Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа

На основу атестинских таблица из предримскога периода (Es 23, Es 24, Es 25 и Es 26) нађених на локалитету Есте, југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Матеј Бор открио је словна правила венетског писма и венетске граматике. 

Етрурске златне таблице из Пирга; фото: geocities

Ови написи представљају најбоље сачуване венетске писане споменике. Многи венетолози су покушавали да их растумаче помоћу латинског језика сврставајући венетски у италску, односно кентумску групу језика. 

Бор је помоћу примера различитих облика глагола „јекати“ успео да докаже да је реч о словенском језику, а његову тезу додатно су појаснили Иван Томажич у огледу „Чудноват споменик наших предака“ и Антонин Хорак у огледу „O Slovanech úplně jinak“, Визовице, 1991.“. Теорију је помоћу понављања многих сугласничких скупина и словенских корена речи (брб, врв, грг, дрд, крк, мрм, прап, прип, прп, срс, трт, шрш…) потврдио Д. Капља.

Бор је у написима пронашао много анаграма и палиндрома који су често употребљавани зато што им се због двострукости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. И балкански и италски Венети често су и због забаве користили анаграме и палиндроме и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).

Хорак наводи да етрурски господари углавном нису знали да читају и пишу, због чега су својим словенским робовима поверавали одређене писарске послове, а Венети су путем скривеног писања остављали различите поруке.

На везе између етрурског (тј. расенског) и данашњег српског језика указали су бројни научници, пре свих, Светислав Билбија и Радивоје Пешић. Дешифрујући га, Билбија је приметио да његових 26 слова, када се напишу наопако (с лева на десно), наликују словима српске ћирилице.

И сам корен многих етрурских речи идентичан је корену српских речи истога смисла. Светислав Билбија, а потом и Радивоје Пешић и Божидар Митровић су у овом писму нашли и потврде објашњења имена „Словени“ (КолоВени: коло=сунце, Венетс=лоза, род: род сунца, лоза сунца) и „Расени“ (РасСени: сенке сунца). 

Етрурски етноним из 6. века пре наше ере, написан као две речи (Златне таблице, Пирг)

Италска и балканска варијанта

Зависно од простора где се употребљавало, етрурско писмо је временом модификовано, због чега се разликују две основне варијанте: италска (на простору данашње северне Италије, Словеније и Истре) и балканска (простор Балкана и северног дела Мале Азије).

Упоредни приказ етрурског, феничанског, латиничног и винчанског писма

Венетска култура

Процвату венетске културе претходила је лужичка култура на простору данашње источне Немачке (1500 – 1100 п.н.е.), која се око 1200. године ширила на све стране Европе.

Етрурска азбучна таблица за писање у воску (археолошки музеј у Фиренци инв: 93480); фото: revijasrp

Венетски споменици који датирају из периода 10-6 века п. н. е. пронађени су по целој средњој Европи, Швајцарској, сверној Италији, Аустрији, Словенији, на простору целог Балкана до Румуније, Бугарске, Македоније и Грчке (Retija (Реција), Venetia (Венеција), Vindelitia (Винделиција), Norik (Карантанија), Moravia (Моравска), Panonia (Панонија), Istria (Истра) и Dalmatija (Далмација)), а један правац ширења Венета доспео је и до Скандинавије.

Битна карактеристика венетске културе била је спаљивање покојника, односно њихово закопавање у жар на великим гробљима. Због тога се она често назива културом урнених поља (нем. Urnenfelderkultur, енгл. Urnfield culture).

Између 10. – 6. века п.н.е. становници ових места у историјским изворима, називају се Венети, а неколико стотина година називају се Венеди, Венди и Винди.

Обједињени културни простор Венета који се простирао између Балтичког и Јадранског прекинула је најезда Келта (око 400. г. п. н. е.) који су густо населили средишње делове тог простора, док се у Скандинавији и јужно од Алпа задржала оригинална венетска култура.

