Стихови Гаврила Принципа

Пред аустроугарски суд у Сарајеву изведено је — поводом Принциповог атентата на аустријског престолонаследника двадесет и пет махом младих људи који су били оптужени за убиство Франца Фердинанда. Суђење је почело 12. октобра 1914. а осуда изречена после шеснаест дана. Када је завршена главна расправа, председавајући је позвао оптужене да устане онај ко се каје за учињени чин. Сви оптужени су устали осим пркосног Гаврила Принципа. Председник суда га је упитао зашто не устане и зар се не каје, Принцип је рекао да је њему само жао што су деца изгубила оца и мајку а посебно што је убио надвојвоткињу Софију која је била Чехиња; тај хитац је био намењен аустријском генералу Поћореку, поновивши да му није жао што је убио аустро-угарског престолонаследника који је мрзео све Словене.

Осуда је изречена 28. октобра 1914. На смрт вешањем осуђени су: Данило Илић, Вељко Чубриловић, Мишко Јовановић, Неђо Керовић и Јаков Миловић. Прва тројица обешени су у зору 3. фебруара 1915. у Сарајеву; Јакову Миловићу ублажена је казна на доживотну робију а Неђи Керовићу на 20 година робије. Митар Керовић осуђен је на доживотну робију.

Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж били су још малолетни те су добили по 20 година тешке тамнице. Остали су такође осуђени на тешку тамницу: Васа Чубриловић, 16 година робије, Цветко Поповић 13, Лазар Ђукић и Иво Крањчевић по 10, Цвијан Степановић 7, Бранко Загорац и Марко Перин по 3 године.

Гаврило Принцип и другови спроведени су у чувену по злу аустро-угарску тамницу у Терезиенштату.

Гаврило Принцип

Док је тужилац читао оптужницу, сви оптужени су се гуркали и готово смејали. Када их је судија опоменуо речима: „Господо, умирите се, ради се о вашој судбини а ви се понашате као деца“, Принцип му је инаџијски “одбрусио: “Ми се одавно нисмо видели међусобно, а знамо ми шта нас чека. Само ви читајте то ваше писаније..”

Сатрвен мучењима и батинама, проводећи своје последње дане као сужањ у тамници у Терезину, ,сада већ епска личност светске историје — Гаврило Принцип је оставио једну лепу, готово песничку успомену на своје тамновање. На лименој порцији у којој му је затворски стражар кроз прозорче протурао дневни оброк, Принцип је загребао стих који говори о херојском пркосу над трпљењем невоље:

Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Цела песма коју је Принцип написао у Сарајеву 1914, у затвору током Сарајевског процеса, гласи:

Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Ал‘ право је рекао пре
Жерајић, соко сиви:
Ко хоће да живи, нек мре,
Ко хоће да мре, нек живи.

И место да смо у рату
Где бојне трубе јече,
Ево нас у казамату
На нама ланци звече.

Сваки дан исти живот
Погажен, згњечен и стрт
Ја нијесам идиот
Па то је за мене смрт.

Први пут је у целини објављена након Првог светског рата, 17. марта 1919. године у Звону.

У ћелији, изнад неколико дасака на дрвеним ногарама које су му служиле као кревет, Гаврило Принцип је на зиду такође записао поруку свог вечитог трајања:

“Наше ће сенке ходати по Бечу
лутати по двору
плашећи господу”

Претпоставља се да је ове своје стихове Принцип исписао десном руком, јер му је лева била одсечена пошто је сагњила од батина и туберкулозе још у току тамновања.

Сава Вујић, Политика 21. јул 1980.

Суђење; фото: Википедија

Док је трунуо у затвору у Терезину, гладујући, мучећи се, распадајући се од туберкулозе костију, Гаврило Принцип разговарао је с доктром Папенхајмом, и излагао му своје предсмртне мисли – почев од тога да му је тешко јер му не дају да чита, преко бриге за напаћени народ, до објашњења своје националне и социјалне мотивације. „Он није мислио да постане херој. Хтео је само да за своју идеју умре“, каже Папенхајм. И умро је, али да живи. И његова смрт била је његова молитва.
pridruzite nam se u fb grupi: SAKRIVENA ISTORIJA SRBA