Većina članica sila osovine NATO saveza bombardovale su Srbiju a prednjačili su Amerikanci, Italijani, Nemci i Britanci. I dok se Rusija prividno protivila Kinezi i Grci su konkretno delovali.
Ipak najtužnije je što su sve zemlje u okruženju prihvatile da preko njihovih teritorija NATO avioni preleću kako bi stigli do Srbije.
Zanimljivo je da je jedino Mađarska odbila da ustupi svoju teritoriju za prelete NATO aviona tokom kampanje bombardovanja a zbog te odluke Evropa je često kritikovala Budimpeštu da ne radi dovoljno na proširenju mira i stabilnosti u regionu.
Prvi koji su ustupili dozvolu za prelete NATO aviona bili su Hrvatska i Slovenija.
Прича о деспоту Ђурђу, силном и несрећном, можда је у првом реду прича о обављеном послу. У складу са таквим, овоземаљским садржајем је и њен облик – Ђурађ нити је канонизован нити је око његовог лика исплетен шири круг епских песама. Ипак, као и све што је животно тако да иде „до кости“, и његово дело има своју снажну поетику. И тим пре, „померајући душу“, а задржавајући чудновату практичност, испоставља се као могући модел за узор.
Ђурађ Бранковић, гравура из 1870. године
Свом силом у борбу
Будући да хронолошки долази одмах после распада Душановог и Урошевог царства, тј. после бојева на Марици и Косову, доба деспота Стефана и Ђурђа се чини као време слабе државе. Међутим, није тако. Српска деспотовина је била релативно моћна и добро уређена друштвена целина.
Под Ђурђем Бранковићем уједињени су сржни делови некадашње царевине: земље Балшића, Лазаревића и Бранковића. Ђурађ је на престолу прихваћен, имао је како унутрашњи тако и спољни легитимитет. Владао је помоћу ваљано устројеног апарата, дворских службеника и дубровачких саветника, ослањајући се на властелу.
Српска православна црква је била јака институција. Световна култура је такође уживала бригу владара. Духовно стваралаштво, особено и зрело, темељило се на богатом наслеђу.Рудници деспотовине и Смедерево, као трговински центар, давали су Ђурђу богатство на коме су му завидели савременици. Нова престоница Србије, иначе врло захтеван грађевински подухват, подигнута је за необично кратко време.
Сви поменути ресурси, укључујући и неке друге, без остатка су коришћени у борби за одржање. Што је значило и њихово неминовно истањивање. Територија је сужавана а становништво стављано под туђу власт или одвођено у робље. Данак се плаћао последњим торбицама дуката. Материјална и људска основа културе изложени су уништавању, па је и идентитет пољуљан. Почело је његово растакање.Ова сложена збивања, у изворима рељефно описана, дају повод за упитаност о односу између идеје (културе) и око ње формиране друштвене организације. Чини се да су могући и неки закључци. Наиме, што се беспоштедније брани, то се идеја подиже на већу висину и сигурније чува за будуће време. Такође, ако се друштво у ширем опсегу испробава, јасније се виде његове слабе тачке и олакшава прелазак у неки други, животу примеренији облик.
Деспот је доследно чувао идеју, тј. православну веру и српску државно-правну традицију. Изабрао је отпор уместо да влада као султанов намесник. Никад лично није ишао Порти на поклоњење и нико се од Бранковића није потурчио. Млетачко освајање у Зети остало је без признања. Српска црква није имала своје представнике на унијатском Сабору и није приступила Фирентинској унији. Потресним речима, у најтежим условима по себе и земљу, Ђурађ је одбио Капистранову понуду да прихвати католичанство.
Што се тиче преласка у други друштвени облик, сврси опстанка прикладнији, то је дошло до изражаја са сремским Бранковићима. Од народа са државом Срби су постали граничари у туђем царству. А то ће се касније, на разним странама – аустроугарској, млетачкој и турској – показати као широк социјални оквир, са различитим садржајима.
Ствар вештине
Ђурађ је имао способност да се на прави начин постави између Турака и Угара. Мада у двоструком вазалном односу, водио је посебну, добро осмишљену политику.
Био је вешт – убедљив говорник, успешан дипломата и врстан ратник. Користио се широком лепезом политичких средстава: поклонима, подмићивањем, давањем данка и помоћних одреда, поседима које је имао у Србији и Угарској, браковима своје деце и унука, израдом мировних споразума, војним походима.
