Čegarska bitka – Veliki poraz srpskog fronta

Godine 1807. ušlo se u velike ofanzivne operacije sa namerom da se što više naroda oslobodi u susednim krajevima, posebno u Novopazarskom, Niškom, Leskovačkom i Vidinskom pašaluku. Austrijska obaveštenja govore, navodno, o Karađorđevim uslovima za mir sa Turcima, ako se Srbiji bar priključi Kosovo i Niško područje, tj, deo Stare Srbije.


Najzad, početkom 1809. godine i sami Srbi otvoreno traže od Rusa da u pregovorima sa Turcima izdejstvuju priznanje obnovljene Srpske države, koja bi obuhvatila i teritoriju Stare Srbije, u koju se podrazumevao i Niš.

Kada je u proleće 1809. godine, ruska vlada pozvala Srbe da se pripreme na nove ratne operacije, Srbi su taj poziv prihvatili sa oduševljenjem. Jedan od pravaca srpskog ofanzivnog plana bio je upućen Nišu, sa izričitom Karađorđevom naredbom da se Niš opkoli, podignu tamošnji Srbi na ustanak i ponovo pokušaju zauzeti strateški klanci u Grdeličkoj klisuri i u Crvenoj reci.

Opkoljeni i pritešnjeni Niš, njegova Tvrđava, pre ili kasnije bi se morala predati, čime bi jedno veliko područje bilo oslobođeno turske vlasti, a srpski ustanak bi bio prenet dublje u unutrašnjost Rumelije, u još neoslobođene krajeve Stare Srbije.

Već nekoliko prvih dana po objavi rata i zatvaranja turkog garnizona u Nišku tvrđavu, razbuktao se narodni ustanak, pa je oko trideset hiljada stanovnika niškog, leskovačkog i topličkog kraja došlo pod zaštitu Karađorđeve vojske. Srpsku vojsku koja je operisala oko Niša vodili su, sem Miloja Petrovića, još i proslavljeni komandanti: Petar Dobrnjac, Ilija Barjaktarović, paraćinski vojvoda Paulj Matejić, mlavski vojvoda, Stevan Sinđelić, resavski vojvoda i Hajduk Veljko sa svojim čuvenim „bećarima“ i konjanicima.

Ova vojska stigla je pred Niš 15/27. aprila 1809. godine sa oko 16.000 boraca, dolazeći iz Deligrada i Aleksinca sa pravca Krupca i Leskovika. Na domaku Niške Tvrđave odmah se pristupilo izgradnji šančeva i raspravi vojvoda o daljem radu na osvajanju Niša ….

Za mesec dana bavljenja srpske vojske pod Nišom, od 15/27. aprila da do 19/31. maja 1809. godine, kad se odigrala Kamenička bitka, bilo je nekoliko većih bojeva i okršaja između Srba i Turaka, kako pod samom Tvrđavom, tako i u neposrednoj blizini Niša, koja je sva bila u ustanku.

 Sutradan, 19/30. maja udarili su na čeonu srpsku poziciju na Kamenici, odnosno na istureni šanac na Čegru, kojim je komandovao vojvoda Stevan Sinđelić. Okršaj na Čegru trajao je čitav dan i vođen je sa najvećom napadnom žestinom turske vojske. Turci su neprekidno napadali u masama, koristeći prednost u artiljeriji i, naročito, u konjici, vršili veoma jak pritisak na bočne pozicije Sinđelićeve odbrane. Na kraju dana, ne dobivši nikakve pomoći od ostale srpske vojske koja je bila u susednim šančevima (postoji priča da su vojnici iz ostalih šančeva hteli da pohrle i pomognu Sinđeliću, ali Miloje Petrović nije dao), sem nekoliko neuspelih ispada odeljenja Paulja Matejića.

Nekako u ovo vreme, pre bitke na Kamenici, veći boj Srba sa Turcima odigrao se i kod Knez-sela, zatim i na Sićevu. Kod Knez-sela Turci su bili potučeni uz veliki broj poginulih. Ali na Sićevu, uz obostrane velike gubitke, Srbi su se morali povući dalje na Gramadu. Odavde je posle, da bi sprečio jedan Turski napad na Gurgusovac (Knjažvac), Hajduk Veljko krenuo u dolinu Timoka, čime je, i nehotice, oslabio srpsku odbranu baš pred bitku na Kamenici (a u drugoj knjizi je spomenuto da je glavnokomandujući turske vojske Huršid-paša, namerno poslao 10.000 vojnika ka Gurgusovcu da bi oslabio Srpsku vojsku). Neaktivnost glavnine srpske vojske pod Nišom, oko Kamenice i Matejevca, znatno je doprinela da Turci preuzmu inicijativu prihvatajući pojačanja koja su im dolazila iz pravca Sofije, zatim, povremeno, iz Vranja, Prištine i Ćustendila.

Glavna Srpska vojska prema Nišu bila je raspoređena od Kamenice do Matejevca. U Kamenici je bio, u glavnom šancu, Stevan Sinđelić, u Matejevcu – pod Belim brdom – Petar Dobrnjac sa hajduk Veljkom i njegovim „bećarima“, na „Ravništu“ – ćuprijski vojvoda Ilija Barjaktarović, a na „Repištu“ – mlavski vojvoda Paulj Matejić.

