MISTERIJA KOJA JE UZDRMALA HRIŠĆANSKI SVET: 18 godina Isusovog života o kojima se ćuti, da li je na pomolu veliko otkriće

Postoji velika i zbunjujuća "rupa" u biografiji Isusa Hrista iz Novog zaveta.

Nakon što je kao 12-godišnjak posetio Hram u Jerusalimu, Isus se idući put pojavljuje već kao 30-godišnjak. O njegovom životu u međurazdoblju napisano je samo “Isus je napredovao u mudrosti, u dobi i u milosti kod Boga i kod ljudi (Luka 2,52).”

Šta je bilo s njim u 18 neobrađenih godina velika je tajna i ishodište brojnih nagađanja. "Rupu" su nastojali ispuniti brojni teoretičari prema kojima je Isus posetio Britaniju, Indiju, Japan i Egipat, ili je ušao u sektu kraj Mrtvog mora.

Većina teologa se priklanja mnogo jednostavnijem objašnjenju: proveo je tih 18 godina u Nazaretu učeći za stolara po uzoru na oca i proučavajući jevrejske svete spise. 

Kad je njegov otac Josif preminuo, postao je glava domaćinstva.

Kao što je naznačio Adison Der Krebtri u knjizi “Isusova putovanja” iz 1884., u ono doba sinovi su najčešće obavljali očev zanat, pa je tako i Isus postao stolar.

Kad su ljudi saznali da Isus podučava u mesnoj sinagogi, pitali su jedni druge, “Nije li ovo stolar? Sin Marijin i brat Jakovljev, Josifov, Judin i Simonov? Ne stanuju li i sestre njegove ovde kod nas? (Marko 6,3).”

Iz jevanđelja proizlazi da je narod znao za Isusa kao stolara iz vremena pre nego što je on započeo svoj put kao prorok.

Zadržao se u Jerusalimu

S tom se pretpostavkom ne slaže američki teolog Brus Čilton, kome je sumnjivo što jevanđelja ne spominju da se Isus oženio i zasnovao porodicu.

"Tako bi postupio mladić koji je ostao da živi u rodnom mestu", napisao je Čilton u knjizi “Isus kao rabin: intimna biografija”.

Po mišljenju ovog autora, Isus se nije vratio kući sa posete Hramu, nego se zadržao u Jerusalimu i postao sledbenik Jovana, koji ga je uputio u svoju filozofiju.

"Isus je imao buntovan i pustolovan duh. Ne bi mogao postati strastveni vernik da je živeo sve vreme među seljanima koji su ga jedva prihvatali",  tumači Čilton .

Otišao je u Kumran

Druge su teorije o tajnim godinama Isusovog života još uzbudljivije, a jedna se tiče Svitaka sa Mrtvog mora, drevnih verskih tekstova koje je jedan beduin pronašao 1947. u Kumranskim pećinama nedaleko obale.

Iako se u Svicima ne spominje Isus, njihovo je otkriće poslužilo istoričarima da razviju teoriju o njegovom boravku među esenima u kumranskim pećinama.

Eseni su bili jevrejska verska sekta aktivna od 2. veka pre Hrista do 1. veka posle Hrista.

Praktikovali su celibat i zagovarali krajnju skromnost, dobrovoljno siromaštvo i nenasilje. Na temelju srodnosti esena s ranim hrišćanima, američki sveštenik i teolog Čarls Poter izgradio je teoriju po kojoj su Isus i Jovan Krstitelj pripadali esenima i presadili njihovu filozofiju u hrišćanstvo.

Na Britanskom ostrvu

Srednjevekovne legende koje tvrde da je Isus kao mladić obišao Britaniju, konkretno Kornvol, Stounhendž i Glastonberi, nadahnule su Vilijama Blejka da 1804. napiše čuvenu poemu “Jerusalim”.

Poema, koju je 1916. komponovao ser Hubert Peri, posredno sugeriše da je Isus “koračao engleskim zelenim planinama” i tamo “izgradio Jerusalim”, što je metafora za stvaranje neba na Zemlji.

Na te se legende osvrnuo velški arheolog Denis Prajs u knjizi “Izvanredni dokazi da je Isus posetio Britansko ostrvo”.

Među dokazima u prilog toj teoriji autor je naveo da je britansko pleme Dubuni početkom hrišćanske ere, a pre rimske invazije na Britaniju 43., kovalo novac s imenom izvesnog Eisua.

Taj je Eisu, misli Prajs, bio niko drugi nego Isus, koga je to pleme upoznalo tokom njegovog pohoda današnjom južnom Engleskom. Međutim, nema direktnih dokaza da je Isus kročio nogom u Britaniju.

Penjao se Kašmirskim vrletima

Ruski novinar Nikolaj Notovič 1894. je objavio knjigu “Nepoznati život Isusa Hrista”, u kojoj je opisao svoj boravak u budističkom samostanu Hemis u indijskoj planinskoj regiji Kašmir 1887.

Dok se u samostanu oporavljao od loma noge, monasi su mu navodno pokazali rukopis iz 3. veka, koji je govorio o “životu Svetog Ise, najboljeg od sinova čovečijih”.

*Foto: Youtube / Printscreen

Sveti Isa je, dakako, Isus, koji je kao dečak otputovao u Indiju sa trgovačkim karavanom i tamo proučavao budističke i džainističke verske tekstove.

Smatrajući priču izmišljenom, nemački istoričar Maks Muler pisao je glavnom lami u samostan Hemis radi provere Notovičevih navoda.

Glavni lama mu je otpisao da u prethodnih 15 godina nijedan zapadnjak nije posetio samostan i da tamo nema rukopisa koji bi odgovarao opisu iz knjige.

Otputovao je u Japan

Neki isotirčari su ispreli teoriju po kojoj je Isus u izgubljenim godinama otputovao u Japan.

Taj podatak je prvi put ugledao svetlo dana oko 1935. zahvaljujući pronalasku prastarih dokumenata, koji su međutim ubrzo opet nestali u vihoru Drugog svetskog rata.

Isus je navodno stigao u Japan preko Sibira star 21 godinu, iskrcavši se u luku Amanohašidate na otoku Honšu.

Potom se uputio do planine Fudži, gde je upoznao nekog budističkog učitelja. U idućih je desetak godina naučio japanski i upoznao tamošnju filozofiju i religiju, a potom se vratio na Bliski Istok.

Priča ima i zanimljivi dodatak.

Stanovnici Šinga tvrde da je Isus izbegao razapinjanje na krst i da se vratio u Japan, naselivši se u gradu. Tamo se oženio, dobio troje dece i preminuo u 106 godini.

Sve opisane teorije su zanimljive, ali imaju zajedničku manu: nisu zasnovane na činjenicama, nego na nagađanjima i bujnoj mašti.

U odsustvu dokaza za suprotno, najuvjerljiviji ostaje stav crkve da je Isus Hrist proveo 18 "tajnih" godina kod kuće u Galileji, gde je radio kao stolar.

Budizam uticao na hrišćanstvo

Neki su teolozi pronašli podudarnosti Isusovih učenja i budističkih uverenja, što po njihovom mišljenju ide u pravcu da se nasluti da je Isus bio u kontaktu s budistima.

Tako poruka “čini drugima ono što želiš da oni čine tebi (Luka 6, 31)” ima sličnosti s budističkim učenjem “ceni druge koliko i sebe”.