Међутим, његово државничко умеће имало је и своје границе. На обе стране, међу Турцима и Западњацима, стекао је зао глас, а дипломатски добици више пута су подразумевали лична понижења. Породица је платила високу цену: обе ћерке су остале удовице и на крају без порода, једна је провела 16 година у харему, а друга је остала сама у туђини, два сина су му у турском заточеништву ослепљена. Био је војсковођа, али је и често непосредно гоњен као звер. Србија је преузела тешке обавезе и под њима је неумитно ишла ка свом укинућу.
Сумарно гледано, политика деспота Бранковића била је ремек – дело свега што се уопште могло урадити, а што, у крајњој линији, ипак није било довољно. Ђурђев „начин у стварима“ значио је упорно, снажно, методично, систематско и планирано деловање. Што су особине које се не јављају у сваком наративу о српском средњовековном владару. Или бар нису увек тако читљиве као код „деспота Гјурга“, „господина Србљем и Поморју и Подунавју“.
Поља деловања
На, условно речено, унутрашњем плану (јер деспот је био и барон Угарске, и то један од најзначајнијих) средио је односе са Лазаревићима и Хуњадијевцима. Са Лазаревићима је био успешнији на крају но на почетку, док је са Хуњадијем било обрнуто. Имао је стабилне савезничке односе са Дубровчанима. Ови су га користили, али је од те везе и сам имао вајду. Ако ништа, одужили су му се љубављу и поштовањем.
Према Млечанима је упорно захтевао своје право, преговорима и војском тражећи да му врате поседе. Трипут је заустављао турски велики талас и из овог мора у константној плими отимао своју државу, наново је успостављајући.
Ипак, крајњи исход његових подухвата био је нестанак света на чијем је одржању предано радио. Све што је успео да увеже није раскидано, али јесте потопљено. Млечани су га победили лукавством и резултат који је ушао у „историјски записник“ било је повлачење српске власти из Зете. На другој страни, Турци су га сломили голом силом. Силом којој није одолело ни угарско краљевство, па на концу ни Дубровник. Иако се борба завршила цивилизацијским поразом, оно што код Ђурђа фасцинира јесу велика постигнућа на малом маневарском простору. Полазило му је за руком да сабере сву расположиву моћ и са њоме оствари победу, макар ограничену, у тренутку безнађа и у времену када је таквих тренутака, густо нанизаних, било много.
Ђурађ Бранковић лично
Савременици су Ђурђа описивали као човека лепог лица и снажног тела, маркантне појаве, достојанственог држања. Живео је преко 80 година и имао изразиту енергију која га је држала делатним до краја живота. Породица је историјски промењива категорија па утолико више чуди што за њега можемо рећи како је био породичан човек у значењу које је блиско нашем добу. О томе да је био брижан отац, дубоко погођен судбином своје деце, одан и нежан супруг, о томе да је управо он држао породицу на окупу – такође постоје сведочанства у изворима.
Био је лично уплетен и инвестиран у оно што су били његови друштво и култура: заинтересован за теолошка питања, посвећени читалац и иницијатор настанка српске редакције списа „Лествица“, својим високим пореклом неодвојиво везан за дух и остварења српске државности.
Као такав, доживео је да губи све што је стварно волео и да трпи ударац за ударцем. Зато је невероватна воља са којом је стално „долазио по још“, начин на који је уступао корак по корак, без обзира на ширину залеђа и на то да ли је линија одбране била на Новом Брду или у Смедереву. Реч је о упечатљивој слици човека који што доследније врши своју дужност и што га стварност више притиска тугом, утолико је на неки начин смиренији, загледан ваљда у исти онај „бескрајни плави круг“ који ће тек касније бити именован. Ђурђев живот је јасно сведочанство о „борављењу на ивици“, у тој немогућој ситуацији из које се непријатељу показује „са ким има посла“ и из које се довршава властито постање.
Има социолошких написа о друштвеној клими која приручнике за лично унапређење чини популарним. Услови потребни за настанак и трајање неке појаве губе се или сустичу у овом или оном простору и времену, па тако оно што смо до јуче гледали у америчким ТВ – серијама, данас видимо на интернету, а сутра ћемо га, у форми неког „лајфкоучинга“, имати као заказан термин. Чувени „рад на себи“ и личност као полуга за решавање свих проблема – тема су дана.
Па према томе, ако већ тражимо индивидуалне рецепте за постигнуће и у том смислу „примере добре праксе“, нема разлога да пренебрегнемо Ђурђев пут. Правити овакве везе може бити ствар (јефтине) егзотике, ироније или аутентичне заинтересованости. Али без обзира на природу мотива, прича заслужује да буде испричана и у таквом кључу.
