У ријеци Врбас код Бањалуке пронађен средњевјековни мач у камену

Рониоци клуба ''Бук'' су приликом спроводења редовних активности пронашли предмет за који претпостављамо да је мач који потиче из 13. или 14. вијека, али с обзиром да ми немамо рониоце који се баве археологијом обратили смо се Музеју Републике Српске и Заводу за културно историјско наслеђе РС

Фото: Depositphotos / Новости

Рониоци клуба „Бук“ пронашли су у ријеци Врбас надомак Бањалуке средњевјековни мач у камену.

„Рониоци клуба “Бук“ су приликом спроводења редовних активности пронашли предмет за који претпостављамо да је мач који потиче из 13. или 14. вијека, али с обзиром да ми немамо рониоце који се баве археологијом обратили смо се Музеју Републике Српске и Заводу за културно историјско наслеђе РС„, рекао је Борис Трнинић из овог клуба.

Пронађени мач припада добу витештва, установљено је на основу фотографија, преноси Н1 БиХ.Фот

Тачни подаци ће се утврдити након рестаурације, а за конзервацију ће бити ангажовани стручњаци из Србије. На први поглед то је мач у камену, на други ипак у седри односно седиментној стени.

„Сам мач је вјероватно у неком периоду доспео у ријеку и нашао се између два камена у овом случају и седиментацијом и наносима временом су се његови дјелови уковали у ту седру„, испричала је Ана Цхурић, ронилац и биолог у Заводу за културно историјско наслеђе РС.

Настанак и нестанак Срба римокатолика у Дубровнику

„Срби римокатолици су ретко добијали признања од Србије, мада су због српства све жртвовали почев од високих функција у аустроуграској администрацији, властелинских и сталешких повластица, развијених и уносних трговачких послова, па и живота. Ризиковали су и хапшења и прогоне”, каже Предраг Савић.

Адвокат Предраг Савић и историчар Саша Недељковић написали су књигу „Госпар Мато Грацић: Настанак и нестанак Срба римокатолика у Дубровнику”, коју је објавила „Народна просвета”, у којој кроз биографију адвоката др Грацића, прате судбину Срба римокатоличке вере у 19. и првој половини 20. века.

Књига, коју др Савић за сада промовише по градовима Херцеговине и ускоро ће у Дубровнику, описује научно-популарно, за оне који се не баве историјом, судбину Срба у Дубровнику и подручју које је од давнине припадало Дубровачкој Републици.

Повод да се напише ова књига је одлука Вишег суда у Београду 23. новембра 2015. године да донесе решење којим се рехабилитује адвокат Мате Грацић, рођен 1865. и преминуо у Дубровнику 1944, коме је 1947. због „деловања као народног непријатеља” Први срески суд за Београд конфисковао сву имовину.

Госпар Мато Грацић, један од најчувенијих и најбогатијих Срба из Дубровника / Фото: Н.Т.

У решењу Вишег суда из 2015. којим је рехабилитован, утврђено је да су одлуке из 1947. ништавне, а трагом тог решења откривене су мало познате чињенице о којима делом сведочи ова књига.

Из књиге сазнајемо да је др Грацић био Србин римокатолик и да је био вођа и главни финасијер покрета Срба римокатолика и њихових спортских, културно-уметничких и политичких организација у 19. веку и првој половини 20. века.

У књизи је наведено да је о прогону унука др Грацића, угледног дубровачког адвоката Миљенка Рељића, коме је Матова ћерка Сунчица била мајка, такође Србина римокатолика, расправљано и пред Хашким судом и управо тај прогнани унук, који сада живи са женом и двоје деце у Аустралији, покренуо је поступак рехабилитације свог деде.

Савић је указао да постојање Срба римокатолика минимизирају и покушавају да оспоре многи и међу Србима, који заступају став да Срби римокатолици нису могли да буду Срби, јер нису православне вере.

Цела књига прати деловање др Мате, доцније Матије, од доласка са студија права у Бечу па до смрти и из ње се види да је „готово цео живот посветио јачању српскокатоличког покрета у Дубровнику, у то време респектабилног културног и политичког покрета са препознатљивим националним, културним утемељењима и изузетне интелектуалне снаге”.

Савић је у разговору за Танјуг констатовао да је случај др Грацића метафора помало заборављених, снажних, често драматичних и трагичних судбина римокатоличких Срба из Дубровника, „који су платили високу цену своје љубави према српству”.

У разговору са Савићем смо сазнали да је било Срба у Дубровнику који су делимично аутохтоно становништво, а један део био је православне вере, па је услед агресивне римокатоличке кампање, којој је посебно било изложено дубровачко залеђе и цела Босна и Херцеговина, примило риокатолицизам.

Каже да је познато да је у Дубровнику дуго вредело правило да становници морају бити римокатоличке вере.

Посебно су интересантне опсервације Николе Милованчева, историчара из Љубљане, који подсећа да су у Приморју Срби живели и у време Немањића, да су били и на хрватским острвима, а да су Немањићи били владари Боке и дубровачког залеђа.