Takođe, savet “ako te neko ošamari po obrazu, okreni mu i drugi obraz (Luka 6, 29)” slaže se sa Budinim upozorenjem, “ako te neko udari rukom, štapom ili nožem, odbaci sve žudnje i ne izgovori zle reči”

NAJVEĆE MISTERIJE DREVNOG SVETA: Ako se ikada odgonetnu, promeniće sve što znamo o istoriji (VIDEO)

1906

Ako želite da unesete nemir među arheologe i istoričare, samo ih pitajte za konačno objašnjenje o ovih pet stvari.

Često se kao neobjašnjive drevne misterije ističu Stounhendž ili egipatske piramide. Ali iako kriju određene tajne, ta dva najpoznatija spomenika starine uglavnom su rešena. Na primer, kada su u pitanju piramide, postoje čak i zapisi koliko su piva i hleba dobijali radnici. Arheolozi su pronašli i razne predmete koji ih i danas zbunjuju, ali postoje mnogo veće misterije drevnih civilizacija koji će, ako se ikada odgonetnu, promeniti sve što znamo o istoriji.

Hram koji ne bi smeo da postoji

Gobekli Tepe u Turskoj je arheološko nalazište na planinskom prelazu, a sastoji se od 200 stubova, visokih otprilike tri metra i teških 20 tona, postavljenih u otprilike 20 krugova. Mnogi stubovi imaju ugravirane opasne životinje.

Ništa od ovog ne bi bilo iznenađenje da su podignuti, recimo, u vreme egipatskih piramida ili Stounhendža, ali Gobekli Tepe je sagrađen pre 12.000 godina.

Postojanje ovog nalazišta potpuno zbunjuje sva konvencionalna gledišta na razvoj civilizacije. Prema svemu što znamo, u to vreme su ljudi tek pravili prva stalna naselja. Ideja spomenika, i to monumentalnog, koji bi izgradilo lovačko-sakupljačko društvo koje tek izlazi iz ledenog doba, do sada je  neviđena. Pre otkrića nalazišta, naučnici su verovali da ljudi tog vremena nisu imali kompleksan sistem simbola, društvenu hijerarhiju i podelu rada – tri važne stavke za izgradnju 89-metarskog masivnog hrama.

Službena, organizovana religija je posledica stalnog društva, odnosno pojavljuje se tek pošto je čovek napravio stalna staništa i stvorio takve društvene odnose. Međutim, pronalaskom Gobekli Tepea sugeriše se da je doba izgradnje hramova mnogo starije i da je možda obrnuto – da je prvo nastala centralna religija koja je potom organizovala ljude u izgradnju monumentalnog spomenika u blizini stalnih izvora hrane. Tek tada su se ljudi postepeno počeli da bave poljoprivredom.

U svakom slučaju, ovo nalazište otvara mnogo više pitanje nego što nudi odgovora. Kako je nomadskom čoveku iz mlađeg kamenog doba, u vreme kada je Zemlja izašla iz ledenog doba, uspelo da organizuje  radnu snagu? Zašto je sagrađen? Zašto je stariji od drugih sličnih struktura, i to hiljadama godina?

Pismo koje znamo da čitamo, ali ne razumemo

Mala civilizacija koja je postojala na teritoriji današnje Toskane izmislila je akvadukte, urbanizam, kanalizaciju, mostove i metalurgiju, sve ono što se nepravedno pripisuje Rimu. Etrurci su bili jedna od najvažnijih i najuticajnijih civilizacija antike, ali njihove tajne ne možemo da otkrijemo jer nikada niko nije uspeo da prevede njihovo pismo.

Iako postoji obilje dokumenata na njihovom jeziku, nijedan od njih nikada nije prevela nijedna druga civilizacija. Najopsežniji pisani dokument je “lanena knjiga” (Liber Linteus) koja se čuva u Arheološkom muzeju u Zagrebu.

Sadrži oko 230 redova teksta i 1200 reči, a najverovatnije je reč o ritualnom kalendaru. Zahvaljujući tome, znamo podosta o njihovom pismu.

Nastalo je iz varijante grčkog alfabeta, za isti glas su koristili različita slova (npr. K i C za /k/) što su kasnije preuzeli i drugi jezici poput latinskog a pisali su (uglavnom) sa desna na levo. Dakle, dosta njihovih reči naučnici mogu da pročitaju, ali nemaju pojma šta znače, s obzirom na to da je etrurski jezik jedinstven i nije u srodstvu ni sa jednim poznatim jezikom.

Nestalo prvo evropsko carstvo

Kod Etruraca bar znamo kako su sami sebe nazivali. Ali izuzetno naprednu i neverovatno bogatu civilizaciju na Kritu nazivamo imenom koje su im podarili grčki mitovi. Sa svoje domovine na Kritu, Minojci su dominirali Egejskim morem od 2000. do 1450. pre nove ere., zbog čega se nazivaju i prvim evropskim carstvom.

Minojska civilizacija pojavila se 2500. p.n.e. i ostavile je iza sebe  tri pisma: kritske hijeroglife, linear A i linear B. Prva dva pisma uporedno su koristili Minojci, na različitim delovima Krita. Linear B, nastao je iz lineara A koji su mikenski Grci prilagodili svom jeziku. Ponovo, tu se postavlja mnogo, mnogo pitanja.

Pretpostavlja se da Minojci nisu bili Grci, pa čak ni Indoevropljani sa obzirom na to da su Mikenjani morali da preprave  sistem do neprepoznatljivosti kako bi zapisali svoj jezik. Ali ko su onda bili? U prilog tome da nisu bili Indoevropljani govore i nalazi boginje zmije, s obzirom na to da indoevropske civilizacije po pravilu poštuju muškog vrhovnog boga. Kako su Minojci razvili svoj sistem za pisanje? Je li on evoluirao potpuno nezavisno, od simbola i slika (kao npr. egipatski hijeroglifi), ili su ovi gospodari mora pozajmili a zatim i doradili nečiji tuđi sistem?

Najvredniji predmet koji je pronađen je disk iz Festosa, nastao između 3. i 2. veka pre nove ere. Jako malo stvari se zna o ovom objektu. Znamo da je napravljen od gline i da je možda star oko 2300 godina, jer neki arheolozi čak sumnjaju u njegovu autentičnost. Otkriven je 1908. godine za vjeme iskopavanja dvorca u Festosu. Na njemu se nalazi 241 otisak 45 različitih simbola. Budući da ništa slično nije pronađeno iz tog perioda, arheolozi nisu uspeli da deširuju sadržaj diska. Neki znakovi sa diska podudarju se sa onima iz lineara A, ali većina je jedinstvena

Morski ljudi uništili sve napredne civilizacije

Sa propašću Minojaca, neobjašnjivo propada i niz drugih civilizacija. Tokom kasnog bronzanog doba civilizacije su napredovale impresivnom brzinom na Egejskom moru i u istočnom delu Sredozemlja. Minojska kultura na Kritu, Mikenjani u Grčkoj, Hetiti u Turskoj, Egipćani… Ali, oko 1200 godina pre nove ere sve će se promeniti, i to, istorijski gledano, preko noći. Tokom jedne generacije, sve će te civilizacije biti gotovo izbrisane sa karte, a kultura će se unazaditi hiljadama godina – od sofisticirane keramike i arhitekture do diplomatskih i trgovačkih mreža.

Kataklizma bronzanog doba još je uvek jedna od najvećih crnih tačaka u istoriji. Istoričari nagađaju kako su klimatske promene smanjile prinose, a potresi i cunamiji koji su usledili su uništili gradove. Ali jedan od brojnih uzroka propasti su i misteriozni Morski ljudi. Tehnološki inferiorni ratnici pljačkali su i otimali, a nitko ne zna ko su niti odakle su došli.

