Књига Мирослава Тодоровића о мало познатим српским владарима пре Немањића. Вишеслава, првог српског владара, историја помиње под именом “Отац Срба”.
Златни печат српског кнеза Стројимира
Није за похвалу што наш просечно образован човек мисли да сва прошлост Србије припада цару Душану, кнезу Лазару, лози Немањића и каснијим владарима. Стара Србија имала је велике личности, градитеље наше историје, чији су животи, понекад и контроверзни, и оно што су учинили остали у тами. Полазећи од овог става Мирослав Тодоровић (1941) је исписао вишеструко занимљиву публицистичку књигу “Заборављени српски владари и њихове земље”, насталу, како истиче, на основу истраживања по старим архивама. Овај дугогодишњи судија и адвокат, по вокацији писац, објавио је неколико запажених романа и збирки приповедака.
Просигојев син првенац, Властимир, био је знаменита појава свог времена и практично оснивач прве српске државе, а као владар јавља се 850. године. Срцем, мачем и умом успео је да потпуно потисне византијску власт и са своје територије протера њене чиновнике и војску.Византијски цар Константин VII Порфирогенит у делу “О управљању царством” бележи како је у његово време владао потомак оног “кнеза” који је довео Србе на Балканско полуострво, тада под царем Ираклијем. Био је то Вишеслав 780. године, први српски владар, кога историја помиње под именом “отац Срба”. О његовом сину Радославу и унуку Просигоју зна се да су више од осталих жупана своје владавине усмеравали ка увођењу реда унутар српских племена насељених око горњег тока Таре, Пиве, Лима и Дрине.
– Отуда се, без претеривања, може рећи да су Срби под његовом заставом први пут у својој историји стекли пуну националну слободу и државност. Кнезу Властимиру пошло је за руком да после дугогодишњег ратовања са српских територија протера и Бугаре и прошири своју власт над Травунијом, уз сагласност њеног жупана Крајине, за кога је удао своју ћерку – каже Тодоровић.
Кнежевски престо Властимир је пренео на најстаријег сина, Мутимира (850-862) који је одмах дошао у сукоб са бугарским кнезом Борисом. Успео је да изађе као победник заробивши његовог сина Владимира, заједно са 12 властелина. Бугарски император био је принуђен да измоли мир уз понижавајући услов да за време његове владавине нога бугарског војника неће крочити на српску страну.
Круна од папе: Војисављев син Михајло (1050-1080) сматрајући да нема независне државе без независне цркве, примио је 1078. године од папе Гргура VII краљевску круну, чиме је Србија, према речима Тодоровића, први пут у својој историји стала у ред слободних и независних европских држава. После његове смрти још једном су настале тешке борбе за престо из којих је као победник у поморавским биткама изашао његов син Бодин (1081-1101), који је уз помоћ великог жупана Вукана (1112-1116) поставио чврсте темеље за државу надолазећих Немањића.
Такве војне и дипломатске успехе, међутим, помутили су сукоби и раздори на кнежевском двору, са којима је, како примећује Мирослав Тодоровић, занавек засађено семе српске неслоге. Незадовољну и побуњену своју браћу, Стојимира и Гојника, Мутимир је отправио у бугарско заточеништво, а да би колико-толико окајао грехе, организовао је друго по реду масовно крштење свог народа 879. Пред смрт 891. престо је оставио најстаријем сину Прибиславу, младом и слабашном владару, са којим ће бити прекинуто наследно преношење власти по династијском устројству, са оца на најстаријег сина. Прибислава је грубо свргао брат од стрица агресивни и амбициозни Петар (897-917) протеравши га са браћом Браном и Стефаном у Хрватску.
Петрова владавина обележена је “чврстом руком” и братоубилачким крвавим борбама. Прва жртва те борбе за власт био је Бран, кога је гарда, као неуспелог пучисту, ослепела, а главом је платио и Клонимир, невешто покушавајући да се домогне престола. Његова настојања да успостави што приснију везу са Византијом прозрео је бугарски цар Симеон (893-927) и свом силином ударио на српске територије. Губећи на бојном пољу, Симеон је прибегао лукавству и, како се претпоставља, позвао га на преговоре на својој територији. Лаковерни кнез Петар стигао је у заказано време са пратњом, али је одмах био окружен бугарском царском гардом, окован у гвожђе и пребачен у тамницу Преспе, где је окончао живот. Остао је упамћен као владар који је својој земљи успео да осигура мир од пуне две деценије.