Он посебно апострофира чињеницу да се 20-их година прошлог века један део становништва острва Виса вратио прадедовској православној вери и чак саградио православну цркву, која је срушена средином шездесетих година 20. века на инсистирање Јосипа Броза Тита

На питање како се Грацић тако обогатио, Савић наводи да је наследио велике поседе земље на Мљету, његов стриц је био бродовласник у Трсту, па је и то наследио Матија, који је купио две трећине Лапада и најмање девет стамбених зграда.

Зарађивао је и од продаје и издавања некретнина, као акционар паробродских прекоокеанских пловидби, али и као банкарски ревизор.

Понешто зараде доносиле су Српска дубровачка штампарија и српска гласила Дубровник и Срђ, којима је био издавач. Био је сувласник Термотерапије, бање у околини Дубровника. Зачетник је здравственог туризма у Хрватској, а допринео је увођењу трамваја у Дубровнику.

Много новца доносила је и Електронска индустрија „Сигнал” из Београда, у којој је био већински власник са сином Срђом. У Београду је имао неколико вишеспратница. Са сестром Маријом био је један од водећих акционара Српске банке у Загребу. Знао је да прави паре! Пратио је модерне технологије и банкарско-берзанске актуелности, наводи Савић.

Занимљив је податак који је изнео Савић да је владика Николај Велимировић у својој књизи „Успомене из Боке” виђао Србе римокатолике у православним црквама и манастирима, за певницама и за велике православне празнике у православним храмовима.

Мислим, истакао је Савић, да Срби римокатолици нису организовали прославе српских верских празника, али су се трудили да присуствују њиховом обележавању у Боки и Србији.

„Срби римокатолици су ретко добијали признања од Србије, мада су због српства све жртвовали почев од високих функција у аустроуграској администрацији, властелинских и сталешких повластица, развијених и уносних трговачких послова, па и живота. Ризиковали су и хапшења и прогоне”, каже Савић.

Наводи да су од последица тортуре у дубровачком затвору због покушаја објављивања песме „Бокешка ноћ” Уроша Тројановића, умрли млади песник Тројановић, штампар Антун Пасарић и уредник „Срђа” Антун Фабрис.

„Поједини Срби римокатолици добијали су високе државне функције у Србији, попут Матије Бана и Мелка Чингрије, који је био гувернер Народне банке Југославије, и они су били замајци развоја и врхунски кадрови који су много више дали Србији него што су добили. Доста Срба римокатолика као Милан Решетар, Петар Колендић, постали су редовни или дописни чланови САНУ”, одговара Савић на питање односа Срба римокатолика с матицом.

На питање шта је у Дубровнику остало од Срба римокатолика, Савић је казао да „тамо делује Српско национално вијеће Дубровника на челу са др Милорадом Вукановићем, да имају око 500 чланова у целој дубровачко-неретванској жупанији, али да преовлађују Срби православне вере”.

Наводи да професор Вукановић издаје часопис Пому као гласило Вијећа. Прве бројеве Поме направио је као гимнизијалац 1902. године Петар Колендић, који је због тога кажњаван од стране школске управе.

Када је реч о реституцији иметка породице Грацић после рехабилитације, јер он осим унука који има двоје деце нема више родбине, Савић, као њихов адвокат, казао је да се при Агенцији за реституцију води поступак за поврћај две стамбене зграде у Београду и власништва над фабриком „Сигнал” и да, највероватније, следује обештећење у виду државних обвезница.

Од историчара Недељковића, који је из архивске грађе проучавао положај Срба римокатолика у дубровачком друштву, добили смо одговор да су „Срби Римокатолици били и представници племства, земљопоседници и из добро ситуираних и пребогатих породица”.

„Међу њима није било сиротиње. Они су били најугледнији и најобразованији људи у Дубровнику и на Приморју. Међу њима је било више десетина доктора наука, више десетина правника, судија, адвоката… Многи од њих су били писци, новинари, историчари и филозофи. У сваком случају, у питању су најспособнији људи тога доба, који су могли да обављају било који посао у аустроугарској монархији и широм Европе”, навео је Недељковић, преноси Танјуг.

Зато су Срби римокатолици, како каже, били председници судова, гувернери банака, директори поморских компанија и банака, лекари, трговци…

Он је навео и низ имена племићких породица које су се декларисале као Срби римокатоличке вере.

Танјуг

ДОКУМЕНТ ОЗНА-е мења све: ПОБИТИ свештенике, сељаке, трговце, богаташе…

Ексклузивно представљамо документ који доказује планирану ликвидацију „народних непријатеља“ од стране тајних комунистичких служби.

Фото: М. Марковић/Архив

У Словенији је пронађен документ комунистичке тајне службе при Освободилној фронти Словеније из 1943, којим се наређује убијање свих некомуниста као и њихових породица, чак и оних који „само платонски подржавају” тај покрет.

Документ је наредба Службе безбедности у Словенији из 1943. године, а добили смо га добротом једног словеначког историчара.

Историчар Срђан Цветковић каже да је документ пронашао један словеначки колега (име познато редакцији) који ће ускоро објавити рад о свом открићу у неком од научних часописа, али да је фотографије докумената већ дао на увид.

