Крај српског царства (ВИДЕО)

Цар Стефан Урош V, у историјским списима свуда је описиван бираним речима. Када је наследио престо свога оца, цара Душана, имао је око 19 година и мало државничке снаге.

Високо племство у почетку било је одано младом цару, али је побуна његовог стрица Симеона, који се 1356. године прогласио за цара Епира и Тесалије променила стање. Убрзо су се од централне власти одметнули, мајка, царица Јелена, ујак Јован Асен, кнез Војислав Војиновић и Балшићи. Рашка властела, која је до 1363. године подржавала цара Уроша изгубила је свој утицај у држави. Распад царства био је неминован.

Пределима од Скопља до Призрена са центром у Прилепу управљао је Вукашин Мрњавчевић док је Серском облашћу управљао његов брат, Угљеша. Уздизање Мрњавчевића погоршало је ионако лоше стање међу српском властелом.Највише због протеривања грчких епископа из области које је освојила Душанова војска, а на наговор цара Јована VI Кантакузина, цариградски патријарх бацио је анатему на новоуспостављену Српску патријаршију. Уз помоћ велике дипломатске офанзиве деспота Угљеше 1368. године дошло је до помирења цркава на простору којим је он управљао. Првенство је признато Цариградској патријаршији.

У ноћном нападу османске војске 26. септембра 1371. године на реци Марици, српска војска под командом браће Мрњавчевића доживела је пораз. Српска погибија била је страховита, најбезглавија у целој нашој прошлости. Година 1371. представља једну од најсудбоноснијих у историји Србије и Балкана. Неколико недеља касније, 4. децембра, под неразјашњеним околностима преминуо је последњи директни наследник лозе Немањића, ктитор манастира Матејче, цар Урош.

izvor:www.in4s.net

Гарда Душана Силног: Германски витезови у служби српског цара

Не само величанствен ратник, већ и човјек од највећег повјерења цару Душану био је Палман Брахт, њемачки вођа најамничких царевих трупа.

Палман је рођен у аустријској провинцији Штајерској око 1290. године, одакле је у 27. години живота отишао на путешествије, због неузвраћене љубави једне грофице, на пут у Свету Земљу, али пролазећи кроз Зету и Приморје одлучује да се са својим сапутницима придружи Стефану Душану као витез најамник са титулом капетана најамничке алеманске гарде.

У вјерну Душанову службу ступио око 1331. године када му је било око 40 година. Снагу мишића и вјештину баратања оружјем Палман је свом газди доказао, у бици код Неродимља, после које је – по свој прилици – постао и капетан гарде новог краља, која је бројала око триста тешко оклопљених коњаника, њемачких најамника. Гдје год је било неопходно оружјем рјешавати спорове, први је питан за мишљење.

Палман Брахт на слици „Крунисање цара Душана“

Историја вели да страни ратници, најамници, нису били новина новог краља. Они су се у Србији, односно Рашкој, одомаћили већ за вријеме краља Милутина. Писаних трагова о њиховом цјеновнику у држави Немањића нема, али се – ако се упореди с плаћањем најамника у другим земљама – може закључити да им је мјесечна плата износила 2-3 златника. Узме ли се у обзир одред од петсто најамника, колико их је бивало у вријеме краља и цара Душана, то је мјесечно износило око 1500 дуката или 3000 перпера.

Ратоборном владару, жељном да овлада Византијом, Палман Брахт готово да постаје десна рука. Гдје год се озбиљно војевало, био је у средишту боја. Триста оклопника без мане и страха у сјајним оклопима обично су изазивали страх код противника и прије него што би укрстили копља и мачеве.

Чим би блистави метал изјахао из облака прашине – ређале су се битке за град Струмицу, Прилеп, Охрид, опкољавање Солуна, Сер, Халкидики, Албанију, Епир и Тесалију. Врло је вероватно да се њемачки најамник налазио и међу ратницима који су, у сукобу с угарским краљем Лајошем, освојили и Београд (1353), једно вријеме у саставу Душанове Србије.

