Pavle Solarić je, nakon uspešnog izučavanja nastanka latinskog jezika na bazi srpskog, savetovao srpske stručnjake društvenih nauka da prihvataju te istine. I on navodi, kao i naš savremenik dr Andraš David, da je na srpskom jeziku pisano i „Sveto pismo”!
Slobodan Jarčević
U Beogradu je, ovih dana, objavljena malo poznata knjiga Pavla Solarića: „Rimljani slovenskih obeležja”, koja je štampana u Budimu (Mađarska), u Štampariji Kraljevsko-madžarskog sveučilišta, tačno pre dve stotine godina – 1818. Novo izdanje je delo izdavača „Donat Graf” iz Beograda. Knjigu je priredio prof. Ilija Petrović iz Novog Sada, a sa starosrpskog jezika ju je prevela na savremeni jezik prof. Jelena Kapustina.
Knjiga je malog obima, ali ubedljivo upućuje na činjenice kojih nema u stručnim delima društvenih nauka, pa ni u školskim i univerzitetskim udžbenicima – gde bi trebalo da se nalaze. A te činjenice bi trebalo da su u temeljima povjesti (istorije) i jezikoslovlja (lingvistike) i srpskog i ostalih slovenskih naroda, jer bi one osporile krivotvorenu (falsifikovanu) povjest (istoriju) svih slovenskih naroda, čijim precima zvanična povjest (istorija) pripisuje divljaštvo, nepismenost i varvarstvo u antici i ranom srednjem veku.
Solarićeva knjiga osporava i zvaničnu tvrdnju u društvenim naukama da su se Srbi doselili na Helm (Balkan) tek u sedmom stoleću nove ere i da su navodne starosedeoce prognali sa Helma ili ih primorali da žive na visokim i neprohodnim planinama današnje Albanije.
Ne može opstati ni tvrdnja zvaničnih
društvenih nauka, da su Slovene pokrstili
Ćirilo i Metodije tek u 9. stoleću nove
ere, jer se hrišćanska vera prihvatala na
Helmu (Balkanu) i u Panoniji u prvom
Stoleću nove ere, gde su preci Slovena
bili starosedelačko stanovništvo.
Knjiga „Rimljani slovenskih obeležja” pruža suprotne podatke, jer starosedelaštvo svih slovenskih naroda smešta na Helmu (Balkan), u Italiji i ostalim predelima Sredozemnog i Egejskog mora. Ova činjenica osporava tvrdnju zvanične povjesti (istorije) – da su preci Slovena bili nepismeni do 9. stoleća nove ere, jer je vinčansko pismo s Dunava, u Srbiji, staro 7.000 godina bilo izum starosedelaca Helma – znači, predaka svih slovenskih naroda. S obzirom na slovensko starosedelaštvo na Helmu, ne može opstati ni tvrdnja zvaničnih društvenih nauka, da su Slovene pokrstili Ćirilo i Metodije tek u 9. stoleću nove ere, jer se hrišćanska vera prihvatala na Helmu (Balkanu) i u Panoniji u prvom stoleću nove ere, gde su preci Slovena bili starosedelačko stanovništvo.
Na strani 13. u Solarićevoj knjizi rečje o vremenu Rimske imperije i tu se ističe da Srbi (Sloveni) nisu tada bili varvarski narod i nisu živeli samo oko reka Dnjepar, Dnjestar i Visla (kako tvrdi zvanična povjest), nego da su živeli na Helmu (Balkanu) i u drugim krajevima srednje i zapadne Evrope. Pored ove istine, Solarić potvrđuje da su Srbi (Sloveni) pružili mnogim narodima temelje za nacionalno uzrastanje i pismenost. On nacionalno uzrastanje obeležava pojmom „biće”, a pismenost i jezik pojmom „reč”. Doslovno piše o jezičkoj nauci toga vremena, koju označava kao – rukovet, te time potvrđuje srpsku (slovensku) pismenost i pre stvaranja Rimske imperije. Uverava da su Srbi (Sloveni) darovali drugim narodima kulturu i pismenost (što navodi kao: BIĆE i REČ):
„S druge strane, ona meni pruža srećnu priliku, da jezičkim istraživačima, svojim sunarodnicima, ukažem na novu stazu, koja vodi ka jedinstvenom rodu slave slovenske, odnosno ka istraživanju koje bi pokazalo kolikim je narodima rod slovenski dao BIĆE I REČ”.