Ствар је у томе што ова повест садржи неке примере за углед. Ту је, прво, представа о томе шта значи дати све од себе и нешто заиста постићи. А затим и наук о песми која се плаћа главом, тј. утеха и признање за сваког ко је свим срцем и свом душом бранио неодбрањиво.
Напомене:
[1] Лик деспота Ђурђа целовито је представљен у књизи Момчила Спремића „Ђурађ Бранковић“ (Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006.). Сва чињенична грађа коју овде презентујемо преузета је из ове биографије. Иначе, у питању је извод из много обимнијег дела, „Деспот Ђурађ и његово доба“, где Спремић пише не само о личности владара већ и о друштвеним приликама у којима је владао.
[2] “Ја сам деведесет година живео у овој вери, коју су ми улили у душу моји преци, те сам код свога народа, мада несрећан, увек сматран паметним. Сада би ти хтео да помисле, кад би видели да сам се променио, да сам због старости излапео, и да сам, како прост народ каже, подетињио. Ја бих пре пристао да умрем него да изневерим веру својих предака.“
Древни Срби и Индија
Писани трагови о Србима из Индије датирају хиљадама година, а у Европи од преко три хиљаде година. Један део популације се обрео ,мигрирајући преко Мале азије и Персије, чак до Индије где су оставили свој траг који се осети и дан данас. Рус Мораскин је писао да су Срби још у свом индијском краљевству били на највишем степену просвете и образованости, за то доба. Такође, Кинези су записали да су Срби напредовали у просвети и да је њихов цар Танца још тада издавао законе. Грчко-римски историчар Страбан каже за Србе из Каспијске Сербаније да су трговали још од доласка из Индије и да су на одећи носили злато.
О везама које имају древни Срби и Индија, сведоче многе речи, имамо заједничког претка са преко 100 милиона индијаца, који припадају владајућој касти у Индији, митологија, итд.
Лотус поза и свастика
Многи мисле да је свастика нацистички симбол, али не знају да је ово стари србски (словенски) симбол који су нацисти присвоји истраживајући аријевску расу. А многи, са друге стране за лотус позу кажу да је то турско седење…
Ово су мање познате чињенице, па ћу их ипак кратко споменути. Најстарији доказ лотус позе долази из мезолитских ископавања, Лепенски вир културе, данашње Србије (9.500 пне). Најстарији доказ свастике долази из Мезине, Украјине. Датира се у мање истом периоду као и ова сахрана (10 000 пне).
Међутим, постоји нешто запањујуће око ове украјинске свастике. У словенској митологији, дуго пре откривања овог објекта у облику птица, постојало је божанство које се зове Мајка Сва. Била је супруга Сварога,
Мајка Сва
чији је симбол Коловрат – две преплетене
Коловрат
свастике. Оба божанства имају слог „сва“ у својим именима док се каснији слог „тепих“ може односити на санскритски „рг“ што значи „похвале, сјај“, као у Ригведи.
Штавише, Мајка Сва је била птица. Птица са свастиком?
Древни Срби и Индија – Повезаност у санскриту и ведама
На санскрту, Веда значи „знање“. На многим словенским језицима, као што су чешки, словачки и пољски, ова реч има исто значење. Србска (словенска) реч за Бога је „Бог“, а богата особа је „богат“ и исте паралеле постоји на санскрту ријечом „Бхага“ што значи „Господ, Господар“, као и „богатство, просперитет“. Листа таквих когната је сувише дуга да је овде поменемо. Запањујуће је приметно, посебно када је реч о верским концептима.
На пример, хиндуистички концепт Моксхе и Сварга огледала у именима божанстава словенског пантеона – Мокоша и Сварога. Очигледно је да ове сличности не могу бити случајност. Они указују на чињеницу да и даље постоје неки драгоцени подаци о древним словенским уверењима у хиндуизму.
Исте паралеле постоје у хришћанству. По доласку у словенску земљу, пагански богови су постали светитељи, па је Индра, на пример, постала св. Андреа. Не, не ради се само о сличности имена. Једноставно речено – Индра је гром Бог, и као такав се односи на Јупитер римске митологије. Сада, у астрологији (западна сазвежђа су иста као у Индији) планета Јупитер влада сазвежђем Риба. И тако нам Библија говори да су Андреј (и његов брат ју-Петер) рибари. Исус је обећао да ће их чинити „ловцима човека“.