Jedini suvisli zapisi o njima su oni egipatski koji ih jednostavno opisuju kao morske ljude koji su došli sa severa. Ni danas nije poznato ko su (nagađa se svašta, od Mikenjana i pripadnika Minojske civilizacije sa Krita do izraelskih plemena). Još je veće pitanje kako su uspeli da poraze  tehnološki naprednije civilizacije, a nije jasno ni gde su nestali nakon što su pokorili Egipćane.

Nestala najveća civilizacija antike

Kultura koja je danas poznata kao civilizacija doline Inda pojavila se pre 4500 godina i napravila je gradove koji su danas ruševine kod Harape i Mohenjo Dara u Pakistanu. Ti ljudi su hiljadu godina napredovali, trgovali su sa obližnjom Mesopotamijom i imali razvijeno urbano planiranje. Mohenjo Daro je dokaz toga. Gotovo je svaka kuća tada imala pravu kanalizaciju i kupatilo, a ulice su bile organizovane u pravilnom obliku, dok je sam grad imao komplikovanu mrežu kanalizacije.

Osim poljoprivrede, ova civilizacija je pripitomila kokoši, mačke i pse, a nagađa se i kako su oni prvi koji su pripitomili kamile, slonove i svinje.

Zanimljivo je da među ruševinama nisu pronađeni znaci vladarskih ili verskih zgrada što bi u drevnim civilizacijama predstavljao presedan. U lovačko-sakupljačkom društvu pojedinci su (uglavnom) bili jednaki, dok sa razvojem stalnog društva stanovništva počinju da se pojavljuu vladari,  vojnici i sveštenici. Kod ove civilizacije nema jasnih tragova takvom raslojavanju.

Prve ruševine pronašao je britanski vojni begunac Džejms Luis početkom 19. veka blizu Harape u Pakistanu, ali arheolozi se nisu previše zanimali za nalaze sve do 1920. kada su zahvaljujući drugim nalazima počeli da shvaćaju svu veličinu ove civilizacije. Od 2500. do 1700. p.n.e. ova civilizacija je cvetala i zauzimala prostor veličine zapadne Evrope, daleko više nego što je u to vreme obuhvatala drevna Kina, drevni Egipat ili civilizacije Mezopotamije. I onda su nestali. Neki naučnici nagađaju kako ih je uništila promena klime, drugi pretpostavljaju da ih je pokosila epidemija, ali konačnog objašnjenja nema

MAKEDONSKI ISTORIČAR ŠOKIRAO JAVNOST: Troja je bila u Srbiji! EVO DOKAZA GDE JE BILA…

Istraživač Ilija Ogorelica tvrdi da se drevna Troja nalazila nadomak Beograda, tačnije na tromeđi naselja Rušanj, Ripanj i Lipovačke šume.

Međutim, Ogorelica nije jedini koji smešta Troju nadomak prestonice Srbije, jer istog mišljenja je i makedonski istraživač Vlado Pavlov.

Pavlov, za razliku od Ogorelice, smatra da se sam grad Troja nalazio na planini Avala tj. na lokaciji grada Žrnov koji je porušio kralj Aleksandar I Karađorđević kako bi izgradio spomenik neznanom junaku.

Tekst Vlade Pavlova prenosimo u celosti:

Troja- Avala je povezana sa drevnom Brigijom, tesno povezana sa kultom ruke Ilije, Cara Carstva „Ilijade“, pretka Minoja- Mida (Mina-Riba), koji je uništio prestonicu Troje, zbog prisvojenja teritorije oko drevnog jezera Id, od strane Dardana, gde se odvijao Trojanski rat, koji je bio nalik na Svetske ratove, zbog tajne za „formiranje“ i trojstvo sulforota (kao posledica vulkana oko današnje Avale), živa (poznati rudnik nalazio koji se nalazio na danšnjoj Avali) i soli koja je iz drenog Panonsko-Pajonskog Mora punili su se i u jezeru Id.

Ova tri elementa sulfor, so i živa, su elementi po kojima je prepoznatiljiva najstarija Troja, prenesena u hrišćanstvo kasnije kao: Hristos, Sveti Duh i Bog, preko tečne žive koja ujedno predstavlja i Hermes Merkur.

Trojansko jezero Id je jezero kada. Na njegovom bregu se odbijao Trojanski rat 1250. god. p.n.e., poznat kao bratoubilački između Dardanaca – Kadmejaca sa jedne strane i Minjci- Spartanci (Argijanci) sa druge strane.

Da bi došli do željene stvari, zaboravimo Avalu-Troju, trebalo bi da znamo za početak da je danas i prisutna postojana pojava menjanja načina imenovanja državnih poslova iz vremena uspostavljanja sveukupne dominacije Rimske države na ovim prostorima.

Ovom prilikom ćemo spomenuti da je potmcima Ilije (Car Ilijade- Atlantiđana), Tribali su sebe i svoju državu zvali Srbi i Srbija, Skordi- Crnogorci i Crna Gora, Paonci i Traki kao Bugarska i Bugari, Makedonija zadržava svoje ime i naroda i države, ali je prošla kroz mnogo turbulencije da sačuva svoj identitet, nesumljivo zadržan u kontinuitetu od pojave Makedona, sina Minoj- Mida (Cara Brigijaca, koji susasvim identični sa Ilijadima) Za njih Homer objavljuje: Makedon za vreme Trojanskog rata vladao je Brigirijom, Iljadu nasleđujući od svog oca Minoja, Mida- Mina (Riba), gde je kasnije Brigija zamenjena u Makedonija. Minoj- Mida (Mina-Riba) je sin Tribala (teritorija koja se za vreme Rima zvala Srbija, a Tribali- Srbi).

Istina o Troji tesno je pozvezana sa rudnikom žive, rudnik koji je pak povezan sa jezerom i sa planinom Id, koja je prikazala svoju raskošnu lepotu svojom prirodom. Zbog gustih drva koje su nazivali „Id“. U sredini planine Id se nalazi pećina koja je postala slavna zbog kulta Venere, povezan sa rudnikom za živu. Tu je predstavljen početak formiranja otadžbine poznatih Idejca…

Idejci- Daktili koji su pozvezai sa Trojom, a preko Troje sa današnjom Avalom. Prvi su pronašli dvojnu upotrebu železa. Poznati su kao Minojci- Rudari.

Jezero je deo drevnog Panonskog-Pajonskog Mora, a za sve ovo potvrda je Pod-rid na Kalemegdanu klesan na kamenu.

U poznatom andergraundu bile su pronađeni fosilni ostaci od školjki, koje potiču sa brega obale drevnog Panonskog mora (Paonsko). Kada smo kod Avale i Kalemegdana kako deo od grada sa prestonicom Troje, moramo da priznamo da su povezani sa velikim podzemnim tunelom koji su pomogli rodonačelniku drevnog Rima: Enej, jedini preživeo sin Trinajsko-Dardanski kralj Prijam, koji je sa svojim sinom Askanijom, preko podzemnog grada (pod Avala, Kalemegdan), stigli do do današnje Rumunije, odakle se pokoljenje jedinstvenog preživelog Dardano- Trojanac prebacuje u oblast Lacija u Italijim, formirajući Rim. Kao argument ovde se nalazi i najveći rezervoar za vodu, kasnije poznat kao Rimski bunar, koji je služio snabdevanje vodom drevnih Trojanaca.

Sreća nije imao otac Prijam, kao i sin Hektor, koji je ostao da nam svedoči danas Kalemegdan, za „megdan“ dvojice najvećih junaka u tadašnjem svetu Hektor i Ahil. Posle ove bitke Minoj će vratiti Elenu (Bela Zara), a Troja više nije postojala sve do vremena Aleksandra Makedonskog, koji ponovo obnavlja drevni grad Troju, današnju Avalu i Kalemegdan.

