Србско писмо, које се и “ћирилица” зове, представља најизразитије обележје србске националне културе. Писмо је једна духовна вертикала око које се креће и за коју се веже целокупно национално културно битисање. Сламањем те вертикале слама се неминовно и укупна србска национална култура. Отуда произилази прека потреба одбране нашег културног индентитета. Писмо је пред свим законима саставни део језика па је запостављање националног писма уједно и запостављање националног језика.
Поред тога што је србско писмо најсавршеније писмо на свету, оно је обележје једне старе самородне културе и цивилизације. Њихов трајни споменик и мерило постигнућа.
Свако писмо, као и језик, подлеже законима еволуције тежећи ка савршенству, па је томе било подложно и србско писмо. Срби су у својој дугој историји увек чували и усавршавали своје писмо, једно једино, и никада нису имали два писма на истом простору јер би то стварало поделу и забуну међу нама.
Један учени Украјинац је дао следећу дефиницију националног писма када су неки покушали да у делу Украјине окупиране од Аустро-Угарске наметну латинско писмо: “Украјинско писмо остаје као знак свесног настојања на несметаном развоју националне литературе, и као средство да се спречи покушај асимилације од стране непријатеља; оно је заштитни штит створен од самог народа и једно добро нације која тежи вишим културним циљевима, добро које се не сме дирати. Оно је интегрирајући саставни део украјинске нације.”
Све то је и србско писмо са још више назначеном улогом.
Србица
Србско писмо је до 16. века називано СРБИЦА, а у току овог века почиње да се назива ћирилица. До тога времена ћирилицом, односно кириловицом називана је глагољица која је била употребно писмо солунске браће Константина, званог Кирила, и Методија, за време њихове мисије у Моравској у 9. веку. Није могуће србском писму дати неко друго име, осим србица, јер имена предмета од којих су настала имена слова не постоје ни у једном другом језику осим србског. Без обзира да ли неко читао слова азбуке, алфабета или абецеде, имена слова су из србског језика.
Србица је најстарије познато писмо у свету које се појавило још у четвртом миленијуму пре Христа. Србска историјска школа сматра да је ово писмо настало у време раноантичког културног успона србског народа, да се појавило на историјској позорници заједно са тим народом као његово културно обележје. Најстарија налазишта тог писма су Лепенски Вир, Винча и подручје града Београда.
Са предела Подунавља и Хелмског полуострва србица се раширила по целој Европи, Малој Азији, Блиском Истоку, северној Африци и све до Индије. Србица је усвојена од разних народа без или са малим изменама и тако је постала мајка писмености Европе, предње Азије и северне Африке. Најпознатија писма која су настала од србице су: араменско, феничанско, грчко, јеврејско, брахманско, арапско и римско писмо. Најуочљивији доказ тога је, поред облика и значења писмена, бројна вредност слова и њихов редослед. Свако слово је имало своју бројну вредност и она је зависила од редоследа слова у азбуци. Сви народи који су усвојили србицу за своје писмо, а нису имали у своме језику гласовну вредност за нека од слова као што су: Ћ, Ж, Ц, Ч и Ш, изостављали су одговарајућа писмена из њихове азбуке, али их нису могли изоставити и у бројној скали. Зато ми налазимо трагове ових србских слова у бројним скалама код Грка, Арамена и Јевреја. Тако су нам оставили непобитне доказе одакле су примили писменост.
Са предела Подунавља и Хелмског полуострва србица се раширила по целој Европи, Малој Азији, Блиском Истоку, северној Африци и све до Индије. Србица је усвојена од разних народа без или са малим изменама и тако је постала мајка писмености Европе, предње Азије и северне Африке. Најпознатија писма која су настала од србице су: араменско, феничанско, грчко, јеврејско, брахманско, арапско и римско писмо. Најуочљивији доказ тога је, поред облика и значења писмена, бројна вредност слова и њихов редослед. Свако слово је имало своју бројну вредност и она је зависила од редоследа слова у азбуци. Сви народи који су усвојили србицу за своје писмо, а нису имали у своме језику гласовну вредност за нека од слова као што су: Ћ, Ж, Ц, Ч и Ш, изостављали су одговарајућа писмена из њихове азбуке, али их нису могли изоставити и у бројној скали. Зато ми налазимо трагове ових србских слова у бројним скалама код Грка, Арамена и Јевреја. Тако су нам оставили непобитне доказе одакле су примили писменост.