Чак и Андрејев крст донекле подсећа на облик сазвежђа Риба. Дакле, без постизања дубљих анализа у астрологији, сличности су заиста очигледне. Не постоји задовољавајуће историјско објашњење како је Индра завршила у хришћанству. Или зашто је дан овог светитеља толико популаран у словенским народима. О вези Светог Илије и Перуна смо већ писали, као и о другим везама Свети Вид И Световида.
Такође. словенска митологија се прожима и кроз египатску, и будизам, о чему ће бити посебни чланци.
Али, говорећи о Ведама, морамо споменути и три различите контроверзне књиге.
Прва која се зове „Словенско-аријске Веде“ наводно је стара хиљаду година (али је објављена пре само неколико деценија у Русији). Ова књига је чак довела до руске паганске цркве јингглизма.
Друга, под називом „Веда Словена“, је старија – датира из краја 19.века и наводно је компилација древних народних песама са подручја Бугарске и Македоније. Обе књиге поделиле су јавност у страственим присталицама и онима који их једнако страствено означавају као фалсификат. И док сам лично сумњам у аутентичност прве књиге, у случају „Веде Словена“, вреди споменути да садржи имена многих ведских божанстава, углавном Вишну (Вишњи или Све-вишни, у србском језику) и да је заиста написана на архаичном језику, у стилу сличном оригиналним Ведама.
Трећа, из краја касног 19. века, откривена је у старом манастирском рукопису. То је компилација од 345 песама од којих најмање 15 говоре о томе да су Срби у Индији (под именом Хиндустан и Инђија) које помињу и топонимима као што су Хинду Куш, Манхурија и Татарстан.
Језичке сличности између санскрита и србског (словенског) језика
Иако овим питањем треба да се баве лингвисти, не знам зашто то не раде, а смета им када се каже србски а не српски али не говоре о томе зашто је промењен корен речи који је име једног народа. Измишљају се неки индо-европски језик, и слични бечко берлински термини.
Уопште није неуобичајено пронаћи сродне „индоевропске“ језике. Али када је реч о санскрту и србском, број сродника се уклапа у исправну књигу, а не на једноставну листу. Написаћу посебан чланак о вези између србског и санскрта а за овај чланак ево само неких примера:
Систем каста
Реч „каста“ долази из латиничних ријечи castus – (Чисто) и castitas – (морал, чистота), који су преведени у србски језик чист и честитост. Али иако је занимљиво зашто таква веза постоји између србског и латинског, то нам не говори ништа о Индији. У Индији је кастни систем назван „варна“, баш као и град у Бугарској, који неки бугарски аутори повезују и са хиндушким богом Варуна.
Штавише, стара србска реч којом говоре и даље на југу Србије, реч за рад – „работа“, уствари подразумева да рад ради роб – роб или раб, у зависности од изговора. Работа је заправо била обавеза роба, коју има да одради властелину у току године. Реч „робот“ долази из Чешке и има исту конотацију.
Не постоје докази да је древно словенско друштво имало систем сложеног гласа, али је врло вероватно да је постојала у многим пре-римским друштвима Европе. Келти и гали имали су Друиде у улози високих свештеника, као и робови и ратници. Њихово уверење у реинкарнацију можда је утицало на учење Питагоре, према неким ауторима.
Топоними
Постоје многи топоними широм словенских земаља која имају поклапања у Азији, док они не значе много на словенском језику и обрнуто. Већ сам поменуо бугарску теорију о етимологији Варне, али да бих избегао грешке, фокусираћу се само на регион који је познат, северни део Србије, на подручју Паноније.
Један од најочигледнијих топонима је град Инђија, који једноставно преводи у „Индија“. Не постоји службено објашњење за његово име чије прво помињање долази из 15. вијека. Када су откривене српске манастирске песме, неки аутори покушали су да повезују помињање Индије са овим градом, пошто неке песме такође називају Индијом као „Инђиа“. Међутим, ова теорија не објашњава одакле долази име града. Ни то не објашњава зашто друге песме помињу Хинду Куш и Манчурију.
Недалеко од Инђије је град Ченеи који се огледа у Chenai, Индији. И недалеко од њега постоји град Кикинда, који се помиње у 15. веку, име које на српском не значи ништа, али подсећа на име древног краљевства Kishkindha.
У истом региону имамо и:
Хоргош – Упоредите са казахским градом Khorgas, на граници са Кином.
