НА ДАНАШЊИ ДАН У РАДОВАЊСКОМ ЛУГУ КОД ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ УБИЈЕН ЈЕ ЛЕГЕНДАРНИ ВОЂА ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА ЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ

СТРАШНА СУДБИНА СТИГЛА КАРАЂОРЂЕВЕ УБИЦЕ

СВИМ УЧЕСНИЦИМА У УБИСТВУ КАРАЂОРЂА 
ЗАТРТЕ ПОРОДИЧНЕ ЛОЗЕ

Пише: Душан Марић

***

Србима који мало боље познају историју свог народа познати су основни подаци о убиству Карађорђа Петровића, али два „детаља“ о овом злочину потпуно су непозната „широј јавности“: да је све главне учеснике али и њихове породице убрзо задесила ужасна судбина и да војвода Вујица Вулићевић, човек који је организовао кумеубиство које је оставило неизбрисив печат у српској историји, као и његова жртва, почива у олтару једне цркве.

Лоза наредбодавца злочина Милоша Обреновића је угашена. Без наследника и трагова нестала је и породица Драгића Вујкића из Радовања, на чијем земљишту је Карађорђе убијен. Вујицу Вулићевића и Николу Новаковића, који је секиром посекао вођу Првог српског устанка и једног од највећих војсковођа у новијој историји цивилизације, сопствена прерана смрт спасила је да гледају тешке и преране смрти својих најмилијих.

Посмртни остаци војводе Вулићевића почивају у манастиру Светог Архангела Гаврила, у селу Кусадак код Смедеревске Паланке, једној од најстаријих православних светиња у средњој Србији. По предању које се у Кусадку генерацијама преноси с колена на колено, неколико дана уочи Видовдана 1389. године, пре него што ће на позив кнеза Лезара Хребљановића кренути према српској престоници Крушевцу и Косову пољу, српски војници из смедеревског краја окупили су се код манастира Пиносава и ту се причестили.

Серија необичних и трагичних догађаја почела је када се Карађорђе, после четири године проведене у добровољном изгнанству у Русији, вратио у Србију.

Док је био у Русији одржавао је везу са великим пријатељем и кумом Вујицом Вулићевићем, својим војводом и саборцем из многих љутих бојева против десетоструко надмоћније турске армије. Вулићевић је о свему обавештавао Милоша Обреновића. Велика је вероватноћа да су кумови (Карађорђе је био у кумовским везама и са Обреновићима) лажним информацијама које су му слали о стању у Србији и расположењу народа, и намамили вођу Првог српског устанка да се у јулу 1817. године запути назад у отаџбину. Са намером да подигне нови устанак против Турака.

На Вујичин предлог, Карађорђе је за за своју базу изабрао Радовањски луг, дубоку и шумом обраслу долину удаљену десетак километара од Велике Плане, власништво мештанина Драгића Вујкића, у који је стигао са својим верним пратиоцем Наумом.

Карађорђе и Вујица су се састали у Радовањском лугу и заједно појели вечеру коју је Вујица донео из своје Азање. Пред зору, 26. јула, био је велики светац Архангел Гаврило, док је Карађорђе спавао, унајмљени убица Никола Новаковић га је убио секиром. За убиство је искористио тренутак када је Наум отишао на оближњи поток, по воду.

Мртвом Карађорђу Новаковић је јатаганом одсекао главу и предао је Вујици Вулићевићу, који је однео Милошу Обреновићу.

Карађорђе је сахрањен на месту убиства, а век касније његови посмртни остаци пренети су у цркву Светог Ђорђа у Тополи, коју је уочи Првог светског рата подигао његов праунук Краљ Петар Први.

И на месту Карађорђеве погибије у Радовањском лугу, по наређењу његовог потомка Александра Карађорђевића, подигнута је православна црква.

Убиство великог српског јунака, чија јунаштва и вештина командовања нису много заостајали од легенди које су настале и пре његове смрти, изазвало је велику тугу и огорчење народа. Али изгледа да је кумоубиство на велики хришћански празник стигла и божија казна.

Јер, сви учесници ове злочиначке завере доживјели су трагичан крај.

Милошев син Милан умро је млад. Његов други син, српски Кнез Михаило препородио је Србију, изграђујући је у модерну европску државу, али је убијен у атентату. Није имао деце.

Само неколико деценија након Михаилове смрти, 1903. године, у мајском атентату који су организовали његови официри предвођени Драгутином Димитријевићем Аписом, убијен је Милошев праунук и једини преостали мушки потомак Краљ Александар, чиме је породична лоза Обреновића заувек угашена.