Ова наредба, ако је документ аутентичан, слична је доступним документима која је пронашла Државна комисија Србије, али предњачи по бруталности и експлицитности упутстава за ликвидације. Уклапа се у општу идеолошку матрицу бољшевичке револуције која је била узор овдашњим комунистима где је све дозвољено у циљу освајања власти и провођења револуционарних планова – наводи Цветковић, који је био секретар Државне комисије за проналажење гробница жртава које су убили комунисти.

Комплетан спис ускоро ће бити објављен у целини.

“Чим буде дат сигнал за узбуну, у акцију морају ступити све УХЗ. Дужност заповедника је да ангажују све своје чланове. Сви морају имати спремно оружје. (У недостатку ватреног оружја може се употребити друго као што су ножеви, секире, крампови, чекићи и слично)

Напад на станове оних који ће бити ликвидирани мора бити брз, одлучан и темељан. Свако предомишљање и оклевање биће схваћено као издаја …

Групе које су на листи ликвидирају се у потпуности тј. све до задњега. Она група која у свом саставу има макар само једнога изразитог антикомунисту се такође у потпуности ликвидира.

Беспоговорно се морају ликвидирати следеће групације:

1) Познате вође антикомунистичког покрета, вође националних организација, Сокола, Четника, бивших орјунаша (Организација југословенских националиста – ОРЈУН, нап. Хронограф), чланова стрељачких друштава и слични. За то је формирано посебно одељење чији је први задатак уништити те скупине ….

2) Сви свештеници, чланови разних римокатоличких редова као и њихови најближи сарадници. Ако се из тактичких разлога неки свештеници не ликвидирају треба пазити да их се стави на место које им је примерено.

3) Мора бити ликвидирана сва интелигенција која није 100% везана за КПС (Комунистичку партију Словеније) и која није у њу учлањена. Ту се не смие толерисати и само платонско симпатизерство ОФ (Освободилне фронте). Толерисање таквих неодлучних елемената имало би за последицу да се у новој совјетској држави код њих међу првима јави незадовољство.

Едвард Кардељ у својим затворским данима/Фото: приватна архива

Такође се даје и сурово упутство за богате суграђане који су подржали комунисте: „Што се тиче оних богаташа, трговаца и индустријалаца који су новчано подржавали ОФ, према њима спровести исто начело горенаведено. Они су тиме хтели да спасу само своју кожу.” Цветковић каже да репресија према овим слојевима на срећу ипак није спроведена у том обиму, али да овај документ открива с колико жара и прецизности је то спровођено.- У једном упутству тајне службе се чак каже да је квота од четири одсто ликвидираног становништва за Словенију још мања него што је убијено у СССР након револуције, тј. пет одсто – каже Цветковић.

4) Ликвидирати све припаднике буржоазије, као и трговце, крупније занатлије, ситне предузетнике

5) Подразумева се да сви морају бити ликвидирани; сви рентијери, богаташи и индустријалци.

Пописивање жртава

Словеначка Kомисија за злочине комуниста пронашла је 581 масовну гробницу, са око 100.000 тела жртава, а у архивама је пронађена само 281 судска пресуда на смрт за период од 1945. до 1952. Међу убијенима у Словенији је и око 25.000 Срба, а именом и презименом пописано је 13.960 Словенаца. Српска Kомисија до сада је пописала именом и презименом 59.912 људи које су убили комунисти у Србији. Тај број је свакако већи, јер још нису пронађене све Ознине књиге стрељаних за велике градове, као што је на пример Београд. Наређење за стрељања, како су утврдиле комисије, стигло је директно од Јосипа Броза, преко Александра Ранковића, шефа Озне.

Наредбе о стрељању

Срђан Цветковић је подсетио само на неке наредбе Озне о стрељањима, које су пронађене у Фонду БИА и Војном архиву.

„Је­дан од нај­глав­ни­јих за­да­та­ка уопште… је уни­ште­ње до­ма­ће реакције – из­дај­ни­ка – њихово истребље­ње из са­мог ко­ре­на…” пише у наредбама. У Словенији је пронађена Kардељева наредба од 25. јуна 1945: “Би­ће про­гла­ше­на ам­не­сти­ја. Зна­чи, не­ма­те ни­ка­квог раз­ло­га да будете спо­ри у чишће­њу као што сте би­ли до са­да.”

Извор: Блиц

Sada je 7528. godina: NASA potvrdila da se veliki crkveni praznici u srpskom kalendaru poklapaju sa elektromagnetnim promenama Sunca

Dok se u Srbiji o ovom veličanstvenom kalendaru ćuti, za istraživanje istog zainteresovane su institucije u Portugalu i Indiji, kao i američke izadavačke kuće i NASA koja je i potvrdila povezanost kalendara i prirodnih pojava.

To je bio kalendar svih srpskih država do 19. veka i po njemu su pisane sve povelje, zakoni, odluke i obligacije među ljudima. Danas ga zvanično koristi Srpska pravoslavna crkva i smatra se njenim Ustavom, budući da ga je Sveti Sava uneo u crkveni kodeks 1119. godine.

