KАKО СМО 1915. ОДБИЛИ „ВЕЛИKУ СРБИЈУ“: У архиви САНУ пронађени скривени документи о ПОНУДИ СИЛА АНТАНТЕ ВЛАДИ KРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ!

Савезници августа 1915. Србима у замену за исток данашње Македоније нудили ‘Велику Србију’, у коју би ушли цела БиХ, средња и јужна Далмација, Срем, Бачка, северна Албанија, Славонија. И ми смо све то одбили због Југославије!?!

Влади Kраљевине Србије августа 1915. било је од стране светских сила понуђено да одмах после Првог светског рата формира ‘Велику Србију’! Од наше државе се тражило да Бугарској уступи источну Македонију, а заузврат би добила читаву Босну и Херцеговину, добар део Славоније, средњу и јужну Далмацију, Срем, Бачку, па чак и делове северне Албаније!

Овај предлог стигао је тадашњем председнику Владе Николи Пашићу од сила Антанте (Русија, Француска, Британија, прим. ур.), али је он глатко одбијен јер се тадашња српска елита, на тајној седници Скупштине у Нишу, већински одлучила за стварање Југославије заједно са Словенцима и Хрватима (који су само годину дана раније починили језив геноцид над Србима у Подрињу)!?!

Већина посланика против

Kако је у најновијем броју открио „Недељник“, преносећи оригинални транскрипт са тајних седница Скупштине у Нишу, а који је све донедавно био скривен у Архиву САНУ, у ‘Велику Србију’ би, између осталих, ушли и Дубровник, Брач, Пељешац, Сплит, Сарајево, Охрид, Осијек, Бихаћ, Бањалука…

Србија је, међутим, одбила знатно проширење своје територије и излазак на Јадранско море!? На Пашићев наговор, чак 103 од укупно 127 посланика гласало је против те савезничке понуде. Српски посланици нипошто нису били спремни да у склопу овог договора са страним силама Бугарској уступе источне делове данашње Македоније

– Другог дана седнице, 22. августа 1915, Пашић је заступницима српског парламента детаљно елаборирао зашто је он енергично против. Рекао је: „Долази овај најозбиљнији корак, где се од нас тражи да чинимо извесне жртве. Од нас се захтева много. Србији се дају веће територије но што она даје.

Србији се нуди: БиХ, Срем, долина Драве, Бачка, широк излаз на Јадранско море од рта Планке, па испод Дубровника на 15 километара са острвима Велики и Мали Чиран, Буан, Болта, Брач, Пељешац…

Али на то не може Србија пристати јер су јој ове земље милије од оних што ће добити. Та линија дели један народ…

Нама се одузима много, и то земље не само неколико пута крвљу заливане но земље које су по целој прошлости и историји само српске. За накнаду дају нам се опет српске земље, али оне би требало и без досад уложених жртава бити наше. За Србију је боље да часно подлегне непријатељу него да уступањем својих територија стварно учини самоубиство.

Ми не мењамо наше мишљење, нити ћемо га променити, па чак и онда ако нас принуде да дамо, то је као у рату кад се изгуби земља“ – преноси „Недељник“ Пашићеве речи у тексту који је потписао хрватски публициста и новинар Дарко Худелист.

Он додаје и да је Пашић из неколико разлога био против ове идеје.
„Пашић није желео да одустане од тада већ прокламоване идеје о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу на равноправним основама, које ће и уследити после рата.

Такође, није био спреман да се одрекне источне Македоније, за коју је много крви проливено, нарочито у Другом балканском рату, и да је преда смртним непријатељима Бугарима.

izvor.nacionalist.rs

SORABIJA je bila najveće CARSTVO koje je ikada postojalo – odatle se upravljalo celim svetom!

Virakoča, skulptura čoveka (Srbina) sa šajkačom, Južna Amerika

MIT

Virakoča je veliki tvorac bog Inka i mitologije Inka, nalazi se u Andima u regionu Južne Amerike. Puno ime i neke pravopisne alternative Virakoča, Apu Kun Tiksi Virakutra, i Ugo-Tiki (takođe Kon-Tiki) Virakoča. Virakoča je bio jedan od najvažnijih božanstava u panteonu Inka i vidi kao tvorac svih stvari, ili supstanca od koje su sve stvari stvorene, i intimno povezana sa morem.

