понедељак, 31. децембар 2018.

OVO SU NAJVEĆE LAŽI KOJE SU AMERIKANCI izmislili o Srbima!







FOTO: PXHERE

Kako je lobistička agencija iz Vašingtona dezinformisala svet o srpskom narodu. Ratne scene iz Vukovara korišćene su kao dekor za izmišljene ulične okršaje u Dubrovniku. Još 1509. godine Erazmo Roterdamski je napisao da je čovekova priroda takva da izmišljeno na njega ostavlja mnogo veći utisak od istine. I gle čuda, taj isti čovek se izgleda nije promenio za ovih pet vekova.
Advertisements

Živimo u svetu obmana, dezinformacija, manipulacija, prevara, fabrikovanja laži, spinovanja zarad političkih interesa. Kao da nam je savremenik niko drugi do Paul Jozef Gebels, tvorac parole „laž ponovljena hiljadu puta ostaje laž, laž ponovljena milion puta postaje istina“. Taj „mali doktor“ koji je tvrdio da „svira na duši naroda kao što se svira na klaviru“ imao je samo jedan cilj – da „rasplamsa vulkanske strasti, izazove eksploziju besa, pokrene široke ljudske mase, hladnokrvno i sračunato organizuje mržnju i očajanje“.
Koliko taj njegov „program“ podseća na najnovije hladnoratovsko zaoštravanje na relaciji Vašington-London-Pariz-Moskva? Čemu služi farsa iz Solsberija o trovanju bivšeg ruskog agenta Sergeja Skripalja i njegove ćerke Julije? Čemu služi navodni napad hemijskim oružjem u sirijskom gradu Dumi? Da li je bliskost ova dva događaja samo koincidencija ili je sve inscenirano da bi poslužilo zapadnim državama da proteraju na desetine ruskih diplomate i upute preko stotinu bojevih raketa na Siriju.
Vratimo se tridesetak godina unazad i prisetimo se „rumunske revolucije“ i smene i likvidacije Čaušeskua. Tada je počela operacija dezinformisanja svetske javnosti da su u Temišvaru otkrivene masovne grobnice. U stvari, snimani su leševi u mrtvačnici i to je potpalilo vatru… Zatim je usledio Irak… Četrnaestogodišnja Kuvajćanka je svedočila pred američkim Kongresom da je svojim očima videla iračke vojnike kako su prekinuli dovod kiseonika u inkubatore zbog čega je umrlo na desetine beba. To svedočenje je američki predsednik Džordž Buš stariji ponovio osam puta u raznim televizijskim emisijama. Naravno da ni jedan jedini Amerikanac nije ostao ravnodušan… A ova devojčica je bila ćerka kuvajtskog ambasadora pri OUN i godinama nije bila u Kuvajtu.


A onda su na red došli Srbi. Model dezinformisanja primenjen na nama i danas služi kao primer i primenjuje se u gotovo svim operacijama „svetskog policajca“. Na scena stupa američka agencija za odnose sa javnošću Ruder Finn Global Public Affairs. 12. avgusta 1991. počinje da radi za Hrvatsku. U ugovoru su jasno precizirane obaveze:1) razvijanje strategije lobiranja u američkom Kongresu i Senatu, kao i svim relevatnim ministarstvima za priznavanje nezavisnosti Hrvatske; 2) uspostavljanje veza sa američkim tajnim službama; 3) pridobijanje medija… Vlada Alije Izetbegovića 23. juna 1992. potpisuje ugovor sa agencijom Ruder Finn na istim osnovama kao i hrvatska. Oktobra 1992. Ruder Finn postaje lobista kosovskih Albanaca. Dezinformatorima ove agencije na ruku ide zaprepašćujuće nepoznavanje svetskog javnog mnjenja, posebno američkog, o prilikama u Jugoslaviji. Najbolja ilustracija ovakvog stanja je dijalog, po svedočenju belgijskog novinara i istoričara Mišela Kolona, između Vorena Kristofera, tadašnjeg američkog državnog sekretara, i Dejvida Ovena:
Kristofer: – Greška je do vas Evropljana, vi ste dozvolili da Srbi izvrše invaziju na Bosnu.
Oven: – Ali, oni su tamo živeli i žive.
Kristofer: – Od kada?
Oven: – Oduvek.
Sa obe strane Atlantika kreće dotad neviđena satanizacija jednog naroda. Svetska medijska zajednica je pohrlila da priskoči u pomoć najpre Hrvatima, zatim muslimanima i najzad kosovskim Albancima, uvek protiv istog neprijatelja – Srba. Ulozi u balkanskoj igri postaju pozamašni. Onaj ko kontroliše Balkan kontroliše puteve nafte i gasa iz Arabije, Iraka i Kuvajta, iz Kaspijskog mora i Kazahstana. NATO, kao svetski policajac, ima potrebu da uvežba i isproba svoje oružje i opremu. Germanski svet nije odustao od težnje da sebi otvori put ka Sredozemlju. Islam gori od želje da uđe u srce Evrope i za to raspolaže basnoslovnim sredstvima koja mu obezbeđuje arapska nafta. SAD teže tome da oslabe evropske nacije, i dobiju baze koje bi bile usmerene ka Rusiji. Dunav je prirodni put koji povezuje istok i zapad Evrope…
Advertisements


