ДНК-ГЕНЕАЛОГИЈА ПРЕДАКА СЛОВЕНА од времена Лепенског Вира и Винче

Са становишта лингвистике Словени као носиоци језика словенске групе настају средином првог миленијума наше ере. Али то је словенски језик, не сами људи. Ти људи имали су родитеље, а они – своје родитеље, и тако даље, хиљадама и десетинама хиљада година уназад.

ПИТАЊЕ ПРВО: Ко су Словени?

На то питање с правом се може одговарати на различите начине:

– Са становишта лингвистике,

– Са културних, или културолошких становишта,

– Са генеалошких становишта, у терминима порекла наших предака.

Са становишта лингвистике Словени као носиоци језика словенске групе настају средином првог миленијума наше ере. Али то је словенски језик, не сами људи. Ти људи имали су родитеље, а они – своје родитеље, и тако даље, хиљадама и десетинама хиљада година уназад. Које критеријуме узети за “почетак Словена”? Да ли само лингвистичке? А религиозно заједништво? Веровања? Митологија? Заједништво културе? Осећање заједничке судбине – по чему то није критеријум народа, етноса, племена, постојане људске популације?

Ето изразитог примера дубине корена заједничке културе, изражене у заједничким митовима. Најстарије ведске химне приповедају о двојици коњаника-близанаца који обавештавају о свитању. Један од њих појављивао се пре сунца, други – после, а дотле се налазио “испод земље”. Ти коњаници били су толико значајни у древној митологији да им је у Ригведи посвећено 57 химни. У савременој астрономији те звезде носе имена Кастор и Полукс. Али сада се оне појављују у доба пролећне равнодневице – пет сати после изласка сунца, тачније, Кастор четири и по сата касније, а Полукс – још четрдесет минута касније, при чему Сунце излази у сазвежђу Риба. Питање је: у ком раздобљу су се Кастор и Полукс појављивали онако како је описано у Ведама? При том је, судећи по Ведама, јасно да Сунце мора бити у сазвежђу Близанаца.

Дакле, имамо сасвим одређен задатак за астрономе, са четири прилично јасна параметра: (а) сунце у сазвежђу Близанаца, (б) Кастор и Полукс, наравно, у сазвежђу Близанаца, (в) једна звезда од од те две појављује се пре Сунца, друга – после, (г) време – дан пролећне равнодневице.

Испоставља се да су се током чак 4.500 година у читавој северној полулопти обе звезде у наведене дане појављивале сат и по до два после Сунца, прво Кастор, затим Полукс.

Услов из Веда испуњен је само ако одемо 7.000 година у прошлост. Тада се приликом изласка Сунца у 6 сати ујутро на ширини Балкана Кастор појављивао на небеском своду у 5:44 ујутро, а Полукс – у 6:11 ујутро.

Овде кажем – “на ширини Балкана” зато што су пре 7.000 година Аријевци живели управо овде, на Балкану. Али то за астрономију чак и није важно, нека то буду средње ширине. Важно је за нас. Дакле, древне химне старе су око 7.000 година. И сада, знајући да су у то време Аријевци живели на Балкану, можемо да закључимо како су древне Веде – балканског порекла. Значи да су Аријевци у време свог поласка на Средњеруску равницу већ најмање 2.000 година преносили са колена на колено ведске химне, пронели их читавом Руском равницом, и тек потом донели у Индију.

Ситна појединост. Пре 7.000 година коњи још нису били припитомљени, те зато ни “коњаника” као таквих тада није могло да буде. Весници су се на небу појављивали или јашући на јарцима (као у древним германским предањима), или пешице. Међутим, током десетина векова усмених препричавања из поколења у поколење претворили су се у коњанике и у том виду ушли у Веде. Узгред, сличне митове имају и стари Грци, стари Римљани, стари Германи, исто о коњаницима у сазвежђу Близанаца. У староиндијској митологији њихово име – коњаници – гласи Ashvins, у старолитванској – Ašhvieniai. А нас уче да старословенска митологија потиче од “протоиндоевропских религија”. Па, шта ћемо онда са седамдесет векова културе, чији одјеци стижу до наших дана? Исто да рачунамо само од средине првог миленијума наше ере, последњих 1.500 година?

Можемо дуго да набрајамо заједничка културна обележја, која су код Словена од најстаријих времена готово непромењена – обреде, богове, чак и вез. Све до другог светског рата руске чипкарке обично су користиле на чипкама древни аријевски символ свастике, али је НКВД (Народни комесаријат унутрашњих послова) брзо стао томе у крај.