Параћин (римски назив „Сармати“) – упореди са Parachinar, Афганистан
Чока, Србија – Choka, Индија
Пачир, Србија – Pachir, Афганистан
Бегеч, Србија – Два места звана Baghechi Багхецхи у Пакистану
Чуруг, Србија – Churugara, Индија (многи други)
Санад, Србија – Санад, Индија
Недалеко од Санада, у Србији, је место звано Богараш, недалеко од Санада, Индија је река Bhagirathi.
У Индији постоји и неколико градова под називом Bhagirath.
Ово је само мали узорак многих „чудних“ топонима са којима се свакодневно сусрећемо у Србији, а да не размишљамо заправо коју могу имати причу. Племена Сармата, а касније и Авара, заиста су некада успевала у овом региону, па није чудно што су напустили неку баштину. Једини проблем је што су „модерни“ српски историчари из неког разлога ову тему сматрали као табу.
Поставља се и питање цигана
Када кажем „Цигани“, не користим ову реч као пежоративну. Цигани значи неко ко долази из Египта, јер је то било популарно уверење у средњовековно доба. Дакле, чак и у средњем веку, била је загонетка како и када су ови људи стигли у Европу, а пре свега на Балкан. Они себе називају Ромима, који би могли бити везани за Римско царство чији су њихови преци вероватно били у једном делу, јер нема доказа о њиховој миграцији у новијој историји. Друга могућа етимологија би могла бити повезана са богом Рама.
Савремена генетика и језичка наука јасно указује да је њихово порекло у северној Индији, конкретније у региону Пунџаб. Па када су дошли овамо? Знамо да је Александар Велики отишао до Индије, из овог подручја Балкана. Али, према популарној епизоди грчке митологије, поновио је само оно што је Дионис направио неколико векова испред њега, прича која је Александру прилично позната. И о овоме смо писали у чланцима о Александру, Нино Белову, и Сербо Макаридову. Дакле зашто нема тезе да су они дошли са Александром, или пре њега Дионисом?
Али, опет, имамо доказе о племенима скита и сарматаца, чија се империја једном протезала од северне Индије до Балкана, много пре Александра. Заправо људи у северној Индији тврде да су потомци
Индо-скита до данас. Познати је као Јатс. И о овоме ће бити посебан чланак, сада ћу само поменути да они имају бељу кожу, необичну висину за Индијце и плаве очи, као наследство Аријеваца. Према другима, из Гетс или Готхс-а (Гети, Готи) претпоставља се да су исте речи као Јат.
Штавише, преко 70% Брахминова (највиша каста у хиндуизму) припада Р1а1 хаплогрупи према генетичким истраживањима представљеним на Еупедиа. Ова „сарматска“ хаплогрупа је сада најдоминантнија у Пољској и Србији. Одакле њима иста хапло група као и нама?
Дакле, у закључку имамо људе из Индије који живе на Балкану већ хиљадама година, и имамо људе у северној Индији који прате њихово порекло на Балкан и нема званичне научне теорије да то објасни!?
Не знам за вас, али сматрам да је све помало бизарно.
Чланак је преведен, са ситним допунама, са сајта cogniarhae, и аутор очигледно не зна за неке наше историчаре који су ово објаснили, много пре појављивања генетских истраживања хаплогрупа Кљосова,као и нека нова истраживања као што су рецимо гроб Нино Белова, и Камен у Ксантосу.
Такође вероватно не зна ни за нашу изреку „причај срБски да те цео свет разуме“. Али ми који смо упућени у теме лажног досељавања словена, разумемо ове ствари много боље, јер се многе чињенице поклапају у логички мозаик. Тај логички мозаик се лажним историчарима свакога дана распада све више, и убеђен сам да ће истина коначно угледати светлост дана, а то је да смо ми срби најстарија бела раса на свету.
Да ли вам и даље делује превише амбициозно теза да смо ми Срби најстарији народ на свету? Па неко мора да буде најстарији, зашто то не би били ми Срби? На то упућује, и генетика хаплогрупа, и најстарији календар, најстарије писмо, најстарија словенска митологија коју садрже све друге митологије и религије итд. Званични „научници“ немају објашњења за многе ствари, или имају неку искривљену причу која све мање држи воду, а у прилог поменутој тези о забрањеној историји све више доказа излази у различитим областима науке. Проблем је у томе што се „мејнстрим“ научници и историчари не баве својим послом поштено. Па ево почели су и страни истраживачи да пишу идниректно о томе.
А ви и даље нас нападате да пишемо глупости?
Коловрат