа у Kulturkampf-у, и то не само са Турском, тј. са „убицом“, већ и са његовим преплашеним европским „ортацима“. Да, ово је беспримерно истинито изречено – тај рат, као, уосталом, и претходне и потоње наше ратове, „спремили“ су гуслари, вечити чувари онога што смо одувек знали, вечити чувари извора наше снаге. Зато, без Косовскога завета не би било наших победа, јер, коначно, све српске победе после Косова надахнуте су Косовом. Само смо с Косовом у себи могли и знали побеђивати. Зато нам наши непријатељи – и србојезични и инојезични – ни данас не остављају на миру ни гусле нити Његоша, не само да би нас угнали у стид и кривицу због најновијих ратова него и да би нам одузели снагу за неке будуће, од којих, страхујем, нису одустали. Они, понекад боље и од нас самих, знају да смо без Косова ми ништа.
Но већ коју деценију после изрицања ових блиставих Ујевићевих речи – од овога одушевљења није остало ништа. Изгледа да је Југославија била највећа гробница југословенства. Интегрално, српско-хрватско југословенство прве праве генерације идеолошких Југословена, постало је суштински немогуће већ у првој Југославији. Као што су балкански ратови дали повода за релативно раширено изјашњавање као тзв. „Србохрвата“, али само, да не заборавимо, унутар малобројне омладинске интелектуалне елите, тако су и потоња историјска кретања девафоризовала ово ситуативно условљено национално (пре)изјашњавање.
Како су у тако сразмерно кратком раздобљу биле могуће тако крупне промене? Час извесности епохалног кајроса, коју је била даровала сама Историја – управо је она сама, својим даљим током, и одузела. Проблем је, наиме, с епохалним извесностима што су оне орочене колико и објективне епохално-историјске структуре на које се ослањаху. А баш те структуре су, иначе, заслужне за то што се у једном тренутку нивелишу све унутар-генерацијске, индивидуалне разлике, које тек касније, када прође тај епохално-генерацијски „трен“ свепрозирности, свеизједначености и непомућеног заједништва, знају да испливају, понекад и на запањујући начин. Зато судбина сваке генерацијске истине јесте њено релативизовање потоњим развојем историјских догађаја – будући да модерна историја никада не стаје, да никада не остаје трајно при једном успостављеним објективно-историјским истинитостима, односно при одговарајућим субјективно-историјским истинима. Зато је сваки духовни нараштај, ако је имао срећу да га тренутна констелација историје обједини у саборну личност (да употребимо важан појам Макса Шелера [Max Scheler]), по природи ствари осуђен на генерацијско разочарање, после чега се интегрална духовно-животна јединица Нараштаја разбија на појединце од којих претходно бејаше састављена.
После сваког епохалног померања треба изнова градити епохалну извесност – ако је то могуће. Но није свака епоха нашла начина да се изрази у одговарајућем духовном нараштају. 1941, рецимо, нема ни трага од такве објективне истине, као што га је било 1914. Отуда толике поделе, живот у чисто партикуларно-субјективним извесностима различитих група лишен објективно-историјске подлоге, што је исходовало беспоштедним међусобним уништавањем у беспућима идеолошких разлаза – о провалијском јазу између било каквога српства и у усташтву окончалог хрватства, да и не говоримо. Но, као што наговестисмо, истина у којој живи један духовни нараштај, није његова заслуга, његово откриће, а нарочито није његова произвољна конструкција. Њено успостављање је израз, да тако кажемо, наклоности Историје, која у једном свом тренутку достигне такву уобличеност која погодује генерисању одговарајућих извесности. Зато је било могуће да се појави жерајићевско-принциповски нараштај, Нараштај 1914. Са њиме формално упоредивог Нараштаја 1941, међутим, напросто није било, а по свој прилици, није га ни могло бити. То објашњава и потоњи грађански рат, или унакрсне грађанске ратове разних националних и идеолошких опција, али и то зашто су догађаји од 1914. до 1918, макар са наше стране, неупоредиво смисаоно јаснији, а етички чистији, као и зашто нам је, на крају, знатно лакше да се сећамо Првог него Другог светскога рата.