На пример у Падској низини и на јужној страни Алпа и даље су настајале нове провинцијске венетске културе (Este, Villanova, Golasecca, Melaun, источни и западни Hallstatt).

Римски историчари као што је Плиније, Тацит и Прокопије (Plinius, Tacitus and Procopius) помињу сродна племена као што су Венети, Енети, Славини и Анти (Veneti, Eneti, Sclavini and Anti) која у првом и другом веку живе на северу око реке Дњепар до југа око реке Висле.

Венети се помињу и у списима бројних античких аутора, као што су Страбо, Помпоније, Мела и Касије Дио (Strabo, Pomponius, Mella, Cassius Dio), који их смештају широм источне Европе, као и на крајњем југу, у Малој Азији.

Распрострањеност венетских споменика на северу Италије и у Словенији и Истри

У Хомеровој Илијади Венети се помињу као савезници Троје што указује на могућност њиховог живљења на Балкану и пре 8 века п. н.е .

Херодот (Herodotus) у 5. ветом веку п.н.е. помиње становнике Балкана које назива Енети (Eneti).

Квинт Куртије Руфус (Quintus Curtius Rufus) помиње Венете као део војске Александра Великог у 4, веку п..н.е.

Анаграми

1. натпис са таблице ЕС 27 нађен у једном венетском гробу: „В дан донасто… Рејтијаи“ („Данас (дарове) доносим Рејтији“ – божанство у Рејтији, где је натпис положен у гроб) могуће је читати и као „Вдан до нас то… реи ти јај“ („Сада од нас ту у рај ти пођи“).

2. На једном пирамидалном надгробном споменику пише: „Јего рајтевиој лор.“ („Њега витештва, [водитељства], жара.“), чији анаграм има сасвим другачији смисао: „Јего раи те вијој лор“ („Њега к рају сада води душа.“).

Палиндроми

1. На везе између речи српског и хебрејског језика у својим анализама указује Анђелија Станчић Спајић која посебну пажњу посвећује оним старим хебрејским речима чије се порекло не зна. Њих ауторка тумачи архаичним речима српскога језика доводећи тако у везу Хебреје, Словене и Пеласте (становнике јужне Србије и Македоније) посредством Филистејаца. Интересантно је да и само име „Ербис“ којим су стари Хебреји себе називали Анђелија палиндромним путем доводи у везу са именом „Сирбе“, позивајући се на старозаветне списе у којима се поједина имена неретко пишу у супротном смеру.

2. напис /„.u.konagalkno.s.“/ „Уконахал к нос.“(„Скончао који нас.“) или „Укона хал к нос.“ („Смрт нас сконча.“), који се од назад чита „Сон к лахан оку.“ („Сен да лагана оку.“), у целини значи: „Ти који си нас скончао (Смрти, ти која нас скончаваш), дај да сен буде лагана оку.“. Лигатуре у напису дају неколико начина за његово тумачење од који је М. Бор одабрао палиндромно као најприхватљивије. Пример је нађен на урни ЕС 89, која се чува у националном музеју Атестино.

Урна ЕС 89, национални музеј „Атестино“; фото: trinitas

3. Две бронзане чаше нађене су у Идрији крај Бача у Словенији (ИС 1 и ИС 2). На првој се здесна на лево чита текст „HATOR V HAN V(I)HAL.“ („Ту сам погинуо (умро) с клетвама.“), а слева на десно „LA HIVNAH V ROTAH.“ („Којима (сам) у огањ ушао.“). На другој је уписан исти текст, али у обрнутим смеровима. Матеј Бор је цео израз превео као „Ту сам погинуо (умро) с клетвама“ / „којима (сам) у огањ ушао.“

Натписи ИС 1 и ИС 2 из Идрије и Тергест; фото: trinitas

4. Венетски натпис „Дар о тла.“ („Дар земље“) који уназад гласи „Ал то рад.“ („Али то рад.“) показује словенски смисао за хумор у старим временима.

