НЕ МОЖЕ СЕ ПРИСВОЈИТИ ТУЂА ПЛАНИНА ТАКО ШТО ЋЕ СЕ У ЊУ ПУСТИТИ СТОКА ДА ПАСЕ
I ПРИСТУП
Народ, који ми Срби називамо Арбанасима, странци Албанцима, а они сами себе називају Шћипетарима, запосео је, после Новог Епира, Поморја и Доње Зете,са Скадром хиљадугодишњом престоницом Србије, а сада и део Старе Србије – Косово и Метохију. Срби су протерани са свих тих територија, као и са свих других које су они запосели. У циљу правдања злочина и насиља над Србима, Арбанаси истичу некаква своја историјска права. Поред разних игара заинтересованих сила и центара моћи који су проузроковали ратну агресију НАТО пакта на Србију, поставља се као главно питање – ко има право на тај део Старе Србије, односно чије је историјско право, ко је правни власник те земље?
Јасно је да је онај народ који је први поседовао ту земљу њен правни власник и да њему припада историјско право. Пошто Арбанаси нису освојили од Срба ни једну од поменутих територија, то им не припадају ни по праву мача. Други су им стварали писменост, митове и нацију, што јасно говори да су они оруђе у нечијим рукама уперено против Србије. Из тих разлога се њихови злочини не спречавају и не кажњавају, па чак и не региструју. Нигде се тако јасно не оцртава Медузина глава антисрбске завере, као на примеру Арбанаса. Арбанаси воле да говоре: “чија стока тога и планина”. Они једноставно не схватају да се не може присвојити туђа планина, једноставно тако што ће се пустити стока да на њој пасе.Потребно је, на основу науке, у првом реду историје,археологије и лингвистике, утврдити ко је ко у овом спору. Са том намером је одржан “Округли сто” у Србској Академији наука и уметности.
Јасно је да је онај народ који је први поседовао ту земљу њен правни власник и да њему припада историјско право. Пошто Арбанаси нису освојили од Срба ни једну од поменутих територија, то им не припадају ни по праву мача. Други су им стварали писменост, митове и нацију, што јасно говори да су они оруђе у нечијим рукама уперено против Србије. Из тих разлога се њихови злочини не спречавају и не кажњавају, па чак и не региструју. Нигде се тако јасно не оцртава Медузина глава антисрбске завере, као на примеру Арбанаса. Арбанаси воле да говоре: “чија стока тога и планина”. Они једноставно не схватају да се не може присвојити туђа планина, једноставно тако што ће се пустити стока да на њој пасе.Потребно је, на основу науке, у првом реду историје,археологије и лингвистике, утврдити ко је ко у овом спору. Са том намером је одржан “Округли сто” у Србској Академији наука и уметности.
II ПРЕДСТАВА АРБАНАСА
Имамо две различите и супростављене представе Арбанаса, њиховог порекла и историјске улоге. Прва представа је била на снази од 11. века до Берлинског конгреса 1878. године, и друга од овог датума на овамо. По првој представи Арбанаси су један кавкаски народ који је дошао у Србију половином 11. века. “Деца Кавказа”, како је писао средњевековни писац Магиус Патавиус. Срби су староседеоци, потомци познатих старих племена као што су: Илири, Венети,Трачани, Дачани, Сармати, Мези, Дардани, Трибали, Македонци и Епирци. По другој представи Арбанаси су староседеоци у Србији, потомци Илира, а Срби су непознати варварски народ који се доселио у њихову земљу негде између шестог и десетог века. Ова друга представа наметнута је и у Србији после Берлинског конгреса од стране тако зване бечко-берлинске, односно нордијске историјске школе, која се у Србији представља и држи као званична.
Први који је иступио са претпоставком да су Арбанаси староседеоци, потомци Илира, био је немачки историчар Тунман 1774. године. Његова теза је изгледала сулуда, али доживеће ширу подршку од бечко-берлинске школе у другој половини 19. века. Није се десило ни једно ново откриће на пољу археологије,историје, лингвистике или етнографије, које би могло да послужи као повод за постављање ове тезе.Напротив, било је све јасније да су Арбанаси скорашњи досељеници у Србију и у Европу. Кроз стари и цели средњи век знало се и код Срба и код странаца ко су Илири и да је то једно од имена, односно синоним за Србе. Није било никаквог научног ослонца за правдање те замене.Ево како је то код нас данас представљено од људи који не држе до науке, нити истине и говоре у прилог нечије политике.“На Косово и Метохију, области у средишту Балкана, … словенска племена населила су се у раздобљу између VII и X века.” Душан Батаковић, члан преговарачког тима владе Србије за Косово и Метохију, (1). “Политика”, 29 септембра 2006. године (28. страна).А ево како код људи од науке.У античком времену: “Западно од Македоније живе Дардани и Илири, два имена за један исти народ – Србе” Џон Камбел, један од најученијих британских историчара 19. века, (2).
Први који је иступио са претпоставком да су Арбанаси староседеоци, потомци Илира, био је немачки историчар Тунман 1774. године. Његова теза је изгледала сулуда, али доживеће ширу подршку од бечко-берлинске школе у другој половини 19. века. Није се десило ни једно ново откриће на пољу археологије,историје, лингвистике или етнографије, које би могло да послужи као повод за постављање ове тезе.Напротив, било је све јасније да су Арбанаси скорашњи досељеници у Србију и у Европу. Кроз стари и цели средњи век знало се и код Срба и код странаца ко су Илири и да је то једно од имена, односно синоним за Србе. Није било никаквог научног ослонца за правдање те замене.Ево како је то код нас данас представљено од људи који не држе до науке, нити истине и говоре у прилог нечије политике.“На Косово и Метохију, области у средишту Балкана, … словенска племена населила су се у раздобљу између VII и X века.” Душан Батаковић, члан преговарачког тима владе Србије за Косово и Метохију, (1). “Политика”, 29 септембра 2006. године (28. страна).А ево како код људи од науке.У античком времену: “Западно од Македоније живе Дардани и Илири, два имена за један исти народ – Србе” Џон Камбел, један од најученијих британских историчара 19. века, (2).
The Hittites; their inscriptions and their history.
