субота, 10. новембар 2018.

ВЕДСКО СРБСТВО И ЊЕГОВА СЕНКА




Фотографија корисника Sakrivena istorija SRBA

Унутар Србског Народа, посматрано са становишта древне духовне науке, постоје два народа, две расе.

Један народ унутар Србског Народа чине Ведски Бели Срби, док други народ унутар Србског Народа чине они Срби које не знамо како да назовемо, а који су сушта супротност и опречност Ведским Белим Србима.

Ови други Срби, чије се порекло не зна, а обитавају унутар Србског Народа, јесу, по древном духовном учењу, Сенка Народа.

Зашто је ово Знање Древних важно (и битно!) за нас, у овоме часу?

Важно је (и битно!) за нас, превасходно, зарад самог освешћивања, а потом, и зарад нашег, како личног тако и заједничког, духовног узрастања.

Када себи разјаснимо, да унутар Србског Народа постоје два народа, две расе, онда ћемо лакше да развезујемо дејствене, мисаоне и духовне чворове у ономе што се зове Потка Народа; будући да је Потка Народа усаображена са свим другим дејственим, мисаоним, духовним и божанским поткама, као што су: Потка ПросторВреме, Потка Расе, Потка Мајке Земље, Потка Космоса и Потка Вечности.

Дуго се унутар Србског Народа није могло осетити и препознати постојање двају народа, двају раса, посве опречних и супротасвљених једних другима –

једних наспрам других, једних против других (како је то и представљено на Знамену Двоглавог Орла), зато што је до Првога светског рата, унутар Србског Народа, била и јача и бројнија ведска, аријевска струја Србства, па је, следствено томе, ова неаријевска, неведска струја Срба, на известан начин, бивала подређена Ведским Белим Србима.

Хајде да разјаснимо, одмах, шта одликује Прве а шта Друге Србе.

Прве Србе (Ведске Беле Србе, Србе Аријевце) красе духовна, морална, крепосна и етичка начела; красе их част, достојанство и одговорност (одговорност према Створитељу, према Животу, према Роду); красе их неустрашивост, храброст, јунаштво, витештво; красе их Знање и Предање, Вера и Љубав; красе их Стварање, Ред и Поредак свуда и у свему.

Они се не продају, они се купити не могу!

Они Други Срби, као што већ рекох, јесу сушта супротност и опречност Ведским Белим Србима, тако да вам је већ јасно шта их одликује.

У Првом светском рату (који је био Велики рат), највише су гинули, будући да су бивали у првим борбеним редовима (у првим редовима и иначе, на свим пољима), Срби Аријевци.

По сазнањима, у Првоме светском рату изгинула је трећина Срба, али унутар те трећине (о чему се не говори, а што зна духовна наука) биле су две трећине Срба Аријеваца.

Застанимо овде на тренутак, да бисмо разјаснили самима себи, и освестили!

Две трећине Ведских Белих Срба нестало је у Великом рату, док је, истовремено, од неведских, неаријевских Срба страдала једна четвртина!

Ово је важно да схватимо и освестимо, да бисмо разумели све оно што нам се, потом, у двадесетом веку дешавало, а што нам се и данас (у својој завршници) дешава.

Од оне преостале трећине Срба Аријеваца, у потоњим дешавањима (Други светски рат, усташко-ватикански и комунистички србоцид, прогонства, изгнаства, и разне душегупке) све до наших дана, страдала је половина Ведског Србства!

Шта мислите, колико је Срба Аријеваца преостало?

Песнички речено, а у духу Креманског пророчанства, преостало их је толико да би стали под једну крушку!

Тарабићи нису били само пророци, већ и песници.

Они су се песнички изражавали.

И кад су рекли, да ће, на крају, преостати толико Срба да сви могу стати под једну крушку, онда су управо (а да нису ни били свесни тога!) у својим визијама, зацело, видели Ведске Беле Србе.

Ова су Древна Знања дуго скривана од нас ( а и дан-дањи се скривају!), да би нас наши душмани лакше сатирали и затирали.

Само нас Духовна Знања и Истина која происходи из Ведског Предања још спасити може!

Наравно, уколико желимо да спасени будемо!

Ако смо ово схватили и освестили, онда нема више чуђења.

Знамо који Срби воде Србију; знамо који Срби владају и господаре Србијом; знамо који нас Срби лажу, краду и пљачкају; знамо који Срби најружније приче причају о Србству и Србији; знамо који Срби распродају, растурају и разграђају ово мало што је још од Србије преостало.

Највише што у овоме часу можемо да учинимо, то је –

да се образујемо и освешћујемо; да стичемо нова сазнања и знања из духовних наука; да обновимо Веру и Духовност наших Древних Предака.

Само тако, спасавајући себе, спасити (и обновити!) можемо Дух Ведског Србства.

Све друго, све мимо овога, било би погубно по нас.

Србија се оваква каква јесте више спасавати не може, а и не би имало смисла да се оваква каква јесте и даље спасава.

Верујем у рођење Нове Србије и у васкрсење Ведског Србства!