После цареве смрти Палман је отишао у службу Душанове сестре Теодоре и сматра се да је умро око 1363. у Дубровнику. Стефан Урош V Немањић, познатији као цар Урош Нејаки, за шеснаест година царевања није држао најамнике – што многи сматрају као једну од његових највећих грешака и разлог слабе владавине властелом.

izvor:www.in4s.net

ТОЛИКО О ПРИЈАТЕЉСТВУ-Француска нам и пертле наплатила сувим златом

Француска нам и пертле наплатила сувим златом

ДА ЛИ СУ “ГАЛСКИ ПЕТЛОВИ” ВОЛЕЛИ СРБИЈУ КОЛИКО СМО МИ ВОЛЕЛИ ЊИХ. ПАРИЗ ЈЕ НА ПОМОЋ УПУЋЕНУ СРПСКОЈ ВОЈСЦИ ОБРАЧУНАО ЗЕЛЕНАШКЕ КАМАТЕ

Готово код свих малих народа уочљива је склоност ка претераној захвалности према великим силама које су им у одређеном часу пружиле помоћ, стале уз њих, или их на било који начин заштитиле.

Сведоци смо шта се радило у нашем комшилуку, како су Хрвати певали “Данке Дојчланд”, или како се на Косову подижу споменици америчким званичницима и дају имена улица и путева.

 Исти случај био је и са нама. И данас Калемегдан краси споменик на коме пише “Волимо Француску као што је она волела нас”. Па, када су и ти Французи почели да нам из небеса шаљу “милосрдне анђеле”, прекрили смо трагове те захвалности. Често смо потпуно губили из вида, да ниједна велика сила у историји није никад ништа учинила – из саосећања или из моралне обавезе да слабијем помогне у невољи, већ само и искључиво у склопу својих интереса. На историјскиом примеру укупних односа између нас и Француза, то најбоље може да се илуструје.

Лаганим прелиставањем хроника минулих времена, лако ћемо утврдити да постоје многобројна документа која показују да контакти Србије са Француском, датирају од зачећа стварања модерне државе, односно из времена Првог устанка. Карађорђе се био обратио Наполеону, тражећи помоћ и заштиту у борби против Турака. После битке код Асперна, 1810. године, Наполеон је Карађорђа назвао највећим војсковођом оног времена. Својим маршалима је рекао:

“Лако је мени бити велики уз нашу искусну војску и огромна средства. Али, далеко на југу, на Балкану, живи један војсковођа, који је произишао из простог сељачког народа и који је, прикупивши око себе своје чобане, успео да иако без оружја и снабдевен само вишњевим топовима, уздрма темеље свемоћног Османлијског царства и да тако свој поробљени народ ослободи туђег јарма. То је Црни Ђорђе и њему припада данас слава највећег војсковође…”

Међутим, тај исти Наполеон оглушио се о молбу Срба да им у борби против Турака пружи помоћ и заштиту. Он је чак 28. јула 1810. понудио Србију – Аустрији “у својину”. “Србија мора једног дана припасти вама”, рекао је он лукавом аустријском канцелару Метерниху. “Ако хоћете да заузмете Београд, ја се томе противити нећу…”

Када је убијен кнез Михаило, Француска је показала интересовање за збивања у Србији. Заузела је тада став, да питање владара у Србији треба да се реши онако како то Срби хоће. Њихово противљење Русији да на престо дође један Црногорац, односно кнез Никола Петровић, било је зато што су били против сједињења ове две српске државе…

После завршетка Великог рата у Европи, и свету, владало је опште уверење да је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца “пупчаном врпцом” везана за Француску, да је Париз “патрон” Београда, и да новоствореној држави раде оно за шта су добили “зелено светло” са Сене, и – на другој страни – да је Француска животно заинтересована за Југославију, да је она њен први, највећи и најзначајнији подржавалац и апсолутно несебичан пријатељ… Све то, међутим, ни издалека, није било тако.

Двоструку игру Французи ће наставити одмах после Првог светског рата. На речима, била је за сједињење Србије и Црне Горе, али како се рат ближио крају, Француска је са Енглеском била све предусретљивија према краљу Николи. Исплаћивала му је месечно 200.000 франака. Због Црне Горе Француска се успротивила прихватању југословенске делегације на мировној конференцији у Паризу, коју је предводио Никола Пашић.

Крајем 1918. из Загреба у Београд свакодневно су стизали извештаји о директном агитовању француских официра у корист Италије. Француска је у јесен 1918. године, Србији иза леђа, распустила војску Есад-паше, који се изјашњавао за сарадњу са Србијом, односно Краљевином СХС, и чак му забранила улазак у Албанију.