Main Author: Campbell, John, 1840-1904. Language(s): English Published: Toronto : Williamson, [1890?] Subjects: Inscriptions, Hittite. Hittites. | 
Turkey in Europe. By James Baker
Main Author: Baker, James, lieutenant-colonel. Language(s): English Published: London, Cassell, Petter & Galpin, 1877. Edition: 3d ed. Subjects: Eastern question (Balkan) Turkey. |
III ПОРЕКЛО АРБАНАСА
Пре доласка у Србију, Арбанаси су променили три боравишта. Пореклом су са Кавказа из кавкаске Албаније. Овој земљи, из које они потичу, странци су дали име Албанија, по имену града Албане на Касписком језеру, у чијем залеђу се она простирала. То је била планинска земља која се протезала делом у данашњем Азербејџану, а делом у Дагестану. У тој брдовитој и планинској земљи на источним падинама Кавказа, живело је 26 племена, која су говорила 12 наречја или језика. То доказује да је у земљи, коју су називали Албанијом, живело више различитих народа, а не само албанска племена. Главни град те земље звао се Ардебиљ.У осмом веку вођени су велики ратови између Хазара и Арапа на пределу Албаније. Арапи су били носиоци Ислама, а Хазари турско племе, које је било примило Мојсијеву веру, па је њихов сукоб имао и верски карактер. Арапи су се показали више наклоности према домаћем становништву, па је један део народа примио ислам. Када је хазарски принц Барyил ушао у Албанију 730. године, наредио је својим ратницима да побију сво становништво које је примило Ислам. У Ардебиљу су побијени сви муслимани и град је опустошен, (3). Један део Албанаца муслимана је успео да побегне код Арапа, који су ове избеглице сврстали у две скупине и једну послали у Сирију, а другу у Арабију. Они који су отишли у Сирију сјединили су се са тамошњим становништвом и губи им се траг. Они који су дошли у Арабију били су насељени у пустињском пределу покрај Црвеног мора. Ово место није одговарало кавкаским сточарима. Не зна се тачно колико су се ту задржали док нису били пресељени на Сицилију. Сицилија је тада била подељена између Арапа и Византије па су пресељени тамо да појачају муслимански живаљ, а и земља им је више одговарала.Атанасије Урошевић је испитивао 1929. године арбанашка племена на Косову и Метохији у вези њиховог порекла према предању које код њих живи. Сви Арбанаси, без разлике, испричали су му исту причу, као и њихове хоџе такође. Предање које су му изнели било је следеће:“Најчешће се оно састоји само у томе што за стару постојбину свих Арбанаса узима се Арабија.Понекад је то изражено и у пригодним причама.” Сви су знали да их је из Арабије довео човек који се звао Азрети Имер, (4).Код Арабљана постоји памћење да су Арбанаси живели у Арабији близу Црвеног мора. Једно такво сведочење наводи и познати албанолог Јохан Георг фон Хан, који је био пропагатор међу аустријским и немачким писцима Тунманове тезе да су Арбанаси пореклом Илири.
Хан у свом делу “Кроз поречину Дрима и Вардара”, превод Михаила Илића, на страни 21. наводи једно такво арапско сведочење. Арапи кажу да су Арбанаси живели поред Црвеног мора и да су се одатле иселили. На страни 20. поменутог дела, Хан наводи Лапинског, који каже да Абази, черкеско племе са Кавказа, држе да су са Арбанасима један исти народ, а и Арбанаси држе да су браћа са Абазима, (5).Џемс Бекер, британски истраживач Арбанаса, каже: “Тамо је друга Албанија (савремени Дагестан) на Кавказу и неки писци сматрају да су њени становници исти народ као и њихови истоимењаци у Турској. Извесно је да постоји велика сличност између Тоска из Албаније и Черкеза са Кавказа”, (6).На Средоземном мору вођене су честе борбе између Арапа, као представника ислама и Ромеја(Византије), као представника хришћанства. Арапи, који су отели од Ромеја већи део Сицилије и део јужне Италије, да би ојачали исламско становништво у тим земљама, преселили су тамо избеглице са Кавказа. Борбе између Ромеја и Арапа на Сицилији трајале су дуго времена и у време од 827. до 878. године, Сицилија је била подељена на два дела, па отуда и назив Две Сицилије. Ромеји су успели 980. године да освоје део арапске Сицилије и на том делу нашли су Арбанасе. За пола века власти над њима један део тог народа превели су у хришћанство.
 |  |
IV СРБИЈА ПРЕ ДОЛАСКА АРБАНАСА
Предео који се назива Нови Епир, према административној подели Римског царства, Срби су обично називали Епиром, све до 16. века, обухватајући стари и нови Епир заједно. Али на том простору имали смо и ужа обележја, као што су: Доња Зета и Поморје, или Березитија и Вајонитија, по именима два највећа племена са тих простора. Ово су имена преузета из страних докумената, на србском су се звале Брзитија и Војонитија. Доњом Зетом се обична називало Задримље и љешко приморје, а Поморјем област Драча и Валоне па до Јонског мора. Под Березитијом се подразумевао предео између река Шкумбе и Маће, а под Вајонитијом од Шкумбе до Јонског мора. Главни град Вајонитије био је Белиград под Томором, данас Берат. Становнике Епира Грци су у античком времену сматрали Илирима, то јест Србима.Теопомп каже да у Епиру живе Хаони, Теспорти и Молоси, и да ни једно од ових племена не припада Јелинима.
У античком Епиру имамо три топонима са србским именом: Сербиани,
Сербиана и Сербиане. Таквих и сличних топонима имамо још десет на територији класичне Грчке, (7). Шире на простору римске Илирије имамо важне градове са србским именом, као што су Србица, Сердика, Сардика или Сарбика, данашња Софија, Сербинон на грчком или Сербитиум на латинском, данашњи Загреб, (8). Сарба, Сарда, Сорда или Скодра – данашњи Скадар, Сардона или Скардона – данашњи Скрадин, Сарба, Арба – данашњи Раб, Сербион,
Сермион, Сирмиум – данашња Сремска Митровица, Сарабантиа итд. Сви топоними на пределу савремене Албаније су србског порекла. Арбанаси су настојали да те топониме измене, али то је само шминка, која се лако брише. Ком народу припадају топоними, том народу припада и територија. Да бисмо то и доказали, да се прошетамо мало кроз векове.III век с.е. Државу Илирију краља Агрона (правилније Аргона) Зонара назива Србском империјом, (9).Француски историчар Прико д’ Сент-Мари краља Агрона назива краљем Срба, (10).Андрија Качић-Миошић Агронову Илирију назива “словинском земљом”, (57).После Теуте Илиријом влада Сербилида (код неких писаца – Сербила, Сердила и Сердилида),кога Качић-Миошић назива “краљ словински”, (57).
У античком Епиру имамо три топонима са србским именом: Сербиани,
Сербиана и Сербиане. Таквих и сличних топонима имамо још десет на територији класичне Грчке, (7). Шире на простору римске Илирије имамо важне градове са србским именом, као што су Србица, Сердика, Сардика или Сарбика, данашња Софија, Сербинон на грчком или Сербитиум на латинском, данашњи Загреб, (8). Сарба, Сарда, Сорда или Скодра – данашњи Скадар, Сардона или Скардона – данашњи Скрадин, Сарба, Арба – данашњи Раб, Сербион,
Сермион, Сирмиум – данашња Сремска Митровица, Сарабантиа итд. Сви топоними на пределу савремене Албаније су србског порекла. Арбанаси су настојали да те топониме измене, али то је само шминка, која се лако брише. Ком народу припадају топоними, том народу припада и територија. Да бисмо то и доказали, да се прошетамо мало кроз векове.III век с.е. Државу Илирију краља Агрона (правилније Аргона) Зонара назива Србском империјом, (9).Француски историчар Прико д’ Сент-Мари краља Агрона назива краљем Срба, (10).Андрија Качић-Миошић Агронову Илирију назива “словинском земљом”, (57).После Теуте Илиријом влада Сербилида (код неких писаца – Сербила, Сердила и Сердилида),кога Качић-Миошић назива “краљ словински”, (57).
 | 
Appiani Alexandrini Romanarum historiarum quae supersunt graece et latine cum indicibus : <...> [Edidit F. Dübner.]