5. Да су стари Словени поред хоризонталне палиндромне симетрије познавали и вертикалну показује натпис са жртвене посуде Ca 4 bis у којем је графема „А“ окренута наопако да би задовољила форму.

Прва и друга страна жртвене посуде CA 4 bis: фото: Korenine

прва страна: 

слева: „KSAISTR / KS AIS TR.“ (словеначки: „V kesanju počivaš Tromožjadi.“) – „У покајању почиваш Троможјади“; 

здесна: „RTSAIKS / RT S AI KS.“ (словеначки: „Grob si, počivaj v kesu!“) – Гроб си, почивај у цику;

– друга страна:

слева „VIKSKSAI / VI KS KS AI.“ (aja ks ks aja) (словеначки: „Potuj v kesu, v kesu počivaj.“) – „Путуј у цику, у цику почивај.“;

здесна: „AIKSKSVI / AI KS KS VI.“ (словеначки: „Počij, ki si; kar si – potuj.“). „Почиј, која си; што си – путовање.“

6. Престо на Госпосветском пољу има две стране: источну „Војводски престо“, која датира из првог века п. н. е., и западну „Бискупски престо“ из четвртог века нове ере. На свакој страни трона је по један напис у складу са њиховом наменом и сврхом коју су имале особе које су на њима седеле. Написи имају једно значење када се читају слева, друго када се читају здесна, а када се обострана значења читају заједно, имају комплементарно значење.

Источни престо припадао је краљу или војводи, који је био и главни судија, због чега стоји „Суди злочинцу!“ („Sodi zločincu!“)- унапред и „Докажи невиност!“ („Dokaži nedolžnost!“) – уназад. Западни престо користио је углавном норишки бискуп или надбискуп, због чега је и напис на њему верског карактера: „Веруј у светој вери.“ („Veruj, a svetа verа.“) – унапред и „Васкрснућеш из мртвих.“ („Oživiš od smrti.“) – уназад.

7. Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији (Данашња Турда у румунској Трансилванији) на себи такође има палиндромни напис који је кружно исписан на њеном постољу. Када се слика сфинге 1847. године појавила у лајпцишким Илусторваним новинама (Illustrierte Zeitung), словеначки песник Франце Прешерн уочио је да се ради о словенском писму. На могућност двосмерног читања израза указао је у писму новинару и политичару Јанезу Блајвејсу (Janez Bleiweis, 1808-1881).

Бронзана сфинга из Потаисе; фото: Korenine

с лева – Nad s rase reith i tam i am i. (Нађи си Расе Рејтијо тамо и овде.) – Рејтија је име богиње.

с десна – Ima imati thieri sari dan. (свитање дана мора имати трагове – путеве.).

Испод постоља сфинге је врх којим се она забадала у земљу или дрво. 

С обзиром на то да су у Потаиси биле смештене легије императора Септимија Севера (Septimius Severus, 193-211), могуће да је у питању расенски војнички симбол.

8. Натпис „глинени печат“ PA 19 са латиничним и венетским словима (G B Pellegrini, A L Prosdocimi, La lingua Venetica I – II, Instituto di glottologia dell universita di Padova, Circolo linguistico Fiorentino, Padova 1967 (okr LLV, стр. 376.)) допушта такође двосмерно тумачење:

са лева – „K e u tini“ („Који је у тињу/огњу“) – односи се на венетски обичај спаљивања мртвих.

са десна – „I ni t u ek“ („И сада ту у јекању/плачу.“).

Натпис са латиничним и венетским словима; фото: Korenine

9. Натпис Ес 86 /vhrutana.i/ на глиненој урни  величине 150×65 mm (G B Pellegrini, A L Prosdocimi, La lingua Venetica I – II, Instituto di glottologia dell universita di Padova, Circolo linguistico Fiorentino, Padova 1967 (okr LLV, стр. 204-205)) садржи слова окренута у смеру са десна на лево.