Па, откад да рачунамо Словене? Или Прасловене, премда је то већ играње речима.

Дакле, већ стигосмо 7.000 година уназад.

Настављамо даље у прошлост. Прелазимо на ДНК-генеалогију.

ПИТАЊЕ ДРУГО: Шта о Словенима каже ДНК-генеалогија?

Строго говорећи, у ДНК-генеалогији нема појма “Словени”. Основни материјал којим ДНК-генеалогија оперише чини одабир нуклеотида у ДНК, тачније, Y-хромозома, ако је реч о мушкарцима. У ту сврху одабиру се одсечци у Y-хромозому, подложни посебној врсти мутација. При таквој врсти мутација ти одсечци серијски се понављају. На пример, 17 пута заредом. Следећа мутација скраћује тај одсечак на 16 понављања.

Или га продужава на 18 понављања. И таквих одсечака у Y-хромозому има много. Пре десет година радило се са свега 6–7 одсечака. Сада – често са 67 и 111 одсечака, такозваних маркера. Одабир понављања у таквим одсечцима назива се хаплотип. Према томе, постигнут је готово јединствен степен разлучивања хаплотипова. Хаплотипски “портрет” човека, у овом случају било ког мушкарца чији Y-хромозом ДНК је тестиран, састоји се из десетина показатеља. И сличност свих 67 или 111 маркера обично постоји само код најближих рођака.

На пример, ево овај хаплотип био је врхунско достигнуће науке још пре 10 година. То је хаплотип Србина, хаплотип са 7 маркера обрасца 2005. године:

13 25 16 11 13 11 30

Ево хаплотипа са 17 маркера Србина (из Војводине) обрасца 2007. године:

13 25 16 11 11 14 10 13 11 30 – 15 14 20 16 11 23 12

Ево хаплотипа са 111 маркера Србина обрасца 2012. године:

13 25 17 11 11 13 12 12 11 13 11 30 – 15 9 10 11 11 24 14 20 34 13 15 15 16 – 10 13 19 23 16 16 18 19 34 40 14 11 – 11 8 17 17 8 12 10 8 11 10 12 22 22 15 10 12 12 13 8 14 23 21 12 12 11 13 11 11 12 13– 32 15 9 15 12 26 27 19 12 12 12 12 10 9 12 11 10 11 11 30 12 13 24 13 9 10 19 15 20 11 23 15 12 15 24 12 23 19 10 15 17 9 11 11

Ето тако се развија наука, толиком брзином.

Заправо је први хаплотип исувише кратак да би показивао индивидуалност, ако се гледа на 7 или 17 одсечака. Други хаплотип је тек унеколико индивидуалан, премда већ има знатно више варијанти промена у поређењу с првим. Зато је у хаплотипу са 111 маркера индивидуалност сасвим одређена, и то ћемо показати.

Питање је – а шта нам то даје?

На то питање има неколико одговора. Размотримо их по реду.

Прво – то нам пружа сазнање о томе ком историјскому роду дотичан човек припада. У свету је откривено укупно двадесет главних историјских родова, на језику ДНК-генеалогије – хаплогрупа. Афричке (углавном) хаплогрупе А и В, Монголи и Полинежани – хаплогрупа С, Блиски Исток – у приличној мери хаплогрупе Е и J, Индијци из џунгле – H и L (Роми, узгред, такође већином припадају хаплогрупи Н), Финци, Алтајци, поједини сибирски народи – хаплогрупа N, Кинези и многи народи југоисточне Азије – хаплогрупа О, Европљани – претежно хаплогрупе I и R.

Свака хаплогрупа има нивое и поднивое, до десетина и стотина, све до појединих генеалошких линија. Хаплогрупа I има два основна нивоа – то су I1 и I2. Носиоци прве, хаплогрупе I1, углавном живе на средњим ширинама и северу Европе, друге – на југу Европе, поготово Балкану. Хаплогрупа R у Европи такође има два основна нивоа – R1a и R1b. Прва је углавном у источној Европи, друга – углавном у западној Европи. Као што видите, стално понављам “углавном”, пошто су се људи у приличној мери помешали, и увек постоје варијанте и изузеци у расподели хаплогрупа. Али, у Русији, на пример, до 60% чини хаплогрупа R1a, као и у Пољској, Украјини и Белорусији, где до 50% чини хаплогрупа R1a. Дотле, на пример, у Шпанији, Француској, Ирској и Енглеској – до 80–90% чини хаплогрупа R1b.