Reč “kalendar” vuče koren iz našeg jezika, jer je ova složenica nastala od dve naše reči “kolo” i “dar”. Nije potrebno pojašnjavati značenje ove složenice. U našem narodu postoji ogromno kalendarsko znanje, sačuvano u mitologiji, epskoj poeziji, običajima i svakodnevnom životu. Srbin je od postojanja bio stopljen sa prirodom i bilo je neophodno da njene promene poznaje kod sebe.

Zato Srbi imaju jedan od najstarijih i najtačnijih kalendara na svetu. O ovom kalendaru se vrlo malo zna i govori mimo kruga “posvećenih”, jer je gotovo čitav vek koji je za nama, bio “tabu tema” i među samim Srbima.

Idejnim tvorcima srpske falsifikovane istorije nije odgovaralo postojanje ovog kalendara, jer se on nikako nije uklapao u njihove tvrdnje o nastanka i opstanku Srba. Naime, srpski kalendar je dosezao toliko daleko u prošlost, mnogo duže od njihove sopstvene istorije!

Srpski kalendar bio je zvanični kalendar svih srpskih država do 19. veka i po njemu su pisane sve povelje, zakoni, odluke, obligacije među ljudima, a njega danas zvanično koristi Srpska pravoslavna crkva i on se smatra njenim Ustavom, budući da ga je još 1119. godine u crkveni kodeks uneo Sveti Sava.

On datira od perioda vinčanske kulture, još od 6. veka pre naše ere, na šta ukazuje i simbol za vreme, koji je karakterističan i prikazuje luk sa dva preseka. najstariji zapis o srpskom kalendaru jeste jedan nadgrobni spomenik iz ovog veka, a ono što je zanimljivo jeste da je datiranje izvršeno ćirilicom, što pokazuje da je to pismo postojalo i pre Ćirila i Metodija.

Kao zvanični srpski kalendar, uvodi ga Sveti Sava u 13. veku i koristio se sve do 19. veka. Do tada je sve datirano po njemu – knjige, povelje, zakoni, nadgrobni spomenici, spomenici kulture, a tome u prilog govori i činjenica da je na Smederevskoj tvrđavi u zidine uklesan datum izgradnje po srpskom kalendaru.

Mnogi spomenici i manastiri datirani su po srpskom kalendaru. Na primer,spomenik caru Lazaru koji je podigao despot Stefan Lazarević, najučeniji čovek tog vremena. Tu piše da se Kosovska bitka održala 6897. godine, a to se nikako ne uklapa u naše saznanje. Najnovije istraživanje koje smo uradili pre dve godine kaže da se u Vujanskom manastiru, koji se nalazi između Čačka i Gornjeg Milanovca, nalazi krst blaženopočivšeg Patrijarha Pavla koji je datiran po srpskom kalendaru – rekao je Milan Stevančević, najbolji poznavalac kalendara kod nas, koji se njegovim izučavanjem bavio skoro 40 godina.

Prema srpskom kalendaru, godina se deli na leto i zimu. Leto počinje na Đurđevdan, 6. maja, dok zima na Mitrovdan, 8. novembra. Istražujući dalje i tumačeći to sa naučne strane, ovo su dva datuma kada se smenjuju dva godišnja doba, što se poklapa i sa sunčevim kalendarom kada se menjaju energije.

To je potvrdila i NASA, koja je ustanovila da se ti veliki crkveni praznici poklanjaju sa elektromagnetnim promenama Sunca.

– Po srpskom kalendaru, Sunce se posmatra kao živo biće koje se smatra i božanstvom. Ono je lice koje služi srpskom narodu za datiranje mnogih prirodnih pojava, kao što je, na primer Preobraženje, a ono se javlja 19. avgusta. Tada se menjaju gora i voda. Da se menja gora znamo po lišću koje žuti i opada, a šta znači “menja se voda”? – ističe Stevančević i dodaje:

Kada je Beogradska škola meteorologije istraživala hemijski sastav vode 2008. godine, zaprepastili smo se da se 19. avgusta menja hemijski sastav kiše. Do tada je kisela, a od tada alkalna ili neutralna. Pitanje je kako je naš narod znao da se tada menja i sastav vode, jer smo mi ovo otkrili uz velika magnetna sredstva, aparate i instrumente.

Godina po srpskom kalendaru počinje početkom aprila i usklađena je sa gregorijanskim, što je zasluga Svetog Save, koji je u 13. veku prihvatio rimsko označavanje mesec dana, kako bi pokazao zajedništvo hrišćana.

Prema protokolu srpskog kalendara, prvo se pokazuju godina, pa mesec i dan, za razliku od drugih kalendara koji prikazuju dan, mesec i godinu. Ono što je zanimljivo jeste da ni jedan drugi kalendar nema takvo datiranje, ali i to da se kompjuterska obrada vrši po protokolu srpskog kalendara.

Dok se u Srbiji o ovom veličanstvenom kalendaru ćuti, za istraživanje istog zainteresovane su institucije u Portugalu i Indiji, kao i američke izadavačke kuće i NASA koja je i potvrdila povezanost kalendara i prirodnih pojava.