I eto sponzora koji će zarad dve novorođene republike i treće na pomolu, isplaćivati milionske svote na račun Ruder Finn-a. Kocka je bila bačena i igra je već na početku dobijena. Počelo se sa Dubrovnikom, „gradom mučenikom, srednjovekovnim draguljem Hrvatske koji je uništen pod vatrom jugoslovenske armije“, kako je pisao „Pari mač“ 28. novembra 1991. Scene iz Vukovara korišćene su kao dekor za ulične okršaje u Dubrovniku.
Zapitaju li se bar ponekad silni evropski i američki turisti koji leti opsedaju ovaj grad zašto nema tragova uličnih okršaja. Potom se objavljuje fotografija mosta sa sledećim tekstom: „Strateški most koji su srušili Srbi, most u Vukovaru bejaše prekrasan primerak arhitektonske i istorijske baštine ovog hrvatskog grada.“ Ali avaj, takav most uopšte u Vukovaru ne postoji. Most koji je fotografisan nalazio se u Mostaru i on jeste uništen… ali su ga uništili Hrvati! Slede priče o logorima, nastale od jedne fotografije na kojoj je fotografisan mršav čovek okružen drugim ljudima koji nisu bili mršavi. A taj mršavi i bolesni čovek, Fikret Alić, nije bio zarobljenik već izbeglica. On se, sa drugim izbeglicama, nalazio izvan bodljikave žice, a fotograf unutar nje.
Bodljikava žica nije okruživala logor, već jedno poljoprivredno dobro. Za dezinformatore agencije Ruder Finn bilo je dovoljno da otvore priču o „Srbima nacistima“. I to se stalno ponavljalo. Štampana su dva plakata. Na jednom su bile dve fotografije, Adolfa Hitlera i Slobodana Miloševića, a ispod je pisalo: „Zar vas priče o etničkom čišćenju ni na šta ne podsećaju?“ Na drugom plakatu su takođe predstavljene dve fotografije dva koncentraciona logora: jedan iz Drugog svetskog rata, a drugi navodno u Hrvatskoj. Ispod je tekst: „Zar vas logor u kojem se sprovodi čišćenje pripadnika etničkih grupa ne podseća ni na šta?“
Advertisements