Драган Симовић

ИЗВОР: https://srpskizurnal.com/


Pozdrav sa tri prsta

Mnogo sam se više iznenadio iznenađenju jedne Srbkinje kada sam joj rekao da su Srbi stariji od Isusovog doba, nego što se ona iznenadila mome iskazu. Bilo mi je nevjerovatno da neko može da misli da je sve krenulo pojavom Isusa, a da su prije toga bili samo dinosaurusi i slične izmaštane životinjke. Ona se veoma iznenadila i neočekivano dugo ništa nije prozborila, izgledala je tako kao da sam je ošamario. Nisam htio dalje da je zbunjujem, pa sada koristim priliku da prenesem ono što sam htio njojzi reći. Valjda će se nekada sresti sa ovijem tekstom, pa da nastavi daljnje razbuđivanje.


pr1














Mlade komuniste su odgajali tako da misle da Jugoslavija počinje od njih, a nije tako bilo, pošto je na njenom stvaranju radila srbska dinastija Karađorđevića. Po istom modelu su odgajani hrišćani da misle da prije pojave Isusa nije postojalo ništa. Samo bezdan i tama nad bezdanom. Pa je sasvijem logično da mnogi Srbi misle da nas nije bilo prije nulte godine ovog sada važećeg kalendara (riječ kalendar je inače srbizam u svim svjetskim jezicima i dolazi od starosrbske riječi koledar; za više informacija prokrstarite malo po internetu, ali probajte dobaciti dalje od Vikipedije). 
Još jedna riječ koja je ušla u sve jezike svijeta je riječ „pagan“ koja je u stvari srbska riječ „pogan“, čije značenje svi razumijemo. Riječ su koristili oni koji su uvodili tada novu vjeru među Srbe, trudeći se da istisnu našu staru rodnu vjeru roda srbskog. To im to nije išlo baš tako lako kako su zamišljali, pa su onda u ljutnji počeli koristiti ovu riječ koja je kao što sam već rekao ušla u sve jezike kao oznaka za mnogobožce – pagani. Uglasnom hristijanizacija Srba nije u potpunosti uspjela, nego su samo preko naše drevne vjere zaodjenuli novu. To se vidi u mnogim običajima koji su ostali kao i u našim slavama, badnjaku i sl., ali o tome drugi put.
I u ovoj tački tranzicije počinje viševjekovno mršenje i pravljenje čvorova. Gordi čvor je potrebno nekada razrješiti radikalnim rezom, a ne razmršavanjem. Namjerno sam napisao gordi, a ne Gordijev čvor, pošto je tako ispravnije, Gordije je dobio ime po riječi gord, a gordost je poznata srbska osobina koju nam stalno pokušavaju eliminisati iz karaktera. 

Stari Srbi su i prije Isusovog doba bili jednobožci, iako nam se stalno prikazuje da nismo, jer pored bogovima bogatog panteona naših bogova Velesa, Lade, Morane, Černoboga i Bjeloboga itd. se znalo ko je bog bogova, dakle ko je na vrhu. Tako da je neozbiljno predhrišćanske Srbe nazivati paganima, pogotovo znajući šta ta riječ u osnovi označava, ili mnogobožcima. Jer nisu nikada bili.
Gest rukom pod broj 1. naslovne slike, ruka sa raširena tri prsta objašnjava da je vrhovni bog u stvari trojedinstvo Svaroga, Svetovida i Peruna, i ta tri prsta to označavaju. Svarog je stvoritelj, Svetovid je zaštitnik, a Perun – razgraditelj. Dakle, radi se o troglavom božanstvu. Po njemu se čak i planina Triglav tako zove. Podizanjem ruke sa ovako pokazanim prstima se govori da je srbstvo mnogo starije nego što nas vaspitavaju da jeste.
Da je u hrišćanstvo prenešeno dosta elemenata naše drvene vjere govori i dandanašnje slavljenje Vidov-dana, na koji nam se naši neprijatelji uvijek trude da naprave neki pasjaluk, ne bi li nam ga ogadili.

pr2Ovaj gest rukom sa raširena tri prsta (slika 1.) je ostao u upotrebi kasnije kod mnogih, i nismo mi to uzeli od tih nekih, nego oni od nas. Na slici se vidi taj drevni srbski pozdrav kako ga koristi papina garda.

Slijedeći gest rukom označen brojem 2 sa tri prsta podignuta, ali sastavnjena, je nadogradnja na osnovni znak koji označava trojedinstvo tri boga, ali sa hrišćanskim objašnjenjem, da se radi o ocu, sinu i svetom duhu. Crkveni oci su željeli da nekako simbolikom kažu da je to trojedno ipak nešto što je jedinstveno, a rašireni prsti na to ne upućuju dovoljno, pa su insistirali da se prsti prilikom pokazivanja sastave, da se nekako pređe sa trojednog boga na jednog jedinog, jednoglavog. 
Pa su se onda vjernici počeli iskazivati ovim gestom, što su preuzeli nacisti u Njemačkoj, koji su inače preuzeli i dosta druge ikonografije od Srba. Što je i logično jer su postali u dobroj mjeri germanizovanjem sjevernih Srba. Tako da ćete vidjeti po interetu slike gdje se nacisti zaklinju sa ovako podignutom rukom, čak i vojska ND Hrvatske. Na slici se vidi miješani pozdrav predhrišćanski i hrišćanski, sa raširena tri prsta i sa skupljena tri prsta.