Разочарање у Француску достигло је у Београду кулминацију кад је Влада Француске, 1920, почела да сондира терен за формирање “француске средње Европе”, чији је центар требало да буде Мађарска. Генерални секретар министарства спољних послова Француске, Морис Палеолог, чак је, током преговора са представницима Мађарске, у априлу 1920, пристао на промену граница предвиђених нацртом мировног уговора, а на штету Југославије. Будимпешта је тада захтевала да се Мађарској доделе и Сента, Сомбор, Суботица, Вршац и Темишвар.

И оно што је најважније, Француска је обрачунала и наплатила од Србије све што је учинила за њену војску, током рата од 1914. до 1918. године. За сваки свој франак обрачунавала је високе, зеленашке камате. И после рата, свуда по Србији је био присутан француски капитал, почев од малих кланица, па до борског рудника. Француско-српска банка у Београду је била толико моћна, да је потискивала и Народну банку Југославије и угрожавала њен монопол у емисији новчаница.

Почетком 1921. године, Француска испоставља свој рачун за пружену помоћ у току Великог рата. У Београду су сви били запрепашћени и питали се шта доноси савезништво и пријатељство са Паризом. Према тој рачуници, Французима је требало платити 1.162,5 милиона франака, и то у злату, јер је француски франак до 1918. године имао златну подлогу. То је била огромна сума, а сам начин обрачуна био је – заправо лихварски. Ситничаве француске књиговође нису у овом обрачуну, заборавиле ни пертле (од опуте), које су слате уз сваки пар цокула српској војсци на Солунском фронту…

У новој југословенској престоници тражили су да се поднесу докази, да је српска војска, уистину, све то и примила, што је било стављено у рачун.

Око целог случаја настао је велики спор, и министар спољних послова Југославије изјавио је да Француска ставља Југославији “нож под грло”.

На неспремност југословенске владе да плати ту суму, Французи су почели да одлажу и избегавају потписивање уговора о пријатељству две земље. И не само то, дипломате из Париза на сваком кораку правиле су разноразне сметње у њеним контактима са другим земљама.

Суочена са оваквим стањем ствари, Влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, прихвата да исплати Французима тражену суму, али не злату, већ у девалвираним францима, што је представљало шестину “укупног ратног дуга”. “Галским петловима” није падало да памет да прихвате ову варијанту и наставили су да отежавају било какву сарадњу на релацији Београд-Париз.

После четири године “замрзнутог конфликта”, крајем децембра 1925. године, Французи излазе са новим предлогом – да Југославија плати једну мању суму, односно, првобитну умањену за хиљаду милиона франака (од 1.162,5 милиона франака). Међутим, Београд није ни на то пристао, јер су његове рачунице биле сасвим другачије.

У марту 1928, Влада Француске је затражила од Београда да потпише уговор, којим се питање ратних дугова Србије предаје на арбитражу Међународном суду у Хагу. Али, челни људи Краљевине то не прихватају, већ износе податак да је дуг Србије, односно Југославије, 157,3 милиона старих златних франака.

Француска остаје при свом захтеву, тражећи да се без изговора плати милијарда и 162 милиона франака, све у злату, али обрачунали су и камату, тако да дуг нараста на – 2,4 милијарде франака у злату!

Ново запрепашћење у Београду. Дара је испала скупља него мера. На несрећу, Французи су умешали своје прсте у преговоре са Ротшилд банком из Лондона, са којом је био договорен зајам од 12,5 милиона фунти и од овог посла није било ништа.

Истовремено, дипломате из “Кеј д`Орсеја” врши страховит притисак на краља Александра и владу Краљевине, да прихвате све захтеве хрватских политичара, на челу са Стјепаном Радићем, вођом Хрватске сељачке странке.

Све до 1929. године, до увођења личног режима краља Александра, 6. јануара, проблем ратног дуга остао је отворен.Тада по налогу краља, прихвата се арбитража Међународног суда у Хагу, по Француском захтеву, да Југославија плати Француској цео дуг у злату, све у свему – 16 милијарди динара…

И одједном, из града на Сени стижу другачији сигнали. Њихове дипломате постају благонаклони према Александровој диктатури и заузимају став да је у интересу Француске “да Срби задрже власт у Југославији”…

(Новости.рс)

Пруезето са: http://webtribune.rs/

Западњачки трагови антисрпске хистерије

НАЈПРЉАВИЈЕ И НАЈОДВРАТНИЈЕ ИЗЈАВЕ ЗАПАДНИХ ЗВАНИЧНИКА О СРБИМА

“Молим се да се ватра небеска обруши на Србе”, рекао је Отац Пјер, познати француски свештеник – хуманитарац, по повратку из Сарајева и посете Маркалама 2, на својој конференцији за штампу.

