1300 Каплара – Бесмртни Батаљон

1300 Каплара је назив за недошколаване младе официре, интелектуалце који су послати као појачање првој армији у Колубарској бици. Ванредно унапређени у чин каплара, припадници Скопског ђачког батаљона хитно су пребачени на прву линију фронта.
Извојевали су победе на Колубари и Сувобору, под командом генерала – војводе Живојина Мишића.

Позадина

Како смо били суочени са надмоћнијим непријатељем у првом светксом рату, велики број младића напустио је школовање и ставио се на располагање врховној команди. Састав ове јединице требао је да чини будућу интелектуалну елиту Србије, да их рат није прекинуо у образовању и послао у неком сасвим другом смеру.

Победа Српске војске на Церу је била историјска, али губици у људству били велики. Из строја је избачено чак 259 официра и 16.045 подофицира и војника. За тадашњу Србију од око 4 милиона становника, то је био ненадокнадив губитак, нарочито имајући у виду да је у Балканским ратовима 1912-13 Српска војска изгубила око 44 хиљаде официра, подофицира и војника.

Велики губици у старешинском кадру били су истовремено и велики губици српске интелигенције и школованих старешина. Због тога је српска влада дуго оклевала да у одбрану отаџбине позове своје ђаке, студенте и као и све свршене академце којима је због претходних ратова било одложено служење војног рока. Али када је постало јасно да ће уследити нова непријатељска офанзива и да би после првог пораза аустроугарска војска била спремна да понови стравичне злочине над цивилним становништвом, донела се најсмелија одлука. Млади школовани људи који ће бити носиоци друштвеног, научног и политичког живота у Србији морали су да буду прикључени у недостајући подофицирски кадар, па је у ту сврху далеко у позадини првих линија фронта на Дрини, Дунаву и Сави, формиран Ђачки батаљон у царском граду Скопљу. 14. септембра 1914. године (1. септембра по старом календару) скопски Ђачки батаљон.

1300 Каплара почиње са обуком

                                   1300 Каплара на обуци у Скопљу, октобар 1914.

Највећи број припадника Скопског ђачког батаљона чинили су студенти са Београдског универзитета (око 600), затим млади свршени учитељи (око 300), свршени ђаци трговачких академија и различитих стручних школа, али и млади професори, инжењери, књижевници, новинари, сликари и глумци, као и доктори права и филозофије. Од око хиљаду и по ђака и студената пристиглих у Плаву касарну у Скопљу и након лекарских прегледа, њих укупно 1.321 је прошло обуку и добило подофицирски чин. Највећи број ђака дошао је из окружних команди Београда, Шапца, Ужица, Чачка, Крушевца, Лесковца, Горњег Милановца, Крагујевца, Краљева, Ниша али и из новоослобођених крајева старе Србије, посебно ђаци из Битоља и Прилепа. Неки су прекинули студије на најпрестижнијим европским универзитетима да би помогли својој отаџбини. Било је ту синова сељака и занатлија али и министра, професора, официра.

Далеко од фронта могли су да се усавршавају и да по завршетку официрске школе учествују у акцијама србске војске. Обуку у Скопљу водио је потпуковник Душан Гишић, ветеран из балканских ратова.
Просечна старост младића била је између 21 и 24 године. Поред стандардних војних тема, у кампу су се често могле чути надахнуте дискусије младих интелектуалаца и научника у напону стваралачке снаге.
Међу њима је било и уметника који су стварали родољубиве песме.

Обука 1300 Каплара је трајала само два месеца. Они су, задојени патриотизмом, једва чекали да се придруже биткама. Грађани Скопља су 2. новембра 1914. испратили воз са младим војницима уз песму и цвеће.