Author / Editor: Appianus Publishing place: Parisiis | Year of publication: 1850 | Publishing house: Firmin Didot |
II век с.е. Апиан из Александрије нам каже, да је римски војсковођа Фулвиус Флакус водио борбу 135. године с.е. са Србима у долини Неретве, које називају Илирима или Далматима, (11).
I век с.е. Страбон помиње Србе као народ Илирије од Јадранског мора до Паноније. Динару планину назива Србском планином, (12).
I век н.е. Крунски доказ тачности свих ових навода даје римски научник Плиније Старији у приказу регрутског списка србских, односно илирских племена из 12. године после Христа. На списку се налази 27 србских племена, од којих више од половине и данас постоји, (13). Међу њима су и моји претци Деретићи. То су: Мезеји, Дитиони, Десниати, Неретвљани, Сартири,Сарбеати, Глиндићи, Дукљани, Диндари, Дермастије, Церани, Деврње, Мелчумани, Сикулоте,Варди, Даверци, Деретићи, Ликини, Стулпини, Бурнице, Олбљани, Лабеати, Сенади, Денде,Сашељи, Рудињани и Грабљани. Грабљани нису били племе, него је то била једна варошица на Зупцима и њих називају једноставно Илирима. Сарбеати такође нису били племе, него савез од неколико мањих племена па их зато називају једноставно Србима. Од Ликина, који су живели у Поповом пољу испод Требиња, пореклком је император Ликиниус чији су потомци Немањићи.Апиан каже да су у првом веку н.е. “најславнија илирска племена Срби (Сордиски) и Трибали”, (14). За Трибале знамо да су такође Срби.
II век н.е. Дион Касиус, писац римске историје из другог века, помиње Србе на пределу Илирије, (15). Дион је био римски управник Илирије.
IV век. Еузебије Памфил у својој Хроници каже да је Тиберије победио 9. године н.е. “Србске Далмате”, (16).
VII век. Јордан историчар Гета каже да су од Сармата, то јест Срба, потекли Венети, Анти и Словени, (21).
VII век. Космограф из Равене поистовећује Илирију са Србијом од Јадранског мора до Дунава,(17).
IX век. Велика србска империја на Хелмском полуострву цара Крепимира Оштривојевића,приказана на мапи за коју Леополд Ранке каже: “..цела територија је била србска од Дунава до Јадрана и до Архипелага”, (18).
X век. Познати чешки зборник Матер Верборум каже: “Сармати и Серби су два имена истог значења за исти народ”. То исто каже и немачки епископ Салмон. Све ово сведочи који народ је ратовао са Римљанима у Илирији. Као што Еузебије 4. век каже: “Тиберије је победио 9. године н.е. Сарматске Далмате”. (19), а тако каже и Хреман Контракт 11. век. (20)
XI век. Нестор часни Кијевски у свом Летопису објашњава порекло Словена из Илирије и набраја која су племена, пред римским освајањима, отишла на север и исток Европе. (22) Црквени сабор у Сплиту 1059. године забранио је употребу “Илирске литургије” у црквама и дозволио само грчку и латинску литургију. (23)
XII век. Византијски историчар Јован Кинамос каже да су Срби, који су као народ Далмати,изградили тврђаву Рас. (24)
XIII век. Француски историчар Луј Леже преноси чешку Далемилову хронику из 13. века, у којој се каже да су се Серби населили после потопа на границама грчких земаља и дуж мора и да су се раширили све до Рима. На истом месту преноси и пољску хронику из 14. века у којој се каже да је Илирија колевка словенских народа. (25)
XIV век. Византијски историчар Халкокондилас каже за цара Душана, да је хтео да успостави “европску империју народа Илирског”. (26)
XV век. Краљ Срба, босанска лоза Јаблановића, Стефан Томашевић се титулише 1446. године овако: “Stephanus Thomas Dei gratia Rasciae, Serviae, Bosniensium sive Illyricum Rex” (27)
XVI век. Далматинац Винко Прибојевић, професор теологије, 16. век, међу Словене убраја:“Трачане, Мезе, Гете, Дачане, Македонце, Илире, Роксолане, Моске, Фрижане и Вандале.” (28)Наш савременик, Рус Павел Тулајев наводи руску Степску књигу из 16. века и каже: “У том избору, из црквених и светских хроника, словенска прапостојбина смештена је у Илирији, што би било у складу са библијским изворником и Несторовим Летописом.” (29) После турског освајања Далмације 1540. године, осим градова, велики број становника континенталне Далмације, који су говорили србским језиком, се склонио у градове. Тада је у градове “… уведен илирски језик, у којима се до тада говорио италијански.” (30)
XVII век. Мавро Орбини, 16/17. век, под појмом Словена укључује поред Венета, Венда, и Русе-Вандале, Гете, Илире, Готе, Алане, Сармате и друге. (31) Општи Лист, односно Пећки родослов, почиње излагање са “опис родословља светих царева србских или ти илирских.” (51)
XVIII век. Високи чиновник на бечком Двору, Јохан Христифор барон Бартенштајн објавио је 1761. године један преглед тадашњег стања србског народа, под насловом “Кратак извештај о стању расејаног многобројног илирског народа”. (32) Велики француски историчар и ерудита Ди Канж каже: Србију су Сарматијом звали…Срби Далмације су Далмати и само вулгарно их називају Словенима. (33)
XIX век. Први речник србско-немачког језика, издат у Бечу 1853. године, посвећен кнезу Михаилу Обреновићу, носи наслов Илирисцхен унд деутсцхен Спрацхе. (34) Отац немачке филологије и германистике Јакоб Грим пише 1815. године: “Србима називамо правилније оно што се иначе Илирима назива, словенску народни грану.” Аустро-немачки писац Александер Хекш казао је у свом путопису о Подунављу: “Укупност свих словенских Илира пење се на око шест милиона душа. Ниједан словенски народ није у ново и најновије време скренуо на себе пажњу у толикој мери као Илири.” (54)Јернеј Копитар у приказу Вуковог Рјечника из 1818. године каже да је то језик “бројног, тако величанствено надареног, јуначког народа Срба (Илира) ...” (55) Немачки теолиг и правник Јохан Фердинанд Наигебаур каже: “Питао сам једног ученог францисканског монаха из републике Пољица за мишљење о разлици између Илира и Хрвата.Одговорио је: Ја бих рађе био Турчин него Хрват”. Један други католички свештеник је изјавио: “Срби или Илири су образованији него Хрвати; њихова књижевност је старија”. (56) Овде заиста имамо врло прецизну одредницу ко су Илири.