Virakoča je stvorio svemir, Sunce, Mesec i zvezde, vreme (kontrolišući sunce da se kreće preko neba) i civilizacije. Virakoča je obožavan kao bog sunca i oluje…

KO JE VIRAKOČA?

Poznat pod nazivom Virakoča, dok mu je pravo ime Starina Sorab. Starina Sorab je bio najstariji (kao što mu ime kaže) odnosno prvi srpski vladar, najuzvišeniji vladar (bog – titula najuzvišenijeg vladara) i prvi srpski velikosveštenik, po kome su drevni Srbi (Nebeski Srbi, Veliki Srbi, Slavni Srbi, Ratnici Svetlosti) dobili ime – Sorabi.

Ime “Sorabi” je dobilo naziv iz dveju reči, koje se na sanskritskom (indijskom, pismo Indusa) može prevesti: SORA – Nebo, BI – narod, što celokupna reč SORABI znači – Nebeski narod, zbog toga Srbi sebe nazivaju Nebeskim narodom, no, to se sve zaboravilo, ostala je samo prazna reč. Srpsko ime Sorabi je imalo suštinu SRB koja znači Svetlost Božija ili Svetlost Božija koja kruži zemljom.

[adsenseyu1]

Satana je od Gospoda Boga odvojio trećinu anđela ratnika i sa tom vojskom udario na samog Gospoda Boga. Onda je Sveti arhanđel Mihail sa svojom anđeoskom vojskom i Nebeskim Srbima – Sorabima zbacio Adama i Evu zajedno sa satanom na zemlju.

Gospod Bog je poslao Starinu Soraba i Sorabe da očiste zemlju od palih demona koji su imali jedan cilj da izgrade moćne civilizacije i oružje kako bi pomogli satani da dopre do rajskog vrta tj. u Nebeski svet. Starina Sorab je sa svojim ratnicima Sorabima očistio zemlju od palih demona, i osnovao prva srpska carstva u Južnoj Indiji, Mesopotamiji, Egiptu, Tibetu i Peruu, dok je glavno carstvo ili prestonica svih carsatava bila na Balkanu nama poznata kao Ras, no pravi naziv je bio Sorabija.

Zvanična istorija nas uči da je doseljavanje Srba na Balkan izvršeno u 7. veku. Balkan je u stvari naziv za Staru planinu koja se po zvaničnim izvorima nazivala Helm. Na Balkanu – Helmu je bilo staro srpsko carstvo Sorabija koje je dobilo ime po starim srpskim precima Velikim Srbima – Sorabima.

Sorabija je bilo najveće carstvo koje je ikada postojalo na ovom svetu, odatle se upravljalo celim svetom. To carstvo je nastalo u oblasti Kosova i Raške ili Ras, čak postoji i kamena ploča sa znakom – krst i četiri očila ili S na mestu gde je Sorabija nastala (više o srpskom grbu pročitajte ovde: http://goo.gl/v3xXAM). Prostiralo se duž celog Balkana, dom Evrope, Azije i Afrike, a bila su mu pripojena ostala srpska carstva širom Evrope, Azije, Afrike i Amerike.

U to doba su svi kontinenti bili u jednoj celini do uništenja i raspada Atlantide u Atlanski okean koji je dobio naziv po Atlantidi. Postoje stare karte sveta brojne su sakrivene u arhivama Beča, Berlina, Brisela itd. koje dokazuju da je Sorabija postojala.

Sorabija se nalazila u centru krsta jer su Sorabi (direktni srpski preci) svoju zemlju smatrali centrom Sveta.

(Beleznica)

Како је Гвоздени пук зауставио Бана Јелачића

Како су Аустроугари покушали да пређу Дрину с Баном Јелачићем док их Брка није ухватио у потковицу која се и данас проучава као генијални маневар.