“Што се Срба тиче … То је данас један болестан народ” – Генерал Жак Кот, бивши командант УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, Војни месечник Дифенс национал, јун 1997. у Париз.

“Срби нису нарочито паметни …” Српске деца се више неће смејати “била је то злокобна претња Лоренса Инглбергера бившег државног секретара САД-а.

“Срби тргују људским органима својих жртава како би обезбедили новац за свој рат … Требало би да ђаволски бомбардујемо Београд!” Изјава Пола Џексона, уредника листа “Калгари сан” за Фани стар, 13.октобар 1992.

“Ми треба да Србију осудимо на карантин, све док се вирус који она носи не избрише”– Давид Гомперт, старији директор за Европу у Савету за националну безбедност у време Бушове администрације, Часопис “Форин аферс”, јул-август 1994.године .

“Србе треба бацити на колена” била је изјава Клауса Кинкела, немачког министра иностраних послова, дата 27. маја 1992.године.

“Срби су злочиначки дупеглавци” рече Ричард Холбрук 6.новембра 1995.године у “Њујоркер”-у, као тадашњи Клинтонов емисар у Југославији.

“Зауставите Србе. Одмах. Заувек” – Маргарет Тачер, бивша премијерка Велике Британије, у” Тхе Нев Иорк Тимес “4. мај 1994.

“Уосталом, босански Срби су за нас увек били и остали само банда разбојника и убица”– Јохан Фриц, директор бечког дневника Ди Пресе и директор Међународног Института за Штампу. Гле чуда! Управо овај Јохан Фриц имао је у то време велику моћ над штампом и великог удела у сатанизовању Срба!

“Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку … Животиње користе своје ресурсе знатно сређније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу” – Сер Питер Јустинов, глумац и амбасадор УНЕСКО-а, “Д Еуропеан” 10. јун 1993.

“Предлажем да се србској деци забрани у школама учење српске националне поезије” – проф. др Ролф-Дитер Клуге, директор славистичког семинара Универзитета Тибинген, на округлом столу Универзитета у Тибингену, 1997.

“Срби су немилосрдни људи, спремни заклати ножем, што могу захвалити свом словенском пореклу” изјава је Франсоа Кремио-а, припадника француских снага СФОР-а, у мају 1995.

“На несрећу, нисам побио све Србе” – Томислав Мерчеп у говору на конгресу Хрватске пучанске странке, Ферал Трибуне, 1995.године.

“Нека се Срби подаве у сопственом смраду” изјава (вероватно њему најдража) Хелмута Кола, немачког канцелара, почетком 1998.године.

“Водићемо против Срба рат – дипломатски, економски, политички, пропагандни и психолошки” – Џејмс Бејкер, државни секретар САД-а на америчкој ТВ, јун 1992.

“Ово је борба између добра и зла, а НАТО неће дозволити да зло надвлада” – Вилијам Коен, амерички државни секретар за одбрану, пролеће 1999.

“Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства “– Тони Блер, британски премијер током НАТО агресије на Србију 1999.године.

“Срби спроводе терор и силују албанску децу” – Бил Клинтон, амерички председник, говор на прослави 50-годишњице НАТО пакта у Вашингтону, 23-25.април 1999.

“Прошле недеље имали смо деветоро убијених Срба, ове недеље – осморо. То је јасан напредак “– Бернар Кушнер, Шеф цивилне мисије УН на Косову и Метохији у изјави за ТВ” Франце 2 “крајем марта 2000. Исти онај који се издаје за великог “миротворца”!

(приредио ИНТЕРМАГАЗИН и Васељенска)

Преузето са: http://www.intermagazin.rs/

NAUČNO DOKAZANO: SRBI PRVI NAROD NA BALKANU!