Првобитна писменост града Рима (Руме, како се на србском језику тај град звао) била је етрурска, односно рашанска, која је у потпуности иста са оном нађеном на пределу Београда. Прерадом тог писма створено је римско, односно латинско писмо. Најстарије писмо је данас и најсавршеније, 30 писмена за 30 гласова, строго фонетско писмо. Оно је сведок наше дуге историје и врло древне и велике културе. Нису Турци без разлога називали србицу “стара Србија”.
Напад на србицу
Културна агресија на Србе нарочито долази до изражаја у време свестранијег додира са Западом који је представљала Хабсбуршка империја. Што се Запад више приближавао србским етничким просторима тиме су били све више угрожени србска вера, име, празници односно светитељи и писмо. То је рађено са једним јасним циљом – однарођавање Срба, губитак њиховог националног обележја и индивидуалности, што све треба да води у њихов нестанак као посебног народа. У денационализацији Срба први удари су усмерени на Србску православну цркву као баштину хришћанства и србицу као културно-националну тековину србског народа. Ударна песница Запада у тој агресији били су Хрвати. То је нарочито дошло до изражаја после усвајања србског књижевног језика од стране Хрвата половином 19. века, који су они приказивали као “хрватски језик.” Људевит Гај је у циљу хрватизације србског језика прилагодио чешку азбуку србској азбуци да би тако направио њен латински пандам. Од тада је та Гајева хрватска латиница употребљавана и подржавана као средство за потискивање србског писма и разарање србске културе.
У србским земљама под окупацијом западне империје, где су Хрвати играли важну улогу, србица је под разним изговорима била занемаривана и потискивана. Јернеј Копитар је писао: “Од кога је потакнут овај рат против ћирилице, не знам.” После неуспеха католичке пропаганде да се Срби добровољно одрекну свог стародревног писма донета је одлука о његовој насилној забрани. Та забрана је прво уведена на територији Хрватске и Славоније 13. октобра 1914. године. Затим је проширена на Србију и Црну Гору 9. априла 1916. године.
У време Другог светског рата србица је забрањена у НДХ законом од 25. марта 1941. године. После забране србског писма забрањено је постојање и србског народа. То је увек ишло једно за другим или једно са другим.
У Југославији после Другог светског рата у којој су Хрвати имали врховну власт и која је била под покровитељством Запада, Србија је била разапета као на крсту. Од делова србске нације створене су нове посебне нације и наметнути им нови језици. Напад на србицу имао је друкчију стратегију. Велики србски научник професор доктор Лазо Костић је то овако описао: “Истина, данас се њено сузбијање не врши путем указа и формалних наредаба власти. Напротив, даје се утисак као да се она толерише, да је равноправна, да је чак некад и добродошла. Али најпрефињенијим методама, које би само језуити били кадри да изнађу, она се ипак одстрањује, одбацује, занемарује, замењује хрватском латиницом. То се све ради постепено, скоро неосетно; најпре у доменима периферним, где народ није заинтересован; онда предметима и односима који се тобоже на иностранство односе, које ћирилицу не зна и не воли; онда у званичном сектору где се противуречност не трпи; онда на пољу реклама итд.
Добија се утисак да се ради о неком пакленом плану, вешто смишљеном и до крајњих граница спроведеном. Добија се утисак да се ни у једном случају не жели стати на половини пута и да су србској ћирилици дани одбројани ако ова власт још неколико деценија потраје…. Место да се наредбом власти пропише да је ћирилица забрањена, као што су чиниле хрватске власти у својој држави кадгод су биле без стране контроле и спољног кочења, сад се то врши via facti; уводећи постепено латиницу и служећи се искључиво њоме. Треба оставити утисак да је ћирилица дозвољена, равноправна, званична, али да је нико неће да употребљава. Како је латиница такође званична и “равноправна”, а народ тобоже хоће њу, она ће све више замењивати ћирилицу док је једног дана не отстрани потпуно, учини сувишном. Ћирилица има нечујно да нестане, без протеста, без галаме, чак и без сахране.”
Сва та стратегија тихе ликвидације србице како је професор Костић описао је и данас на снази. Што се више будемо приближавали Европској Унији притисак на србску веру и националну културу биће све јачи. Зато треба сад на почетку поставити јасно нека мерила и поставити ограничења, услове. Према Србима се води посебна верска и културна политика каква се не води ни према иједном другом народу.
Решење
Објаснити србском народу о чему се ради и где води перфидни напад на србско писмо, културу уопште и веру.
Донети нови одговарајући закон о заштити србског језика и писма.
Поставити јасне услове сарадње са Европском Унијом.
.
Нема коментара:
Постави коментар