XX век. Име Илири било је синоним за Србе све до двадесетог века. На бечком Двору Србска канцеларија, све до Првог светског рата, званично је називана Илирском. За време од 23 века Срби и странци су знали да су Илири Срби, а онда “учени” нордисти нам рекоше да то није тако, него да су Илири – Шћипетари.Едсон каже за старе Епирце: “Грчки писци су их сматрали пелашке расе, домороци тих предела.” (35) Сер Гордон Латам, водећи британски филолог 19. века, каже да су Пелазги и Трачани Словени. (36) То непобитно доказује и савремени руски научник Грињевич, који је прочитао, односно дешифровао, све критске и друге пелашке написе. Потом је изјавио: “Народ који се у историји помиње под именом Пелазга био је словенски, јер то језик доказује.” (53) Посебну важност има црквена организација на подручју Епира. Главну улогу је имала Драчка митрополија, која је у седмом веку имала 15 епископија. (37) Временом је Драч губио на важности и крајем деветог века Драчка митрополија има само 4 епископије. Како је Драч губио на значају у црквеној организацији тако је Белиград под Томором добивао. Почетком XИ века Белиград је имао главну улогу у црквеној организацији у Епиру. Ален Дуселије каже да се Белиград и Главница помињу као главни црквени центри у Епиру око 1020. године. (38)
Appiani Alexandrini: ROMANORUM HISTORIARUM, Firmin-Didot, Paris 1850. (X. 10)
Текст у фокусу :
,,II век с.е. Апиан из Александрије нам каже, да је римски војсковођа Фулвиус Флакус водио борбу 135. године с.е. са Србима у долини Неретве, које називају Илирима или Далматима."
,,II век с.е. Апиан из Александрије нам каже, да је римски војсковођа Фулвиус Флакус водио борбу 135. године с.е. са Србима у долини Неретве, које називају Илирима или Далматима."
V ДОЛАЗАК АРБАНАСА У СРБИЈУ
Догађај који је претходио и проузроковао долазак Арбанаса у Србију, био је рат између Византије и Србије у јесен 1042. године. Ромеји су са великом војском напали Србију и борбе су вођене на пределу Новог Епира, данашња територија Албаније. У две велике битке Срби су страшно поразили Ромеје и то је проузроковало немире у Византији. Један од побуњеника био је војсковођа Ђорђе Манијак, који је командовао византиском војском на Сицилији и јужној Италији. Пошто су га без разлога сменили одлучио се на побуну и кренуо да узме власт у Цариграду. Повео је своју византијску војску коју је имао под командом и један део кавкаских Арбанаса, односно Албанаца како су их тада звали, као помоћне чете. Са Арбанасима ишле су и њихове породице како је то био обичај у том времену. Манијак се са својом војском искрцао у Драчу почетком марта 1043. године. На путу за Цариград сукобио се код Острова са ромејском војском верном Цариграду и ту погинуо. После погибије њеног вође, његова војска се предала. Ове догађаје описао је савременик, византијски историчар Михаило Аталиота, (39) Тада се, први пут, Албанци помињу у Европи. То признају и арбанашки историчари и кажу:“Византијски писац из једанаестог века, Михаило Аталиота, описао је побуну византијског Војводе од Сицилије, Ђорђа Манијака, и извештава да се овај господин долазећи из Италије искрцао у Драчу 1043. године са војском састављеном од Ромеја и Албанаца.” (58) Византинци су прихватили Манијакове, војнике који су се предали, али нису хтели да приме Албанце који су били странци. Њих су потисли на територију Србије. Ови нису могли да се врате натраг на Сицилију, јер су лађе са којима су дошли биле заплењене. Молили су Србе да им дозволе
да се негде населе, па како су они традиционални сточари, гајиће стоку за њих и србску властелу.Војислав им је дозволио да се населе у Рабану, једно мало слабо насељено место на подножју планине Јабланице. Колико је био бројан тај народ није познато, али према процени није их било мање од пет хиљада, ни више од двадесет хиљада. У Србију су стигла само четири албанска племена: Геге, Тоске, Јапе (Лиапе) и Шамиде. Геге су “Госк” или “Гог” код јерменских географа. Шамиде су азијски Шумикси. Ова два последња племена су била мала, можда само делови племена, па су се утопили у прва два племена.
По Рабану ми смо их назвали Арбанасима, странци их зову Албанцима, а они сами себе називају Шћипетарима што на њиховом језику значи Брђани. Турци су их звали Арнаутима. То је арапски назив који значи : они који се нису вратили – мисли се из Србије на Сицилију. Сви западни научници који су проучавали Арбанасе, слажу се да Шћипетари значи – Брђани. (40),(41), (42) и (43) Предео око Рабана где су живели Арбанаси називан је Арбанон. Тај предео су Срби називали –Рабан. У тринаестом веку, када су Арбанаси запремали одређену територију, Арбанон се простирао између река Маће на северу и Шкумбе на југу, без Драча и околине. Реку Шкумбу су прелазили у горњем току и допирали до горњег тока реке Девола у пределу града Коњуха. Овај град су Римљани по реци Шкумби називали Скампа, а султан Мехмед II назвао га је Елбасан.Предео јужно од Шкумбе и Девола са центром у Белиграду називан је Албанијом или Вајонитијом.Име Албанија није било у вези са Арбанасима нити Арбаноном, него је дато по Белиграду, на латинском Албанополис или Албанум. Име Албанија употребили су први Нормани 1081. године,када су заузели Валону, Белиград и Драч. У Белиграду је било црквено средиште, које је раније било у Драчу. Са избацивањем Нормана, назив Албанија се губи све до 1272. године, када га поново употребљава Карло Анжујски, пошто је заузео Драч, Белиград и Валону. Он тај свој посед назива Регнум Албаниа. У тој његовој Албанији није био укључен Арбанон, тако да имамо Албанију где данашњих Албанаца није било и Арбанон или Арбанију у којој су они живели. Тако да између Арбанона насељеног Арбанасима и Албаније насељене Србима и Ромејима није било никакве везе. Арбанаси су се проширили на територију Албаније тек у време Турака, где су уништили целе србске и хришћанске градове као Москопоље.Када Аталиота помиње Арбанасе 1078. године, он их назива становницима Рабана –“Арбанон”. У борбама против Нормана 1081/2 Византија је упослила и Арбанасе, како нам то описује Ана Комнен. И Византинци их називају Арбанасима (Арваните), као и Срби по Рабану, а не Албанцима. Тако их помиње и Јован Скилица. То је сасвим логично, јер се они сами нису називали Албанцима, него су их тако странци звали по земљи у којој су живели. Када су добили ново насеље, добили су и ново име. Тако су се у средњем веку и сами Арбанаси називали.Име Белиграда је у историји познато и више пута мењано. Белиград је родно место чувеног македонског војсковође и државника Антипе Јолина, главног војводе цара Филипа и Александра Великог. У трећем веку с.е. Белиград се по Антипи назива Антипатрија. У другом веку н.е. овај град се зове Белиград, поново или изнова, није утврђено. Код географа Клаудија Птоломеја Белиград се помиње на латинском преводу – Албанополис. Овај превод на латински имена Белиграда, неки су покушали да вежу за Арбанасе, односно Албанце. Нису водили рачуна о преводу и да се ради о граду. Грци су Белиград преводили са Пулхерополис, чиме су потврдили да се ради о преводу имена Белиград. Они су ову реч узели из латинског где “пулхер” значи красан, леп. Тако је Бели град био синоним за Лепи град. Име Березитије се губи од 12. века јер је на њеном простору настао Арбанон. Име Вајонитије, где није још било Арбанаса, одржаће се, у више облика, све до краја 15. века где се помиње као Вијатија. (44) Гопчевић каже: “У данашњој Горњој Арбанији нису Шкипетари, него су Илири-Срби живели. А у старо доба историја није имала никакве везе са шкипетарским народом.” (45) Даница Илирска је писала: “Арнаути су из Азије, из предела између Црног мора и Касписког језера…” (46) Џон Камбел у вези имена Албанци каже:“Албанци себе не називају овим именом, које припада претходним становницима њихове земље. Они су Скиптари, име које значи Брђани… њихово кападохиско порекло је утврђено..” (47) Лаоник Халкокондилас, 15. век, каже да Трибали, Илири, Пољаци и Сармати говоре истим језиком. Да је сарматски језик исти што и илирски и венетски. (48) Један француски научник из 19. века који је истраживао Арбанасе, Хиасинт Хеквар, записао је:“Које је порекло Арбанаса?