Razvoj novih tehnologija, omogućio nam je da analizom genetskog materijala iz skeleta, danas sa većom sigurnošću govorimo o nastanku i kretanju praistorijskih populacija, a samim tim i otkrijemo naše poreklo!

Pre nekoliko dana, pristigli su rezultati prvih analiziranih skeleta sa teritorije Srbije i to iz tri najpoznatije arheološke kulture koje se vezuju za naše prostore: Lepenskog Vira, Starčeva i Vinče.

Od 39 analiziranih uzoraka jedan pripada Starčevačkoj kulturi, tri su iz Vinče a čak 35 sa četiri lokaliteta kulture Lepenski Vir: Vlasca, Padine, Hajdučke Vodenice i istoimenog nalazišta Lepenski Vir.

Analizom su obuhvaćeni ipsilon hromozom, koji se nasleđuje isključivo po muškoj liniji, mitohondrijalna DNK, koja se nasleđuje samo po ženskoj liniji, kao i ukupna (autozomalna) genetika, koja obuhvata analizu svih hromozoma osim polnih.

Gledano po muškoj liniji (ipsilon hromozomu), Srbi su dominantno potomci Slovena jer njihovu genetiku ima više od polovine Srba. Gene koji se vezuju za predslovensko stanovništvo Balkana (Ilire, Tračane, Kelte) nosi oko 35 odsto muškaraca, dok oko 10 odsto muškaraca vodi poreklo od raznih raznih germanskih plemena, pre svega, Gota, Normana i Sasa.

Gledajući ukupnu genetiku, više od polovine Srba nosi genetiku predslovenskog stanovništva Balkana. Ostatak potiče od Slovena, Germana i nekih drugih manjih grupa naroda koje su u različitim periodima prolazile ovim prostorima ili se naseljavale na Balkanu.

Kultura Lepenskog Vira je jedna od najznačajnijih i najsloženijih praistorijskih kultura u Evropi. Njeno matično područje obuhvatalo je prostor Đerdapske klisure koje je bilo naseljeno skoro 4000 godina bez prekida, od otprilike 9500. do 5500. godine p.n.e.

Lokalitet Lepenski Vir je otkriven 1960. godine, a prva istraživanja su vođena u periodu između 1965 i 1970. pod vođstvom profesora dr Dragoslava Srejovića, arheologa, akademika i profesora Univerziteta u Beogradu.

Skorijim istraživanjima koja su sprovedena od 2006-2009. rukovodio je profesor Dušan Borić. Najznačajnije naseobine ove kulture su, sa srpske strane Dunava, Lepenski Vir, Padina, Stubica, Vlasac i Hajdučka Vodenica, a sa rumunske strane Alibeg, Ikoana, Razvrata, Skela Kladovei i Ostrovul Korbului.

Na osnovu istraživanja lokaliteta Lepenski Vir profesor Borić je predložio podelu kulture na četiri faze:

1. 9500-7300 p.n.e. rani i srednji mezolit – Proto-Lepenski Vir I-II

2. 7300-6200 p.n.e. kasni mezolit (u ovoj fazi nisu zabeleženi tragovi okupacije na lokalitetu Lepenski Vir, ali je faza dobro reprezentovana nalazima sa Vlasca, Padine i Hajdučke Vodenice)

3. 6150-5950 p.n.e. transformacioni/rani neolit – Lepenski Vir I-II

4. 5950-5500 p.n.e. srednji neolit – Lepenski Vir III

Analiza uzoraka sa četiri lokaliteta kulture Lepenskog Vira došlo se do saznanja da su njeni stanovnici nosili genetsku strukturu paleolitskih i mezolitskih lovaca – sakupljača širom Evrope.

Ono po čemu se razlikuju od njih je prisustvo gena koji se vezuju za bliski Istok.

Dakle, stanovnici Lepenskog Vira bili su slični stanovnicima lovcima – sakupljačima iz zapadne i centralne Evrope.

Dva uzorka iz Lepenskog Vira iz perioda ranog neolita su genetski skoro identični najranijim anadolskim i balkanskim zemljoradnicima, a jedan uzorak iz Padine iz istog perioda imao je skoro podjednak udeo genetike mezolitskih lovaca – sakupljača i neolitskih zemljoradnika.

Sve ovo nam govori da je Đerdapska klisura bila jedan od regiona gde je došlo do uspostavljanja najranijih kontakata, kako kulturnih tako i genetskih, između mezolitskih lovaca-sakupljača i ranih neolitskih zemljoradnika.