са десна – „Vi rut anai!“ („У гробу почивај!“)

са лева – „Ian a tur iv!“ („Ради на путу  живота!“)

Натпис на глиненој плочици Ес 86; фото: Korenine

Најстарији венетски запис

10. До сада најстарији венетски запис „Ес 120“ нађен је 1931. на дубини од око пет метара на локалитету Сколо ди Лоцо у близини Есте у Италији. Израз „alkomnometlonikosenogenesvilkenishorviontedonasan.“ на спољашњој страни добро очуване бронзане посуде из средине шестог века п. н. е. угравиран је у непрекидном низу без знакова интерпункције.

Многи италијански, француски и немачки венетисти били су у проблему да поделе и растумаче овај непрекинути текст. Полазна грешка њихових тумачења била је покушај да се венетски језик представи као део кентумске, грчке, латинске или германске језичке скупине. Њихови резултати сводили су се на то да се свака реч у изразу којој се не може растумачити значење прогласи за име некаквог венетског божанства, што са лингвистичког становишта делује недовољно убедљиво. 

Са друге стране, компаративна тумачења Матеја Бора, базирана на словенским језицима, показала су да је присуство словенског језика од давнина укорењено у северној Италији и околном простору на којем су Венети живели.

Бронзана посуда са венетским записом: Es 120; фото: adolfozavaroni

Иако положај слова упућује на то да бисмо га требали читати одозго на доле. текст је у ствари асиметрични палиндром уочљив када се чита одоздо: „NA SAN ODET NOI VROH SI NE KLI VSE NEG ON E S OKI SNOL TEMON MOK LA.“ („Можда Ђаво који иде на спавање нема све да клија за њега, али боље нека је склопљених очију као канап на разбоју мрачне влаге.“), а када се затим поново изврши инверзија добија се симетрични палиндром и израз са другачијим значењем: „AL KOM NOMETL ON ŚI KOS E NOGE NE SVIL K E NIS HOR VION T E DONASAN.“ („Али коме је он бацио парче? Можда је једно понуђено теби, из подземља горе удвајајући, није дошао да науди.“).

Док је први палиндром оптимистична опомена мрачним силама да пазе да се семе у посуди не уплесниви, унутар другога се крије порука како израз треба читати: „NIS HOR VION.“ („Одоздо на горе удвајајући.“). Ова порука јасно упућује и на графички приказ записа представљеног у форми избијања клице из посађеног семена. Почињући текст одоздо, записивач је такође имао намеру да превари Ђавола ређајући слова наопако.

Изненађује граматичка правилност израза и невероватна сличност старог венетског израза и 2500 година млађег словеначког књижевног и дијалекатског језика у којем преводи израза гласе:

1. „NA SEN ODET, NAJ VRAG SI NE KLIJ VSE, NEGO ON Z OČMI LE JE SNUL TEMEN MOK!“ (И след речи и структура реченице су готово идентични.)

2. „ALI KOMU NEMETEL ON SI KOS JE? NOGE NE ZVIL KI BI, NIZ GOR VIJEN, KI TI JE DONAŠAN!“

Венетски натпис Es 120 има паралелу у старофригијској наредби из 5 века пре наше ере „E STAT OIAV VUN!“ („Неплодност држи подаље!“). Сличност венетских текстова са словенским текстовима из Тракије, Дура Европоса, са фригијским, словенетским и другим старословенским записима показује велику хомогеност Словена на језичком пољу.