“РОДОСЛОВ” ЈУНАКА
Како је уопште био могућ Гаврило Принцип? То није питање само описа његовог прекратког живота, или историје његове породице, која је из Ријеке Црнојевића, преко црногорскога Грахова, још под првобитним презименом Јовићевић, затим преко далматинске Полаче стигла у село Обљај близу Босанскога Грахова – већ питање генезе антрополошко-друштвених типова која је учинила могућим појаву оних који делом проповедају „освету и љубав“. О томе говори један од припадника тога нараштаја:
Усне Давида Штрпца саркастички су се смешиле, док му је срце крварило. Гаврило Принцип је [духовни – Ч. К.] син тога Давида Штрпца, који наследи крв многих генерација дедовских и прадедовских што проведоше свој живот у тешкој тами и робовању.[8]
Но Принцип није био наследник само кметске генерације свога оца, будући да је овај, заједно са својим братом и оцем, а Гавриловим дедом, у западној Босни учествовао у устанку Петра Мркоњића, потоњега краља Петра. У Принципу и његовој генерацији кристализовало се не само искуство претходнога нараштаја устаника, бораца за слободу, него и болно, да тако кажемо, међугенерацијско искуство штрбачке понижености пред и под Аустроугарском. Гаврило, међутим, више неће да трпи Шртпчева понижења, а свети циљ својих предака – слободу, настоји да оствари другачијим средствима. Гаврилова генерација је и европски модерна, инспирише се европским револуционарним идејама, али је ништа мање српски традиционална – дубоко утемељена у традицију косовског завета, хајдучко-ускочких легенди и живе четничке борбе на окупираном српском југу, који се тих година ослобађао од турског ропства.
Богдан Жерајић
Зато се може рећи да су пиштољи Граховљанина Гаврила Принципа и Невесињца Богдана Жерајића, такорећи, легитимни су наследници пушака устаника западнобосанскога устанка и Херцеговачкога устанка (1875), као што је и нараштај наоружаних националних револуционара легитимни наследник хајдука, који су до свега неколико деценија раније деловале по источној Херцеговини и западној Црној Гори. Штавише, континуитет протејских фигура српских одстојника слободе може се проширити: средњовековни витез, затим хајдук – а управо је западнобосански крај живео од легенде о старом Вујадину и његовим синовима – надаље устаник, и на крају национални револуцинар. У крајњој линији, све то се сусрело у нараштају Младобосанаца, а Гаврило је био народни витез, онај сој који су Срби вековима, у недостатку изворног, давно протераног или уништенога племства, давали из редова „обичнога народа“. То је Гаврилов духовни родослов.
У том духовно-генеолошком низу преплићу се континуитет и дисконтинуитет: револуционар с пиштољем испод капута који лута по окупираним градовима природни је наследник хајдука с пушком преко рамена који лута полуслободним планинама. Потоњи инспирише другога. Ни један нити други немају времена за чекање на прави тренутак за борбу за слободу, њима је тај тренутак увек садашњи, за њих је рат увек већ почео и нема му краја – до коначне слободе, или до јуначке смрти. Разлика је, међутим, у томе што хајдуци у ранијим столећима четују без икаквог изгледа на победу. Национални револуционар живи у, хајдуку ускраћеном, стаменом убеђењу да је крај Аустрији сасвим близу. Он, на почетку ХХ века, такође осећа близину слободе, али у својој генерацијској извесности поуздано зна да она ипак неће доћи ако се не покаже спремност на жртву, која ће забити последње чавле у смртни ковчег суштински скончале Аустроугарске, која се и даље, бесомучно и бестидно одупире признању свога историјског заласка, штавише зашлости.
Младобосанци, тај први заиста модерни нараштај у Босни и Херцеговини, осећали су да се више не може живети и мислити на начин на који су то чинили преци. То не допушта сама Историја, али још више ни моћни, бечко-берлински непријатељ. Модернизовати се – то је био услов опстанка. Најзанимљивије од свега је, међутим, то што смо ми Срби, с обе стране Дрине, утицаје модернизовања понапре и понајвише примили од оних који су нам се у освит ХХ века, не нашом одлуком, а понајмање кривицом, појавили као непријатељи – а то су Аустро-Немци. Према једној необичној дијалектици историјског динамизма, ми смо, општећи с њима, учили не само шта значи бити Европљанин него смо се управо путем тога и, не знајући за то, заправо спремали за потоњи отпор њима, чак и када нисмо знали да ће до њега доћи, тј. и када нам није могло бити јасно да је наше европеизовање, поред осталога, и припрема, штавише, најбоља могућа, за неминовно долазећи рат с (германском) Европом.
Младобосанци у судници
Сликовит пример ове двосмислене интеракције Срба и Аустроугарске представљају институције. Рецимо, гимназије које је Аустроугарска по Босни и Херцеговини отворила, иако их је било мало, свега шест, биле су не само незаменљива места стицања знања и просвећивања домаћега становништва него и инкубатори омладинских покрета и антиаустроугарскога национализма. Је ли то била „незахваланост“, како су званично и незванично говорили представници бечких власти и њима одани? Нипошто. Завнични Беч је, дубоко не разумевајући савремени историјски тренутак, сматрао да је могућа и одржива врло дозирана и контролисана модернизација – тако што ће се међу локалним становништвом ширити образовање, али с идејом да се оно циљано усмерава ка захвалности и оданости аустроугарским властима, који су свој идеолошки легитимитет изводили из традиције Светог римског царства немачке нације и од богопомазања бечког цара, за коју је јамчила римска Курија. Оно што је била унутрашња противречност Историјског тренутка Аустроугарске – а то је модернизовање (и спонтано и планско) којем се покушао давати домодерни идеолошки предзнак, у Босни и Херцеговини се поновило, и то у заоштреном облику, будући да је Беч, противно вољи и одлучној борби за слободу српскога народа са те територије, њу најпре окупирао, а затим и противзаконито себи припојио. Зато се у Босни и Херцеговини спровођена бечка контролисана модернизација, која је, у начелу, contradictio in adјecto, неминовно, и то у најкраћем року, морала окренути против оних који су је (спро)водили.
