Цар Стефан Урош V, у историјским списима свуда је описиван бираним речима. Када је наследио престо свога оца, цара Душана, имао је око 19 година и мало државничке снаге.
Високо племство у почетку било је одано младом цару, али је побуна његовог стрица Симеона, који се 1356. године прогласио за цара Епира и Тесалије променила стање. Убрзо су се од централне власти одметнули, мајка, царица Јелена, ујак Јован Асен, кнез Војислав Војиновић и Балшићи. Рашка властела, која је до 1363. године подржавала цара Уроша изгубила је свој утицај у држави. Распад царства био је неминован.
Пределима од Скопља до Призрена са центром у Прилепу управљао је Вукашин Мрњавчевић док је Серском облашћу управљао његов брат, Угљеша. Уздизање Мрњавчевића погоршало је ионако лоше стање међу српском властелом.Највише због протеривања грчких епископа из области које је освојила Душанова војска, а на наговор цара Јована VI Кантакузина, цариградски патријарх бацио је анатему на новоуспостављену Српску патријаршију. Уз помоћ велике дипломатске офанзиве деспота Угљеше 1368. године дошло је до помирења цркава на простору којим је он управљао. Првенство је признато Цариградској патријаршији.
У ноћном нападу османске војске 26. септембра 1371. године на реци Марици, српска војска под командом браће Мрњавчевића доживела је пораз. Српска погибија била је страховита, најбезглавија у целој нашој прошлости. Година 1371. представља једну од најсудбоноснијих у историји Србије и Балкана. Неколико недеља касније, 4. децембра, под неразјашњеним околностима преминуо је последњи директни наследник лозе Немањића, ктитор манастира Матејче, цар Урош.
izvor:www.in4s.net
Нема коментара:
Постави коментар