Срби, народ најстарији. Срби, небески народ. Срби, библијски народ… претеривањима никад краја. Поготово када се траже пречице а не озбиљни научни подаци и докази.
Са жељом да својим читаоцима дамо тачне, научноисторијске чињенице, без много нагађања и претпоставки, одлучили смо се за овај додатак у договору са младим доктором историјских наука Предрагом Коматином – коме је иначе овај период историје специјалност. Реч је о нашем времену трајања о којем имамо веома мало података, углавном посредних, где се Срби помињу узгред, осим код Константина Порфирогенита. Тако је настала ова кратка историја Срба и српских подручја на Балкану до стварања потпуно независне српске државе у доба Немањића.
Најранији помен Срба налази се код античких писаца међу којима су Тацит (50. године н. е.), затим Плиније Старији (77. године н. е.). Римски историчар Амијан Маркелин (325–391) Карпате назива Српске планине. Вибијус Секвестер (4. век) у својим делима такође помиње Србе под називом „Сербс“.
Што се етимологије имена тиче, у науци нема сагласности. По једнима име долази од пољског pasierb и руског пасерб у значењу – пасторак. По другима, прасловенско срьбъје у етимолошкој вези са наведеним пољским и руским речима и значи супротно од њих – посинак, по трећима…
Николај Велимировић каже да је Срб једино национално име у Европи чије се значење изгубило и да је српско име тајна, скривена и дубока, као и сва судбина српскога народа.
У раном средњем веку Срби се помињу у писаним изворима као Σέρβοι (Серви), Sorabi, Surbii. De administrando imperio (О управљању царством) у оквиру Србије династије Властимировића српска племена су Срби. У грчким списима тог периода Срби су Σέρβιοι, Σέρβλοι, а у старим српским списима су Срьбинъ, Срьблинъ, Срьбли.
Према спису О управљању царством који се приписује византијском цару Константину Порфирогениту, Срби су се доселили на Балкан за владавине цара Ираклија (610–641), почетком 7. века (610–626. године). Од тада се са сигурношћу може говорити о нашој историји.
У истом делу се каже да су Срби на Балкан дошли из Бојке (Беле Србије) (Бојка = Бохемија, тј. Чешка), чија локација није са сигурношћу утврђена. О томе постоји неколико хипотеза. Према једном мишљењу, она се налазила на подручју Полабља. Према другом, била је у горњем току Висле и Одре (данашња Пољска), док је према трећој варијанти лоцирана на подручју данашње западне Украјине. У сваком случају, српска народна традиција не зна за земљу Бојку.
Раносредњовековна историја Срба је због оскудице писаних извора нажалост позната само у траговима.
Одакле год дошли, Срби и остали Јужни Словени су у новој постојбини на Балкану затекли романизовано становништво. Оно је у почетку избегавало додире са придошлицама. Међутим, односи су с временом отоплили, па је дошло до трговачке и културне размене, а негде и до мешања и спајања. Вероватно као резултат тога у српски језик су још тада доспеле неке речи из латинског као што су: босиљак (basilicum), конопац (canapus), креста (crista), купус (composita), ловор (laurus), мазга (muscus), мрамор (marmor), русаље (rosalia), сапун (sapo), сумпор (sulphur), уље (oleum), цер (cerrus) и др. Романизовано становништво се негде стопило са Словенима пре, а негде касније. Најдуже се одржало у приморским крајевима. Успомену на њих чувају имена насеља: Скадар (Scodra), Улцињ (Ulcinium), Будва (Butua), Рисан (Rhizon), Стон (Stagnum); планина: Дурмитор (dormire), Виситор (од глагола videre, vidi, visum), Леотар (од leo, лав); река: Неретва (Narenta), Бојана (Barbana), Дрим (Drino, Dirnius), Цетина (Cnetona) итд.
Најранији помен Срба налази се код античких писаца међу којима су Тацит (50. године н. е.), затим Плиније Старији (77. године н. е.). Римски историчар Амијан Маркелин (325–391) Карпате назива Српске планине
Порфирогенит у свом спису пише да су Срби још за време Ираклија примили хришћанство, и то преко свештеника из Рима. Нова вера се постепено учвршћивала међу Србима до времена Св. Саве, који је успео да се избори за самосталну српску цркву.