pr3Pošto je sva nacistička ikonografija, svastika, pozdravi, oznake i sl., osim hrvacke šahovnice, zabranjena u svijetu čak i zakonima, neki Srbi su da bi pokazali da nisu dio tog zloglasnog društva, napravili otklon i odlučili da promovišu pozdrav trojednog boga još jedinstvenijom gestom prstima, sastavljajući ih u jagodicama, kao što se krste pred svetinjama i u srkvama. Gest na naslovnoj slici označen brojem 3.
I Srbi ne bi bili Srbi kada se i oko ovoga očigledno svega srbskog, ne bi svađali i raspravljali, pa će vam se desiti da kada pokažete tri prsta rašireno neko će se naći da kaže da niste pravi Srbin, jer se samo pravi Srbi očituju sa pozdravom kao na slici 3.

Pitanje za razgibavanje na kraju glasi: Pogledajte dobro sliku Paje Jovanovića, Takovski ustanak pa recite da li su ovo pravi Srbi na slici koji se pozdravljaju sa pozdravom kao na slici 1 i 2.
pr4

Duško Bošković, listopada 7524. godine izvor:.zapadnisrb

DREVNI SRBI SU ZNALI MNOGO VIŠE OD NAS - NASA potvrdila stari srpski kalendar!



To je bio kalendar svih srpskih država do 19. veka i po njemu su pisane sve povelje, zakoni, odluke i obligacije među ljudima. Danas ga zvanično koristi Srpska pravoslavna crkva i smatra se njenim Ustavom, budući da ga je Sveti Sava uneo u crkveni kodeks 1119. Godine.

Car Stefan Dusan Dusanov zakonik kalendar 620x350Reč “kalendar” vuče koren iz našeg jezika, jer je ova složenica nastala od dve naše reči“kolo” i “dar”. Nije potrebno pojašnjavati značenje ove složenice. U našem narodu postoji ogromno kalendarsko znanje, sačuvano u mitologiji, epskoj poeziji, običajima i svakodnevnom životu. Srbin je od postojanja bio stopljen sa prirodom i bilo je neophodno da njene promene poznaje kod sebe.


Zato Srbi imaju jedan od najstarijih i najtačnijih kalendara na svetu. O ovom kalendaru se vrlo malo zna i govori mimo kruga “posvećenih”, jer je gotovo čitav vek koji je za nama, bio “tabu tema” i među samim Srbima.

Kalendar
Idejnim tvorcima srpske falsifikovane istorije nije odgovaralo postojanje ovog kalendara, jer se on nikako nije uklapao u njihove tvrdnje o nastanka i opstanku Srba. Naime, srpski kalendar je dosezao toliko daleko u prošlost, mnogo duže od njihove sopstvene istorije!
Srpski kalendar bio je zvanični kalendar svih srpskih država do 19. veka i po njemu su pisane sve povelje, zakoni, odluke, obligacije među ljudima, a njega danas zvanično koristi Srpska pravoslavna crkva i on se smatra njenim Ustavom, budući da ga je još 1119. godine u crkveni kodeks uneo Sveti Sava.


On datira od perioda vinčanske kulture, još od 6. veka pre naše ere, na šta ukazuje i simbol za vreme, koji je karakterističan i prikazuje luk sa dva preseka. najstariji zapis o srpskom kalendaru jeste jedan nadgrobni spomenik iz ovog veka, a ono što je zanimljivo jeste da je datiranje izvršeno ćirilicom, što pokazuje da je to pismo postojalo i pre Ćirila i Metodija.

Sveti Sava freska u manastiru Mileseva iz 13. vekaKao zvanični srpski kalendar, uvodi ga Sveti Sava u 13. veku i koristio se sve do 19. veka. Do tada je sve datirano po Stefan Lazarevic freskanjemu – knjige, povelje, zakoni, nadgrobni spomenici, spomenici kulture, a tome u prilog govori i činjenica da je na Smederevskoj tvrđavi u zidine uklesan datum izgradnje po srpskom kalendaru.
– Mnogi spomenici i manastiri datirani su po srpskom kalendaru. Na primer, spomenik caru Lazaru koji je podigao despot Stefan Lazarević, najučeniji čovek tog vremena. Tu piše da se Kosovska bitka održala 6897. godine, a to se nikako ne uklapa u naše saznanje. Najnovije istraživanje koje smo uradili pre dve godine kaže da se u Vujanskom manastiru, koji se nalazi između Čačka i Gornjeg Milanovca, nalazi krst blaženopočivšeg Patrijarha Pavla koji je datiran po srpskom kalendaru – rekao je Milan Stevančević, najbolji poznavalac kalendara kod nas, koji se njegovim izučavanjem bavio skoro 40 godina.
Prema srpskom kalendaru, godina se deli na leto i zimu. Leto počinje na Đurđevdan, 6. maja, dok zima na Mitrovdan, 8. novembra. Istražujući dalje i tumačeći to sa naučne strane, ovo su dva datuma kada se smenjuju dva godišnja doba, što se poklapa i sa sunčevim kalendarom kada se menjaju energije.
To je potvrdila i NASA, koja je ustanovila da se ti veliki crkveni praznici poklanjaju sa elektromagnetnim promenama Sunca.


