Организација свадбе је поверена нашем прослављеном комедиографу Браниславу Нушићу, а 24 сата уочи венчања краља Александра Карађорђевића и краљице Марије у Београд је допутовало више од 20.000 људи.
Фото: Wikipedia
Када су ужаси Првог светског рата почели полако да бледе и када је створена Краљевина СХС, Александар Карађорђевић већ је био „стари момак“ – имао је 34 године и од 1921. био је краљ, али без краљице. Зато је ствар његове женидбе убрзо постала не само лична ствар младог монарха, но и озбиљно државно питање.
Пошто венчање монарха никада није само његова лична ствар, у избор супруге за југословенског краља укључио се и политички врх новостворене државе. Главно питање је било да ли краљица треба да буде „из народа“ или је боље изабрати неку принцезу или књегињу са европских дворова. Како је у династији Карађорђевић до тада преовладавао обичај да се владари жене Српкињама, закључено је да би добро било да краљ Александар изабере „странкињу“ и тако истовремено „оплемени династију“ и подигне међународни углед краљевине.
Фото: Wikipedia
Државне проводаџике тако су се размилеле по дворовима Старог континента и избор је ускоро пао на румунску принцезу Марију, једну од најлепших и најобразованијих принцеза тадашње Европе. Ова дама је осим лепоте и образовања имала и веома високо порекло – рођена је као треће дете румунског краља Фердинанда, њена бака по мајци је била сестра руског цара Александра III, а деда по мајци други син британске краљице Викторије. Имала је надимак Мињон, а школовала се на најпрестижнијим школама. Осим румунског говорила је течно енглески, немачки и француски језик.
Српски просци одмах су похитали на румунски двор. Иако је реч била о „уговореном браку“ прича каже да је принцеза пристала чим су јој показали фотографије краља Александра. И не само то! Марија је одмах почела да учи српски језик и до тренутка поласка за Београд већ је владала основама и могла је да се споразумева.
Непожељни гости
Када је све било уговорено, београдски званичници су се бацили на спремање венчања и уређење града. Организација је поверена нашем прослављеном комедиографу Браниславу Нушићу, тада управнику Уметничког одсека Министарства просвете. Свадба је заказана у релативно кратком року, а било је потребно све спремити за долазак великог броја страних званица.
На краљевску свадбу у Београду своје изасланике послале су многе државе. Представнике су послали чак и Персија, па и далеки Јапан, а допутовао је и гост из Аустрије, са којом је до пре четири године Србија ратовала.
Једини којима је био забрањен долазак били су Бугари… сећање на злочине које је над Србима починила ова војска током Првог светског рата било је још увек сувише свеже и очигледно јаче од дипломатске етикеције.
Како било, биланс је на крају деловао скоро нестварно – 24 сата уочи венчања у Београд је допутовало више од 20.000 људи!
Венчање из бајке
По младу и њене родитеље, низ Дунав до Оршаве, краљ је уз огромну пратњу послао своју јахту „Александар“. Пристајање брода у луку у Београду поздравили су топови са Калемегдана – сто једним плотуном, а своју изабраницу, таста и ташту дочекао је и младожења Александар. Новом лимузином краљ је одвео вереницу у дворске одаје. Венчање је било заказано за сутрадан. Кажу да је омиљеност будуће краљице Марије у народу почела оног тренутка када је са балкона Старог двора, одмах пошто је први пут дошла у своју нову домовину, окупљене поздравила на српском рекавши: „Ја вам од срца благодарим!“ Лепу, по последњој моди обучену принцезу, стотине хиљада Београђана и званица, испратило је овацијама, а оне су се наставиле и сутрадан. На венчању у Саборној цркви, на патријархово питање узима ли Александра за мужа, Марија је на српском рекла: „Хоћу! Да!“
После свечаног ручка, тек венчани пар присуствовао је војној паради, а организована је и пријатељска фудбалска утакмица репрезентација Југославије и Румуније. Исте вечери, у свечано окићеном возу, краљевски пар је отпутовао на медени месец у Словенију, на Блед.
Краљевски пар за углед
Краљица Марија и краљ Александар ускоро су постали узор за све европске краљевске парове. Живели су складно и повучено, а брак је крунисан тројицом синова – Петром, Томиславом и Андрејем. Краљици Марији није требало много да својом елеганцијом и префињеношћу купи срца дама Београда. Али и више од тога – њу су волеле и обичне жене, грађанке подједнако као и сељанке, а она им је враћала отварајући школе, болнице, обданишта и поклањајући новац добротворним удружењима. Била је велики покровитељ Кола српских сестара, а вредним, сиромашним ђацима помагала да наставе школовање.
Краљица Марија са синовима Петром, Андрејем и Томиславом/Фото: Profimedia
Срећу краљице Марије помутила су два догађаја. Први се догодио једног октобарског дана 1934. године када је у атентату у Марсеју убијен краљ Александар. Краљица је достојанствено и немо подносила своју бол поставши са 34 године удовица са три сина, од којих је најстарији имао 11 и требало је да постане краљ. Црнину је носила две године потпуно се за то време окренувши образовању својих синова и добротворном раду. У годинама које су уследиле она је преузела бригу о Друштву Црвеног крста, потписала Повељу о правима детета и даровала на десетине хуманитарних организација. Краљица Марија је личним средствима помогла зидање Дечје клинике у Тиршовој улици и Института за онкологију.
Други догађај који ће неповратно изменити живот „народне краљице“ био је почетак Другог светског рата и њен одлазак из Југославије 1941. године. Како је историја показала, тај одлазак је био – заувек!
Курир
Нема коментара:
Постави коментар