Приредио: Далибор Дрекић

Литература:

A Janežič, Slovensko nemški slovar, Verlag der Buchdruckerei der St-HermagorasBruderschaft, Celovec 1926.
A Marinetti, AKEO I Tempi della Scrittura, Veneti antichi. Alfabeti e documenti, TIF Cornuda, Montebelluna, Museo di Storia Naturale e Archeologia, Cornuda 2002
B Grafenauer, Zgodovina Langobardov, Obzorja, Maribor 1988
Brižinski spomeniki, ZRS SAZU, Ljubljana 2004.
Чудинов В.А. Дешифровка венетских и этрусских надписей Матеем Бором (Рецензия на книгу “Венеты”) // ГУУ. Экономика. Управление. Культура. Сборник научных работ, выпуск 6. М., 1999.
Чудинов В.А. Мировоззренческая основа названий славянских племен // Мир человека и человек в мире. Сб. ГАСБУ, М., 1997,
Чудинов В.А. Глубинные слои русского языка как хранители древнейшей культуры // Вторые культурологические чтения.. Сб. ИППК МГУ. М., Диалог, 1997
F. Bezlaj, Jezik in slovstvo 1964, lX, 65 – 68
F Ramovš, Kratka zgodovina slovenskega jezika, ZRC SAZU, Ljubljana 1995.
F. S. Smole, Nekaj o venetskih napisih, zbornik četrte mednarodne konference Evropski staroselci, Ljubljana, 2006,
F Žagar, Slovenska slovnica in jezikovna vadnica, Obzorja Maribor, 2001.
G B Pellegrini, A L Prosdocimi, La lingua Venetica I – II, Instituto di glottologia dell universita di Padova, Circolo linguistico Fiorentino, Padova 1967 (okr LLV, LLV II)Lejeune M., Manuel de la langue vén`ete, Hdlb., 1974.
G Fogolari, A L Prosdocimi, I Veneti antichi, Lingua e Cultura, Padova 1988
G Tomezzoli, M Silvestri, Venetic Language Database, 02-30/07/04
I Tomažič, Slovenci Kdo smo? Od kdaj in odkod izviramo?, Editiones Veneti, Ljubljana 1999
J Kastelic, Umreti ni mogla stara Sibila, Modrijan, Ljubljana 2000
J Šavli, M Bor, I Tomažič, Veneti naši davni predniki, Editiones Veneti, Ljubljana 1987.
J Toporišič, Slovenski pravopis, Založba ZRC, ZRC SAZU, Ljubljana 2001, (SP)
K Sturm Schnabl, Nismo več vredni od drugih, manj pa tudi ne, Književni listi, Delo, 24. junija 2002
Kucharski Jędrzej // Powszechni dzennik krajowy , 1829.
Kucharski Jędrzej // Pamiętnik naukowy Krakowski, 1838.
Leciejewski Jan, dr. Runy i runiczne pomniki słowiańskie. Lwów-Warszawa, 1906.
M Lejeune, Manuel de la langue Venete, Carl Winter, Universitätsverelag, Heidelberg 1974.
M Pallottino, G Mansuelli, A L Prosdocimi, Il Venetico, Lingue e dialetti dell`Italia antica, vol.VI, Roma 1978, 257-380
M Peruš, Vse v enem, eno v vsem, DZS, Ljubljana 1995.
M Pleteršnik, Slovensko – nemški slovar I – II, Založilo knezoškofijstvo, Ljubljana 1894-1895
M Snoj, Slovenski etimološki slovar, Mladinska knjiga, Ljubljana 1997, (SES)
Нерознак В.П. Венетский язык // Лингвистический энциклопедический словарь. М.,1990.
Попов А.И. Названия народов СССР. Л., 1973.
R L Lenček, Izbrane razprave in eseji, Slovenska matica v Ljubljani, 1996.
Šavli Jožko, Bor Matej, Tomažič Ivan. Veneti. First Builders of European Community. Tracing the History and Language of Early Ancestora of Slovenes, Wien, 1996.
[Воланский Фадей [Тадеуш]]. Памятники письменности славян до Рождества Христова // Новые материалы для древнейшей истории славян вообще и славяно-руссов до рюриковского времени в особенности с легким очерком истории руссов до рождения Христова. Издание Егора Классена. М., 1854

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.