– Po srpskom kalendaru, Sunce se posmatra kao živo biće koje se smatra i božanstvom. Ono je lice koje služi srpskom narodu za datiranje mnogih prirodnih pojava, kao što je, na primer Preobraženje, a ono se javlja 19. avgusta. Tada se menjaju gora i voda. Da se menja gora znamo po lišću koje žuti i opada, a šta znači “menja se voda”? – ističe Stevančević i dodaje:
– Kada je Beogradska škola meteorologije istraživala hemijski sastav vode 2008. godine, zaprepastili smo se da se 19. avgusta menja hemijski sastav kiše. Do tada je kisela, a od tada alkalna ili neutralna. Pitanje je kako je naš narod znao da se tada menja i sastav vode, jer smo mi ovo otkrili uz velika magnetna sredstva, aparate i instrumente.
Godina po srpskom kalendaru počinje početkom aprila i usklađena je sa gregorijanskim, što je zasluga Svetog Save, koji je u 13. veku prihvatio rimsko označavanje mesec dana, kako bi pokazao zajedništvo hrišćana.
globusPrema protokolu srpskog kalendara, prvo se pokazuju godina, pa mesec i dan, za razliku od drugih kalendara koji prikazuju dan, mesec i godinu. Ono što je zanimljivo jeste da ni jedan drugi kalendar nema takvo datiranje, ali i to da se kompjuterska obrada vrši po protokolu srpskog kalendara.
Dok se u Srbiji o ovom veličanstvenom kalendaru ćuti, za istraživanje istog zainteresovane su institucije u Portugalu i Indiji, kao i američke izadavačke kuće i NASA koja je i potvrdila povezanost kalendara i prirodnih pojava. Prema Stevančeviću, radiće se na novim saznanjima kojih ima dosta, budući da se podaci o srpskom kalendaru nalaze u starim rukopisnim knjigama, koje imaju veliku istorijsku i naučnu vrednost, a koje su odnete iz zemlje i nalaze se u muzejima i bibliotekama širom Evrope.
Meteorološki sateliti dokazuju da su “gorski carevi” bez svemirske tehnologije, posle Mitrovdana nekako znali da Sunce smanjuje aktivnosti na severnoj hemisferi i mudro se povlači kod jataka na zimovanje. Narodni srpski kalendar na neki način poznaje termine promena elektromagnetizma Sunca, a takva preciznost ne može biti slučajna, jer zahteva mnogo znanja iz kosmičke meteorologije. Time se ponovo postavlja pitanje neke izgubljene civilizacije.
Prema tome, dragi Srbi – srećna vam Nova 7527. godina!
(Telegraf.rs)

петак, 9. новембар 2018.

Аустријски цар Леополд Други о Србима као староседеоцима Славоније, Срема и Бачке


Леополд II (1747-1792) био је владар из династије Хабзбурга, прво велики војвода Тоскане од 1765. до 1790, а затим и цар Светог римског царства од 1790. до своје смрти. Такође носио је титуле надвојводе од Аустрије, краља Угарске и краља Чешке.
Леополд Други као цар Светог римског царства
Царство је у тренутку Леполдовог ступања на престо већ било уплетено у рат против Османског царства у савезу са Русијом. Свиштовским миром, који је потписан 4. августа 1791. године, царство је поново султану препустило Београд и централну Србију.
У време Леополда Другог, Хрвати су покушавали да српске крајеве ставе под власт хрватских феудалаца у Аустрији. Срби су тражили да се одржи аутономија – и даље независне од мађарских и хрватских феудалаца, па су одржали свој Сабор у Темишвару 1790. године. Леополд Други је послао поруку Сабору Срба и посведочио да су Срби староседеоци Славоније, Срема и Бачке. Ево те поруке:
Што се Мене тиче, држим да је српски народ, и пре рата с Турцима, живео у Срему, Славонији и Бачкој, а приликом рата, једнодушно у поновном освајању истих предела, учествовао, те и сад тамо живи, па да, стога, на те земље и највише права има.

среда, 7. новембар 2018.