У целини код Словена преовлађују три хаплогрупе – I2, R1a и N1c1. Последња, N1c1, то је јужнобалтичка група, које има много на северу Русије, у прибалтичким земљама, у Пољској. То је и најмлађа хаплогрупа, њена старост у прибалтичким земљама износи свега око 2.000 година. Стигла је са Урала, а пре тога – њени преци – из Сибира. На Балкану је малтене нема, и овде је готово нећу ни спомињати, просто због помањкања времена. Премда је она – словенска, њени носиоци јужно и источно од Балтика говоре на словенским језицима.

Дакле, кад је реч о Балкану уопште и посебно о Србији, као и о земљама бивше Југославије, најбројније родове-хаплогрупе чине R1a и I2, премда је положај Балкана као раскрснице света довео овамо многе хаплогрупе, као што ћемо нешто касније видети.

Значи, на питање “шта то даје”, први одговор гласи: то даје сазнање о томе у који историјски род свако од нас спада. Сваки род има сопствену изванредну историју, сопствена достигнућа и подвиге, често – у заједници са другим родовима, те зато није питање у томе чији је род бољи, то је накарадна поставка питања. Питање је у томе да се сазна историја рода, да се унапреди наше знање, да се схвати како су сви родови братски, како смо сви ми рођаци.

Хаплотипови све тројице горе наведених Срба спадају у хаплогрупу R1a. Нажалост, у међународним базама података готово да нема дужих хаплотипова Срба – са 67 или 111 маркера. Успело ми је да пронађем свега 10 дужих хаплотипова хаплогрупе R1a из бивше Југославије – једног Србина, четворице Хрвата и петорице Словенаца. Ради поређења – постоји најмање 7.000 дужих хаплотипова Ираца (хаплогрупе R1b); стотине дужих хаплотипова хаплогрупе R1a тестиране су у Русији, Немачкој и Пољској.

Како је недавно показано, хаплогрупа R1a у Европи дели се на 38 огранака, сваки је својствен територији, или структури хаплотипа, или времену миграције. Међу споменутих 10 хаплотипова бивше Југославије заступљено је пет огранака:

– Севернокарпатски (Србија), настао пре 2.150±300 година

– Балтичко-карпатски (Словенија и Хрватска), настао пре 2.200±250 година

– Источнокарпатски (Словенија и Хрватска), настао пре 2.600±300 година

– Средњеевроазијски (Словенија), настао пре 3.500±400 година

– Западноевроазијски (Словенија), настао пре 4.100±500 година

Сви ти хаплотипови припадају истој подгрупи хаплогрупе R1a, под индексом Z280, и та подгрупа настала је пре 4.900 година. Другим речима, једино нас недовољан број балканских дужих хаплотипова спречава да испунимо те огранке рода R1a и покажемо како старост прасловенског рода на Балкану износи око 5.000 година, а стигао је овамо углавном са Карпата у разним групама-огранцима и временски различитим миграционим путевима.

Како су израчуната та времена? Прилично просто. У људским хромозомима долази до мутација, и те мутације раде как молекуларни сат. У хаплотиповима са 67 маркера те мутације одигравају се у просеку једном у 208 година. Та бројка добијена је анализом хиљада хаплотипова. Другим речима, ако се тестира двадесет хаплотипова са 67 маркера, онда у њима скупа једном у 10 година долази – у просеку – до једне мутације. Ето тако се по броју накупљених мутација израчунава време када је живео заједнички предак дотичне групе хаплотипова.

Ако се испише свих тих десет хаплотипова са 67 маркера из Србије, Словеније и Хрватске, лако се запажа да се сви они разилазе од једног заједничког хаплотипа, предачког

13 25 16 11 11 14 12 12 10 13 11 30 – 15 9 10 11 11 24 14 20 32 12 15 15 16 – 10 11 19 23 17 16 18 18 35 38 13 11 – 11 8 17 17 8 12 10 8 11 10 12 22 22 15 10 12 12 13 8 14 23 21 12 12 11 13 11 11 12 13

Тај предачки хаплотип разликује се за свега пет мутација (означено) у првих 67 маркера од предачког хаплотипа групе Z280, такозваног средњеевроазијског хаплотипа (овде наведеног у варијанти са 111 маркера), старог 4.900 година:

13 25 16 11 11 14 12 12 10 13 11 30 – 15 9 10 11 11 24 14 20 32 12 15 15 16 – 11 12 19 23 16 16 18 19 35 38 14 11 – 11 8 17 17 8 12 10 8 11 10 12 22 22 15 10 12 12 13 8 14 23 21 12 12 11 13 11 11 12 13– 32 15 9 15 12 26 27 19 12 12 12 12 10 9 12 11 10 11 11 30 12 13 24 13 9 10 19 15 20 11 23 15 12 15 24 12 23 19 10 15 17 9 11 11

То су блиски рођаци. Свих 10 хаплотипова скупа одступају од тог предачког југословенског (назваћемо га условно тако) хаплотипа за 130 мутација. То даје 130/10/0,12 = 108 à 121 поколење, или 3.025±400 година до заједничког претка тих десет југословенских хаплотипова. Нећу вам одузимати време прорачунима и њиховим образлагањем, само ћу рећи да је 0,12 – константа брзине мутације за хаплотипове са 67 маркера (1/0,12 = 8,3 поколења, то јест истих оних 208 година, просечно време за једну мутацију, што је већ споменуто), и стрелица показује исправку на такозване повратне мутације. Те исправке узимају се из табела објављених у стручној литератури.

Дакле, дошли смо до тога да су заједнички прасловенски преци стигли на Балкан са североистока, са Карпата и Руске равнице, да су исти као и у Русији и Украјини (пољски R1a углавном припадају другим огранцима хаплогрупе, такозваним западнословенским огранцима, групи M458, премда код њих има много и Z280). Овде говорим “прасловенски” зато што је то прихваћено у научној литератури. Пре ће бити да су се у она времена, пре 5.000–4.000 година, звали Аријевци или, тачније, ми их тако зовемо. Не знамо како су се тада звали, али су, стигавши у Индију пре 3.500 година, себе већ називали Аријевцима. Неколико векова касније, ахеменидски цар Дарије I пише на барељефу у Накш-и-Рустаму: “Ја сам Дарије, велики цар, цар над царевима, Персијанац, син Персијанца, Аријевац, син Аријевца”.

У Индију и на Ирански плато стигли су исти ти носиоци хаплогрупе R1a, истог рода као и српски, хрватски и словеначки носиоци горе наведенних хаплотипова. Само што су њихови преци остали на Руској равници, а потом кренули на запад, натраг у своју балканску отаџбину, док су будући Индо-Аријевци истог рода пре 4.500–4.000 година кренули на исток. Сада њихова група носи индекс L342, и тих потомака ондашњих Аријеваца у Индији има на милионе.

Према томе, као што смо видели, по хаплотиповима можемо да израчунавамо хронологију живота предака по областима, што значи и да откривамо путеве и времена миграција наших предака.

Но, добро, а шта је било дубље у прошлост од 5.000 година? Јер, наши преци хаплогрупе R1a исто су имали родитеље, а они такође родитеље. Откуд уопште хаплогрупа R1a, где се и када појавила?

Опсежним истраживањима установљено је да је хаплогрупа R1a настала у Средњој Азији, по свој прилици у Јужном Сибиру, пре око 20.000 година. То је била европеидна хаплогрупа, европеидни род, и њихови преци тамо су стигли из Европе пре више од 40.000 година. Тада хаплогрупе R1a уопште није било, до такве мутације у ДНК тада још није дошло. Њихови преци, и то ни издалека први, имали су мешовиту хаплогрупу NOP, која се разишла на родове-хаплогрупе N (неки од потомака постали су јужнобалтички Словени хаплогрупе N1c1), О (источна Азија) и Р (јужни Сибир). Из Р настају родови-хаплогрупе Q и R, из R – R1, и даље R1a и R1b, пре око 20.000, односно 16.000 година.

Хајде да видимо откуда се појавио датум пре 20.000 година.

Нешто раније соопштили смо: 10 хаплотипова одступају од тог предачког… хаплотипа за 130 мутација. То даје… 3.025±400 година до заједничког претка… Другим речима, у том случају по маркеру долази до 130/10/67 = 0,194 мутације. Број мутација по маркеру – то је мерило древности заједничког претка разматране популације. Може се показати да, ако по маркеру у просеку долази до 0,300 мутација, онда до заједничког претка има око 5.000 година (зависност је овде нелинеарна). Ако има 0,400 мутација – то је 7.150 година. Ако има 0,500 мутација – то је око 10.000 година. Код хаплотипова рода R1a у Алтајском подручју долази до 0,639 мутација по маркеру. То је око 20.000 година до заједничког претка.