Осим поменутог списа О управљању царством, Срби се помињу, додуше кратко, и у Аналима франачког краљевства, латинском делу из 9. века, и то као народ који је обухватао велики део некадашње римске провинције Далмације, која се простирала од мора до Саве и Дрине.
Срби су на Балкану, током раног средњег века, формирали неколико кнежевина. Поред саме Србије, у јадранском приморју су формиране српске кнежевине Дукља, Травунија, Захумље и Паганија. За становнике тих области Порфирогенит изричито каже да су Срби. Могуће је да су код Срба у употреби била два имена, једно опште –означавало је потомке првих досељеника на Балкан, представнике нове, шире заједнице – а друго обласно. У сваком случају, у 11. веку обласна имена (нпр. Дукљанин) све се ређе појављују у писаним изворима (углавном византијским), али се зато за ова подручја све чешће везује етноним „Срби“.
Тако се код Катакалона Кекавмена, византијског војсковође из 11. века, у спису Стратегикон на једном месту кнез Дукље Стефан Војислав (1034–1050) назива „Дукљанин“, а на другом „Травуњанин Србин“. Кекавмен вероватно није сматрао довољним да назове дукљанског и травунског владара само по имену његових поседа, него је употребио и распрострањенији етноним тога доба – Србин. Слично пише и Јован Скилица, византијски хроничар, такође из 11. века, да се против цара побунила „Србија“ и да је „архонт Срба“, Стефан Војислав, побегавши из цариградског заточеништва, „заузео земљу Срба“. Идентичне термине Скилица употребљава када говори о Војислављевом претходнику Јовану Владимиру, за кога каже да је владао „Трибалијом и оближњим областима Србије“.
Српски народ је, попут многих других, веома везан за своје историјско памћење. Вертикала српске историје почива на неколико обележја, која, узета заједно, чине скуп особитих културних вредности, моралну и духовну лествицу српског народа: оданост православној вери, ослонац на традицију проистеклу из косовског предања, сећање на светородну династију Немањића и празновање крсне славе. Модерна српска нација спада у групу јужнословенских народа.
Данас се као ни раније не може наћи ниједна земља чији су становници аутохтони, иако су територијално уједињени. Историја и догађаји добро су измешали и накалемили народе једне на друге: и генетски и културолошки. То потврђују и најновија антрополошка и генетска истраживања Y-ДНК хаплогрупе I: припадамо истој породици данашњег европског човека пореклом од старих народа који су овде живели још у неолиту.
Наставља се наша вечита борба да сачувамо идентитет и територије које нам други отимају, без обзира на то што смо духовно и територијално испреплетени са другим културама и народима. Многи би хтели нашу родну благородну земљу. Као и у време великог Ромејског царства – ми смо ту где смо, са сличним надама и бригама. Данас окружени земљама НАТО-а и стална монета за поткусуривање и намиривање између великих сила. Онда између Цариграда и Рима, данас Вашингтона, Москве, Брисела и Берлина, мање силе да не спомињем, као и на почетку своје историје, тако и сада – други би да им се приклонимо или поклонимо, да им будемо вазали и да нам контролишу и државу и територију. Ако успемо да се ујединимо око националног интереса и створимо економски јаку и независну државу, са мудром спољном политиком попут оне немањићке у средњем веку, опстаћемо и сада без обзира на све претње.
Због лепоте, благородне климе и природног богатстава водом и ретким рудама, раскршћа водених и копнених путева који спајају континенте, стална смо мета напада, вазда између немила и недрага. Једни су одлазили, други су долазили. Ми добро знамо – како то лепо рече Милош Црњански – има сеоба, смрти нема.
О српским земљама и српским владарима од досељавања на балканско полуострво читајте у петак, 1. јуна у штампаном издању нашег листа у најновијем додатку „Срби пре Немањића“, аутора Предрага Коматине.
izvor:http://www.politika.rs
Нема коментара:
Постави коментар