Српски и словенски називи за дане у седмици


Захарије Орфелин, Вечни календар, Беч, 1783.
Док су словенски народи у целини задржали називе старе словенске седмице, као својеврсне културне тековине властитог наслеђа, чиме се у свакодневном саобраћају служе и данас, дотле су остали  народи  Европе посредством Римљана преузели и накалемили у своју недељу седмичне дане од халдејских звездочатаца у древном вавилонском царству.
Старе цивилизације које су имале седам дана у недељи биле су вавилонска и стара јеврејска. Римљани, с друге стране, у периоду Републике нису користили седмодневну концепцију, већ осмодневну. Међутим, у веку који је следио увођењу јулијанског календара, осми дан је почео да нестаје. Константин је на даље недоумице о томе колико недеља траје ставио тачку – одредио је 321. године да ће њу чинити седам дана.
Запазивши на небу седам покретних небеских тела или „светиљки“, вавилонски астролози су развили учење да та тела утичу на судбину људи и посветили им седмичне дане. Преузимањем тог учења се у данашњем европском календару очувао вавилонски поредак преименован према божанствима старог Рима, којима су били посвећени дани у седмици: недеља Сунцу (dies Solis), понедељак Месецу (dies Lunae), уторак Марсу (dies Martis), среда Меркуру (dies Mercurii), четвртак Јупитеру (dies Jovis), петак Венери (dies Veneris) и субота Сатурну (dies Saturni).
Отуда хришћанска Европа, како у називима месеци, тако и дана у седмици, чува успомену на паганске богове многобожачког Рима, а истовремено, у име верског чистунства, вековима оптужује словенске народе, а нарочито Србе, за неискорењено многобоштво и двојеверје.

Глинене тaблице сa aстрономским зaписимa из Вaвилон; Фото: Reuters
Својеврсну одлику словенског календара чине називи дана у седмици:
недеља – дан кад се не ради (не дела) тј. Празнични дан иза којег, у смислу првог, следи
понедељак – дан по недељи. Од недеље је почињало одбројавање, што је навело неке изучаваоце на закључак да су словенски називи дана засновани на поретку редних бројева:
уторак – други (втори) дан од недеље
Среда је у том низу, уместо редног одређења „трећи, именована као средњи дан у недељи, или средина седмице.
четвртак – четврти
петак – пети.
Ови називи дана, заједнички свим Словенима, као и назив суботе, сведоче да су они настали још у времену заједничког живљења у прапостојбини.
За суботу се погрешно сматра да је њен назив позајмљен од Јевреја. Овај једини несловенски назив седмичног дана потиче из асиријског језика, одакле су га преузели и Јевреји, заједно са календаром народа древног међуречја.
Као што је код Словена постојала безимена недеља у години, тако је постојао и безимени дан у седмици. „Безимени“, та седмица, као и дан, су посвећени опасном божанству чије се име није смело помињати, да се тиме не би дозвало зло. Зато је, због табуисаног имена божанства којем је код Словена био посвећен овај седмични дан, а у који се држи помен мртвима, означен туђом, асиријском речју „субота“. Асиријци, или Ајсори, најстарији су од свих народа који данас живе на Земљи, а реч „субота“, као и неке друге, показује да су, пре три и више хиљада година, наши и њихови преци имали дотицаја на тлу Иранске висоравни и предњеазијских области.

Стари Словени су седмичне дане посвећивали одређеним божанствима (уторак Прову, богу освештаних дубова, четвртак Перуну, богу грома, петак богињи Мокоши) или су у њима видели оличена божанства (Свети Понедељник, Света Среда, Света Петка, а касније Света Субота), али дане нису именовали по тим божанствима.
Миле Недељковић
Извор: Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

Чешка „Далимилова хроника“ из XIV века тврди: Не постоје Словени, него Срби

Пре него што почнете да бацате камење, ова теза није „наша“ идеја, она долази из чувеног средњевековног текста – „Далимилова хроника“. Ипак, велике су шансе да никада нисте чули за ово, а ето и разлога да га баш због тога објавимо, каже аутор овог текста.

                   Далимилова хроника (фото: Википедија/Michal Maňas)

Дакле, шта је то „Далимилова хроника“? То је веома важан документ за Чехе, јер је то први познати писани текст на чешком језику, негде у првој четвртини XIV века. Текст је такође преведен на немачки и има много ре-издања у овом делу свету због велике популарности.
Укратко, овак текст нам даје хронолошку историју Словена, почевши од најстаријих времена и завршавајући са важним догађајима XIV века. Аутор повезује порекло Словена још са градњом Вавилона. Али, да буде шокантније, не користи реч „Словени“ уопште, већ уместо тога реч Срби!

У VI веку Прокопије први пут помиње Словене у Византији (Источном Римском Царству) и наводи их као Склабои (Σκλάβοι)Прво помињање старословенског је из IX века и чита се Словене (Slověne). Па зашто Срби, а не Словени? То је мистерија, али овај текст тврди да су се Срби након што их је Бог казнио преселили из Вавилона у област Медитерана.
Аутор нажалост не може да нам обезбеди изворе за своје тврдње, али претпоставља се да су неке од његових идеја базиране на старим хроникама написаним на латинском језику, које нису сачуване данас, као и неке усмене традиције словенских племена.
“Mezi jinými Srbové,
тu kdežto bydlí Rekové,
podle more se usadili,
až do Ríma se rozminožili.”
Одломак је из Поглавља 1, редови 29-32, а значе:
„Међу осталим Србима,
где бораве Грци,
близу мора су се населили
и до Рима су се проширили.“
Одмах после ових редова порекло словенских племена објашњава на следећи начин:
„V srbském jazyku jest země,
jiež Charvátci jest jmě.
V tej zemi bieše lech,
jemuž jmě bieše Čech“
Односно, у питању је Поглавље 2, редови 1-4, који кажу:
„У српском језику постоји земља,
која се зове Хрватска,
у тој земљи беше Пољак
који се звао Чех.“
Дакле, ово постаје све више и више загонетка као што видимо. Да ли је то аутор покушао да направи хронологију словенских племена овде? Он је написао да је Чешка била пољски човек који је дошао из Хрватске која је била српска земља? Ни сами не знамо шта је мислио под тим.
Истине ради, била је друга бела Хрватска и друга Бела Србија у главној области Бојемије, која је данас Пољска, дакле, да ли говори о Балкану или о овој другој области?