Са којом граном људског рода се они могу повезати? Ком језичком систему припадају Шћипетари? По свим овим питањима сведени смо само на претпоставке.Можемо само поуздано закључити да Арбанаси немају никакве везе, сличности ни афинитета у вези језика, етничког карактера или физичке сличности са било којом другом расом европске Турске: са Румунима, Грцима, Словенима и отоманским Турцима.” (49) Хекваров земљак Сипријан Робер је установио да назив за Миридите потиче из персијског –“Мардаите”, што значи храбри. (50) Један од раних америчких истраживача Арбанаса Хобхаус, на почетку 19. века, каже: “Што се тиче албанског језика, овде је прикупљено за ваш увид и то су примери који су готово први пут стављени на папир. Основа је словенска, измешана са различитим језицима, међу којиманајвише из турског, затим савременог грчког, италијанског, француског, чак и неке речи из енглеског у овој чудној мешавини.” (52) Одмах пада у очи да није нашао речи из старо грчког и латинског.Поред историје и етнографије, ми откривамо кавкаско порекло Арбанаса и преко језика.Пресудни су називи бројева 1 и 100, помоћу којих се и одређује припадност датог језика одређеном систему језика. Арбанаси за број 1 имају три назива: ња, ње и њи. Озваничено је ње.Нема никакве везе са европским језицима, али има са азијским. Монголски назив за 1 је нег, на таи - њунг, на лао – неунг, група таи - кадал, на кавкаском бежта из Дагестана – хоњ.Арбанашки назив за број 100 се директно повезује са дагестанским бежта језиком. Арбанашки -њећинд је бежта – хоњћит. Ње и хоњ су обележја за један, заједно једна стотина. Када се говори само о стотини Арбанаси кажу - ћинда, а бежта - ћинта. Ради се о азиским неаријевским језицима, који не припадају сатем систему. Сада је јасно ком језичком систему припада арбанашки језик.Под утицајем стране пропаганде да су они Арбанаси потомци Илира и да су Агрон и Теута били њихови владари, наравно Сербилиду не помињу, да је србски племић Ђурађ Кастриотић кнез Епира, њихов национални јунак, формирана је Шћипетарска нација. То је јединствен случај да се на присвојеним туђим, у овом случају србским, историјским личностима формира сопствена нација. Па се у име историјских права те и тако формиране нације, оспорава Србима право и на историју и на територију. И то све подржава и оправдава европска наука. Немачки научни империјализам ватиканске инспирације, који је утирао пут немачком војном и политичком империјализму и папизму, створио је хаос у науци и подстакао многе злочине. Данас када су нордисти доживели потпуни крах, остала је гомила лажи и фалсификата које треба уклонити.
да се негде населе, па како су они традиционални сточари, гајиће стоку за њих и србску властелу.Војислав им је дозволио да се населе у Рабану, једно мало слабо насељено место на подножју планине Јабланице. Колико је био бројан тај народ није познато, али према процени није их било мање од пет хиљада, ни више од двадесет хиљада. У Србију су стигла само четири албанска племена: Геге, Тоске, Јапе (Лиапе) и Шамиде. Геге су “Госк” или “Гог” код јерменских географа. Шамиде су азијски Шумикси. Ова два последња племена су била мала, можда само делови племена, па су се утопили у прва два племена.