U početku opsade Niša, Srbi su uspešno odbijali ispade Turaka iz Tvrđave i nanosili im znatne gubitke. Tako su samo jednom prilikom, početkom maja, poslali Praviteljstvujuščem sovjetu dvanaest zarobljenih Turaka. U drugom broju, oko 20. maja, srpska konjica suzbila je jedan Turski napad iz niške tvrđave, nanevši turcima velike gubitke

Čitava ova situacija išla je Turcima naruku. Izgubivši strategijsku inicijativu da manjim, ali čestim napadima iscrpljuju Tursku vojsku, Srbi su se stalno ukopavali na severnoj strani od Niša, izgradivši čitav sistem snažnih fortifikacija. Tu je bio izgrađen veliki broj šančeva, magacina za barut i dr. Pri ovakvom stanju vojna premoć srpske vojske nekorisno je gubila u vremenu, dok su Turcima sve više stizale u pomoć i krupne vojne jedinice iz Jedrena i Solunskog pašaluka.

Hajduk Veljko Petrović

Videvši da gubi preimućstvo, Miloje Petrović je, u više navrata, tražio od Sovjeta u Beogradu pomoć, naročito u municiji, zatim i u ljudstvu. Ta potreba je nastala neophodna otkako su se iz srpskog logora udaljili Petar Dobrnjac i Hajduk Veljko (i tu postoji priča da su se i pre odlaska Hajduk Veljka njih dvojica iz nekih razloga svađali). Ali pomoć nije dolazila, a nesuglasice među srpskim starešinama sve više su dobijale na oštrini, kako se govorilo, najviše zbog prepirke oko toga ko će biti srpski komandant u Nišu, kada on jednom bude osvojen ….

Odlučujuća bitka srpsko-turskog ratovanja pod Nišom, odigrala se na Kamenici, gde su, u napadu na Srbe, učestvovali Malić-paša prištinski, Ćor Ahmed-paša vranjanski, Karafejzija i, izgleda, leskovački Šašit-paša, sa napadnom snagom od oko 15-20.000 boraca.

U rezervi, pak, bio je Ismail-beg, sa još nekim pašama, a glavni komandant bio je Huršid-paša (inače tada vojni zapovednik Niša).

POZNAT JE ISHOD OVOG VELIKOG I IZNENADNOG TURSKOG NAPADA NA GLAVNI SRPSKI LOGOR, KOJI SE PRETVORIO U ČEGARSKU KATASTROFU I POGIBIJU SKORO CELOG LJUDSTVA VOJVODE STEVANA SINĐELIĆA, U STVARI U VELIKI PORAZ SRPSKOG FRONTA POD NIŠOM…

Po Austrijskim izveštajima, Turci su, najpre, 18/30. maja, velikim snagama udarili na šanac Petra Dobrnjca, koji više niko nije čuvao, zauzeli ga i na neki način izvršili opkoljavanje drugih srpskih šančeva.

Sutradan, 19/30. maja udarili su na čeonu srpsku poziciju na Kamenici, odnosno na istureni šanac na Čegru, kojim je komandovao vojvoda Stevan Sinđelić. Okršaj na Čegru trajao je čitav dan i vođen je sa najvećom napadnom žestinom turske vojske. Turci su neprekidno napadali u masama, koristeći prednost u artiljeriji i, naročito, u konjici, vršili veoma jak pritisak na bočne pozicije Sinđelićeve odbrane. Na kraju dana, ne dobivši nikakve pomoći od ostale srpske vojske koja je bila u susednim šančevima (postoji priča da su vojnici iz ostalih šančeva hteli da pohrle i pomognu Sinđeliću, ali Miloje Petrović nije dao), sem nekoliko neuspelih ispada odeljenja Paulja Matejića.

Turci su preplavili srpske pozicije na Čegru, doprevši do glavnog komandog mesta i do barutane. Tek je tada Sinđelić pucao u barutanu (kažu da pre nego što je pucao, pogledao u nebo, pa u Niš i izgovorio „Braćo, spasavajte se ko može … „) i sa preostalim malobrojnim živim Srbima i mnoštvom Turaka odleteo u vazduh.

Bio je to, uopšte, kraj srpske odbrane na Kamenici. Srpski gubici cenili su se na tri hiljade poginulih (Turski tri puta više), četiri stotine zarobljenih (iz drugih šančeva), 10-15 izgubljenih topova i oko tri stotine kola neupaljene municije …

Posle bitke znamo šta se desilo, Huršid paša je naredio da se pokupe glave srpskih ratnika, oderu i napune slamom. To je poslao Sultanu u Istambul da bi se pohvalio svojom nadmoćnošću i pobedom, ali kada je Sultan video taj horor, naredio je odmah da se vrati tamo odakle je poslato.

Dalju priču znamo, od nje je nemilosrdni i mogu reći slobodno, morbidni, Huršid paša, napravio Ćele kulu na trošarini (ulasku u grad tada) kao opomenu šta će se desiti ukoliko neko proba nešto slično …..