Мишљења о овоме се разликују. Неки кажу да говори о балканским земљама, а за то постоје два разлога:
1. Овај део текста долази одмах након пасуса где повезује Србе са Медитераном.
2. У наставку текста наводи да је Чех требало да напусти Хрватску након што је убио човека, па се настанио у овој земљи. Да је Чех заиста желео да побегне, вероватно не би имало смисла да се само преселио у друго село.
Да ли постоје и други извори који повезују порекло Словена са Балканом? Да! Вероватно најпознатији од свих словенских средњевековних текстова, „Несторов летопис“ који је написан у првом кварталу XII века, 200 година пре Далимилове хронике. Нестор наводи да је порекло свих Словена са Балкана, одакле их је избацила римска војска. Ево шта каже:
„Кроз дуги период Словени су се насељавали поред Дунава, где данас леже мађарске и бугарске земље… Они који су населили поред реке Мораве назвали су се Моравцима, а остали Чесима. Међу њима су били и Бели Хрвати, Срби и Карантанци. Када су Власи (*Романи) напали Дунавске Словене, населили се међу њима и чинили насиље, преселили су се поред Вистуле и тамо се назвали Љасима. Од ових Љаха, неки су се назвали Пољацима, неки Љутићима, неки Мазовјанима, а неки Поморанима. Одређени Словени су се населили на Дњепар где су се звали Пољанима. Такође су се звали Древљанима јер су живели у шуми. Неки између Припета и Двине звали су се Дреговићима. Остала племена поред Двине су се звала Полотима, јер си живела пород мањег потока Полота, који је утицао у Двину…  Словени на Иљменском језеру били су познати по карактеристичним именима. Изградили су град који су назвали Новгород. Опет, они који су домове подизали уз реку Десну, Сем и Сулу, звали су се Северанима. Тако се словенски народ поделио…”
Врло је занимљиво знати да је у средњем веку ово било широко раширено уверење да су сви Словени пореклом са Балкана и да су Срби били једно од најстаријих племена, наводи на крају аутор.
Цели текст Далимилове хронике на чешком језику:



понедељак, 5. новембар 2018.

DA LI ZNATE ISTORIJU? Ko su bili PRVI SRPSKI ČETNICI, za šta i za koga su se borili?



Termin "četnik" danas se smatra kontroverznim pre svega zbog delovanja Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljuba Mihailovića tokom Drugog svetskog rata pa mnogi u Srbiji i ne znaju za druge "četnike" od tih. Ipak, samo pojam mnogo je stariji!
Naziv “četnik” do kraja 19. veka podrazumevao je gerilske borce svrstane u male borbene jedinice — čete. U srpskim pesmama često se za hajduke i uskoke koristi termin “četnik”.
Ipak, četnici iz vremena pre i za vreme balkanskih ratova, Prvog svetskog i Drugog svetskog rata su tri potpuno različite pojave.


Od kraja 19. veka za pripadnike dobrovoljačkih srpskih formacija koje su organizovale i pomagale vlasti u Srbiji u cilju slabljenja turske moći na Balkanu vezuje se naziv “četnik”. Takve specijalne jedinice imali su i Bugari i Grci. U Bugarskoj su ih zvali “komite” u grčkoj “andarti”.



Srpski četnici 1905. godine, Foto: Wikipedia

Na Balkanu su četničku (oni kažu komitsku) akciju prvi otpočeli Bugari. Godine 1893. i 1894. u Solunu osnovana je Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija (VMRO) s ciljem da oružanom gerilskom rukom obezbedi Bugarskoj prisajedinjenje Makedonije i Trakije.
Srpski četnici su prvobitno svoje akcije usmeravali na zaštitu Srba u Osmanskom carstvu od terora bandi i četa VMRO-a.
Sačuvan je i podatak da je na početku Balkanskih ratova postojalo 110 bugarskih (VMRO), 108 grčkih, 30 srpskih i 5 vlaških odreda četnika. Oni su podržavali svoje strane u turskoj pozadini u Prvom balkanskom ratu.