Avala je od uvek važila za Triumfalnu kapiju Beograda, sa oblikom piramide, gde na vrhu nad gradom Troja (poznat kao Žrnov, kasnije), nalazila se prestonica Trojanaca, prestonica koju su prisvojili od svoje braće Tribala i od kojih potiče Minoj- Mina. Oni su ostali ovde, na ovo dominantno mesto, koje nam i danas svedoči pogled i dominaciju nad celom okolinom. Vrh je uvek bio koristan za utvrđenu prestonicu Troje, a pod njom grad Troja koji se prostirao niz celu piramidu, zahvatajući veliki rid Kalemegdan, kao pristanište.

Svi smo svedoci pada Troje, sa „drevnim konjem“, budući da su posle desetogodišnje opsade oko jezera ID, koje je ostalo kao deo drevnog Panonskog mora, rešili da uđu u grad a preko njega u prestonicu Troje, za koji je zbog njegove veličine, čak i ulaz u grad Troja bio raširen.

Za ovo danas nam svedoči skica Avale, gde svako može da zabeleži da je ulaz u grad razrušen. Sa još lukavstva minojsko-spartanskih vojnika uspeli su da uđu u grad i da ga osvoje, a kasnije i skroz da ga unište. Veličina drvenog konja nije slučajno bila tako izgrađena da ne bi mogla da prođe kroz gradska vrata grada Troje (Žrnov).

Ovo su nekoliko bitnih argumenata koji su povezani sa drevnom Tribalskom, prestonicom Troje osvojene od Dardana, koji je na račun svog bratanca proširio svoju teritoriju, preko današnjeg Skoplja, Kosova, Medveđe, Preševa. Zauzeli su i današnji Beograd (Avala, Kalemegdan) proterujući Tribale, među kojima i dva sina Tribal- Minoj i Agememnom, zbog velikog rudnika žive i velikih rudnih bogatstava Trribala (po kojem je dobio ime Tribalov sin, Minoj i Minojci)

Svako preko mape Avale može da se orijentiše u gore navednom tekstu i da spozna naše dokaze za Troju u današnjoj Srbiji, a pritom suprotstavljajući se Šlimanu i Troji u Turskoj, kao i mnogobrojnim našim prijateljima koji tvrde da je u Crnoj Gori. Drugačije, uništavanje Troje-Avale se poistovećuje i sa uništavanjem drevne Atlantide.

U produžetku nekoliko argumenata za Atlantidu i veliku kataklizmu koja je izmenila cele kontinente, a ne more, jezera, reke, države… odatle i naš argumen za Avalu- Troja na jezeru Id, kao ostatak od drevnog Panonskog-Paonskog mora.

Postojali su sveštenici jednog plemena iz drevne Atlantide koji su predskazali sudbinu Atlantide i velike vodene pustinje za vreme velikog potopa.

Dešavanje zbog koje su na zlatnim pločama izgravirali istoriju, kartu sveta, zvezdano nebo, istinita i napredna naučna i božanstvena znanja, kao i shvatanja antigravitacije, psihičke energije i životnih sila.
Zlatne ploče, knjige i druge mnogo značajne predmete za „super- intelektualce“ bile su sakrivene u kamenu pećine za naredna pokoljenja da saznaju njihovu istinu drevne prošlsti Atlantide.

Kao rezultat podizanja zemlje sa morem, klima se ponovo izmenila na planeti zamlji, gde je mnogo umrlo zbog novog ledenog doba i razređivanja vazduha. Oni koji su preživeli su predci najstarije civilizacije danas. Preostali od „Besmrtnih“ koji su bili spašeni kada je sveto ostrvo nastradalo, našli su pribežište u velikoj pustinji Gobi, gde opstaju i dan danas.

Deo od „preživelih“ postali su preci žitelja Tibeta, drevnih Agrinaca, a drugi deo je otišao na planinske predele Himalaja, kao i u oblast Bela Zara ulazeći u sastav samadije, čuvajući sami sebe i božanstveno znanje, poznato kao Minoj, Faraon, Hristos…

U oblasti Bele Zare bile su sakrivene zlatne ploče, knjige i instrumeni koji kasnije svedoče o drevnom božanstvenom saznanju. Sa ovim saznanjem bila je zadojena četvrta civilizacija- Atlantida, a mnogi će potvrditi da su bili spašeni samo: Bogo- bojažljivi, oni sa čistom dušom ili ljudi sposobni da se oslobode od negativne energije, što je osnovni preduslov za ulaz u somadi stil.

Bili su spašeni i oni čija su kopna zajedno sa zemljom se izdigla iznad mora gde su živeli.

Ovo potvrđuje i ostrvo Platona i ljudi koji su ostali živi samim podizanjem kopna sa zemljom iznad mora (Bela Zara), kao argument da ovi ljudi nisu izgubili božanstveno znanje i značenje o tehnoligiji, posebno „tajnu vode“. Ova grupa „atlantiđana“, koja je živela na ostrvu vršila je uticaj na razvoj poslednje pete civilizacije (arijevske), koja se rodila na ostrvu koji se podigao iznad mora.

U knjizi „Tajni doktorat“ gradnju piramida u Egiptu pripisuju atlantinjima sa ostrva Platon, Bela Zara, ostrvo koje je izvršilo najveći pozitivni uticaj na drevni Egipat: Dinastija najstarijih Egipćana je savladala sve tajne božanstvenog znanja „belih atlantiđana“, iako u njihovim venama nije tekla krv atlantiđana.

Pre 11.000 god. atlantiđani sa ostrva Platon, Bela Zara, na nebu su zabeležili „novu zvezdu“, poznatu pod imenom Hristov Monogram, tesno pozvezanu kasnija sa so Cezarion (Isus). Zvezda se povećala i ubrzo zračila neizdrižvom toplotom. To je bila kometa „Tifon“, po Nostramusu, koja je pala na planetu Zemlju. Kao posledica pada komete na ostrvo Platon, Bela Zara, je potonuo i sa njim su iščezli i poslednji Atlantiđani.

Ova kometa je probila zemljinu koru, izlivajući magmat u more. Ogromna količina pepela i pare se digla u atmosferu, pa se kao posledica toga, na planetu zamlju spustila dugogodišnja tama.

Naša peta civilizacija- arijevska, koja se začela u to vreme, ponovo je zapala u teške životne uslove.

Ovo potvrđuje veliko pomeranja tektonskih ploča, kao i kasnije izlivanje Panonskog mora, posle čega je nastalo današnje Jadransko more. Kao odgovor da se Troja istinski nalazila na beru jezera Id, ostatak drevnog Panonskog mora.

Na kraju svako neka razmisli zašto je smetala Avala mnogim kraljevima, predsednicima, NATO-u, pa je svaki dokaz o drevnoj Troji uništavan, sa jednim jedistvenim razlogom: Falsifikat  Šlimanotve Troje da opstane, a istina za drevne Minojce- Mionci da isčezne kao i istina za Maje, Asteke, Aboridžane… Isto se dešava i sa onim što nam neko sprema sa današnjom Makedonijom, ostavljajući nam tragove koje hoće da zabeležimo i ostavlja nam tragove da zabeležimo da ništa nije smenjeno u čovekovom umu dva milenijuma. Evo nekoliko dokaza:

Prva mogućnost: Kralj Aleksandar je uništio poslednji dokaz nekadašnje prestonice Troja. Koincidencija ne postoji?