Ali i to je bilo malo: na red dolaze etničko čišćenje, silovanja, upotreba hemijskog oružja, masovne grobnice, sarajevski masakri… Užas je sveopšti. Listovi pišu: „Izgleda da su srpski ekstremisti koristili silovanje kao ratno oružje u svojoj politici etničkog čišćenja… Srpski vojnici dobijaju po tri centa po silovanju“. Sve je to rađeno da bi međunarodna zajednica bila sve brutalnija prema srpskoj strani i završiće se sa 3.000 poletanja aviona NATO koji su bombardovali srpske vojne i civilne ciljeve, iako nijedna od zemalja članica NATO nije bila u ratu sa Srbijom. Francuski novinar Žak Merlino u knjizi „Nisu sve istine o Jugoslaviji za priču“ intervjuisao je Džemsa Harfa, direktora Ruder Finn – a u Vašingtonu:
– Naš zanat sastoji se u tome da rasejemo informacije – kaže Harf – da ih što je moguće brže pustimo u promet… Brzina je presudna, odlučujući element. Čim je neka informacija za nas povoljna, smatramo se obaveznim da je odmah usadimo u svest javnog mnjenja. Jer, savršeno dobro znamo da je najvažnija prva vest. Demanti nema nikakvog efekta.
Reč „logor“ bila je, razumljivo, dovoljna da digne na noge jevrejsku zajednicu i Ruder Finn je obmanuo tri velike organizacije: Ligu protiv kleveta, Američki jevrejski komitet i Američki jevrejski kongres.
– Predložili smo im da objave prilog u „Njujork tajmsu“ i organizuju protestni skup ispred zgrade Ujedinjenih nacija – rekao je Džems Harf.
– Blef je uspeo, stvar se sjajno odvijala, jevrejske organizacije su uvučene u igru na strani bosanskih muslimana, što je bilo izuzetno riskantno. Skoro trenutno uspeli smo da u javnom mnjenju izjednačimo Srbe sa nacistima. Pogodilo smo pravo u metu. Zadatak je bio složen, niko nije razumeo šta se događa u Jugoslaviji i, da vam otvoreno kažem, većina Amerikanaca pitala se u kojoj se afričkoj zemlji nalazi Bosna, ali jednim potezom uspeli smo da stvar pojednostavimo, da je prikažemo kao priču o dobrim i zlim momcima…
Poređenje sa nacističkom Nemačkom, gasnim komorama i Aušvicom izazvalo je emotivni naboj koji je bio toliko snažan da se niko više nije usuđivao da se usprotivi da ne bi bio optužen za revizionizam.
– Naš posao nije da proveramo tačnost informacije. Nismo mi ni opremljeni za tako nešto. Naš je posao da ubrzamo protok informacija koje su za nas povoljne. Ako želite da dokažete da su Srbi jadne žrtve, samo izvolite, bićete prilično usamljeni u tom poslu – zaključio je direktor agencije Ruder Finn.
– To ipak nije tako jednostavno: više je nego očigledno da se američki i nemački interesi, na primer, nisu poklapali sa srpskim interesima, da Harf ni u kom slučaju nije radio na svoju ruku i samo za novac, već je nesumnjivo dobio od svoje vlade blagoslov ili bar prećutnu podršku odnosno zatvaranje očiju. Dezinformacija ne može uspeti ukoliko vetar duva u suprotnom pravcu. Ona ipak može sjajno da ga iskoristi i realnost činjenica je njena najmanja briga – napisao je Vladimir Volkof u knjizi „Mala istorija dezinformisanja – Od Trojanskog konja do interneta“.
(Izvor: Novosti)

Дирљив траг из 1914: Ево шта је РУСКИ МИНИСТАР рекао када је чуо за рат Србије и Аустроугарске

34821-sergej-sezanov-580x0


ХОЋЕТЕ РАТ СА СРБИЈОМ А ПОДМЕЋЕТЕ ГА ЦЕЛОЈ ЕВРОПИ - ТАКО ЈЕ И БИЛО
Ултиматум који је Аустроугарска објавила Србији шокирао је свет и изазвао бурне реакције код међународних сила. Ипак, најупечатљивија и заувек забележена у сведочанствима самог аустроугарског амасадора остала је скоро пророчка изјава руског министра спољних послова. Ево шта је он рекао.


Аустроугарска царевина је 23. јула 1914. године Србији упутила ултиматум који је шокирао свет.У 10 ставки налазили су се услови које, по оцени тадашње светске дипломатије, не би могла да прихвати ниједна држава, а да притом не изгуби своју независност.
Текст ултиматума стављен је на увид светским силама тек сутрадан, 24. јула.Тиме се значајно смањила могућност реаговања и саветовања српских савезника, на шта је Аустроугарска и рачунала.


34821-sergej-sezanov-580x0


А реакције су биле очекивене...