Pred Prvi svetski rat srpski četnici zapravo ulaze u sastav srpske regularne vojske i postaju neka vrsta “komandosa”. Raspoređeni u četiri odreda: Zlatiborski, pod komandom Koste Todorovića, Jadarski, pod komandom Vojina Popovića, Rudnički, pod komandom Vojislava Tankosića i Gornjački, pod komandom Velimira Vemića.
U ove redove zapravo su stupali dobrovoljci – svi oni koji nisu obuhvaćeni mobilizacijom, a to znači: mlađi od 20 godina, strani državljani, Srbi koji su živeli na teritoriji Austrougarske, prebezi iz drugih vojski, stariji…
Četnička zakletva
Četnička zakletva prvi put je izgovorena u Beogradu 28.04.1904. godine.
Vo imja Oca i Sina i Svjatago Duha, Amin!
Ja _____ zaklinjem se u Gospoda Boga u Gospoda Sina Isusa Hrista i Gospoda Duha Svetoga:
Zaklinjem se u hleb ovaj,
zaklinjem se u krst ovaj,
zaklinjem se na nož ovaj i revolver,
da ću tačno i svesno, bezuslovno
ispunjavati sve naredbe Komiteta
koje mi se budu dale,
a koje idu u korist našeg oslobođenja
i ujedinjenja sa Majkom Srbijom,
a pod upravom Komiteta.
Ako bi se namerno ogrešio o datu zakletvu,
da me Bog, Krst, Ime, Slava i hleb kazne,
a nož i revolver kaznu izvrše. Amin!
– Četnici su bili najdisciplinovaniji vojnici srpske vojske koji se po današnjim merilima mogu svrstati u neku vrstu komandosa, bili su jedna od najelitnijih jedinica – ispričao je za RTS istoričar Milić Milićević iz Istorijskog instituta Beograda.

Nastupali su kao prethodnica, a u odstupanju su ostajali u neprijateljskoj pozadini. Četnici su preduzimali i ofanzivnu akciju prelaska na teritoriju Austrougarske.



Četnici na paradi u Beogradu 1920. Foto: Wikipedia

U Drugom svetskom ratu naziv počinje da se odnosi na ostatke vojske Kraljevine Jugoslavije koje je reorganizovao Dragoljub Mihailović, a čije je zvanično ime bilo Jugoslovenska vojska u otadžbini, kao i za borce Koste Pećanca.

недеља, 4. новембар 2018.