Pored vrha gde je postojao spomenik neznanog junaka uništen je i deo grada Troje, sa rušenjem grada Žrnov, koji je sravnjen sa zemljom po naredbi kralja- Bog.

U to vreme niko nije smeo da spomene a ne da pokrene inicijativu zašto je uništena prestonica Troje. Sa gradom Troja pored nas, koji je miniranjem uništen naredbom kralja Aleksandra na najvandalskiiji način, preko koga mnogo od dokaza za ovo naše svetsko otkriće sa kojim bi se suprotstavili celom svetskom umu danas, tada su bili uništeni.

Preko utvrđivanja na vrhu današnje Avale, prestonice Troje, više nego sigurno je da je na ovom dominatnom mestu, lično trojanski kralj gledao kontrolu puteva, grada Troje i zaštitu rudnika koji su bili ovde.

Jedinstven dokaz je ime Žrnok koji predstavlja dokaz za veliki rudnik žive pored kojeg je bila izgrađena drevna Troja, ime je dobijeno ne po običnoj rudi, već po meljiva ruda koju su koristili još iz vremena Troje i imala je veliku namenu pre uništavanja Atlantide, koja nam predstavlja ruku Ilije.

I argument za najstariji dokaz za „stvaranje“ za petu, danas poslednju civilizaciju, koja se rodila na spašenom ostrvu koji se zajedno sa kopnom izdigao nad drevnim Panonskim more, gde mu i Aleksandar Makedonski odaje najveće poštovanje, ponovo izgrađujući drevnu prestonicu Troja i grad  Troja na današnjoj Avali i Kalemegdan zbog velikog božanstvenog znanja, nazvanog Minoj, a sasvim identično Faraonu.

Minoj je rodonačelnik Faraona u Egiptu, a tituala Faraon predstavlja rodonačelnika Hristosu, kao argument da je: božanstveno znanje zzapočelo sa novom „arijevskom civilizacijom“ koja se rodila kao produžetak četvrte uništene civilizacije Atlantida (današnji Balkan, poznat pod imenom Brigija, spominjan od Homera u Ilijadi)

Pored poslednjih istraživačkih delatnosti Aleksandar Makedonski pre nego da pođe u pohod ka Persiji, na prestonici Troje, koja se nalazila na vrhu današnje Avale, pronalazi „kamen mudrosti“, koji se nalazio u mauzoleju trojanskog junaka Ahila. Prevedeno danas: Alegorično spomenik neznanog junaka koji je zajedno sa tribalima naseljavao kelte i ilire, zbog čestih napada od galskih pirata, koji su napadali današnji Dinav i Transilvaniju, ali i zbog njegvog savetnika „Druida“, (poznati Lužički Srbi, proterani kasnije posle smrti Aleksandra i uništavanja drevne Makedonije) od strane Rima, od njihove matične države u nekadašnjoj Prusiji, proterani od strane arapskih semita Vavilonaca, koji se ovde naseljuju iz Palestine, koji ostavljaju novoizgrađeni grad Singidunum, na mestu drevne Troje, za koji je ostavio beleg sravnjen sa zemljnom Žrnov današnje Avale.

Sve ovo se dešavalo zbog žive i zbog ostalih rudnih bogatstava koje je Aleksandar alhemijskim putem koristio za stvaranje skupocenog metala, zlata, ali i za kraljevske grobnice minojaca, zbog vlage koje je pravila živa, kao i pogrebne rituale povezane sa životom i simbolikom Merkura drevnih Minojaca-Minoca.

(Vladopavlov.com)

HRVATSKI ISTORIČAR KOJI TVRDI DA SU SRBI STAROSEDEOCI BALKANA: Austrija i Nemačka manipulisali istorijom kako bi…(VIDEO)

Gost emisije „Intervju“ produkcije „Balkan info“ bio je Goran Šarić, katolički istoričar i teolog.

Šarić je postao poznat nakon što je u medijima izneo niz tvrdnji po kojima su Srbi potomci Ilira starosedelaca Balkana, a da se može pratiti veza stanovnika Lepenskog vira i Vinče sa današnjim stanovnicima Srbije i Balkana

On je, kao što tvrde i brojni istoričari u Srbiji, objasnio da su Austrija i Nemačka manipulisali istorijom kako bi Slovene pokazali kao doseljenike na Balkan i u tome našli opravdanje za kolonizaciju ovog prostora od strane Germana.

Goran Šarić odgovara na ključna pitanja na temelju dugogodišnjih istraživanja arhiva od Vatikana, preko Beča i Dubrovnika.

Našu prošlost, sadašnjost i budućnost rekonstruiše pomoću nekoliko stotina različitih izvora i koristeći preko 20 naučnih disciplina u analizi.

Šarić govori o prelasku sadašnjeg stanovništva Hrvatske iz pravoslavlja u katoličanstvo, malom procentu turskih gena među srpskim stanovništvom i mitu koji je nastao o turskom silovanju srpskinja.

On objašnjava da su među Turcima ima mnogo više srpskog gena nego obratno i objašnjava šta su razlozi tome.

(BalkanInfo) procitajte ovde:NEMCI POTOMCI SRBA: Na mapama Karla Velikog granica sa Srbima na reci Rajni – VIDEO

ŠVAJCARSKI PISAC ŠOKIRAO SVET: U srpskom manastiru sam svojim očima video vanzemaljce oslikane na fresci

Na fresku Raspeće Hristovo iz Dečana, gde se vide anđeli u svemirskim brodovima, uputio me je prijatelj iz tadašnje Jugoslavije. Otputovao sam na Kosovo i Metohiju i video je svojim očima.

Smatram je jednim od ključnih dokaza mog učenja – kaže u ekskluzivnom intervjuu za “Novosti” kontroverzni pisac Erih fon Deniken (83), već 50 godina jedan od najpoznatijih svetskih istraživača-misteriologa.

Švajcarac je postao ikona naučne jeresi u svetu sa 40 kontroverznih knjiga, prodatih u desetinama miliona primeraka, i kao originalni autor teze da su prvi bogovi bili astronauti koji su hiljadama godina pre nove ere posetili Zemlju. U knjizi iz 2016. “Bogovi nas nikad nisu ostavili” navodi pisane i overene izjave bivših državnika i astronauata koji tvrde da su bili u kontaktu sa vanzemaljskom civilizacijom.

– Sve religije sveta uče da je Bog stvorio čoveka po svom izgledu. I hrišćanstvo i islam i judaizam govore o sigurnom silasku Stvoritelja na zemlju u budućnosti. Ubeđen sam da greše svi. Vratiće se vanzemaljci, oni isti koji odvajkada posećuju planetu Zemlju i prate šta radi čovek sve ovo vreme. U narednih pet, najkasnije sedam godina, biće objavljeno celoj planeti da je vanzemaljska civilizacija najzaslužnija za razvoj i evoluciju čovečanstva – decidiran je Deniken.

* Po vašem mišljenju, čovek svoju evoluciju duguje vanzemaljskoj inteligenciji?

– Dogodilo se sledeće: vanzemaljci su posetili našu zemlju pre mnogo milenijuma. Ponašali su se slično kao danas etnolozi. Proučavali su nekoliko jezika, posećivali različita plemena, davali nam sugestije i odlazili sa obećanjem da će se vratiti u dalekoj budućnosti. Naši preci iz kamenog doba su pogrešno verovali da su vanzemaljci bogovi. Tako su “pretpostavljeni” bogovi posle zalutali u našu mitologiju i postali osnivači mnogih religija. Kada je Francisko Pizaro u 16. veku došao u carstvo Inka, dočekan je kao bog. Inke su, naime, očekivale boga. Isto se dogodilo Ernanu Kortesu, konkistadoru koji je naišao na carstvo Asteka. Džems Kuk je zapisao slično pošto se sreo sa civilizacijama Novog Zelanda i Australije na Pacifiku u 18. veku.