Prema Stevančeviću, radiće se na novim saznanjima kojih ima dosta, budući da se podaci o srpskom kalendaru nalaze u starim rukopisnim knjigama, koje imaju veliku istorijsku i naučnu vrednost, a koje su odnete iz zemlje i nalaze se u muzejima i bibliotekama širom Evrope.

Meteorološki sateliti dokazuju da su “gorski carevi” bez svemirske tehnologije, posle Mitrovdana nekako znali da Sunce smanjuje aktivnosti na severnoj hemisferi i mudro se povlači kod jataka na zimovanje. Narodni srpski kalendar na neki način poznaje termine promena elektromagnetizma Sunca, a takva preciznost ne može biti slučajna, jer zahteva mnogo znanja iz kosmičke meteorologije. Time se ponovo postavlja pitanje neke izgubljene civilizacije.

ANTIČKI ZAPIS OTKRIO SVE! RUSI obelodanjuju ISTINU o POREKLU SRBA, ovo je DOKAZ KO SMO I ODAKLE SMO (FOTO)

U saradnji sa Savom Rosić koja s ruskog prevodi razna štiva i knjige u korist osvešćivanja i buđenja srpskog naroda, objavljen je izuzetno značajan članak ruskog profesora i akademika V. A. Čudinova koji upečatljivo govori o poreklu Srba.

U ovom slučaju, radi se o VIII veku pre Hrista, a o tom govori star zakonik uklesan na obelisku iz grada Sirbina, današnjeg Ksantosa, koji se nalazi u maloj Aziji, u današnjoj Turskoj…

Ovo je veoma bitno radi raskrinkavanja laži da su se Srbi naselili, po zvaničnoj "istoriji", na Balkan u VII veku (626. godine) iz svoje prapostojbine koja se "nalazila iza Karpata". Karpati su planine u srednjoj Evropi koje se protežu svojom dužinom od oko 1500 km preko Češke, Slovačke, Poljske, Ukrajine i Rumunije.

Ono što je najindikativnije za istorijsko postojanje nekog naroda je njegov jezik, njegova pismenost i njegovo pismo. Zakonik koji je uklesan na obelisku iz Sirbina potiče iz VIII veka pre nove ere, pisan je na serbo-rašanskom jeziku i pismu! Ovo je očigledan dokaz da su Srbi u VIII veku pre nove ere bili nastanjeni ne, samo, na prostorima male Azije, već i Balkana, budući da je Dragoljub P. Antić u jednom delu svoje knjige: "Kontinuitet vinčanske civilizacije" (od mogućih hiperborejskih koraka do danas)" dokazao da su u tehničko-fizičkom smislu "velike i masovne seobe" naroda u VII veku posle nove ere bile neizvodljive!

Ako su masovne seobe naroda u tehničko-fizičkom smislu bile neizvodljive u VII veku posle nove ere, onda su, još manje, bile izvodljive u VIII veku pre nove ere jer ako koristimo, samo, podatke "zvaniče istorije", pre VII veka posle nove ere ništa se ne zna o Srbima, osim da su se "doselili na Balkan iz svoje prapostojbine iza Karpata". Samo to, a šta su radili pre tog, od čeg su živeli, itd., ništa se ne zna!

Budući da se po ovom uklesanom zakonu, na obelisku, iz Sirbina, jasno vidi da su Srbi bili pismeni i postojali kao kulturan narod još u VIII veku pre nove ere, i ako bismo se, samo, oslonili i pratili podatke "zvanične istorije" i ovog saznanja o postojanju Srba još u VIII veku pre nove ere… Ispada da su se Srbi prvo s prostora male Azije odselili na prostor iza Karpata, napustivši prostor male Azije, zaobišavši bliži Balkan, pa su, eto, odlučili, da se u VII veku posle nove ere, opet i ponovo potpuno masovno presele na neku drugu lokaciju, da se "spuste" s prostora "iza Karpata", na Balkan, koji su zaobišli prilikom prethodne "selidbe" iz male Azije, i, od tad, oni po "zvaničnoj istoriji" postoje kao narod, iako postoje mnogobrojni verodostojni podaci o njihovom postojanju kao kulturnog i pismenog naroda, poput ovog uklesanog zakona na obelisku iz VIII veka pre nove ere, na njihovom jeziku, 1400 godina pre tog famoznog VII veka nove ere.

Naravno, kad se sve ovo izanalizira, pametnima je lako zaključiti da zvanična "istorija" debelo laže… I narod se preselio, masovno, kao kad pređeš preko ulice jer, naprosto, ne objašnjava ništa više o tom, kako se uopšte hranio taj narod prilikom te masovne seobe i kako je bilo moguće, uopšte, tegliti toliku hranu sa sobom prilikom prelaska tolike kilometraže, godinama i godinama… Da se narod prehrani (žene, deca, starci, vojnici) budući da tada, u VII veku posle nove ere, neke, iole, napredne tehnologije i tehnike nije bili ni u mislima, a kamoli praksi, da bi se teglila tolika hrana i da bi se narod adekvatno i brzo selio, hranio, lečio jer, u pitanju je bilo hiljade i hiljade kilometara pešačenja.

