Како су Јосип Броз и његови извршиоци сменили либерале 1972. године.
Латинка Перовић и Марко Никезић/Фото: Архивска фотографија
Октобар 1972. године. Метеоролошки извештаји показују да је Београд био обасјан јесењим сунцем, слично као ових дана. Право михољско лето. Народ је у летњој гардероби. Врелина се осећа на улицама југословенске престонице.
Агенција Танјуг тих дана јавља да је од 1963. до 1970. куповна моћ југословенског динара опала два и по пута; да је од 1968. до 1971. чланство Савеза комуниста у Хрватској смањено за 20.500 људи; да четири петине Југословена у току године не прочита ниједну књигу.
Врелина се не осећа само на улицама југословенске престонице. Врело је и у политичким форумима. Страни посматрачи помно су пратили шта се дешава у Београду, а аналитичари су јављали:
– Југославија напушта либералну оријентацију у привреди и политици и враћа се ортодоксном комунизму.
– Југословенски пут се губи: уместо државе и самоуправљања, истинског федерализма и релативно либералне атмосфере, изненада се појављује диктатура која показује зубе; земља у којој армија и полиција имају последњу реч.
– Титоизам је ликвидиран због страха од реформског курса.
Непуну годину дана раније хрватско руководство је смењено на скупу водећих функционера свих република, на састанку Председништва ЦК СКЈ у Карађорђеву.
Сада се нешто слично дешавало у Србији. Тито разговара са политичким активом Србије. Био је то најдужи састанак у његовој каријери. У Палати федерације у Београду, данас Палата „Србија“, трајао је четири дана, од понедељка до четвртка, односно од 9. до 12. октобра 1972. То је требало да буде обрачун „либерала“ и „антилиберала“. Оних који су за руководство на челу са Марком Никезићем и оних који су за Тита. Четири дана су се ређали говорници, а 12. октобра, пред вече, исцрпљена је листа пријављених. Резултат је био поразан по Броза. Од 80 учесника, подржало га је 15, сваки шести. Тај пораз је дуго памтио…
Много касније, пожалиће се мађарском лидеру Јаношу Кадару:
– Морам да кажем да сам остао у мањини. Подршку је добило либералистичко руководство… На мојој страни било је само пар другова… Ја сам онда ријешио да не дам завршну ријеч тога дана, када је расправа завршена – пише у стенограму њиховог разговора.
Јосип Броз у правом светлу/Фото: Архивска фотографија
И стварно: Догодило се да Броз први пут одмах не каже свој став. После три дана састанчења, све је окончано без „завршне речи“. Броз је затражио предах. Отишао је у Карађорђево са Станетом Доланцем и више није сазивао нови скуп.
Био је изненађен током расправе. Трећег дана видело се да стрепи за исход свог планираног пуча у Србији. Плашио се реакције ЦК Србије, који је листом био за Никезића и његову политику:
– Већ смо устајали – записаће доцније Латинка Перовић – кад нам је довикнуо: „Немојте сазивати ЦК Србије!“ Кад су му одговорили да то неће урадити, одахнуо је, али ни даље није знао како ће избећи пораз. Одлучио се за соломонско решење: чак за три дана одложио је своју завршну реч коју је заправо саопштио преко екрана ТВ Београда!?
Два дана касније Марко Никезић и Латинка Перовић су се последњи пут срели са Титом у Белом двору у Београду.
Никезић: После Вашег говора, остало је да се оснажи наша већ најављена оставка.
Тито: Кога предлажете да дође на ваша мјеста?
Никезић: Ту су Дража и Пера (Стамболић).
Тито: Дража и Пера? То је сјаши Курта да узјаши Мурта.
На мети Државне безбедности: После оставке на место првог човека Покрајинског комитета, Мирко Чанадановић је радио као лектор забавних романа у „Дневнику“, где је углавном „језички помагао“ чувеном Луну, краљу поноћи, али ни на том послу није имао право да буде потписиван. Одузет му је пасош, па на операцију срца није могао да иде у Швајцарску, већ у Љубљану. У међувремену га је државна безбедност „свестрано обрађивала“, близу две деценије, да би сакупила више стотина предмета и саставила петотомни досије од 3.000 страница о његовој наводној непријатељској делатности са либералистичких позиција.
ЦК Србије упознат је са оставкама Марка Никезића и Латинке Перовић 21. октобра, а јавност, преко Танјуга о томе сазнаје 26. октобра!