У јулу 1914. године, Аустроугарска је објавила рат Србији. Као повод за објаву рата моћна царевина је искористила атентат у Сарајеву у коме су српски завереници убили надвојводу Франца Фердинанда.

Протестна нота аустроугарске владе нашла се на столу српске владе у Београду 10. јула по старом календару, а само пет дана касније стигла је и формална објава рата Србији.

За државу и народ које су већ измучила два тек завршена Балканска рата чинило се да ће почетак новог, за који се испоставило да ће бити светски, ипак, бити превише и да мала балканска краљевина неће издржати још једну ратну олују.

Кроз читав 19. век и све ратне сукобе које је Србија водила, народ и пре свега војска су се кретали од севера ка југу, јер је највећи непријатељ до тада, а то је Турска, био на југу. Изузетак је био само током Мађарске буне 1848. – 1849. када су српски војници морали на на север.

И у два Балканска рата 1912. и 1913. године војска је ишла ка непријатељима на југу, прво ка Турској, а затим и ка Бугарској. Први светски рат или Велики рат како се тада називао, донео је обрт и у кретању трупа.

Непријатељ је у Србију долазио са севера. Стратешки гледано, за Србију је такав упад био лошији него да напад долази са југа јер су се најбогатији српски градови и најразвијенији делови земље налазили управо на северу.

Први циљеви непријатеља били су Шабац и Београд. Београд је одолевао нападима, док је Шабац брзо пао под аусторугарску контролу. Чинило се да се ратна срећа неће брзо променити и да Београд неће моћи дуго да одолева нападима.

Међутим, Срби су показали да су тврд орах у бици на Церу. Та битка је забележена као прва савезничка победа на свим фронтовима у Првом светском рату.

„Битка на Церу учинила је крај почетном успеху непријатеља. Преображење 1914. године био је доиста велики празник и славан дан српске војске. Та сјајна победа није ни издалека значила и крај рата јер му то беше само славан почетак, који је показао нашем „новом“ непријатељу да пред собом има победнике са Куманова и Брегалнице“, наведено је у књизи Живана Живановића, „Србија у ратовима“.

У победама извојеваним у претходна два рата које је Србија водила, велику улогу је играо и Гвоздени пук, који је учествовао у свим значајнијим биткама у Балканским ратовима.

Србија је у ратовима 1912, 1913. и 1914. године мобилисала више од стотину пукова различитих родова војске. Од њих је само 2. Пешадијски пук Књаз Михаило имао част да понесе почасни назив, Гвоздени!

Традицију Гвозденог пука данас наставља Трећа копнена бригада Војске Србије.

Пук Књаз Михаило формиран је у октобру 1912. године у Прокупљу и брзо се својим ратним успесима и храброшћу истакао у Балканским ратовима. У саставу овог пука било је око 20.000 Топличана.

Назив „Гвоздени“, пук је понео по завршетку Другог балканског рата када је погинуло 50 одсто војника и официра његових припадника.

О херојству ове јединице довољно говори податак да је 250 припадника одликовано највишим српским одликовањем, Карађорђевом звездом са мачевима, а то одликовање су добиле и две жене припаднице пука, подофицири Милунка Савић и Енглескиња Флора Сендс.

Застава Гвозденог пука која никад није пала непријатељу у руке

Сви војници, чланови овог пука били су хероји сваки за себе, али један од њих се посебно истакао.

На чело Гвозденог пука уочи Церске битке у Првом светском рату, стао је пуковник, Миливоје Стојановић Брка и тако постао други ратни командант пука.

Стојановић је ту јединицу водио само неколико месеци јер је изгубио живот већ у бици на Колубари, ипак остао је овенчан славом.

Миливоје је био један од најелитнијих војника српске војске, па је исто тако било и природно да стане на чело најелитније јединице.

Чим је дошао на чело пука исказао се својим раскошним војним талентом. Заједно са Гвозденим пуком успео је да разбије кључне јединице аустроугарске војске освојивши село Текериш, тада је настала чак и песма, „Дођи Швабо да видиш где је Текериш“.