* Vi smatrate da je momenat evolucije zanemarljiv za čoveka?

– Definitno se čovek menjao i kroz proces evolucije. Na osnovu skeletnog sistema majmuna i čoveka jasno je da smo “rođaci”. Kod čoveka je “neko” učestvovao da ta evolucija bude brža. U pitanju su, naravno, vanzemaljci. Oni su nas menjali.

* Kako gledate na današnji stadijum čovečanstva?

– Posmatrajući današnjeg čoveka, vidite da primarno postoje dve vrste. Oni religiozni koji smatraju da nas je bog stvorio po svom liku i nameri i da smo savršeni jer nas je on napravio. Drugi su evolucionisti, koji zastupaju naučni pristup. Tvrde da je čovečanstvo produkt evolucije i prirodne selekcije dok smo mi, ljudi, na vrhu tog procesa i predstavljamo njenu krunu. Zajedničko im je da nijedni neće da čuju za posetioce iz svemira i za njihov upliv u razvoj čoveka, odnosno i jedni i drugi smatraju da smo mi “najbolji”. Mada, i jedni i drugi znaju da se u korenima svih religija i u zapisima u svim drevnim knjigama, čak i na izumrlim jezicima, govori “o onima koji su došli na zemlju u letelicima iz vasione”. Stvoritelji nikada nisu ni odlazili, nikad nas nisu ostavljali same. Osmatraju sve što radimo i imaju tehnologiju za tako nešto.

* Kada možemo očekivati da se “ukažu”?

– Za pet do sedam godina. Ubeđen sam u to. Naučnici i najmoćniji ljudi na planeti odavno održavaju kontakte sa vanzemaljskim civilizacijama.

* Znači, odabrani su pojedinci u komunikaciji sa kosmičkim strancima?

– Kontakti su na individulnom planu i traju dugo. Posedujem niz svedočenja najumnijih ljudi planete da su ostvarili kontakte ili su i danas u vezi s njima. Međutim, ono što nas čeka je saznanje o njima na globalnom nivou.

* Piramide smatrate ključnim za istoriju civilizacije?

– Da li je slučajno to što kad se visina Keopsove piramide pomnoži sa milion dobijamo približno rastojanje između Zemlje i Sunca? Da li je slučajno što meridijan koji prolazi kroz piramidu deli kontinente i okeane na dva jednaka dela? S brojem ljudi koji je živeo tada u Egiptu bilo bi potrebno najmanje 600 godina da se od dva i po miliona kamenih blokova napravi Keopsova piramida. To je dokaz tehnike koju ne možemo da razumemo, ni danas nijedan arhitekta ne bi mogao da napravi njenu kopiju.

* Kakvo je onda poreklo Keopsove piramide?

– Prema mojim istraživanjima, njih je pre velikog potopa sagradila naprednija vrsta i imale su za cilj da se u njima sačuva znanje sveta. Piramidu sunca zvanična istorija vezuje za četvrtu egipatsku dinastiju Keopsa, ali u to vreme oni nisu imali ni približno dovoljno znanja da bi napravili tako složenu građevinu. To kažu i arapski izvori, istoričari Abdulah Abdul el Nekristi i Al Maduli iz devetog veka. A kako to non–stop potvrđuju naučnici koji je istražuju, Piramida sunca je puna neotkrivenih prostorija u kojima su verovatno pohranjene čitave biblioteke pre najavljene kataklizme. O potopu je čovečanstvo misteriozno bilo obavešteno na svim meridijanima.

NIKO ME NIJE POZVAO NA RTANj

*Pre nekoliko godina bili ste u piramidi u Visokom?

– Uverio sam se da se radi o prirodnoj piramidi, dakle, nije delo ljudskih ruku, ali je neko u njenoj unutrašnjosti naporno radio pre mnogo godina. Ne znam ko, ali je piramida puna prostorija koje su veštački napravljene. Nađeni su skeleti ljudi i životinja i očekuju se analize tih ostataka pomoću ugljenika da bi se vremenski mogle svrstati.

*Da li ste čuli za srpsku piramidu, planinu Rtanj?

– Nažalost, ne. Nikad me niko nije pozvao da obiđem tu planinu

procitajte ovde:Na slici u manastiru, pronađen NLO iz 16. veka!

jos:Američki mediji: Vanzemaljci postoje, a dokaz se krije u ovom SRPSKOM MANASTIRU

Tajna srpske istorije: Berlin je bio srpski

Poražavajuća je činjenica da narod kao Srbi koji je od vajkada u vrtlogu svetske istorije, narod koji je morao kroz vekove da vodi tolike odbrambene ratove, tako malo uradio da svoju istoriju istraži kako treba, prikupi sve podatke i publikuje ih, napravi muzej kakav dolikuje jednom tako starom narodu bogate istorije. Umesto toga dozvolili smo falsifikatorima “zapadne škole” da nas lažu i prekrajaju kao da smo kamenčić pored puta kojeg šutira svaki putnik.

Srećom istina se ne može sakrivati zauvek, kad tad ispliva na površinu u punom sjaju.

Zahvaljujući mnogim našim istoričarima i dobronamernicima, patriotama, deo naše istorije je načet, ali to je samo mali deo, još puno posla je pred nama, još puno laži treba razotkriti. Ne zaboravite, svako ko se “drznuo” da ide protiv volje (slepila) većine bio je proglašavan ludakom, oportunistom, neznalicom, utoliko su dela ljudi koja su temeljno istraživala našu istorju velika, jer ti ljudi su stavili na kocku svoj ugled za dobrobit srpstva.

Pred vama je tekst o Srbima iz Lužice, slučajno ovaj tekst sam našao pre mnogo godina, prekucao ga i po prvi put postavio na internet pre nekih 10 godina da bi što više Srba pročitalo njegov sadržaj.

Stajao sam pred jednom baroknom palatom u gradu Kotbusu, stotinak kilometara južno od Berlina, gotovo ne verujući svojim očima. Pored elegantnog ulaza, zlatnim slovima bilo je napisano: SERBSKI MUZEJ. Prostrani dvorac na dva boja, otkrio sam odmah zatim, bio je jedan od najlepših i najzanimljivijih muzeja u Nemačkoj: “Da, mi smo Srbi”, rekao mi je kustos muzeja Verner Meškank.

”Sa svim južnim Srbima delimo ime i zajedničko poreklo. Ali mi smo čisti Srbi. Dok ste se vi mešali sa starobalkanskim stanovništvom i drugim narodima mi smo uglavnom ostali onakvi kakvi smo bili pre 1400 godina. ” I to sve na jeziku koji sam razumeo, srpskom. Čudnom, arhaičnom, ali shvatljivom i bliskom po sazvučju.

Odakle su Srbi?

Uprkos činjenici da su tek ostrvce u germanskom moru, sa svih strana okruženi Nemcima i često izloženi asimilaciji, Lužički Srbi uspeli su da očuvaju jezik, običaje, folklor, književnost i samobitnost, jednom rečju etnički identitet najmanjeg, ali veoma ponosnog, slovenskog naroda.

Kao pripadnici veće grupe Polapskih Slovena nastanjivali su nekada ceo prostor Istočne Nemačke – prostrane teritorije istočno od reke Labe, pa sve do Odre i Visle u Poljskoj, podeljeni u brojna srpska plemena: Bodriće, Ljutiće, Lužane, Milčane, Pomorane, Glomače – Dalemince, Rujane, Suselce, Neletiće ….