Ova otkrića podupiru ranije arheološke dokaze, da je u periodu ranog neolita došlo do određenih promena u materijalnoj kulturi (pojava keramike, sahranjivanje pokojnika u zgrčenom položaju), uzrokovanih prilivom novog stanovništva.

Još jedna zanimljiva činjenica koja se može izvući iz ovih rezultata je da su prvobitni kontakti dve populacije bili jednosmerni, tj. da su zemljoradničke pridošlice bile velikim delom ili u potpunosti ženskog pola!

Lingvisti su još odavno utvrdili da u germanskim jezicima postoji neindoevropski supstrat, za koji se smatra da je posledica mešanja dela indoevropskih plemena iz crnomorskih stepa sa stanovništvom centralne Evrope.

Ova pre-proto-germanska populacija se kasnije kretala na zapad i sever, i najverovatnije u južnoj Skandinaviji.

Vinčanska kultura (oko 5400-4500 p.n.e.) je bila najznačajnija i tehnološki najnaprednija kultura srednjeg i kasnog neolita na Balkanu. Obuhvatala je skoro celokupnu teritoriju današnje Srbije, kao i delove prema Srbiji graničnih područja svih okolnih zemalja. Na tom području je nasledila stariju Starčevačku kulturu (6000-5400 p.n.e.), ali po svoj prilici nije predstavljala njenog „prirodnog“ naslednika, jer je novijim istraživanjima ustanovljeno da je vinčanska populacija najverovatnije predstavljala novi talas zemljoradničkog stanovništva, koji je došao iz pravca juga i jugoistoka, dolinama Vardara, Južne i Velike Morave.

Na Vinčanskom nalazištu Belovode kod Petrovca na Mlavi pronađeni su najraniji dokazi metalurgije bakra iz oko 5400 p.n.e, a simboli urezani na grnčariji i figurinama vinčanske kulture ranije su po pojedinim arheolozima smatrani za tragove najstarijeg pisma na svetu, međutim ta teorija je danas napuštena.

Najznačajniji lokaliteti ove kulture su Vinča – Belo Brdo, Gomolava, Pločnik, Gradac, Belovode i Rudna Glava.

Stanovnici Vinčanske kulture bili su u genetskom smislu klasični neolitski zemljoradnici poput stanovništva Anadolije i Evrope.

Ovoj grani pripadao je i čuveni „ledeni čovek“ Oci. Danas je zastupljena skoro isključivo u Evropi, najveće procente beleži među stanovništvom Korzike (11%) i Sardinije (6%), dok u ostatku Evrope retko gde prelazi 1%.

ZAKLJUČAK

Ova studija je definitivno dokazala da nije bilo hiljada godina kontinuiteta stanovništva na ovom prostoru, od Lepenskog Vira, Starčeva i Vinče do danas. To znači da Srbi nisu direktni potomci samo prastanovnika iz Lepenskog Vira jer je Balkan očigledno bio prometno mesto i bilo bi suludo očekivati da je stanovništvo ostalo nepromenjeno tokom celog tog perioda.

KOMENTAR PRAVDE

Zaključak je neverovatan. Nakon dokaza da više od 50 odsto Srba ima genetiku starosedelaca Balkana, izvlači se zaključak da Srbi nemaju kontinuitet na ovom području, odnosno da nisu starosedeoci Balkana. Apsurdno i suludo. Neosporno je da je bilo mešanja naroda na Balkanu, ali zašto se taj podatak o mešanju naroda koristi da se tendenciozno omalovaži većinski starosedelački gen koji je upravo utvrđen kod Srba i izvuku nemogući zaključci, nije jasno.

(Pravda)

ИНТЕРВЈУ: Јован Деретић -Целокупна европска цивилизација има српске корене!

Целокупна европска цивилизација има српске корене!

Гост емисије "Интервју" био је господин Јован Деретић, академик, историчар и публициста. Препоручујемо да погледате цео интервју и сазнате више о забрањеној историји Срба, историји европске и светске цивилизације и о бројним другим занимљивим темама.