Британски државни секретар за спољне послове сер Едвард Греј је, читајући ултиматум, рекао аустроугарском амбасадору да је то"најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави".
Француски амбасадор у Бечу је, видевиши документ, известио своју владу да је"неочекивана и претерана оштрина захтева аустријске ноте, тј. ултиматума Београду, изненадила и оне најогорченије непријатеље Србије".

Ипак, најупечатљивија и заувек забележена у сведочанствима аустроугарског амасадора остала јереакција руског министра спољних послова Сергеја Сазонова.Њу је у књизи "Србија у Првом светском рату" забележио и српски историчар др Андреј Митровић.

"Хоћете рат са Србијом, а подмећете пожар целој Европи!"


6622-bojevi-otrov-580x0

Када је у Петровграду амбасадор Аустроугарске саопштио садржај ултиматума руском министру он је, по сведочењу самог амбасадора деловао "више потиштено него љутито".
– Знам шта хоћете. Хоћете рат са Србијом... Ви у Европу подмећете пожар... Хоћете рат и спаљујете мостове за собом... Види се колико сте мирољубиви пошто Европу бацате у огањ –изјавио је том приликом Сергеј Сазанов.
Крваве године које су уследиле показале су да је руски министар имао право.
Аустроугарска је објавила рат Србији 28. јула.Русија је истог дана наредила мобилизацију, а на ово је реаговала Немачка која је 1. августа објавила рат Русији. Два дана касније, у рат је ушла и Француска, а затим и Британија.
До краја лета у рату се нашло преко две трећине Европе, са више од 70 милиона људи је било под оружјем. До 1918. страдало је више од 15 милиона људи. Највеће губитке имала је Србија која је остала без трећине свог становништва.
Преузето са: http://www.dnevno.rs/

НА ДАНАШЊИ ДАН У РАДОВАЊСКОМ ЛУГУ КОД ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ УБИЈЕН ЈЕ ЛЕГЕНДАРНИ ВОЂА ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА ЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ

karadjordje1


СТРАШНА СУДБИНА СТИГЛА КАРАЂОРЂЕВЕ УБИЦЕ

СВИМ УЧЕСНИЦИМА У УБИСТВУ КАРАЂОРЂА 

ЗАТРТЕ ПОРОДИЧНЕ ЛОЗЕ
Пише: Душан Марић
***
Србима који мало боље познају историју свог народа познати су основни подаци о убиству Карађорђа Петровића, али два „детаља“ о овом злочину потпуно су непозната „широј јавности“: да је све главне учеснике али и њихове породице убрзо задесила ужасна судбина и да војвода Вујица Вулићевић, човек који је организовао кумеубиство које је оставило неизбрисив печат у српској историји, као и његова жртва, почива у олтару једне цркве.
Лоза наредбодавца злочина Милоша Обреновића је угашена. Без наследника и трагова нестала је и породица Драгића Вујкића из Радовања, на чијем земљишту је Карађорђе убијен. Вујицу Вулићевића и Николу Новаковића, који је секиром посекао вођу Првог српског устанка и једног од највећих војсковођа у новијој историји цивилизације, сопствена прерана смрт спасила је да гледају тешке и преране смрти својих најмилијих.
Посмртни остаци војводе Вулићевића почивају у манастиру Светог Архангела Гаврила, у селу Кусадак код Смедеревске Паланке, једној од најстаријих православних светиња у средњој Србији. По предању које се у Кусадку генерацијама преноси с колена на колено, неколико дана уочи Видовдана 1389. године, пре него што ће на позив кнеза Лезара Хребљановића кренути према српској престоници Крушевцу и Косову пољу, српски војници из смедеревског краја окупили су се код манастира Пиносава и ту се причестили.