Budući da je zakonik na obelisku preveo naš sveštenik Svetislav Bilbija (rođen 1907, u Bosanskom Grahovu, selo Ugarci), posle ovog prevedenog teksta, dodao sam video prilog gde naš istoričar i paleolingvist Radovan Damjanović govori nešto više o njemu. Svetski naučnici, istoričari, lingvisti i arherolozi, ni do dan-danas nisu dešifrovali pismo Etruraca, naroda koji je živeo pre 3.000 godina u srcu današnje Italije, a interesantno je to da su za zvučnu podlogu radi dešifrovanja etrurskog pisma korišćeni svi mogući jezici, pa, čak, i jezici naroda centralne Afrike, jedino, gle, čuda! U obzir radi dešifrovanja etrurskog pisma nije uzet srpski jezik, srpska ćirilica, ili, još tačnije, srbica.

Čovek koji je dešifrovao etrursko pismo, bio je Svetislav Bilbija koristeći srpsku ćirilicu, tumačeći etrursko pismo zdesna-nalevo.

V. A. Čudinov čiji tekst je Sava Rosić prevela, akademik je Ruske akademije prirodnih nauka, predsednica je RAN (Ruska akademija nauka) komisije za kulkturu antičke i srednjovekovne Rusije, direktorka je Instituta za staroslovensku i staroevroazijsku civilizaciju.

- U Lici maloazijskoj (Ljudeji) Aleksandar Veliki je zatekao jedno posebno stanje. U gradovima Like, koji su bili brojni, nije bilo persijskih posada. Iako je Lika bila uključena u Persijsku carevinu od vremena Kira Velikog, ona je zadržala svoje posebno uređenje i svoje stare zakone. Imali su savez od 23 grada, među kojima je grad Sirbin (današnji Ksantos) bio prestonica i najveći od gradova. Ličani su najpre bili poznati pod imenom Solimi, a zatim kao Termili po jednom delu Krićana koje je Sarpedon doveo s Krita i naselio u Lici. Sarpedon je osnovao i grad Milet kao naseobinu kritskog grada Mileta.

- Stari Zakonik Lički, koji je bio uklesan u kamen obelisk, u gradu Sirbinu, potiče iz VIII veka pre Hrista, nađen je i bio je na serbo-raškom jeziku i pismu. Likijske tekstove je sakupio krajem XIX veka austrijski profesor Ernst Kalinka. Tumačenje teksta grčkim i drugim jezicima nije dalo rezultat, a pročitao ga je, u celosti, Svetislav Bilbija, uz tumačenje drevnog srpskog jezika i pisma iz Lidije i Likije. Bilbija je, najpre, protumačio i objavio svoje dešifrovanje teksta sa severne strane spomenika, prema prepisu Ernsta Kalinke navedene Kalinkine knjige… s 34 iskaza koje je Bilbija glasovno protumačio kao zapis fonetskim pismom, a protumačio ga je pomoću sličnosti sa srpskim jezikom.

- Svetislav Bilbija je tekst sa severne strane spomenika u Sirbinu nazvao "Poruka Srbima urezana u obelisk u prestonici Like - Likije pre 2.600 – 2.800 godina", a kasnije protumačio čitljive delove zapisa i s drugih strana spomenika. Taj radni materijal je objavljen u zborniku pod naslovom "Obelisk iz Ksantosa - Kamena knjiga zakona i običaja starih Srba" gde su iskazi prikazani u obliku odredbi Zakonika, koje su grupisane prema temama koje obrađuju, uz oznaku strane spomenika i broja reda za svaku od odredbi.

- Kompletan tekst ovog spomenika serbo-raške pismenosti azijske Likije i drevnog serbo-raškog zakonika koji sadrži 232 odredbe, uobličio je i dopunio komentarima prof. Radomir Đorđević. Odredbe su svrstane u 16 grupa, prema svom sadržaju, a svaka od njih nosi oznaku strane sveta i reda na obelisku. Te grupe (glave Zakonika) su:

• O upravljanju državom – zadatak države
• Humanitarne dužnosti države
• Sloboda zanimanja i rada
• Običaji i zakoni
• Izbor i osobine vođe
• Dužnosti boraca
• O neprijatelju i njegovom činjenju
• Mudre izreke i saveti
• Saveti predaka poljodelcima
• Saveti kopačima zlatne rude
• Lekarski saveti
• Krivična dela, postupak i kazne
• Vaspitanje dece
• O hrani i njenoj pripremi
• O hrani i kako se hraniti
• Uklesano treba čitati, pamtiti, vršiti

- Sa ova tri prikaza: kamen Rozeta, natpis s Krita, Zakonik iz Sirbina - nismo iscrpli, još, sve materijalne dokaze u prilog stare srpske istorije, ima ih, još, podosta. Ali, za svakog normalnog čoveka, i ovo je sasvim dosta!…Crno-na-belo!…Ovo je "korpus delikti", ovo su dokumenti koji su poput parnog valjka satrli sve falsifikate takozvane bečko-berlinske vatikanske škole. Imaju li još obraza ti naši bedni nordisti da se pojave pred srpskim narodom?!