По Рабану ми смо их назвали Арбанасима, странци их зову Албанцима, а они сами себе називају Шћипетарима што на њиховом језику значи Брђани. Турци су их звали Арнаутима. То је арапски назив који значи : они који се нису вратили – мисли се из Србије на Сицилију. Сви западни научници који су проучавали Арбанасе, слажу се да Шћипетари значи – Брђани. (40),(41), (42) и (43) Предео око Рабана где су живели Арбанаси називан је Арбанон. Тај предео су Срби називали –Рабан. У тринаестом веку, када су Арбанаси запремали одређену територију, Арбанон се простирао између река Маће на северу и Шкумбе на југу, без Драча и околине. Реку Шкумбу су прелазили у горњем току и допирали до горњег тока реке Девола у пределу града Коњуха. Овај град су Римљани по реци Шкумби називали Скампа, а султан Мехмед II назвао га је Елбасан.Предео јужно од Шкумбе и Девола са центром у Белиграду називан је Албанијом или Вајонитијом.Име Албанија није било у вези са Арбанасима нити Арбаноном, него је дато по Белиграду, на латинском Албанополис или Албанум. Име Албанија употребили су први Нормани 1081. године,када су заузели Валону, Белиград и Драч. У Белиграду је било црквено средиште, које је раније било у Драчу. Са избацивањем Нормана, назив Албанија се губи све до 1272. године, када га поново употребљава Карло Анжујски, пошто је заузео Драч, Белиград и Валону. Он тај свој посед назива Регнум Албаниа. У тој његовој Албанији није био укључен Арбанон, тако да имамо Албанију где данашњих Албанаца није било и Арбанон или Арбанију у којој су они живели. Тако да између Арбанона насељеног Арбанасима и Албаније насељене Србима и Ромејима није било никакве везе. Арбанаси су се проширили на територију Албаније тек у време Турака, где су уништили целе србске и хришћанске градове као Москопоље.Када Аталиота помиње Арбанасе 1078. године, он их назива становницима Рабана –“Арбанон”. У борбама против Нормана 1081/2 Византија је упослила и Арбанасе, како нам то описује Ана Комнен. И Византинци их називају Арбанасима (Арваните), као и Срби по Рабану, а не Албанцима. Тако их помиње и Јован Скилица. То је сасвим логично, јер се они сами нису називали Албанцима, него су их тако странци звали по земљи у којој су живели. Када су добили ново насеље, добили су и ново име. Тако су се у средњем веку и сами Арбанаси називали.Име Белиграда је у историји познато и више пута мењано. Белиград је родно место чувеног македонског војсковође и државника Антипе Јолина, главног војводе цара Филипа и Александра Великог. У трећем веку с.е. Белиград се по Антипи назива Антипатрија. У другом веку н.е. овај град се зове Белиград, поново или изнова, није утврђено. Код географа Клаудија Птоломеја Белиград се помиње на латинском преводу – Албанополис. Овај превод на латински имена Белиграда, неки су покушали да вежу за Арбанасе, односно Албанце. Нису водили рачуна о преводу и да се ради о граду. Грци су Белиград преводили са Пулхерополис, чиме су потврдили да се ради о преводу имена Белиград. Они су ову реч узели из латинског где “пулхер” значи красан, леп. Тако је Бели град био синоним за Лепи град. Име Березитије се губи од 12. века јер је на њеном простору настао Арбанон. Име Вајонитије, где није још било Арбанаса, одржаће се, у више облика, све до краја 15. века где се помиње као Вијатија. (44) Гопчевић каже: “У данашњој Горњој Арбанији нису Шкипетари, него су Илири-Срби живели. А у старо доба историја није имала никакве везе са шкипетарским народом.” (45) Даница Илирска је писала: “Арнаути су из Азије, из предела између Црног мора и Касписког језера…” (46) Џон Камбел у вези имена Албанци каже:“Албанци себе не називају овим именом, које припада претходним становницима њихове земље. Они су Скиптари, име које значи Брђани… њихово кападохиско порекло је утврђено..” (47) Лаоник Халкокондилас, 15. век, каже да Трибали, Илири, Пољаци и Сармати говоре истим језиком. Да је сарматски језик исти што и илирски и венетски. (48) Један француски научник из 19. века који је истраживао Арбанасе, Хиасинт Хеквар, записао је:“Које је порекло Арбанаса?
Са којом граном људског рода се они могу повезати? Ком језичком систему припадају Шћипетари? По свим овим питањима сведени смо само на претпоставке.Можемо само поуздано закључити да Арбанаси немају никакве везе, сличности ни афинитета у вези језика, етничког карактера или физичке сличности са било којом другом расом европске Турске: са Румунима, Грцима, Словенима и отоманским Турцима.” (49) Хекваров земљак Сипријан Робер је установио да назив за Миридите потиче из персијског –“Мардаите”, што значи храбри. (50) Један од раних америчких истраживача Арбанаса Хобхаус, на почетку 19. века, каже: “Што се тиче албанског језика, овде је прикупљено за ваш увид и то су примери који су готово први пут стављени на папир. Основа је словенска, измешана са различитим језицима, међу којиманајвише из турског, затим савременог грчког, италијанског, француског, чак и неке речи из енглеског у овој чудној мешавини.” (52) Одмах пада у очи да није нашао речи из старо грчког и латинског.Поред историје и етнографије, ми откривамо кавкаско порекло Арбанаса и преко језика.Пресудни су називи бројева 1 и 100, помоћу којих се и одређује припадност датог језика одређеном систему језика. Арбанаси за број 1 имају три назива: ња, ње и њи. Озваничено је ње.Нема никакве везе са европским језицима, али има са азијским. Монголски назив за 1 је нег, на таи - њунг, на лао – неунг, група таи - кадал, на кавкаском бежта из Дагестана – хоњ.Арбанашки назив за број 100 се директно повезује са дагестанским бежта језиком. Арбанашки -њећинд је бежта – хоњћит. Ње и хоњ су обележја за један, заједно једна стотина. Када се говори само о стотини Арбанаси кажу - ћинда, а бежта - ћинта. Ради се о азиским неаријевским језицима, који не припадају сатем систему. Сада је јасно ком језичком систему припада арбанашки језик.Под утицајем стране пропаганде да су они Арбанаси потомци Илира и да су Агрон и Теута били њихови владари, наравно Сербилиду не помињу, да је србски племић Ђурађ Кастриотић кнез Епира, њихов национални јунак, формирана је Шћипетарска нација. То је јединствен случај да се на присвојеним туђим, у овом случају србским, историјским личностима формира сопствена нација. Па се у име историјских права те и тако формиране нације, оспорава Србима право и на историју и на територију. И то све подржава и оправдава европска наука. Немачки научни империјализам ватиканске инспирације, који је утирао пут немачком војном и политичком империјализму и папизму, створио је хаос у науци и подстакао многе злочине. Данас када су нордисти доживели потпуни крах, остала је гомила лажи и фалсификата које треба уклонити.
Сада, више него икада, можемо рећи:
VERITAS IMMUTABILIS EST, ET PERPETUA!ИСТИНА ЈЕ НЕПРОМЕНЉИВА И ВЕЧНА!
Библиографија :
ИСПОЛЗА
1. “Политика” од 29. септембра 2006. године, страна 28.
2. John Cambell: THE HITTITES, John Nimmo, London,1891, p. 279.
3. Светлана Плетњова: ХАЗАРИ, Пешић и Синови, Београд, 2004. страна 67/68.
4. Атанасије Урошевић: Једна традиција о пореклу Арбанаса, ГЛАСНИК скопског научног друштва, Скопље, 1929. Т. 2, с. 311.
5. Георг фон Хан: КРОЗ ПОРЕЧИНУ ДРИМА И ВАРДАРА, Државна штампарија, Београд 1876.
6. James Beker M. A.: TURKEY IN EUROPE, Cassell Peter & Galpin, London 1877. p. 364.
7. Симеон Кончар: Прадомовина Срба, СТРАЖИЛОВО, 29-33, 1894.
8. Claudius Ptolemaeus: GEOGRAPHIA, Francesco Berlinghieri, Florence 1482.
9. Joannis Zonarae: HISTORICA ANNALUM, Patrologiae, Migne, Paris 1864. Tomus 134, pagus 690.
10. E. Pricot De Saint-Marie: LES SLAVES MEREDIONAUX, Armand Lechevalier, Paris 1874. p. 23.
11. Appiani Alexandrini: ROMANORUM HISTORIARUM, Firmin-Didot, Paris 1850. (X. 10)
12. Strabon: GEOGRAPHIE, Imprimerie Imperiale, Paris 1805.
13. Plinius Secundus: HISTORIAE NATURALIS, L. III, C. 26.
14. Appiani Alexandrini: ROMANORUM HISTORIARUM, Firmin-Didot, Paris 1850. X.3.
15. Dion Cassius: HISTOIRE ROMAINE, FirminDidot, Paris 1848/1889.
16. Eusebius Pamphili: CHRONICORUM Lib. II. Pag. 531. Patrologiae, Migne, Paris 1857.
17. Ravenatis Anonymi: COSMOGRAPHIA, Otto Zeller, Aahen 1962.
18. Leopold Ranke: THE HISTORY OF SERBIA, Henry G. Bohn, London 1853.
19. Eusebius Pamphili: CHRONICORUM Lib. II. Pag. 531. Patrologiae, Migne, Paris 1857.
20. Hermannus Contractus: CHRONICON, Patrologiae, Migne, Paris 1882. Tomus 143, pag. 56.
21. Jornandes: HISTOIRE DES GOTHES, Firmin- Didot, Paris 1869.
22. Нестор часни Кијевски: ЛЕТОПИС или ХРОНИКА
Повијест минулих љета или Несторов љетопис, издање ИКП Никола Пашић, Београд, 2003.