Zbog ove civilizacijske srpske (slovenske) dobrobiti za druge narode, Solarić navodi da je ta dobrobit rasejana ne samo susednim narodima na Balkanu i u Italiji, nego i narodima od Indije do Atlantskog okeana! Spominjanje slovenskih predaka u Indiji nije više nikakv čudo, jer to tvrde danas mnogi samostalni istraživači u mnogim zemljama. Među njima su prof. s Harvardskog univerziteta u Americi Anatolij Kljosov, Jovan Deretić i drugi. Upravo je to slovensko širenje kulture u drugom milenijumu pre Nove ere, od Indije do Atlantika, Solarić ovako potvrdio: „Ujedno, što je meni jednako važno, da i među svojim narodom o tome radosno objavim uglednim i istaknutim ljudima toga plemena (srpskog, ili slovenskog, SJ),koje od istočne Indije do na kraj Zapada uživa prijatan ugled i tihu slavu”.
Knjiga „Rimljani slovenskih obeležja”
pisana je na srpskom jeziku i srpskom
ćirilicom – pre nego što je reformu u
jeziku obavio Vuk Stefanović Karadžić.
Srž Solarićeve knjige je vredan zaključak da se sva plemenska ili zavičajna imena na Helmu (Balkanu) odnose na pretke Srba (Slovena). To se odnosi na vreme pre grčke i rimske države. On izučavanje jezika naziva „Srbska jeroglifika” i u njoj zaključuje, da su srpke reči sa Helma (Balkana) preuzete u stari grčki i stari latinski jezik: „… Pretpostavka ova će se obistiniti, barem u većem delu, i za ovaj jezik: panonski, sarmatski, ili skitski, pošto se za Skitiju smatralo da se prostire do samog Jadranskog mora, dokazaće se da je to bio jezik danas poznat kao slovenski, ako Sloveni uzmognu, kao što je prilika da hoće, da dovoljno svojih reči prepoznaju u jeziku Jelina, kojima je pravo ime, po Aristotelu, bilo – Seli. I u dosta onih reči koje su iz grčkog jezika prešle u rimski, očigledan je slovenski koren… I zaista za Vlah, Vlasi, Latini vidi se da su izvedeni od: vlast, vlastnij, vladika, nešto kao vladini od vladati, od kojeg je i rimsko: valere, validus, valde. ”
Solarić obaveštava da ovo stvaranje latinskog jezika na bazi srpskih (slovenskih) reči nije samo njegov stav, nego da tako misle i zapadnoevropski jezikoslovci, među kojima spominje i jednog Francuza: „G. Hager, koji je lane (1817) na francuskom, u Milanu, izdao, ne potpisavši se, kratki rad: Zapažanja o upadljivoj sličnosti koja se otkriva između jezika Rusa i jezika Rimljana, prvi je stranac, koliko ja znam, koji je posebno objavio rad o ovoj strani slovenskog jezika”.
Bekstvo Eneje (Federiko Baroki)
O ovoj gradnji starog latinskog jezika na osnovu spajanja srpskih reči i reči jednog latinskog plemena pisao je i rimski pesnik Vergilije, u prvom stoleću nove ere. Zanimljivo je da to niko nije uočio od stručnjaka društvenih nauka u slovenskim zemljama! Reč je o jeziku srpskog (slovenskog) plemena – Teukri, od čijeg jezika se stvara latinski jezik. Mnogi će reći da se ne može tvrditi da su Teukri Srbi i Sloveni, ali im se ta tvrdnja može osporiti činjenicom da je Solarić u starolatinskom našao 745 starosrpskih (staroslovenskih) reči, a da Teukri nisu govorili srpskim (slovenskim) jezikom, onda te pozajmljene reči u latinskom ne bi bile srpske (slovenske).