1300 Каплара у рату

Енглески лист „Observer“ о путу србске младости на фронт овако извештава:

То је једини пример у историји света да једна држава, малена Србија, шаље у рат, искључиво у борбене јединице, свој цвет. Своју будућност. Целокупну интелектуалну омладину, као последњу наду за спас своје земље

Обука 1300 Каплара није била готова, али развој догађаја приморао је врховну команду да их пошаље у борбу. Србска војска је била у повлачењу, деморалисана, са мањком муниције, Београд је био у непријатељским рукама, тако да се свет већ помирио са потпуним сломом Србије.
За одсудну борбу биле су неопходне све расположиве снаге, због чега су младићима у Скопљу пре времена подељени чинови каплара (отуда и назив) и они су одмах наредног јутра упућени ка Колубари и Сувобору. Српска војска је тада извојевала једну од најсјајнијих победа у Првом светском рату, предвођена Живојином Мишићем. Већ после првих борби добили су називе „Батаљон смрти“.

На положаје су стигли у јеку борбе. У Горњем Милановцу их је дочекао регент Александар Карађорђевић. У свом говору рекао им је „Ни корака назад!“. Ту максиму су користили током читавог рата. Својом појавом су подизали морал уморној војсци и свест о опасној ситуацији у којој се нашла Србија.
Већ првог дана многи од њих су погинули у борбама. Само у Колубарској бици је пало њих 400. У одбрани од Макензијевих трупа 1915. постали су наредници, а у повлачењу преко Албаније и пробоју Солунског Фронта већином потпоручници. До краја рата погинуло их је две трећине.

Између 1916. и 1917. године, група од 500 каплара упућена је на наставак школовања у Француску. Након чега су се вратили и учествовали у пробоју Солунског Фронта.

Књижевни споменик једном од најславнијих србских батаљона, подигао је професор др Тадија Пејовић повесницом „Моје успомене и доживљаји 1892-1919“У првом светском рату и он је био један од 1300 Каплара, а други светски рат је провео у немачком заробљеништву. После рата је као професор филозофског и декан природно-математичког факултета у Београду, саградио изузетну каријеру научника. Књигом је од заборава сачувао своје саборце и пресудне странице србске историје.

Кад наређује Србија

„Кад наређује Србија, наредба важи за све“, Остала је порука Андре Николића, министра и председника Народне скупштине, који је у рат послао оба сина, Душана и Радивоја, студенте права. Ниједан се није вратио. Син, јединац Љубе Давидовића, Миодраг, страдао је у пробоју Солунског фронта, као и многи други младићи.

Писмо оцу, Браниславу Нушићу послао је његов син Страхиња Нушић: „Молим онога који ме нађе мртвог да ово писмо неизоставно преда адресанту“ написао је на коверти неколико дана пред погибију.

Драги Аго, не жали мене. Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих наших идеала које смо сви ми сложно проповедали… Не кажем да ми није жао што сам погинуо. Осећао сам, штавише, да бих могао будућој Србији корисно да послужим. Али… Таква је Судбина! Твој син Бан

Баштина

1300 Каплара представљају огромну жртву за српску слободу. Међу изгинулима, била је будућа српска елита. Међу 1300 Каплара, били су књижевник Станислав Винавер, дипломата Павле Бељански, архитекта и писац Александар Дероко, хемичар др Александар Леко, сликар Живорад Настасијевић, песник Ранко Младеновић, академик проф. др Миладин Пећинар, академик геоморфолог Војислав Радовановић, архитекта Будимир Христодуло (главни архитекта Српског војничког гробља у Солуну)…

Они који су преживели, постали су део интелектуалног крема Србије. Многи од њих су постали угледни уметници професори на универзитетима и чланови САНУ. За 1300 Каплара се каже да су у миру највише стварали а у рату се најхрабрије борили. Зато 1300 Каплара представљају оличење патриотизма и храбрости у Србији.

По њима су добиле име централне улице у Новом Саду, Београду, Бања Луци, и многим другим србским градовима.
Њихово име носи и основна школа у Београду и средња школа у Љигу. На Рајцу код Сувобора, у близини места њиховог војевања подигнут им је споменик, као и другим местима у Србији.
Да се никада не заборави њихово јунаштво. Зато их често називају и „Бесмртни Батаљон“.

Споменик посвећен 1300 Каплара у Шумарицама у Крагујевцу.
Фото: Панорамио, Гоца Мандић

Постојало је и Удружење 1300 каплара које је 1980. године спало на 9 последњих преживелих чланова, па је морало бити угашено. Последњи председник је био Тадија Пејовић (1892-1982).

izvor:;http://srbskenovine.com