Čovek može da ne zna, iako neznanje nikog ne opravdava, ali, kad mu se (pod nos!) pokaže i prikaže, a on i dalje neće da zna, onda - ili je lud ili pokvaren! Sve dok im nismo dali nepobitne dokaze, mogli smo da na njihovo ponašanje gledamo "kroz prste". Ali posle sveg ovog, oni koji i dalje hule na svoj narod verglajući kojekakvu neprijateljsku propagandu - njima je mesto na stubu srama!

Tako Jovan Deretić završava svoj omanji pregled. Zasad još mnogo toga nije jasno, pošto će prevod sa savremenog srpskog teksta dokumenta na savremen ruski sadržati "mnoštvo" grešaka, dok bi izvorni tekst (napola ruski), zapisan ćirilicom, bio vrlo zanimljiv za lingvističku analizu.

izvor:srbijadanas.com

NAPOKON PRIZNALI! Nemci OTKRILI ISTINU: Nemanjići NISU PRVI SRPSKI VLADARI, čak TRI DINASTIJE su vladale pre njih

Poslednju godinu dana su javna sredstva u Srbiji preplavljena podacima o srpskoj dinastiji Nemanjića, od 12. do 14. stoleća Nove ere.

U člancima se ističe, da su Nemanjići stvorili srpsku srednjevekovnu državu, a da je prvi krunisani srpski kralj bio Stefan Prvovenčani Nemanjić (početak trinaestog stoleća).

Stefan Prvovenčani Nemanjić je samo prvi krunisani vladar u dinastiji Nemanjića, a nikako prvi krunisani srpski kralj Srednjeg veka. Jer, Srbija je osnovana 490. godine s prestonicom u Skadru, a od tada - pa do 1171. godine, kad vlast preuzima Nemanja, Srbija je trajala oko 700 godina i imala je više od četrdeset krunisanih kraljeva.

Prednemanjićka Srbija se prostirala od Crnog mora do iza Trsta, što svedoči u 18. stoleću i Andrija Kačić Miošić i tadašnji istoričar iz Venecije Sebastijan Dolči.

Znači, tvrđenja zvanične povjesti (istorije) - da su Srbi došli na Balkan i u Podunavlje iz Rusije tek u 7. stoleću Nove ere, te da su se opismenili i pokrstili tek u devetom stoleću, potpuno je krivotvorenje (falsifikat).

Pre Stefana Nemanje, Srbjom su vladale tri dinastije: Svevladovići (od 490. do 641. godine), Svetimirovići (od 641. do 794. godine) i Oštrivojevići (od 724. do 1171. godine).

Zanimljivo je, a zvanična povest (istorija) to ne beleži, da državnici Zapadnog rimskog carstva i Istočnog rimskog carstva nisu priznavali u drugim zemljama vladarima titule kralja i cara, te su srpske kraljeve, u svojim dokumentima, beležili kao: banove, župane, despote, kneževe…

Papa je priznao kraljevsku titulu tek Stefanu Prvovenčanom Nemanjiću, jer je to učinjeno zbog krstaškog rata protiv Srbije - krstaši Zapadnog rimskog carstva su okupirali srpski Zadar i okolinu (1202) i spremali se na osvajanje Istočnog rimskog carstva.

Zato im je trebao mir sa Srbijom, te su Nemanjiću priznali kraljevsko zvanje - da Srbija ne bi pomagala Istočno rimsko carstvo, koje su krstaši napali 1204. godine i zauzeli Konstantinopolj i veliki deo teritorije, kojom su vladali do 1261. godine.

Zbog zanemarene istine o prošlosti Srba i ostalih Slovena, nije se došlo do imena svih srpskih kraljeva pre Nemanjića, ali do imena većine jeste, te se navode ta imena u sve tri prednemanjićke dinastije:

Svevladovići: Oštroilo, Svevlad, Selimir, Vladan, Radimir Drugi i nepoznato ime sledećeg;
Svetimirovići: Svetimir, Budimir Svetopelek, Svetolik, Vladislav, Tomislav, Sebislav, Vladimir, Kadomir, Tvrdislav.

Oštrivojevići: Oštrivoj, Tolimir, Pribislav, Krepimir, Svetorad, Rodoslov, Časlav (nepoznata imena vladara od 865. Do 926 – no, pronađeno je ovih godina dokumenata o kraljici Domoslavi, u zidanama jedne crkve u Dalmaciji – početak 10. stoleća, za koju su Hrvati napisali da je hrvatska kraljica.

U njihovoj "povjesti" piše, da su tada vladali "hrvatski vladari": Tomislav, Trpimir Drugi i Krepimir Prvi, Palvimri Ratnik, Tjecimir, Prelimir, Silvestar, Tugimir, Hvalimir, Dragimir, Vladimir Drugi, Dobrosav Vojislav Prvi, Mihailo, Bodin, Dobrosav Drugi, Vladimir Treći, Đuro i Grubiša.