Међутим, младобосански нараштај се није тек препуштао бечкој културној политици и цивилизацијским утицајима који су у Босну и Херцеговину потекли после политичког доласка Царевине у земљу Котроманића и Хранића. Они и директно размишљају о овоме питању, долазећи до исправних закључака, градећи од тога своју самосвест, како сведоче и следеће речи Димитрија Митриновића, можда најзначајније интелектуалне фигуре читавога покрета:
Ми, овако малени и слаби, морамо се свестрано борити за свој опстанак […] Ми не смемо бити неосетљиви према бујном и свестраном животу модерног и јаког Запада, јер ће нас, некултурне и немодерне, тај […] снажни Запад прегазити силом своје културе. Само, ради нашег угледања и позајмљивања од Запада, ми не треба да се одродимо; треба да се оплодимо. Страни утицај треба да буде национализован, модификован према нашим силама и приликама и од странога треба узимати само оно што је довољно космополитско, опште, да би се код нас могло добро и природно сродити с нашом народном душом.[9]
Модерни свет, свет без царева, трансцендентног поретка и повлашћених сталежа, увелико је био потрошио своје легитимационо-животне снаге, што се, можда парадоксалном, тако добро осећало на његовим забитима и рубовима, а нарочито у Босни и Херцеговини, која је из отоманског феудализма, малтене без припреме, угазила у двосмислену аустроугарску модернизацију. Та специфичност Босне и Херцеговине, искорак из османлука и закорачење у Европу, дакле фактичко полазиште из оријенталног феудализма, и одговарајуће слике света, а ступање у, типично аустроугарски, иритантни спој модерности и тврдоглаве, одсудне одбране остатака света из доба некадашњега Древнога режима, који је у Европи пао још с Француском револуцијом – створили су самосвојну духовну ситуацију, у којој се могао родити духовни нараштај Младобосанаца, који је био адекватан израз и изданак те, објективно парадоксалне духовне ситуације Босне и Херцеговине. У таквим околностима, било је могуће да се направи, само наизглед неодрживи, али у таквој Босни и таквој Херцеговини објашњиви спој револуционарно-анархистичких и изразито националистичких идеологија, атеизма, додуше врло спорадичнога – и судбинске вере у Милошево дело, у његову жртву и у Косовски завет вечне правде, која је санкционисана трансценденцијом, узгред, оном веродостојном, а не лажном, на коју се, без више икаквог права, позивао Бечки двор.
Европско „доброчинство“ брутално натурено у Берлину 1878. године одлуком о окупацији БиХ, најпрецизније је исказао тадашњи министар бечки гроф Андраши у аудијенцији код кајзера Јозефа по повратку са конгреса, речима– „Сад су нам врата за Солун отворена“!
Gavrilo Princip, srpski heroj, revolucionar koji je izvršio atentat na Franca Ferdinanda, poslednje godine svog života proveo je u najgorim mogućim mukama.
У Сарајеву је одмах после рата формиран „ Одбор за пренос костију видовданских хероја“, а за пренос искоришћен је Свесоколски слет чешкословенског соколства, нека врста тадашње мале Олимпијаде, на којој је учествовала и велика екипа југословенских сокола. Слет је почео на Видовдан 1920, а југословенски соколи на њега су стигли посебном железничком композицијом. Председник одбора Стеван Жакула, са соколским функционерима, искористио је соколске везе да обезбеди дозволе за пренос посмртних остатака и прикључење посебног вагона композицији у ту сврху. У Терезину је, на пригодној свечаности, градоначелник тог града истакао да је слободарски дух Гаврила Принципа помогао и јачању чешког патриотизма и осамостаљењу чешког народа, који је дуго био под Аустроугарском. Железничку композицију су успут свечано дочекивали на свакој већој станици, уз много цвећа и почасне страже сокола испред вагона, а у Сарајево су стигли 7. јула, на Ивањдан, где су посмртни остаци свечано пронети кроз град. Говори су држани на месту атентата и на свим кључним тачкама у граду, а онда су соколи, у својим свечаним униформама, донели ковчеге са остацима атентатора до гробља на Кошеву, где су положени у заједничку гробницу, коју је пројектовао Александар Дероко.