Текериш је планинско сеоце на планини Цер у близини Лознице. Српска војска је до Текериша стигла из правца Коцељева, а ту се отворио и фронт Шабац – Текериш – Крупањ дужине око 50 километара. Српска врховна команда схватила је да ће Аустроугари најјачи напад спровести са северо-запада, тачније да ће покушати да пређу реку Дрину. Прва тачка одбране били су село Текериш и планина Цер.

Након Текериша, Миливоје се спустио на Дрину, битка на Дрини представљала је, према речима историчара мр Радоја Костића, својесврсну паузу између битака на Церу и Колубари. На Дрини је Миливоје Стојановић извео генијалан маневар.

Аустроугари су на Дрини желели да изведу нешто што се у војсци зове „насилно извиђање“ па су у ту акцију послали пук Бана Јелачића. Када је тај пук кренуо преко Дрине, са друге стране у заседи их је чекао Гвоздени.

Миливоје је поставио своје војнике у формацију потковице. Када је формација тако постављена непријатељ не слутећи шта му се спрема улази у потковицу, када је тренутак добар, потковица се затвара и непријатељ остаје у замци.

Тактика пуковника Стојановића била је више него успешна, погинуло је 500 Аустроугарских војника, а 173 их је заробљено.

Ту није био крај подвизима ове јединице. Колубарској битка се због генијалности војне тактике и бојног маневрисања изучава на највишим војним школама у свету и дан данас. Ова битка представља јединствен случај када једна војска из фазе повлачења прелази у пун напад, а Стојановић је поново бриљирао.

У првој фази битке, која је представљала потпуно повлачење, Гвозденом пуку, као најелитнијем делу српске војске, поверен је и најтежи задатак који једна јединица може да добије, а то је чување одступнице. Конкретно чували су леђа Дринској дивизији.

Међутим, овај пук није био строго оријентисан само на одбрану, већ је, када су то прилике дозвољавале, вршио и нападе на непријатеља. Све остале јединице које је Војвода Мишић задужио да чувају одступницу Србима, су само то и радиле, а Гвоздени пук је и ту показао да је посебан.

„У ноћи 27. новембра 1914. Миливоје Стојановић је наредио препад једног кампа са Аустријанцима и том приликом заробио је 260 аустријских војника и шест официра, пар вечери касније, изведен је сличан препад када је три официра пало у заробљеништво заједно са 126 војника„, навео је историчар мр Радоје Костић.

Када се догодио генијалан маневар, прелазак из повлачења у офанзиву, Гвоздени пук је добио задатак да освоји вис Кременицу, који је био кључан за даље напредовање. Тај вис су Аустријанци јако добро чували и било га је тешко освојити.

Гвоздени пук је у том задатку имао хендикеп, наиме, Миливоје Стојановић је тада био болестан и лежао је са температуром у свом шатору, а за тај напад је задужио официра који ће водити пук уместо њега.

Међутим, вис је био неосвојив, један јуриш, други јуриш, трећи јуриш… Гвоздени пук није успевао да савлада Аустријанце и преузме контролу над висом. При сваком јуришу, све више војника из пука је гинуло.

Пуковнику Стојановићу су у шатор где је био, стизале вести о неуспешним јуришима и погинулима. Чувши све то, Стојановић је рекао, да није у реду да његова деца гину, а да он лежи у постељи. Устао је, обукао униформу, ставио опртач и сабљу у корице и стао на чело свог пука.

Повео је јуриш који је био успешан, пук је освојио вис Кременица, али из јуриша се никада није вратио јер је пуковник Миливоје Стојановић Брка том приликом изгубио свој живот.

Знаменити српски композитор Станислав Бинички, био је пријатељ са Миливојем Стојановићем.

Извор: Мондо

Подунавље колевка цивилизације

Милош Милојевић изричито тврди са су Срби одувијек живјели на Хелмском полуострву ( тек почетком 19 вијека названо Балканско) и то од сјеверне Италије до Грчке и Јадранског мора.