Neverovatno je da zvanična istorija ne spominje ovoliki broj vladara Srbije u Srednjem veku. A koliko su oni važni (to se podrazumeva), videćemo iz vremena srpskog kralja Krepimira Oštrivojevića, vladao od 815. do 840. godine.

Početkom 9. stoleća, Srbiju su vojno napale: Franačka, Bugarska i Istočno rimsko carstvo (Vizantija) - isto kao i NATO 1999. godine! Tad su Bugari okupirali istočnu Srbiju, a iz nje je pobegao plemić s delom vojske i naroda i stigavši do Srema, kojeg su okupirali Franci, zajedno sa Slavonijom i severnoistočnom obalom Jadrana. Borna se predao Francima. Franci su mu ustupili severoistočni deo jadranskog zaleđa, koje su okupirali, te je tim područjem Borna administrativno upravljao i sprovodio politiku franačkih okupatora.

Ove činjenice danas priznaju i nemački povjesničari (istoričari). Odbacuju nametnute laži o Srbima i ostalim Slovenima, koje su u društvene nauke uneli zvaničnici germansko-nordijske istorijske škole u 19. stoleću. Danas, nemački naučnici opovrgavaju svedočanstvo Konstantina Sedmog Porfirogenita, jer nema osnova verovati u njegov sadržaj i njegov navod o doseljavanju Slovena na Balkan u 7. stoleću.

Nemci tvrde da je Porfirogenit jedini izvor tvrdnje o doseljavanju Srba i Hrvata na Balkansko poluostrvo u VII veku. Porfirogenita su se slepo držali i Vatikan i predstavnici germansko-nordijske istorijske škole.

Nemački naučnici danas ovako opisuju kneza Bornu, koji je u zvaničnim društvenim naukama upisan kao hrvatski knez, mada je rođen u Kučevu, u Istočnoj Srbiji, gde je bio oblasni vladar zemlje oko Kučeva i oko reke Timoka.

Evo najnovijih nemačkih istraživanja o Borni:

- Najstariju vest o Borni nalazimo kod Ajnharda, poznatog letopisca na franačkom dvoru. Godine 818, beležeći kako su dva slovenska poslanstva stupila pred cara Ludovika - žaleći se na Bugare, on u nastavku iznosi da su to bili "legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant" (poslanici Braničevaca i Borne, kneza Guduščana i Timočana, koji su nedavno iz zajednice s Bugarima otpali i u naše krajeve prešli). Borna, Timočanin, bio je zajednički knez Guduščanaca i Timočana. Guduščanci su srpsko pleme tada nastanjeno u dolini Peka. Ime su dobili po antičkom gradu Guduskumu, današnje Kučevo, čiji se slabo istraženi ostaci nalaze nedaleko od današnje varošice Kučeva, na suprotnoj strani Peka, pri ušću rečice Kučajne. Temelji građevina ovog grada, zidani od opeke i kamena, protežu se duž Peka dužinom od 4 kilometra. Dakle, pleme Guduščanaca geografski se nalazilo između Braničevaca i Timočana. Borna je sklopio savez sa franačkom državom i sa svojom vojskom poslat da uguši ustanak Ljudevita Posavskog, u Slavoniji.

Sposobni knez Borna ubrzo postaje gospodar u primorskoj Hrvatskoj. Godine 818, pre izbijanja ustanka, on je kod Ajnharda zapisan samo kao knez Guduščana i Timočana (dux Guduscanorum et Timocianorum). Već iduće godine, kad je vodio na Kupi veliku bitku s Ljudevitom, bio je već "dux Dalmatiæ". U trećoj godini ustanka (821), Borna postaje "dux Dalmatiæ atque Liburniæ", dakle knez cele dalmatinsko-hrvatske oblasti.

Iz gradacije ovih titula, može se izvući zaključak: da su Franci Borni, kao nagradu i pomoć, davali sve veću vlast, na sve većoj teritoriji, dok mu najzad nisu dali i kneževski položaj.

Treba znati, da se Srbija pribrala u vreme Krepimirove vlasti i povela je oslobodilački rat, da bi oslobodila okupirane teritorije. Pobedila je Franke u Sremu, kod Slavonskog broda i u trećoj bici, takođe, 829. godine u Istri, te je polovina Istre i severoistočna obala Jadranskog mora vraćena u Srbiju, što je srpski kralj Krepimir proslavio u glavnom gradu Srbije - Skadru.

Već se zna, a i na osnovu i izjava današnjih nemačkih istoričara, da su u Srbiji bile plemićke administrativne oblasti: Raška, Zeta, Hrvatska i Bosna. Nisu to bile posebne države – kako je to falsifikovano u društvenim naukama u 19. stoleću, a održano do danas!

Bilo bi korisno za sve nas – da ove činjenice o drevnoj i ranoj srednjovekovnoj istini o Srbima i ostalim Slovenima upućujemo slovenskim državnicima, naučnim ustanovama, glasilima i pojedinim istraživačima. A i da upućujemo pisma Vladi, Predsedniku i Skupštini Republike Srbije - da menjaju sadržaje o "nepismenim" Srbima i ostalim Slovenima do 9. stoleća Nove ere!

izvor : www.srbijadanas.com