У РУМУНИЈИ СУ ЖИВЕЛИ СРБИ: У њој се вековима писало ћирилицом и зборило српски

СТВОРЕНА ЈЕ ОД ВЛАШКЕ И МОЛДАВИЈЕ ПОСЛЕ КРИМСКОГ РАТА ДА РАЗДВОЈИ РУСИЈУ ОД СРБИЈЕ

Држава Румунија се на историјској сцени појављује 1856. године после Кримског рата који је Русија изгубила, а ратовала је против свих, буквално свих ондашњих еврпских сила плус Османске империје. Европа је у Паризу на мировној конференцији издиктирала стварање Румуније од до тада самосталних држава – тзв. Дунавских кнежевина
Та територија је била у саставу Српске православне цркве, Господу Исусу Христу се у православним црвама молило на црквенословенском
Чак и део румунских историчара ово „признаје“, називајући овај период своје историје „словенским“. Ово је од Срба, наравно, сакривено, али истину откривају два научна зборника – „Анатомија румунске политике“ и „Румунија и румунизација Срба“
Срби треба да схвате да последње одвајање Црне Горе и давања посебног антисрпског идентитета Монтенегринима представља само наставак деконструкције српског народа и државе, што је пре тога примењено у Македонији, БиХ, Хрватској, Влашкој, Ердељу и Молдавији
РУМУНИЈА је за просечно обавештеног читаоца у Србији „маргинална и неинтересантна тема“, држава и народ са којом Србија има добре односе и са којом никада није ратовала. Да ли је овај стереотип одржив?
Наравно да није. На сасвим супротан став нас подсећају бројни скорашњи апели Српске православне цркве да се мисионари Румунске православне цркве повуку са незаконито (неканонски) заузете територије на Истоку Србије, где покушавају да румунизују Влахе и Србе. Но, то је само мали део црне истине о Румунији.
Два научна зборника „Анатомија румунске политике“ и „Румунија и румунизација Срба“ откривају један нови свет, истину дубоко сакривену од јавности.
Као прво, Румунија се на историјској сцени појављује 1856. године после Кримског рата који је Русија изгубила, а ратовала је против свих, буквално свих ондашњих еврпских сила плус Османске империје. Европа је у Паризу на мировној конференцији издиктирала стварање Румуније од Влашке и дела Молдавије, до тада самосталних држава (тзв. Дунавске кнежевине).
Зашто је била потребна Румунија? Према њеним западним оцима – да геополитички раздвоји Србију и Русију.
Ко су били становници Влашке и Молдавије? За данашње Србе то су били Румуни, али њих није било до поменуте 1856. – истраживања бројних аутора, укључујићи и истраживаче ДНК-а, говоре да су у Влашкој и Молдавији живели Срби, ове територије су биле у саставу Српске православне цркве, писало се ћирилицом и зборило српски (у државној администрацији), а молило се Господу Исусу Христу у православним црвама на црквенословенском. Чак и део румунских историчара ово „признаје“, називајући овај период своје историје „словенским“. Ово је од Срба, наравно, сакривено.
У првом зборнику „Анатомија румунске политике“ ово сведочи 19 аутора из Србије, Румуније, Молдавије, Русије, Украјине и Белорусије. На пример, Тамара Семјонова Гузенкова је писала о Међународном статусу и спољнополитичким претензијама Румуније, Михаил Борисович Смолин о Идеолошким претпоставкама месијанског експансионизма Румуније у Другом светском рату, а Драгољуб Петровић о Иреденти фашистичке Румуније у североисточној Србији 1941-1944. године. Петровић пише: „Крајем Првог светског рата израженије су румунске ревандикације на читав Банат а такође, само у много блажој мери, на територију североисточне Србије.
Румунска иредента развила је извесну активност преко Националног комитета Румуна у Србији, формираног у Кишњеву још пре ослобођења Румуније и Лиге за ослобођење Румуна испод српског јарма у Србији и Македонији“. Но, значајнији продор на територију Источне Србије Румунија је остварила током Другог светског рата.
Први знаци румунске иредентистичке делатности у окупираној Србији јављају се у првој половини маја 1941. Припадници југословенске војске, заробљени још првих дана априлског рата од немачке војне силе, углавном на територији источно од Мораве, пребачени су из Србије у Бугарску, а одатле 12. априла преко Дунава, код Турн Магуреле, у Румунију, у немачки логор Сокалос, код Темишвара.
На интервенцију румунских војних и цивилних органа сви заробљеници, углавном војници и подофицири, који су, у нади да ће бити пуштени кућама, изјавили су да су Румуни, предати су румунским војним властима, које су их сместиле у своје логоре. Пошто су претходно осетили велику пажњу румунских власти, испољену у нагло побољшаном режиму исхране, хигијене и кретања, имали су прилике да слушају предавања којима су убеђивани да су Власи североисточне Србије Румуни, које ће „Велика Румунија“ ујединити.
У логору сe на расположење заробљеника утицало приређеним позоришним представама, игранкама, ватреним иредентистичким говорима преко радија, као и религиозним обредима на румунском језику. Свима су подељени поклони, а некима и новчана помоћ.
Супруга генерала Антонеска, приликом посете логору, делила је заробљеницима букваре, а неколицину ових примио је и сам Антонеску. Тек после свега овога од заробљеника се тражило да потпишу пет различи-тих папира и да се закуну на верност румунском краљу.
Од средине па до краја маја у североисточну Србију вратило се око 4.000 заробљеника из Румуније, снабдевених објавама на румунском и немачком језику, у којима је стајало да се из заробљеништва пуштају као Румуни.
Са собом су нослили: румунске букваре, књиге, слике румунског краља, „кондукатора“ Антонеска и неких главних иредентистичких првака. Ти заробљници повратници имали су да послуже као иредентистички мисионари међу живљем на територији између Тимока и Мораве.
Главни агент Румуније у Србији је био свештеник Српске православне цркве Ђорђе Сувејкић.
Румунија и румунизација СрбаУ другом зборнику „Румунија и румунизација Срба“ објављено је 15 чланака аутора из Молдавије, Белорусије, Русије и Србије. Зоран Милошевић је писао о Српском питању и Румунији, Душан Ковачев је дао ванредно добар преглед романизације простора Румуније, Молдовљанин Свјатослав Мазур је писао о Румунији као држави паразиту створена по канонима древног Рима (Румун иначе у преводу значи римски војник, а дражва Румунија значи држава римских војника), Кирил Шевченко о Школи Ардељана (како су језуити створили Румуне), Петр Шорников о Идеологији окупације, односно Шта је то „румунизам“ и шта он доноси народима? , Срђан Новаковић је аутор неколико текстова који објашњавају како Ватикан и Запад уопште латинизује идентитeте на простору Балкана, односно о Стварању лажних нација и латинских идентитета, затим о српском епископу влашке лозе Герасиму Ђорђевићу и Влашкој, Каравлашкој, Цинцарима и настанак масонске Србије.
Зборник „Румунија и румунизација Срба“ значајан је јер је открио, између осталог, како су језуити преко црквене уније потписане 1700. године у Ердељском Београду (од тамошњих, ердељских Срба на челу са митрополитом) створили Школу Ардељана у којој су осмислили румунизам и Румуне као политички латински конструкт.
У Школи Ардељана су образовани мисионари румунизма који су послати у Влашку и Молдавију да убеђују Србе и Словене да нису то што јесу, него Румуни. Отуда на корици зборника имамо језуите који Србима дају нови, румунски идентитет.
После толико деценија скривање истине о настанку Румуна и Румуније дошло је, дакле, време „да земља проговори: у Румуна козје уши!“. Срби треба да схвате да последње одвајање Црне Горе и давања посебног антисрпског идентитета Монтенегринима представља само наставак деконструкције српског народа и државе, што је пре тога примењено у Македонији, БиХ, Хрватској, Влашкој, Ердељу и Молдавији.
„У румуна козје уши!“