Интервју је снимљен 03.05.2016. године

Преузето са: BALKAN INFO - Zvanični kanal

CRKVA SVETOG PETRA I PAVLA, NAJSTARIJA SAKRALNA GRAĐEVINA NA BALKANU

U dolini nestašne Raške, u blizini mesta, gde se Deževa stiče u ovu reku, nalazio se grad Ras koji je sve do Uroša Prvog bio glavni grad Nemanjića. Grad se spominje više puta za vreme vizantijskih careva, kao što je sačuvan spomen i o episkopskoj crkvi toga grada. To je čuvena Petrova crkva ili crkva apostola Petra Pavla, koja se uzdiže na jednom platou na levoj obali Raške 4km severo-istočno od Novoga Pazara.

Podignuta je u VII veku na mestu starog ilirskog hrama. Građevina ima oblik rotonde u koju je upisan krst četvorolist. Njenu masivnu kupolu pridržavaju iznutra četiri jaka pilastra, prelaz od donjih zidova ka kubetu izveden je pomoću trompa. Uz glavni, kružni deo crkve sagrađen je istovremeno polukružni hodnik i priprata sa galerijom oko potkupolnog prostora. Dozidani deo na južnoj strani je iz mnogo mlađeg vremena.

 Arhitektonski tipovi crkava slični ovome nalaze se na nekim mestima u Dalmaciji i potiču takođe iz ranog srednjeg veka. U Srbiji je crkva sv. Petra jedini primer ovoga tipa.

Za ovaj spomenik vezani su značajni događaji u istoriji srpskog naroda. U X veku crkva je postala sedište episkopije, da bi gotovo kroz čitav srednji vek zadržala ovu ulogu. Po svedočenju starih srpskih biografa, u Petrovoj crkvi je Stefan Nemanja ponovo kršten primivši pravoslavnu veru. Tu je, takođe, održan sabor na kome su osuđeni bogumili, kao i sabor na kome je Nemanja predao presto svom sinu Stefanu Prvovenčanom. Ovde se Stefan Nemanja zamonašio i dobio ime Simeon.

Crkva je više puta oštećivana i obnavljana, tako da se iz najstarijeg perioda očuvao samo jedan deo, ranohrišćanski baptiserijum tj. bazenčić za krštavanje, koji se i danas može videti. Petrova crkva svojom arhitekturom upućuje na Istok. Rotonde se sreću u Maloj Aziji, a naročito je bla čuvena rotonda koja se dizala iznad Hristovog groba u Jerusalimu. Sama crkva potiče iz vizantijskog doba dok su freske iz njene unutrašnjosti iz X, XII i XIII veka.

Iz daleka gledana, crkva pruža sa svoga ćuvika prostrane i moćne efekte svojim prostim belim krečenim masama, bez prozora i ukrasa. Iznutra, pregrađivana, dograđivana, ona čini splet krivih, debelih zidova. Sve je pokriveno jednim prostranim dvoslivnim krovom.

Arheološkim istraživanjima ispod temelja sadašnje crkve, otkriveni su razni predmeti od zlata i ćilibara, kao i ostaci rimskih i slovenskih plemića iz 5-og veka pre nove ere, što svedoči da je Crkva Svetog Petra i Pavla najstarija sakralna građevina na Balkanu.

 Izuzetne kulturno-istorijske vrednosti ovog spomenika, njegova zagonetna arhitektura, neobičnog i jedinstvenog prostornog sklopa, i freske iz raznih epoha čine Petrovu crkvu ne samo najstarijim srpskim pravoslavnim hramom nego i jednim od najznačajnijih svedočanstava o sintezi umetnosti Istoka i Zapada.

Upravo zbog svega ovoga, Crkva Svetih apostola Petra i Pavla uz kompleks Stari Ras, kome pripadaju i manastiri Sopoćani i Đurđevi Stupovi su od 1979. godine deo UNESCO svetskog kulturnog nasleđa.

Pored crkve se nalazi groblje sa veoma interesantnim i velikim brojem rimskih, vizantijskih i slovenski nadgrobnih spomenika, koji predstavljaju najubedljivije svedočanstvo o životu i delovanju ljudi iz daleke prošlosti. Crkva je zaključana a ključ se nalazi kod sveštenika oca Toma. Na panou za obaveštenja je ostavljen i kontakt telefon ukoliko želite da vidite unutrašnjost ove male ali posebne građevine.

Hvala našim domaćinima iz Hotel Golija na predivnim fotografijama