23. History of Dalmatia, New York 1898. page 33. (..synod at Spalato, which prohibited the use of the Illyrian liturgy, ..) Thomas archidiaconus: HISTORIA SALONITANA. Cap. X.
24. Joannis Cinnamus: HISTORIAE, Patrologiae, Migne, Paris 1864. Tomus 133. pag. 322.
25. Louis Leger: CYRILLE ET METHODE, A. Franck, Paris 1868. (Dalemil: Chronica), (Chronique de Mierzwa et de Vincent), page 8.
26. Laonicus Chalcocondylae: HISTORIAE, Patrologia, Migne, Paris 1866. p. 43 i 138.
27. Gianantonio Bomman: STORIA CIVILE ED ECCLESIASTICA DELLA DALMAZIA, CROAZIA E BOSNA, Antonio Locatelli, Venezia 1775. p. 348.
28. Vincentius Priboeuius: DE ORIGINE SUCCESSIBUSQUE SLAVORUM, Venetiis 1532. p. 68.
29. Павел Тулајев: ВЕНЕТИ, Пешић и Синови, Београд, 2004, c. 22.
30. Storia della Dalmazia, Zara 1878. pag. 243.
31. Don Mavro Orbini: IL REGNO DE GLI SLAVI, Pesaro 1601, p. 23.
32. Јохан Hристифор барон Бартенстеин: Кратак Извештај о стању расејаног многобројног ИЛИРСКОГ НАРОДА, Јерменски манастир, Беч 1866.
33. Caroli Du Fresne Domini Du Cange: ILLYRICUM VETUS & NOVUM, Haeredum Royerianorum, Posonii 1746. pagus 30 et 33.
34. Rudolf A. Frohlich: Ilirischen und deutschen Sprache, A. Venedikt, Wien 1853.
35. Edson L. Clark: TURKEY, Peter Fanelon, New York 1898. p. 167.
36. Robert Gordon Latham: OPUSCULA – ESSAYS CHIEFLY PHILOLOGICAL AND ETHNOGRAPHICAL, Williams & Norgate, London 1860.
37. Радмило Петровић: ДРАЧКА МИТРОПОЛИЈА У СВЕТЛУ АРХЕОЛОШКИХ НАЛАЗА, Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу, 21-23 јуна 1990.
38. Alain Ducellier: LA FAÇADE MARITIME DE L’ALBANIE AU MOYEN AGE, Institute for Balkan Studies, Thssaloniki, 1981. р. 62.
39. Michael Ataliota: CORPUS, SCRIPTORUM HISTORIAE BYZANTINAE, Weber, Bonn 1853. р. 18.
40. Cyprien Robert: LES SLAVES DE TURQUIE, L. Pasard et Jules Labitte, Paris 1844. Tome II, page 121.
41. James Beker: TURKEY IN EUROPE, Cassell Peter & Galpin, London 1877. page 363.
42. Robert Gordon Latham: OPUSCULA – ESSAYS CHIEFLY PHILOLOGICAL AND ETHNOGRAPHICAL, Williams & Norgate, London 1860.
43. Edson L. Clark: TURKEY, Peter Fanelon, New York 1898. page 167.
44. N. Todorov – A. Velkov: SITUATION DEMOGRAPHIQUE DE LA PENINSCUL BALKANIQUE (fin du XVe S. debut XVIe S.) Sofija 1988. strana 288.
45. Спиридон Гопчевић: ГОРЊА АРБАНИЈА, Нови Сад 1893.
46. DANICA ILIRSKA od 28. prosinca 1839. godine.
47. John Cambell: THE HITTITES, John Nimmo, London 1891. page 290.
48. Laonicus Halcocondilae: HISTORIAE, Patrologiae, Migne, Paris 1866. Tomus 19. pag. 35.
49. Hyacinthe Hecquard: HISTOIRE ET DESCRIPTION DE LA HAUTE ALBANIE, Arthus Bertrand, Paris 1884. page VIII.
50. Cyprien Robert: LES SLAVES DE TURQUIE, L. Passard et Jules Labitte, Paris 1844. Tome II, page 121.
51. ОПШТИ ЛИСТ (Пећки родослов), Државна штампарија,
Београд 1872. ст. 10.
52. J. C. Hobhouse Broughton: A JOURNEY THROUGH ALBANIA, M. Caret and son, Philadelphia 1817. page 129.
53. Г. С. Гриневич: ПРАСЛАВЈАНСКАЈА ПИСМЕНОСТ “Опшћественија полза”, Москва 1993.
54. Alexander Heksch: DIE DONAU VON IHREM URSPRUNG BIS AN DIE MUNDUNG, WIEN 1881. s. 46.
55. Jerneja Kopitara Spisov II del. Srednja doba (1818-1834). I knjiga. Slovenska akademija znanosti I umetnosti, Ljubljana 1944.
56. J. G. Neigebaur: DIE SUD-SLAWEN UND IHRE LANDR. Heipzig 1851. s. 385/386.
57. Andria Cacich-Miossich: Razgovor ugodni naroda slovinskoga. Venezia 1756. pag. 4.
58. Stefanq Pollo and Arben Puto: THE HISTORY OF ALBANIA, Routledge & Kegan, London, Boston and Henley 1981. page 37.
2. John Cambell: THE HITTITES, John Nimmo, London,1891, p. 279.
3. Светлана Плетњова: ХАЗАРИ, Пешић и Синови, Београд, 2004. страна 67/68.
4. Атанасије Урошевић: Једна традиција о пореклу Арбанаса, ГЛАСНИК скопског научног друштва, Скопље, 1929. Т. 2, с. 311.
5. Георг фон Хан: КРОЗ ПОРЕЧИНУ ДРИМА И ВАРДАРА, Државна штампарија, Београд 1876.
6. James Beker M. A.: TURKEY IN EUROPE, Cassell Peter & Galpin, London 1877. p. 364.
7. Симеон Кончар: Прадомовина Срба, СТРАЖИЛОВО, 29-33, 1894.