Evo tog stiha iz „Enejide” na desetercu – Bog Jupiter obaveštava svoju sestru, koja mu je i supruga, da će iščeznuti srpsko (slovensko) pleme Teukri, da će im nestati jezik i da će se oni mešanjem s Latinima (Ausonima) stvoriti novu naciju (rimsku) i novi jezik – latinski, a da se jezik Teukra više neće koristiti. Jupiter je ovako postupio na zahtev svoje supruge, koja nije podnosila ni Teukre, ni njihov jezik (kao što se danas ne podnose Srbi i srpski jezik):
… – Bog Jupiter taj stvoritelj ljudi,
Samo je se blago nasmejao
I Heri je ovo govorio:
„O ti Hero, sestro Jupitera, 830
Saturnovo ti si drugo dete,
A te vale ti ljutine svoje,
Tako valjaš po grudima svojim!
Moraš počet’ gnev da krotiš sada.
Dajem za to što želela budeš.
Ja sam svladan, želje ti prihvatam.
Ausoncim jezik će ostati,
Ime oni zadržaće svoje,
Običaji biće netaknuti.
Teukri će samo se naselit’, 835
Te smešat’ se s latinskom većinom.
Zakone ću obredne im dati,
Te Latini svi će postat skupa.
Jedan govor svi će koristiti,
Jedno pleme svi će predstavljati,[1]
A to pleme biće ojačano –
Ausonsku krv će napustiti.
Od većine ljudi i bogova,
Ti ćeš saznat’ za to novo pleme,
Ono biće i pobožno mnogo,
Te će više od naroda drugih,
Tebi žrtve uvek prinositi“. 840
S time se je Hera i složila,
Te veselo mis’o promenila,
Te sa neba ona sađe odmah[2]
I napusti svetlucavi oblak… –
Da tada u latinski jezik nisu mogle biti pozajmljene reči iz drugih evropskih jezika je više nego jasno. Germanski i romanski jezici, pa i oni na Baltiku su stvoreni tek od 12. do 19. stoleća, što piše u svim enciklopedijskim odrednicama. Takođe su u našem susedstvu stvoreni rumunski i mađarski, takođe u 19. stoleću. Žalosno je što naša nauka (i nauka ostalih Slovena) to nije uočavala, nego odavno ocenjuje da su latinski
[1] Ne znam, da li ima smisla ovo upoređivati sa stvaranjem veštačkih naroda od nekog starog naroda – kako se to čini u Evropi od Srednjeg veka do danas. Samo je od Srba na Helmu (Balkanu) stvoreno više nesrpskih naroda, a srpski im jezik imenovan drukčije. Sve to u ovom stihu se čini – stvaranjem novog naroda, rimskog.
[2] I ovaj stih upućuje, da pesnik ne smešta bogove na planinu – jer Hera silazi s neba i napusta oblak. Olimp, da ponovo pretpostavimo, mogao je biti zamišljen kao nebesko telo, ili letilica visoko civilizovanih bića. Knjigu „Enejida na desetercu“, štampao je Izdavač „Miroslav“, Novi Beograd, Bulevar maršala Tolbuhina, br. 15 (ranije Ulica Goce Delčeva), tel. 011/297-0875, mirmi011@gmail.com.
i grčki jezik matice evropskih jezika, a oni su nastali na bazi srpskog (slovenskog) – grčki u osmom stoleću pre nove ere, a latinski u šestom stoleću istog milenijuma.