Носиоци те хаплогрупе прошли су у дугој миграцији од Алтаја и северне Кине преко Тибета, северне Индије, Ирана и Анадолије до Балкана пре око 15.000–10.000 година. Лингвисти су у Анадолији открили трагове древног, протоиндоевропског језика, и датовали га око 10.000 година у прошлост. То су највероватније били носиоци хаплогрупе R1a. Са Балкана су се раселили по Европи, и пре око 6.000 година – према подацима лингвиста – њихов језик почео је да се разилази на огранке индоевропских језика. Пре око 5.000 година отишли су на исток, на Руску равницу, и даље се разишли у неколико праваца.

Један је био на југ, преко Кавказа у Анадолију и државу Митани, у Сирију и на Арабијско полуострво, камо су стигли пре око 3.600 година. Отад међу Арапима Арабијског полуострва има до 9% хаплогрупе R1a. Други правац био је на југоисток, у Иран и Индију, камо су стигли у исто време, пре око 3.500 година. Трећи правац – на исток, на Урал и у Заураље, све до Алтаја и северне Кине. Географски круг се затворио. Фосилни R1a проналазе се и у Андроновској археолошкој култури, и у Заураљу, с датовањем пре 3.800–3.400 година, и у кинеском Синкјангу, с датовањима пре око 3.000 година.

Враћамо се на Балкан, у Србију и суседна подручја. Сада видимо колико су древни наши преци, преци нашег рода R1a, у вашим крајевима.

Али при том не треба заборављати да је хаплогрупа I2 на Балкану ништа мање древна. Хаплогрупа I – то је, по свој прилици, најстарији род у Европи, има најмање 30.000 година, а можда и око 40.000 година. Пре тога то је била мешовита хаплогрупа IJ, пре тога – мешовита хаплогрупа IJK. Две мешовите хаплогрупе, IJK и NOP, покривају практично све европске хаплогрупе. У свакој од њих приметан удео чине преци садашњих Словена. То је унеколико необична поставка питања, али је то тако.

Хајде да видимо структуру становништва садашње Војводине, као пример савременог састава Срба у погледу њихових предака по мушкој линији. Схватам ја да у Војводини има много потомака Мађара, али у наше време многи су се суседи измешали, и ничег лошег у томе нема. Узгред, Мађари умногоме имају исте претке, како ћемо сада видети.

Проучавање популације олакшано је коришћењем такозваних стабала хаплотипова. Испрва је њихов изглед неуобичајен, али имају сопствену, лако схватљиву логику. Свака линија-цртица на стаблу – то је хаплотип. Посебан програм сортира те хаплотипове на огранке по принципу сличности и динамике порекла једних хаплотипова од других. То јест, то је генеалошки програм. На крају се добија портрет популације на примеру прикупљених хаплотипова.

Репрезентативност зависи од тога колико је хаплотипова прикупљено, и колико је то статистички поуздано. Али искуство стотина и хиљада таквих стабала показује да се, премда су хаплотипови прикупљани насумично, добија сасвим разумна и поновљива слика. Наравно, боље је имати стотине хаплотипова него десетине, а хиљаде хаплотипова боље него стотине, али засад још ретко кад имамо такву раскош. Међутим, тамо где је имамо – по правилу испада исто, било за хиљаде хаплотипова, било за десетине. Просто је за хиљаде хаплотипова опсег грешке мањи.

N1c
Q, 2%
E
E
22%
J2, 24%
I2, 28%
R1b, 10%
R1a, 10%

Стабло хаплотипова са 17 маркера за српску Војводину. На стаблу је 185 хаплотипова које је програм расподелио по огранцима. Провера је показала да ти огранци готово тачно одговарају родовима-хаплогрупама, за које се у Војводини испоставило да их има седам, али са различитом заступљеношћу. Највећа група је хаплогрупа I2 (28% свих), даље следе хаплогрупе J2 и Е (24% и 22%, хаплогрупа Е отприлике подједнако је заступљена са две различите подгрупе), даље – хаплогрупе R1a и R1b (10% сваке), врло мало азијске Q (4 хаплотипа од 185), а свега један “угро-фински” хаплотип N1c, и поред приметне мађарске компоненте у популацији Војводине. Хаплотипови су тестирани у раду Veselinovic et al, 2008 (Forensic Science International), али тамо стабло није прављено.