Након што је овај одрадио крвави посао који који му је поверио, кнез Милош је Вујицу Вулићевића унапредио у нахијског кнеза. Међутим, звање и власт нису могле да га заштите од презира сопственог народа. Кад год су могли, људи су га избегавали.

Узалуд је објашњавао да је био приморан да почини злочин, јер му је Милош оставио да бира између своје и Карађорђеве главе. Они који су смели да му се отворено супроставе, оптуживали су га да је, након што је прихватио задатак који му је кнез дао, требао да пошаље неког од својих поверљивих људи у Радовањски луг и обавести кума да бежи. И тако куму спаси главу, а себи образ и душу.

Да би умањио презир народа и колико-толико умирио сопствену савест платио је да се два километра од Радовањског луга према Великој Плани подигне црква брвнара, коју је народ прозвао Покајница. И на изградњу цркве пала је сенка зато што је народ причао да је она финансирана златницима који су нађени код Карађорђа.

Савременици су оставили сведочанство да је Карађорђе из Русије дошао са „бисагама злата“, што делује логично, јер се у Србију вратио са намером да подигне устанак. А ваљани устанак ни онда, као ни сада, није био могућ без пара и џебане. Међутим, није познато шта је било са Карађорђевим златом, да ли га је Вулићевић присвојио, послао Милошу или су га међусобно поделили.

Да ли због подизања цркве покајнице, исповедања у којем је сву кривицу за кумоубиство покушавао да пребаци на кнеза, размирица око Карађорђевих пара или свега тога помало, Вулићевић је убрзо пао у немилост кнеза Милоша, који му је одузео управљање нахијом и протерао га у Турску.

Када се неколико година касније вратио у Србију са собом је донео бројна одсличја и дарове које је у турској држави „заслужио“ због убиства међу Турцима озлоглашеног Црног Ђорђа. Међутим, Милош је наредио да му се све то одузме.

Остатак живота Вулићевић је провео у сиромаштву, презрен од људи и тешко болестан. Умро је 1828. године, само једанаест година након што је руке упрљао кумовском крвљу. По једној верзији, умро је природном смрћу. По другој, вероватнијој, отровао га је његов кум, Карађорђев рођак, Гмитар Петровић.

Сахрањен је тик поред цркве Архангела Гаврила, у Пиносави, код Кусадка, која је у то време била брвнара, недалеко од гроба његовог комшије и пријатеља Миливоја Ђака.

Као некадашњи смедеревски кнез и Карађорђев војвода, Вујица Вулићевић је приликом већих светковина имао своју свечану столицу у сеоској цркви. Друга свечана столица припадала је његовом пријатељу Милоју Ђаку, једном од најпознатијих трговаца стоком у тадашњој Србији.

Хроничари су забележили да је на Архангела Михаила 1817. године на служби у цркви била цела Вујичина породица, али да је његова столица била празна.

Миливој Ђак је упитао Вулићевиће шта је са Вујицом. Одговорили су му да је јуче негде отишао и да се није вратио. Слутећи зло, Миливој се ударио руком по челу и рекао: „Значи ја сам следећи“.

Међутим, поживео је још седам година, све до 1825. године, када је подигао устанак против Милоша Обреновића. Била је то прва социјална буна против кнежеве самовоље, којом је Србију глобио горе од Турака. Милош је у Кусадак послао војску која је буну лако угушила а њене коловође уморила на зверски начин.

Милоје Ђак је обешен. Милош је забранио да се његово тело скине са дрвета, па је то учињено тек када је оно почело да се распада. Сахрањен је поред саме сеоске цркве, где ће му се три године касније придружити и Вујица.

Када је 1870. година на месту брвнаре грађена садашња црква, од грубом материјала, њени темељи проширени су и на два гроба, која су остала испод олтара. Вујица Вулићевић већ 145 година почива под левом, а Милоје Ђак под десном певницом. Ко је одлучио да се црква проширује, али да се посмртни остаци не дирају, није познато.

Иза Вујице су остали син и кћерка, али су обоје млади умрли. Прерана смрт покосила му је и сву његову унучад.

Карађорђев убица Никола Новаковић, прогоњен грижом савести, је полудео. Погинуо је тако што је несрећним случајем пао на воденички точак који га је буквално смрвио.

Син му је умро млад, у тешким мукама, а кћерка му је полудела.

Драгићу Вујкићу, на чијој земљи је Карађорђе убијен, напрасно су помрли сви укућани, тако да је крај живота дочекао потпуно сам, у великом сиромаштву.

Преузето са: https://facebookreporter.org/