Тринаест дана после састанка политичког актива Србије са Брозом, на првој страни „Новости“ је објављено:
„Усвојене оставке Марка Никезића и Латинке Перовић“, а у тексту је писало:
„Саопштено је да је Централни комитет Савеза комуниста Србије, на својој седници, одржаној 21. октобра, усвојио оставке Марка Никезића, на дужност председника ЦК СКС и Латинке Перовић, на дужност секретара ЦК СКС и разрешио их ових функција.“
Требало је наћи њихове наследнике, а то без Броза није могло да се уради. А председник државе и врховни команднат је отишао да прати војне маневре Ратне морнарице ЈНА. Далеко од центра збивања.
Али су зато чланови Секретаријата ЦК Србије путовали у Сплит. Ишли су по „своје мишљење“ кога да изаберу за председника и секретара српске партије.
У Београду се одржава неколико затворених састанака ЦК Србије, јер „извршиоци радова у име Броза“ имају одређену дозу страха од реакције највишег партијског форума Србије.
Пред почетак седнице ЦК Србије сазнало се да је Тито предложио Мирка Чанадановића, председника Покрајинског комитета СКС за Војводину, да замени Никезића на место председника. О тим догађајима сведочи Мирко Стаменковић, главни уредник „Вечерњих новости“ и члан ЦК:
„На дан када смо били позвани на састанак ЦК да гласамо за новог председника, чекајући почетак седнице, седео сам за истим столом са Чанадановићем. И честитао му на будућој функцији.
Пролазили су сати, састанак никако да почне, а онда одједном – Чанадановића позивају на састанак Секретаријата. Ни њега нема сатима. Када се вратио, само ми је добацио – честитај Васиљевићу!
Изненадио ме је. Живан Васиљевић је, безмало, провео мандат у ЦК не прозборивши ни реч. Тада сам Чанадановићу рекао – Бар да чујемо каква му је боја гласа?
Дража Марковић / Мирко Чанадановић/Фото: Архивска фотографија
Касно после подне, састанак је почео. Мислили смо да је остављено време да Живан Васиљевић припреми говор.“
Међутим, у тих неколико сати, одигравала се драма. Марковић и Стамболић нису били задовољни избором Чанадановића. И успели су код Броза да издејствују да кандидат буде Живан Васиљевић.
Међутим, дешава се нови обрт. Када је седница почела, на опште изненађење, саопштено је да се за председника предлаже професор др Тихомир Влашкалић, а за секретара Никола Петронић.
И сам Тихомир Влашкалић је био изненађен. Дуго није могао да схвати откуд он у причи. Био је човек који се бавио науком и мало, или нимало, није се мешао у политику. Био је професор Економског факултета, пореклом из Војводине, и није био члан ниједног војвођанског форума.
Још једном се Броз показао у правом светлу – ставио је до знања Стамболићу и Марковићу да „спусте лопту“ и да воде рачуна да се превише не осиле, када је реч о послушности према њему – Брозу! Јасно је ставио до знања да Живан Васиљевић не може да буде на том месту, већ неко из Војводине.
Тако је у једном дану било три кандидата – Чанадановић, Васиљевић, а за говорницом се појавио Влашкалић.
Мирко Чанадановић, пре двадесетак година, о тим данима, аутору овог текста је испричао:
„Мало је познато да је одлука да Милош Радојчин и ја будемо смењени са дужности председника и секретара Покрајинског комитета – донета на тајној вечери коју је Броз на Брионима приредио Едварду Кардељу и Дражи Марковићу, у новембру 1972. То је било само неколико дана након што је мене анестезирао саветом да наставим мирно да радим и да ће се он постарати да ми нико не пара капут с леђа. Узимајући себи право које им ни по којој основи није припадало – исто као што су, са још неколико блиских сарадника, претходно одлучили о смени Марка Никезића и Латинке Перовић – они су закључили да треба рашчистити ситуацију у Војводини и заменити Мирка Чанадановића и Милоша Радојчина.
Остало је обавила наша база. Они који уживају да гурају оног који већ пада.“
После пада либерала у Србији посмењивано је на хиљаде политичара, новинара, културних радника, директора… Смењени су главни уредници „Политике“, „Вечерњих новости“, НИН-а, „Економске политике“, ТВ Београд и новосадског „Дневника“ – Александар Ненадовић, Мирко Стаменковић, Фране Барбијери, Љубомир Вељковић, Верослава Тадић и Димитрије Чичовачки. Под потпуну контролу власти стављена је чак и верска штампа, па је „Православље“, лист Српске патријаршије, на првој страни свог фебруарског броја 1973. објавио уводни текст под насловом: „И Свети Сава је практиковао екуменизам и самоуправљање!“
На удару се нашло и четрдесетак најуспешнијих српских директора, који су анатемисани тада опасном идеолошком етикетом „техноменаџера“, а уклоњени су и многи тржишно и светски оријентисани привредни стручњаци, који су преко ноћи постали презрене технократе.
Иван Миладиновић, Новости
Нема коментара:
Постави коментар