Серија необичних и трагичних догађаја почела је када се Карађорђе, после четири године проведене у добровољном изгнанству у Русији, вратио у Србију.
Док је био у Русији одржавао је везу са великим пријатељем и кумом Вујицом Вулићевићем, својим војводом и саборцем из многих љутих бојева против десетоструко надмоћније турске армије. Вулићевић је о свему обавештавао Милоша Обреновића. Велика је вероватноћа да су кумови (Карађорђе је био у кумовским везама и са Обреновићима) лажним информацијама које су му слали о стању у Србији и расположењу народа, и намамили вођу Првог српског устанка да се у јулу 1817. године запути назад у отаџбину. Са намером да подигне нови устанак против Турака.
На Вујичин предлог, Карађорђе је за за своју базу изабрао Радовањски луг, дубоку и шумом обраслу долину удаљену десетак километара од Велике Плане, власништво мештанина Драгића Вујкића, у који је стигао са својим верним пратиоцем Наумом.
radovanjski

Карађорђе и Вујица су се састали у Радовањском лугу и заједно појели вечеру коју је Вујица донео из своје Азање. Пред зору, 26. јула, био је велики светац Архангел Гаврило, док је Карађорђе спавао, унајмљени убица Никола Новаковић га је убио секиром. За убиство је искористио тренутак када је Наум отишао на оближњи поток, по воду.
Мртвом Карађорђу Новаковић је јатаганом одсекао главу и предао је Вујици Вулићевићу, који је однео Милошу Обреновићу.


Карађорђе је сахрањен на месту убиства, а век касније његови посмртни остаци пренети су у цркву Светог Ђорђа у Тополи, коју је уочи Првог светског рата подигао његов праунук Краљ Петар Први.
И на месту Карађорђеве погибије у Радовањском лугу, по наређењу његовог потомка Александра Карађорђевића, подигнута је православна црква.

13823492 896351097154101 1229568316 n


Убиство великог српског јунака, чија јунаштва и вештина командовања нису много заостајали од легенди које су настале и пре његове смрти, изазвало је велику тугу и огорчење народа. Али изгледа да је кумоубиство на велики хришћански празник стигла и божија казна.
Јер, сви учесници ове злочиначке завере доживјели су трагичан крај.
Милошев син Милан умро је млад. Његов други син, српски Кнез Михаило препородио је Србију, изграђујући је у модерну европску државу, али је убијен у атентату. Није имао деце.
Само неколико деценија након Михаилове смрти, 1903. године, у мајском атентату који су организовали његови официри предвођени Драгутином Димитријевићем Аписом, убијен је Милошев праунук и једини преостали мушки потомак Краљ Александар, чиме је породична лоза Обреновића заувек угашена.


Након што је овај одрадио крвави посао који који му је поверио, кнез Милош је Вујицу Вулићевића унапредио у нахијског кнеза. Међутим, звање и власт нису могле да га заштите од презира сопственог народа. Кад год су могли, људи су га избегавали.
Узалуд је објашњавао да је био приморан да почини злочин, јер му је Милош оставио да бира између своје и Карађорђеве главе. Они који су смели да му се отворено супроставе, оптуживали су га да је, након што је прихватио задатак који му је кнез дао, требао да пошаље неког од својих поверљивих људи у Радовањски луг и обавести кума да бежи. И тако куму спаси главу, а себи образ и душу.
Да би умањио презир народа и колико-толико умирио сопствену савест платио је да се два километра од Радовањског луга према Великој Плани подигне црква брвнара, коју је народ прозвао Покајница. И на изградњу цркве пала је сенка зато што је народ причао да је она финансирана златницима који су нађени код Карађорђа.