8. Claudius Ptolemaeus: GEOGRAPHIA, Francesco Berlinghieri, Florence 1482.
9. Joannis Zonarae: HISTORICA ANNALUM, Patrologiae, Migne, Paris 1864. Tomus 134, pagus 690.
10. E. Pricot De Saint-Marie: LES SLAVES MEREDIONAUX, Armand Lechevalier, Paris 1874. p. 23.
11. Appiani Alexandrini: ROMANORUM HISTORIARUM, Firmin-Didot, Paris 1850. (X. 10)
12. Strabon: GEOGRAPHIE, Imprimerie Imperiale, Paris 1805.
13. Plinius Secundus: HISTORIAE NATURALIS, L. III, C. 26.
14. Appiani Alexandrini: ROMANORUM HISTORIARUM, Firmin-Didot, Paris 1850. X.3.
15. Dion Cassius: HISTOIRE ROMAINE, FirminDidot, Paris 1848/1889.
16. Eusebius Pamphili: CHRONICORUM Lib. II. Pag. 531. Patrologiae, Migne, Paris 1857.
17. Ravenatis Anonymi: COSMOGRAPHIA, Otto Zeller, Aahen 1962.
18. Leopold Ranke: THE HISTORY OF SERBIA, Henry G. Bohn, London 1853.
19. Eusebius Pamphili: CHRONICORUM Lib. II. Pag. 531. Patrologiae, Migne, Paris 1857.
20. Hermannus Contractus: CHRONICON, Patrologiae, Migne, Paris 1882. Tomus 143, pag. 56.
21. Jornandes: HISTOIRE DES GOTHES, Firmin- Didot, Paris 1869.
22. Нестор часни Кијевски: ЛЕТОПИС или ХРОНИКА
Повијест минулих љета или Несторов љетопис, издање ИКП Никола Пашић, Београд, 2003.
23. History of Dalmatia, New York 1898. page 33. (..synod at Spalato, which prohibited the use of the Illyrian liturgy, ..) Thomas archidiaconus: HISTORIA SALONITANA. Cap. X.
24. Joannis Cinnamus: HISTORIAE, Patrologiae, Migne, Paris 1864. Tomus 133. pag. 322.
25. Louis Leger: CYRILLE ET METHODE, A. Franck, Paris 1868. (Dalemil: Chronica), (Chronique de Mierzwa et de Vincent), page 8.
26. Laonicus Chalcocondylae: HISTORIAE, Patrologia, Migne, Paris 1866. p. 43 i 138.
27. Gianantonio Bomman: STORIA CIVILE ED ECCLESIASTICA DELLA DALMAZIA, CROAZIA E BOSNA, Antonio Locatelli, Venezia 1775. p. 348.
28. Vincentius Priboeuius: DE ORIGINE SUCCESSIBUSQUE SLAVORUM, Venetiis 1532. p. 68.
29. Павел Тулајев: ВЕНЕТИ, Пешић и Синови, Београд, 2004, c. 22.
30. Storia della Dalmazia, Zara 1878. pag. 243.
31. Don Mavro Orbini: IL REGNO DE GLI SLAVI, Pesaro 1601, p. 23.
32. Јохан Hристифор барон Бартенстеин: Кратак Извештај о стању расејаног многобројног ИЛИРСКОГ НАРОДА, Јерменски манастир, Беч 1866.
33. Caroli Du Fresne Domini Du Cange: ILLYRICUM VETUS & NOVUM, Haeredum Royerianorum, Posonii 1746. pagus 30 et 33.
34. Rudolf A. Frohlich: Ilirischen und deutschen Sprache, A. Venedikt, Wien 1853.
35. Edson L. Clark: TURKEY, Peter Fanelon, New York 1898. p. 167.
36. Robert Gordon Latham: OPUSCULA – ESSAYS CHIEFLY PHILOLOGICAL AND ETHNOGRAPHICAL, Williams & Norgate, London 1860.
37. Радмило Петровић: ДРАЧКА МИТРОПОЛИЈА У СВЕТЛУ АРХЕОЛОШКИХ НАЛАЗА, Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу, 21-23 јуна 1990.
38. Alain Ducellier: LA FAÇADE MARITIME DE L’ALBANIE AU MOYEN AGE, Institute for Balkan Studies, Thssaloniki, 1981. р. 62.
39. Michael Ataliota: CORPUS, SCRIPTORUM HISTORIAE BYZANTINAE, Weber, Bonn 1853. р. 18.
40. Cyprien Robert: LES SLAVES DE TURQUIE, L. Pasard et Jules Labitte, Paris 1844. Tome II, page 121.
41. James Beker: TURKEY IN EUROPE, Cassell Peter & Galpin, London 1877. page 363.
42. Robert Gordon Latham: OPUSCULA – ESSAYS CHIEFLY PHILOLOGICAL AND ETHNOGRAPHICAL, Williams & Norgate, London 1860.
43. Edson L. Clark: TURKEY, Peter Fanelon, New York 1898. page 167.
44. N. Todorov – A. Velkov: SITUATION DEMOGRAPHIQUE DE LA PENINSCUL BALKANIQUE (fin du XVe S. debut XVIe S.) Sofija 1988. strana 288.
45. Спиридон Гопчевић: ГОРЊА АРБАНИЈА, Нови Сад 1893.
46. DANICA ILIRSKA od 28. prosinca 1839. godine.
47. John Cambell: THE HITTITES, John Nimmo, London 1891. page 290.
48. Laonicus Halcocondilae: HISTORIAE, Patrologiae, Migne, Paris 1866. Tomus 19. pag. 35.
49. Hyacinthe Hecquard: HISTOIRE ET DESCRIPTION DE LA HAUTE ALBANIE, Arthus Bertrand, Paris 1884. page VIII.
50. Cyprien Robert: LES SLAVES DE TURQUIE, L. Passard et Jules Labitte, Paris 1844. Tome II, page 121.
51. ОПШТИ ЛИСТ (Пећки родослов), Државна штампарија,
Београд 1872. ст. 10.
52. J. C. Hobhouse Broughton: A JOURNEY THROUGH ALBANIA, M. Caret and son, Philadelphia 1817. page 129.
53. Г. С. Гриневич: ПРАСЛАВЈАНСКАЈА ПИСМЕНОСТ “Опшћественија полза”, Москва 1993.
54. Alexander Heksch: DIE DONAU VON IHREM URSPRUNG BIS AN DIE MUNDUNG, WIEN 1881. s. 46.
55. Jerneja Kopitara Spisov II del. Srednja doba (1818-1834). I knjiga. Slovenska akademija znanosti I umetnosti, Ljubljana 1944.
56. J. G. Neigebaur: DIE SUD-SLAWEN UND IHRE LANDR. Heipzig 1851. s. 385/386.
57. Andria Cacich-Miossich: Razgovor ugodni naroda slovinskoga. Venezia 1756. pag. 4.
58. Stefanq Pollo and Arben Puto: THE HISTORY OF ALBANIA, Routledge & Kegan, London, Boston and Henley 1981. page 37.
Текст: Крсто Крцун ДраговићУредио: Стефан СРБСКИ
Преузето са: http://srbski.weebly.com/
Нема коментара:
Постави коментар