I danas devedest odsto svih geografskih naziva reka, polja, jezera i naseljenih mesta u pokrajinama Makolenburgu, Saksoniji, Branderburgu, Pomeraniji i drugim, nose srpska imena (Kamenica, Bela Gora, Bela Voda, Ratibor, Dubravka, Rogozno, Strela, Drenovo, Trnovo, itd.) iako tamo više nema Srba, osim u Lužici, pomenutom ostatku nekada moćne srpske države, koja je cvetala između V i X veka naše ere. I evo prave enigme za Severne Srbe. Odakle ovaj narod na prostoru današnje Nemačke, hiljadu i više kilometara daleko od nas?

Postoje među naučnicima najmanje dve teorije. Jedna kaže da su se oni tamo doselili u ranom srednjem veku iz zajedničke postojbine svih Srba, negde iz današnje južne Rusije ili još dalje, sa Kavkaza; da su bili moćan ratnički narod, koji je ovladao germanskim prostorima kada su se odatle odselila germanska plemena Svevi, Hermunduri i Vandali i stanovništvo ostalo razređeno.

Sasvim suprotno ovoj, druga terija tvrdi da su Srbi ovde živeli oduvek i da je baš ova oblast prapostojbina Srba. Prva teorija je prihvaćena od zapadnih, naročito nemačkih naučnika (što i ne čudi).

Druga teorija, koju zastupaju naraštaji istoričara (među kojima opet najviše nemačkih) nimalo ne ustupa i danas dobija sve veći broj pristalica. Druga teorija poziva se na vizantijskog cara i pisca Konstantina Porfirogenita (X vek) koji u svom delu „O upravljanju državom” piše da su balkanski Srbi došli iz zemlje Bojke, koja se na zapadu graniči sa Franačkom, a na istoku sa današnjom Poljskom i da su tu Srbi „prebivali od početka”. A to je upravo tamo gde ih nalazimo i danas, u Istočnoj Nemačkoj.

Ove navode potvrđuje bar pet istorijskih izvora starijih od Porfirogenita, iz pera rimskih (Vibijus, Sekvestar), germanskih (Bavarski Geograf, Jordan i Alfred I) i vizantijskih (Teofilakt, Simokata) hroničara. Moćni savez Venda (Srba, Slovena), suvereno je vladao ovim prostorima i držao mnoštvo svojih utvrđenih gradova: Stargrada (danas Oldenburg blizu granice sa Danskom), preko Lupeka (danas Libek na Baltiku) sve do njihove prestonice i najveće luke na Baltičkom moru, Vinete, veličanstvenog grada kome danas nema ni traga.

Druga u nizu enigmi glasi, šta se dogodilo sa Vinetom i njenom slavom?

Nemački hroničar Helmond iz XII veka piše: „Ovaj grad bio je najveći od svih koji okružuju Evropu i koji su nastanjivali Sloveni zajedno sa drugim narodima, Grcima i Varvarima, a kada su naišli Saksonci i oni su dobili dozvolu da stanuju u njemu.” Jasno je dakle, ko je ovde bio starinac, a ko doseljenik. Savremena nauka pomera Vinetu na sam početak naše ere, možda i ranije.

Ruševine Vinete, između ušća Odre i grada Kamenja u današnjoj Pomeraniji (od Pomerana, srpskog plemena koje je nastanjivalo obalu) mogle su se videti u Baltiku još u XVI veku, a onda su bile prepuštene ćudima hladnog mora.

Tek savremena arheologija uspela je da na ova pitanja pruži neke odgovore. Po tipovima keramike, oruđa i staništa smatra se da je praistorijska Lužička kultura, nastala na teritoriji današnje Lužice 600 godina pre Hrista, veoma srodna drugim proto-slovenskim kulturama na Istoku i da je stoga pretportavka o prapostojbini sasvim verovatna.

Negdašnji moćni srpski gradovi Veliki Radom (Šverin u Maklenburgu), Ljubičin ili Tornov koji su otkopani i restaurirani svedoče o moći drevnog srpskog kraljevstva ba severu Evrope.

Novija istraživanja pomeraju prve istorijske znakove života Srba na ovom prostoru daleko u prošlost. U slivu Labe i Sale 101. godine bio je žestok sukob Germana sa Vendima (Srbima), na mestu gde je sedam vekova potom, na ruševinama srpskih gradova Đevina, Solave, Jarobroda i Rezna, Karlo Veliki uspostavio franačko-srpsku granicu i „srpsku marku” i ustanovio pogranične tvrđave Magdeburg, Hale, Erfurt i Ragensburg i počeo nemačku ekspanziju na Istok. Srbi su se odupirali sedam věkova, a potom razjedinjeno, jedno po jedno pleme germanizovano padalo pod dobro organizovanu franačku vlast.

Konačno 806. godine odigrala se jedna od velikih bitaka između Srba i Franaka kod mesta Gore (danas Gera), gde je poginuo srpski kralj Milduh. Ne zna se gde je Milduh sahranjen, ali o tome postoji jedna dirljiva legenda: on nije poginuo, nego sa svim srpskim kraljevima spava u jednoj pećini kod Gorelca (danas Gerlic) i probudiće se kad dođe vrěme da ponovo uskrsne srpsko kraljevstvo.

A zatim je došao odučan udarac. Piše akademik Viktor Novak: „Najstrašnija je bila bitka kod Lomčina na Labi, gde je gotovo cela srpska pešadija izginula”.

Četvrtog septembra 922. godine odigrala se ta silna tragedija. Srbi, odasvud opkoljeni, još su se borili u Lomčinu. U pregovorima obećaju Nemci da će narodu u gradu ostaviti život, ako se grad preda. Nemci nisu držali reč, poklali su sve vojnike, a žene i decu odveli u ropstvo. Hronike Nemačke iz tog vremena kažu da je u bici pod Lomčinom palo 120.000 Srba.Bitka pod Lomčinom je Kosovo Lužičkih Srba. Jer ono što sledi, govori samo o etapama koje vode u potpunu propast, u ropstvo celog naroda. Poznato je kako je markgrof Gero (939) pozvao trideset polapskih i srpskih knezova na večeru, da se s njima izmiri. Ali mesto mira i ljubavi dao je svima otrova i sve ih poubijao.

Narod ostavši bez svojih vođa, brzo je podlegao. Oko 990. godine i poslednje srpsko pleme, Milčani u gornjoj Lužici, izgubilo je nezavisnost.
pogledajte ovde:KO SU LUŽIČKI SRBI: Upoznajte našu neuništivu braću sa severa (FOTO) (VIDEO)

Ali, uspomena na srpsku krunu nastavila je da živi. Mnogo od srpskih kneževa prekrstili su se i bili su primljeni u nemačko plemstvo. Oni i njihovo potomstvo održali su predanje o srpskoj kruni još punih hiljadu godina.

Tako je hercog Fridrih-Franc od Meklenburga (1823-1882), srpski bodrički knez 21. generacije, potomak vojvoda Niklote, Pribislava i Janka, ustanovio 1864. „Orden srpske krune” od pet stepeni. Njegova raskošna insignija sa motom „Per aspera ad astra” (Preko trnja do zvezda), može i danas da se vidi u muzeju u Kotbusu.