pokajnica manastir srbija 1


Савременици су оставили сведочанство да је Карађорђе из Русије дошао са „бисагама злата“, што делује логично, јер се у Србију вратио са намером да подигне устанак. А ваљани устанак ни онда, као ни сада, није био могућ без пара и џебане. Међутим, није познато шта је било са Карађорђевим златом, да ли га је Вулићевић присвојио, послао Милошу или су га међусобно поделили.
Да ли због подизања цркве покајнице, исповедања у којем је сву кривицу за кумоубиство покушавао да пребаци на кнеза, размирица око Карађорђевих пара или свега тога помало, Вулићевић је убрзо пао у немилост кнеза Милоша, који му је одузео управљање нахијом и протерао га у Турску.
Када се неколико година касније вратио у Србију са собом је донео бројна одсличја и дарове које је у турској држави „заслужио“ због убиства међу Турцима озлоглашеног Црног Ђорђа. Међутим, Милош је наредио да му се све то одузме.
Остатак живота Вулићевић је провео у сиромаштву, презрен од људи и тешко болестан. Умро је 1828. године, само једанаест година након што је руке упрљао кумовском крвљу. По једној верзији, умро је природном смрћу. По другој, вероватнијој, отровао га је његов кум, Карађорђев рођак, Гмитар Петровић.
Сахрањен је тик поред цркве Архангела Гаврила, у Пиносави, код Кусадка, која је у то време била брвнара, недалеко од гроба његовог комшије и пријатеља Миливоја Ђака.
Као некадашњи смедеревски кнез и Карађорђев војвода, Вујица Вулићевић је приликом већих светковина имао своју свечану столицу у сеоској цркви. Друга свечана столица припадала је његовом пријатељу Милоју Ђаку, једном од најпознатијих трговаца стоком у тадашњој Србији.
Хроничари су забележили да је на Архангела Михаила 1817. године на служби у цркви била цела Вујичина породица, али да је његова столица била празна.
Миливој Ђак је упитао Вулићевиће шта је са Вујицом. Одговорили су му да је јуче негде отишао и да се није вратио. Слутећи зло, Миливој се ударио руком по челу и рекао: „Значи ја сам следећи“.
Међутим, поживео је још седам година, све до 1825. године, када је подигао устанак против Милоша Обреновића. Била је то прва социјална буна против кнежеве самовоље, којом је Србију глобио горе од Турака. Милош је у Кусадак послао војску која је буну лако угушила а њене коловође уморила на зверски начин.
Милоје Ђак је обешен. Милош је забранио да се његово тело скине са дрвета, па је то учињено тек када је оно почело да се распада. Сахрањен је поред саме сеоске цркве, где ће му се три године касније придружити и Вујица.
Када је 1870. година на месту брвнаре грађена садашња црква, од грубом материјала, њени темељи проширени су и на два гроба, која су остала испод олтара. Вујица Вулићевић већ 145 година почива под левом, а Милоје Ђак под десном певницом. Ко је одлучио да се црква проширује, али да се посмртни остаци не дирају, није познато.
Иза Вујице су остали син и кћерка, али су обоје млади умрли. Прерана смрт покосила му је и сву његову унучад.
Карађорђев убица Никола Новаковић, прогоњен грижом савести, је полудео. Погинуо је тако што је несрећним случајем пао на воденички точак који га је буквално смрвио.
Син му је умро млад, у тешким мукама, а кћерка му је полудела.
Драгићу Вујкићу, на чијој земљи је Карађорђе убијен, напрасно су помрли сви укућани, тако да је крај живота дочекао потпуно сам, у великом сиромаштву.
Преузето са: https://facebookreporter.org/

Tајни Бечки списи потврђују



Аустроугарска вештачки створила Шиптарску нацију
Албанци никада нису постојали као јединствени народ, већ их је народом и нацијом учинио аустроугарски двор.
Ујединили су различита племена, сачинили један језик и све то потпомогли новцем како би, пре свега, смањили српски утицај и тежњу ка ослобађању свих српских земаља од којих се добар део тада налазио под влашћу Аустроугара.


На дуже стазе, циљ овог "пројекта" је био да се у овом делу Европе који излази на Медитеран смањи и утицај Русије.
Rezultat slika za Tајни Бечки списи потврђују
Rezultat slika za Tајни Бечки списи потврђују

Аустроугарска принцеза Џералдина Наги-Апони на свадбеној церемонији током удаје за албанског краља Зогуа I. Џералдина је већ неколико дана по првом доласку у Албанију била заручена за албанског краља, кум на свадби је био премијер у влади бенита Муслонија а на медени месец су отишли отвореним Мерцедесом 540К који су као свадбени поклон добили од Адолфа Хитлера. Венчање је обављено крајем априла 1938. године.

Ова тврдња изазвала је велике полемике и интересовање научних кругова у Европи, а изнесена је у докторату недавно пеминуле бугарске историчарке Теодоре Толеве (1968-2011). Рад под називом "Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације (1896-1908)" заснован је на проученим документима Царског архива у Бечу од којх су многи у то време били најстроже чувана тајна.
Толева је током истраживања и потраге за документима о међуетничким односима у Отоманској империји, у царском архиву у Бечу нашла документе у вези тајних састанака на аустроугарском двору одржаних 1896. на којима је договорено стварање компактне албанске нације.