После таквог догађаја, осокољени Бугари довели су на врх пирамиде српске власти човека за кога су мислили да је њихов и телом и душом, кнеза Павла Брановића (917-920), сина ослепљеног Брана, унука кнеза Мутимира и праунука родоначелног кнеза Властимира. То се Византији није свидело, па су учинили све да прогурају свог фаворита, Захарија, сина свргнутог Прибислава. Опрезни Павле, међутим, без тешкоћа је заробио свог заведеног брата од стрица и окованог га проследио Бугарској. Суочен, међутим, са снажном Симеоновом силом, Павле је био принуђен да престо препусти Захарију и према историјским подацима, умро је у туђини.
Захарије (921-924) је настојао да склопи чврст савез са Византијом, која је у то време била у рату са Бугарском. Увређени цар Симеон није могао да отрпи толику дрскост свог доскорашњег сужња, ударио је свом снагом великом војном силом, па је немоћни Захарије био приморан да бира између два зла, признања потпуног пораза или бекства. Изабрао је ово друго, пребацио се у суседну Хрватску и према злим језицима, у његовом лику Србија је добила претечу Вука Бранковића.
Одмах после тога препредени цар Симеон намамио је на свој простор виђене српске жупане са изговором да заједнички устоличе новог српског владара Часлава, рођеног и одгајаног у Бугарској, Клонимировог сина из брака са бугарском племкињом. Српски великодостојници, међутим, одмах су погубљени, а они који нису дошли побегли су истог часа, праћени великим делом уплашеног становништва у Хрватску.
Од тамнице до трона: После још једног покоравања српских крајева, Византинци су појединим областима дали аутономију. Међу њима је била и Зета, чији је некрунисани кнез Војислав (1040-1050) дигао устанак, али је био врло брзо сасечен. Допао је цариградске тамнице, али је успео да побегне. У новом устанку 1040. противничку војску намамио је у узан зетски кланац и непријатеља потукао до ногу. Осокољен, Војислав је затим својим територијама припојио нове области створивши на тај начин нову српску државу.
За седам година бугарске владавине у српским земљама настала је права пустош. Како се приповеда, Часлав је по доласку у Србију нашао 50 људи без жена и деце, који су живели од лова. Ипак, успео је да обнови крајеве у које су дошле избеглице из околних земаља и да, користећи повољне међународне околности, прошири границе Србије. Више памећу, него оружјем, практично је вратио државу у оквире које је поставио још кнез Властимир.
У знаменитом “Летопису попа Дукљанина” записано је пуно драматичних заплета о јуначким подвизима кнеза Часлава (931-960) у борби за Мађарима. Према тој причи, успео је да у једном боју до ногу потуче мађарску војску, допустивши преживелим ратницима да понесу мртво и обезглављено тело свог господара Киша. Постоји и наставак те приче из пера непознатог византијског хроничара, који је забележио да је осветољубива Кишова удовица, предвођена посебно одабраним ратницима, кријући се под плаштом дворске даме, изненада ударила на раштркану српску војску у области данашње Мачве. Поход је завршен заробљавањем изненађеног Часлава, који је везаних руку и ногу бачен у Саву.
Тако су Срби поново утонули у велики мрак, а нада се вратила тек са појавом кнеза Владимира (1015), који је столовао у Дукљи. Због везивања за византијски царски двор и актуелног цара Василија II, озбиљно се замерио ојачалом македонском цару Самуилу и пао у његово заробљеништво. Владимирово ропство један надахнути дворски учитељ преточио је у поему о дирљивој љубави коју је као заробљеник остварио са царевом ћерком, прелепом Теодором. Строгом Самуилу није преостало ништа друго него да благослови ову везу налик на бајку, али дирљива романса је била кратког века. У борби за престо после Самуилове смрти, на циљ је први стигао његов синовац Владислав, који је само неколико дана после устоличења свом зету приредио пријем у престоници Преспи, а у знак поверења послао му крст од сувог злата. Побожни Владимир прво је свратио у цркву, где је на превару посечен. На заузимање Византије проглашен је свецем, а дан његовог страдања 22. мај 1015. обележен је у црквеном календару црвеним словом.
Драган Богутовић, Новости
Нема коментара:
Постави коментар