У античко вријеме сви, а и данас највећи број савремених свјетских историчара који се баве проучавањем предхришћанског времена тврде да је подунавље колијевка Европе.

Већ сам писао, али да напоменем да званичне историје Пољске, Словачке и Чешке нпр. уче своје нараштаје данас да потичу из Подунавља. Није далеко истина, чак и са правом се може рећи и да је колијевка свјетске цивилизације и цијеле бијеле расе.

Рекло би се намјерно са Карађорђевим устанком 1804. године са запада су увели назив Балканско умјесто Хелмско полуострво! На брзину и историјски непотковано, толико, да се ни данас поуздано не зна да ли по бугарском планинском вијенцу Балкан или по турском племену?

Још у 13. вијеку пре Христа, појављује се српско племе Трибали, које Херодот смјешта у Поморавље, западно од ријеке Истар, а Илирске земље су источно од овог подручја. Дакле, ово не тврдим ја, него Херодот, највећи историчар Антике и први историчар на свијету! Антички писци помињу и народ из Подунавља који је насељавао Скандинавију и то око 2000 год. прије Христа!

Ово је потврдио и Патрик Лут, Швајцарац, који је изричит да тај народ припада динарској раси и да је један дио тог народа стигао и до британских острва! Негдје крајем 15. или чак крајем 14. вијека прије Христа у Европи су се појавили Хурити, који су већински преци Грка који су овде затекли Пелазге.

Пелазге су иначе већински насељавали Хелм, али их срећемо и у Италији. Такође су већински насељавали Мезију (земљу мужева) данашњу Шумадију и Бугарску.

Има античких писаца који Пелазге помињу на просторима данашњег Тирола, у Баварској, и Швајцарској. За њих се каже да су преко Дунава провалили на све наведене просторе око 2500 – 3000 година пр. н. е. или чак још раније? Непобитно је тачно да су Тројанци Пелазге – Срби, исто као и за Сабине у Италији. Насељавали су они и цијелу Грчку, кад су се међу њима увукли Хурити, преци Грка. Али Пелазге су преци Илира и Трачана и то без мијешања са другим народима.

Херодот каже да су српски ратници Кари, односно Вари запосели цијелу Грчку у периоду негдје око 3000. год. п. н. е. и то заједно са свим острвима.

Најстарији град Античке Македоније је Себица на ријеци Бистрици. Јужније на Пелопонезу срећемо Сербано и Серос, у Македонији још Сирпуи, Сербиново, Србица… У Атици Сервиа. Трачани и Пелазге су говорили истим језиком и дијелили исте храмове!

Сипријан Робер Србе Доњег Дунава назива Прото – Срби, тј. први Срби и изричито тврди да су овдје још од прије Мојсија.

Слично тврде и Прокопије и Јорданес који изричито наводе да су Венди и Срби два имена истог народа.

Емил Барнуф тврди да су Пелазге древни Срби који су живјели у Средоземљу. На истом фону је и то што су најстарије писмо – Србицу у Грчкој звали Пелазгијско писмо!

Шафарик каже да расијан значи Рашанин или расијан народ, док грци нису могли изговорити тврдо „р“ на почетку ријечи па су их називали Трачани, што прихватише и Римљани.

Гемиста, дворски историчар Ромејско- Византијског царства на сахрани њихове царице Јелене која је родом Српкиња од рода Драгаша, назива је „наша царица родом Трачанка“. То је било у 15. вијеку.

Птоломеј на својим картама уписује Сербину недалеко од данашњег Сиска, а код Куле је Вендум, код Липљана Венденис. На овој карти општи назив за Србе је Венети.

Плиније старији помиње Сербинум у Панонији, Вендум на Драви, Серпес на Сави. Помиње чак и провинцију Венетију са главним градом Венецијом, као српску насеобину и провинцију.

Чувени Херодот опет помиње Монте Серорум (Србске Планине) на Хелму, али помиње још и Трибалску Равницу (Подунавље и Срем). Наравно, јасно је, све у контексту српских земаља!

(Аутор је учитељ историје и директор Издавачке куће „Јерусалим“ из Бара)