По бугарској историчарки, меморандум о четири састанка која су одржана показује да крајем деветнаестог века албанска нација још није постојала и да ће Беч учинити конкретне напоре да је изгради, хомогенизује становништво, промовише јединство између католичких и муслиманских кланова, помогне новинарство и образовање народа, издаваштво националистичких публикација, стварање једног унифицираног књижевног језика, и тако даље.
Мотиви Аустроугарске империје су врло јасни: да краткорочно ублажи притисак Србије и Црне Горе, а дугорочно Русије.
Докторат Толеве објављен је на шпанском језику по називом "Ла инфлуенциа дел Империо Аустро-Хунгаро ен ла цонструццион национал албанеса (1896-1908)" и она у фактографски богатом научном делу подељеном у десет поглавља објашњава своје виђење настанка и развоја албанске нације на преласку из 19. у 20. век.
Бугарска издавачка кућа Сиела постхумно је објавила њен рад и на бугарском језику, а у децембру 2013. објављен је и немачки превод овог рада под називом "Дер Еинфлусс Остерреицх-Унгарнс ауф дие Билдунг дер албанисцхен Натион 1896-1908".
1
Теодора Толева
Треба рећи да је своје име у бугарској историографији Теодора Толева изградила тиме што је била вредан истраживач, професионално високих стандарда, вансеријски полиглота (говорила је шпански, португалски, француски, италијански, руски, енглески, немачки).
Осим тога, скренула је пажњу још 2006. капиталним радом "Спољна политика Тјуле Андрашија и македонско питање", а ускоро се очекује постхумно објављивање њене треће књиге "Геноцид и судбина Јермена 1905".
Основна теза Толеве је да је Беч учинио све да уједини различита и завађена албанска племена и кланове, која у другој половини 19. века, по Толевој, нису имала развијену националну свест, већ су била расцепкана, те да је бечка дипломатија активно помагала стварање унифицираног књижевног албанског језика, издаваштво албанских националистичких публикација и развој новинарства и образовања.
Мотиви Аустроугарске за то су спречавање ширења утицаја конкурентске Србије и Италије, а индиректно, преко спречавања Срба, то је било и спречавање ширења Руса ка Медитерану.
Толева 1999. године први пут улази у Бечки империјални архив како би прикупила податке из архивске документације о македонском питању. Трагајући за документима о томе, једнога дана сасвим случајно у једној од фиока архива открива никад објављени меморандум о четири тајне конференције одржане на Бечком двору 1896. године, а поводом планирања за стварање тада непостојеће албанске нације.
Иначе, ти састанци се помињу и у документу "Дие Албаниенполитик Остерреицх-Унгарнс ун италиенс 1877-1908 де Ханс Диетер Сцхандерл" из 1971, што наводи и Толева у фусноти на 28. страни бугарског издања.
Полазна тачка њеног истраживања је 1896. када се Беч одлучује за активније деловање на простору јужног Јадрана, а завршна тачка 1908, када Младотурски покрет преузима власт, чиме се мења дотадашњи контекст за деловање Аустроугарске према отоманском наслеђу.
Прво поглавље под називом "Организација спољне политике" односи се на објашњење спољње политике Аустроугарске. Толева објашњава: "Сврха овог поглавља је да покаже ту традицију у спољњој политици Империје, и њене организације рада тајне конференције у смислу реалног управљања".


Она објашњава структуру, функције и прерогативе министра спољњих послова. Према аустријским истраживачима, Министарство за спољње послове до сада никад није изучавано. Толева наводи два разлога. Први је да Министарство почиње да представља истраживачки интерес сасвим одскора у потрази одговорности за ултиматум који води до избијања Првог светског рата, а када су схваћени факти да је Министарство радило у корист сопствених циљева и по својим сопственим механизмима. А други је специфичност самог Министарства.
"Према Хелмуту Римплеру, још не постоји ниједна студија која открива суштину Министарства спољњих послова као институције, односно која је директна веза између његове организације и његових активности", наглашава Толева.
Друго поглавље је посебно значајно, а зове се "План о Албанији или бечка рационалност или ирационалност", у коме Толева експлицитно пише да је сузбијање утицаја Србије један од рационалних елемената Меморандума којим су обухваћене четири тајне конференције, али да је било ирационално упустити се у пројекат изградње нације, јер је то тежак задатак, у супротности са војним начином мишљења.


b
Униформе Аустроугарске војске за простор Босне, Албаније и делова Србије у којима живе рипадници њиховог народа.