Pod stalnim franačkim pritiskom, Srbi su počeli da se iseljavaju prema Jugu. Ovde počinje nova istorijska enigma. Kada su, kako i kojim putem preci današnjih Srba stigli na Balkan? Ugledni naučnik dr Relja Novaković uložio je gotovo cěo svoj naučni vek i objavio nekoliko knjiga i naučnih radova da bi dokazao da su naši preci upravo ovi severni, Polapski, Lužički Srbi. I ne samo on. Veliki deo naučne javnosti Lužičkih Srba, pa i Nemaca, danas to ne spori. I danas će vam Lužani sa tugom ispričati prastaru legendu o deobi dvojice sinova moćnog bodričkog kneza Dervana.

Odluče dakle braća da se odele. Jedan sa narodom ostane u Polablju, a drugi se sa polovinom naroda odseli daleko na Jug.

Legendu od reči potvrđuje Porifirogenit. On balkanske Srbe smatra potomcima drugog brata, a narod se, prema caru i piscu, naselio na velikom prostoru Neretve, Zahumlja, Trebinja, ali naročito Zetske doline i današnjih crnogorskih Brda. Bejaše to nekad plodna zemlja, sa bogatim rimskim gradovima poput Duklje. Tako su Lužani, u stvari, naselili jezgro buduće srpske države.

Sve to potvrđuju nalazi srpske etnologije, naročito Jovan Erdeljanović i Petar Šobajić. U svojim monografijama o plemenima Piperima, Bretonožićima, Belopavlićima, i Plešivcima, obojica iznose mnoštvo podataka da je prvo srpsko stanovništvo ovog pojasa bilo veliko doseljeničko pleme Lužana.

Doseljeni ovde u tako davno doba održali su se kao kompaktno stanovništvo (Stari svet) sve do dolaska Turaka. Druga srpska plemena naselila su Južni Banat i Braničevo (Bodrići), odatle Lužnicu u ističnoj Srbiji i konačno Kosovo, Lužane kod Samodreže crkve i reku Lab, kojoj su dali ime prema svojoj nezaboravnoj Labi, mada se njihov hod u seobi može pratiti i dalje na Jug.

Imena mesta, reka i brda u dolini Zete i Brdima zapanjujuće odgovaraju današnjoj toponimiji Gornje i Donje Lužice u Nemačkoj: Lužička središta u Piperima – Crnci (u Lužici Černic i Černevald), Stijena (Štajnsdorf), Grobovlje (Grabendorf), Stupa (Stolp), Studeno (Studenic), gde je stanovao ban lužanski, Radovče (Radavič), Vrba (Verben), Trijebač (Trjebin-Trabendorf), grad Devič (Djevin-Gros Duben), Piskava (Biskov), Bukovi Do (Bukvic), Lukovo (Lukau), Dubrava (Dubrau), Dubravica (Dubravka-Frauendorf), Branjevina (Branic), i dr.

U Bratonožićima: Lutovo (Lutol-Lojten), Drijenje (Drjejce-Drevic), Crkvice (Kerkvic-Kerkojce), Korjen (Korjenic) i dr.

U Bjelopavlićima: Jelenak (Gelau), Rošci (Ruzic), Gorica (Goric), Glizica (Glajzic), Banjkove Luke (Pankov-Lukau), kao i lužička prěstonica, Gostilje (Gros Gastroze-Gasteraz), itd.

U Pješivcima: Stubica (Stoplipc), Kopetinj (Kopac), Budoška Gradina (Budišin), Ostrog (Ostrau- Ostric), i Borkov Do ( Borkovi), kao i stara bratstva Bembreci (Bamberg) i Kukalji (Kukau)!

Čak su i geografski položaji i rastojanja između ovih mesta i eponima podudarni. Sumnje nema: naselivši uglavnom dolinu Zete i Brda, Lužani su iz prapostojbine doneli i dvoja imena. Još u Hercegovini i Crnoj Gori (ali i u Lužici) žive potomci lužičkih Milovića, Dučića, Lukovića, Minića, Mirovića, Popovića, Babića, Rašovića…

Ali jedan od dirljivih dokaza da se radi o našim drevnim prěcima su i vetrenjače, davnašnji simbol baltičke nizije, kojih na Balkanu nije bilo do doseljavanja Severnih Srba. Opisujući utvrđeni grad Banska Glava u Piperima „gde je stajao ban lužanski i veliko lužansko groblje” Erdeljanović beleži da je tu nekada bio i mlin „starog svijeta koji je mljeo na vjetar”.

Muzej u Kotbusu krije i odgovore na mnoge enigme. Nošnje, običaji i uopšte folklor Lužičkih Srba ukazuju na brojne paralele sa narodnom tradicijom balkanskih Srba. Na ovo su upozoravali još Natko Nodilo i naročito najveći srpski etnolog Veselin Čajkanović, koji je svoju težišnu tezu o srpskom vrhovnom Bogu izveo iz iz uporednog proučavanja lužičkog i balkanskog duhovnog nasleđa. Tako je glavni bog severnih Srba bio Svantovit, čije se veliko svetilište nalazilo na ostrvu Rujan u Baltičkom moru, sa primanjem hrišćanstva postao je Sveti Vid ili jedan od najvećih srpskih praznika Vidovdan.

U Lužici se i danas izvodi ritualno ubijanje petla („zabijanje kokota”), kao i kod nas, na Sv. Maru. O Božiću idu po selima “kolede” (“camprovanje” i ”zapust”). O Vaskrsu se šaraju jaja u fantastičnim bojama i pravim umetničkim radovima sličnim čipki , kakvih nema nigde osim u nas: muzejska zbirka u Kotbusu čuva više stotina ovakvih unikata. Kult konja i jahanja, kao trag slavnih vremena i kultnog značenja ove životinje izvodi se na svakom Vaskrsu i Ivandanu, kad Srbi, svečano obučeni ponovo jašu Lužicom. Posle toga igraju svoje staro srpsko kolo („serbska reja”) uz pratnju gajdi („mehova”), i gusala („husle”). Stari instrumenti i arahična srpska muzika nezaobilazni su na svakom prelu , gde se i danas okuplja omladina.

Istorija im, dakle nije bila naklonjena, ali su se od milionskog naroda svela na oko 70.000 manjinaca na ostrvu između reka Špreve i Odre, koje ponosno nazivaju Srbija. Danas su priznati u pokrajinama Saksonija i Bradenburg; pomaže ih i poštuje Savezna vlada u Bonu, imaju svoje ustanove, banke, škole, muzeje, pozorišta, radio i televiziju. U svakoj prilici gordo ističu Srbija i srpstvo i to im se danas uvažava. Ulice u Kotbusu i Budišinu, sada nose, pored nemačkih i srpske nazive. Čuvaju svoju hiljadugodišnju kulturu i nacionalnu posebnost ne samo u odnosu na Nemce, nego na njima susedne Poljake i Čehe.

Ali ono što najviše pleni je nacionalna svest današnjih Lužana. „Mi smo bolji Srbi od vas” rekao mi je na rastanku jedan stari Srbin sa Špreve, reke koja protiče kroz Berlin. „Održali smo se uprkos svemu dve hiljade godina bez ičije pomoći”. U suštini, hteo je da kaže što i prvi stihovi lužičke narodne himne:

”Srpsku slavu, srpski jezik, nasilje neće ugušiti
Jer srpstvo se ponovo po Lužici širi….” pogledajte ovde:OVO JE DOKAZ DA SU NEMCI POSTALI OD SRBA! Otkud SRPSKI GRB uklesan na ĆIRILICI u zidove drevnog grada u NEMAČKOJ?! (FOTO) (VIDEO)

pogledajte ovde:OVO JE DOKAZ DA SU NEMCI POSTALI OD SRBA! Otkud SRPSKI GRB uklesan na ĆIRILICI u zidove drevnog grada u NEMAČKOJ?! (FOTO) (VIDEO)