Srpski naučnici i oni u drugim slovenskim zemljama nisu uočili da je unuka indijskog pesnika Rabindranta Tagore, Alokananda Miter objavila knjigu o jeziku Arijevaca (sanskritu) i zaključila da je to starosrpski jezik i da su na njemu napisane čuvene pesme „Rgvede” – sačuvane u Indiji. Našla je u sanskritu 30 procenata današnjih srpskih reči, a jezički istraživač Slaviša Miljković je pronašao još sanskritskih reči u jeziku Leskovčana i Piroćanaca. Njegov poduhvat je podstakao i druge istraživače, pa je moguće naći sanskritske reči i u drugim srpskim zavičajima. Tako je u Banatu zadržana do danas reč LOLA, koja je u sanskritu značila ono što i danas u Banatu – to je mlad zgodan muškarac, koji zavodi dame i u kafanama figurira kao značajna ličnost.
Knjiga je pisana na srpskom jeziku i srpskom ćirilicom – pre nego što je reformu u srpskom jeziku obavio Vuk Stefanović Karadžić. To je početak devetnaestog stoleća, kad se tek uobličavao nemački književni i državni jezik – takođe i mađarski, te je u Budimu štampano samo na latinskom i srpskom jeziku.
Ove činjenice o sanskritu potvrđuje i Anatolij Kljosov koji je, na osnovu DNK, ustanovio da danas u Indiji živi sto miliona (100.000.000) Srba (Slovena), koji se zavičajno ili plemenski, zovu – SIKI.
O drevnom srpskom (slovenskom) jeziku
i pismenosti starih Srba (Slovena)
potvrđuje i pronalaženje „Svetog pisma”
na srpskom jeziku u Dalmaciji, koje je pisano
u četvrtom stoleću nove ere.
Još jedna činjenica o krivotvorenju u povjesti (istoriji) se uvažava (kao istina) u celom svetu. Tumači se da su Grci učestvovali u Trojanskom ratu, koji se desio krajem 12. stoleća pre nove ere, a Grci su se doselili na Helm (Balkan) tek u 8. (osmom) stoleću pre Hrista. Da Grci nisu učestvovali u Trojanskom ratu potvrđuje i to da su (po naredbi svog vladara, Pizistrata) preveli „Ilijadu” na grčki jezik tek 560. godine pre nove ere!
O drevnom srpskom (slovenskom) jeziku i pismenosti starih Srba (Slovena) potvrđuje i pronalaženje „Svetog pisma” na srpskom jeziku u Dalmaciji, koje je pisano u četvrtom stoleću nove ere. O ovom pronalasku je pročitao rad na naučnom skupu 1977. u Novom Sadu, profesor Novosadskog univerziteta, Mađar po nacionalnosti, dr Andraš David. Obavestio je da je to pismo u mađarskoj arhivu u Budimu.
O starosedelaštvu Srba na Balkanu pisaoje i Andrija Kačić Miošić u 18. stoleću i naveo –
da je srpska država osnovana posle raspada Rimske imperije 492. godine, s prestonicom u Skadru i da su njome vladala 42 kralja do Nemanjinog vremena u 12. stoleću.
Sve navedeno bilo je poznato i Pavlu Solariću. On je, nakon uspešnog izučavanja nastanka latinskog jezika na bazi srpskog, savetovao srpske stručnjake društvenih nauka da prihvataju te istine. I on navodi, kao i naš savremenik dr Andraš David, da je na srpskom jeziku pisano i „Sveto pismo”. Čudno je da ova činjenica ne uznemirava jezičare u SANU, a ni jezičare u ostalim slovenskim državama. Solarić savetuje: „Jedno za svagda, mi Srbi, po onome: reci bobu bob, a popu pop, treba da ne lutamo u nazivanju gorepomenutog staroga čistog jezika, no, da ga zovemo STARIM SRBSKIM, i nikako drukčije. On se objavio (kroz Sveto pismo) iz srca Ilirskog poluostrva, gde su posle bili srpska kraljevstva i carstvo. Zbog toga preimućstva, premda je u to vreme zaista bio jezik zajedički s Bugarima, i po čitavom poluostrvo – od Solunskog zaliva.”
izvor:http://galaksijanova.rs
izvor:http://galaksijanova.rs
Нема коментара:
Постави коментар