Треће поглавље "Прихватање плана - дипломатски ризици и дугорочна предвиђања" говори о неслагању с планом представника аустријског генералштаба или појединих дипломата, којима је јасно да такав план крши и одређене међународне норме. Међутим, план је прихваћен и поред гласова против.
Четврто поглавље под називом "Иницијативе Беча пред Османском империјом или бриге једног народа између две империје" говори се о конкретном заузимању аустроугарских конзула за завађена албанска племена пред турским властима, јер ни Порта није имала високо мишљење о разбојништвима и клановима подно Проклетија.
Пето поглавље "Путовања аустроугарских конзула кроз албаномуслиманско друштво или почетак једне романтичне конспирације", говори о успостављању веза аустроугарских конзула са вођама албанских муслиманских племена.
У шестом поглављу Толева говори о "заштити вероисповедања". Разрађује се такозвани Културпротекторат.


У седмом поглављу тема је албански језик, који се до тада писао на двадесетак различитих начина (грчким, латинским и арапским словима), али се од 1908. стандардизује, у чему главну улогу има генерални конзул Аустроугарске.
Осмо поглавље бави се школством, а девето је насловљено "Штампа - како Беч почиње да пише на албанском". Толева наглашава да се штампају различити материјали необично високог нивоа израде с циљем да развију национална осећања код Албанаца у складу са закључцима Меморандума тајних конференција из 1896. Углавном је реч о календарима, граматикама, историјским књигама. Врше се многобројне образовне иницијативе.
У десетом поглављу, Толева расветљава улогу римокатоличког монсињора Прима Дођија, који је имао план стварања северноалбанске кнежевине, где би главну улогу имало племе Мирдита. Такође, Толева је приложила и читав низ досад необјављених докумената, који поткрепљују њену тезу да је албанска национална ренесанса заправо кренула из геополитичких мотива "Ка унд Ка монархије".
Она наводи постојање албанских комитета и у Букурешту и у Софији, а посебно се осврће на стварање албанских школа у Италији и италијанских у Албанији. Интересантно је и спомињање Румуна Алберта Ђике, који себе сматра потомком Скендербега, који активно лобира за албанску ствар.
У закључку књиге Толева наводи и друге геополитичке околности. На пример, каже да Немачка не узима учешће у овим аустријским акцијама, али је наклоњена Албанцима (из својих геополитичких разлога), док ред Бекташија подржава Младотурску револуцију.


c

Енглези чувају неутралност, али гледају и благонаклоно на развој албанског национализма. Све то, као и јачање суседа, утицало је на конкретне акције и обим помоћи Аустроугара албанским племенима. Менталитет самих племена није ишао на руку аустроугарским плановима, али је за реализацију ових планова кључна била изолација Русије у том периоду.
Толева закључује: "После детаљног прочавања архива можемо тврдити да на почетку 20. века албанско становништво још не представља оформљену нацију. Етничке групе у Албанији живе изоловано, немају веза међу собом, осим кад ратују. Могућности за њихово зближавање су практично ништавне, а убиства уобичајена, чак и за људе из истог клана. У земљи постоје два основна дијалекта, али они су толико различити, да се људи скоро не разумеју. Не постоји јединствени књижевни језик, већ више од двадесет различитих начина писања на локалним дијалектима.

Коефицијент писмености не прелази чак ни 2%. Становништво припада трима вероисповедањима - муслимани, православни и католици. Албанци немају национално сазнање, немају опште интересе, не исказују солидарност и не развијају се у правцу буђења националних осећања. Према томе, почетком XX века не постоји албанска нација"
.

Толева сматра да њен материјал доказује да је Аустроугарска најзаслужнија за стварање албанске нације, а 1908. је кључна година, после које за формирање албанске нације настају боља времена.
Геополитика
Преузето са:  http://www.kmnovine.com/2016/06/t.html