Занимљиво је да је у поређењу са другим подручјима бивше Југославије у Војводини необично висок удео хаплогрупе J2, блискоисточне и средоземне по пореклу. Зато има релативно мало хаплогрупе R1a. Хаплогрупа R1b углавном представља резултат древних миграција “Ербина” (носилаца хаплогрупе R1b) из правца Прицрноморја и Блиског Истока пре око 5.000–4.500 година, када су Ербини насељавали Европу у два главна таласа – са Пиренеја, као култура звонастих пехара, и са истока. Погледајмо летимице старост тих хаплогрупа које сада насељавају Војводину.

Хаплогрупа R1a – њихов заједнички предак по хаплотипу исти је као и горе наведени за групу Z280:

13 25 16 11 11 14 Х Х 10 13 11 30 – 15 Х Х Х Х Х 14 20 —– 13 — 16—- 11 — 23

Пошто је у овом случају тестирано свега 17 а не 67 маркера, уместо осталих стоји Х или су изостављени. Тако да у Војводини опет налазимо средњеевроазијски хаплотип заједничког претка. У свих 18 хаплотипова имамо 82 мутације од оног предачког, или “базног” хаплотипа (0,268 мутација по маркеру), те зато добијамо 82/18/0,034 = 134 à 155 поколења, то јест 3.875±580 година до заједничког претка. Како је већ наведено, заједнички предак десет југословенских хаплотипова групе R1a живео је пре 3.025±400 година, за 18 хаплотипова већ стижемо до пре 3.875 година. За десетине или стотине хаплотипова стићи ћемо, како је не једном показано, до пре 4.900 година, то је заједнички предак групе Z280, средњеевроазијске групе R1a. Али се сâмо поновно насељавање Европе на исток углавном одвијало у првом миленијуму пре наше ере и у првој половини првог миленијума наше ере, то јест у распону од пре 3.000 до 1.500 година. То показује миграциони пут хаплотипова групе R1a.

Размотрени огранци за хаплогрупе R1b показују да је она двострука. То је типично за Источну Европу и Балкан, и одражава два таласа Ербина, који су до Балкана стигли са истока и запада у различито време. Чак и на толико малом огранку, свега 19 хаплотипова, види се да је један подогранак виши, старији је, а други нижи, млађи. Старост првог подогранка (0,353 мутација по маркеру) износи 5.350 година, то је најезда Ербина са истока. И заиста, на Блиском Истоку старост R1b износи од 6.000 до 5.000 година. Млађи огранак (0,258 мутација по маркеру), 3.700 година, то је најезда културе звонастих пехара са запада. Наравно да се предачки хаплотипови обају огранака разликују, и њихов заједнички предак живео је пре око 6.425 година.

То је чак пре Ербина на Блиском Истоку, то су заједнички преци на Кавказу или чак раније, на Руској равници, јамна култура, древни индекс групе R1b–M269*. То очигледно показује како је талас хаплогрупе R1b крајем 4. – почетком 3. миленијума пне. захватио Европу у клешта, са истока и запада. Управо тада је хаплогрупа R1а побегла из Европе на Руску равницу, пре око 5.000 година. У Европи су хаплогрупе G и I1 готово сасвим истребљене, или у сваком случају нестале, и почеле су да се обнављају (по свој прилици, од малог броја преживелих) тек десет векова касније, пре око 3.500 година. Даље у прошлост од тог времена постоје само фосилни хаплотипови.

Прелазимо на хаплогрупу I2, најраширенију у Војводини, и уопште у земљама бивше Југославије. Види се да је огранак на стаблу ситан, има два подогранака. У једном има свега 10 хаплотипова, а у другом – 42 хаплотипа. Али су предачки хаплотипови врло слични:

13 24 16 11 14 15 13 13 11 31 – 18 15 19 11 15 10 23

13 24 16 11 14 15 13 13 11 31 – 17 15 19 11 15 10 23

Разлика је само у једној мутацији. Прорачуни су показали да млади огранак (0,088 мутација по маркеру), који има свега 1.150 година, то је око 9. века наше ере, представља кћерински огранак старијег (0,200 мутација по маркеру), са старошћу 2.775±360 година. Старији огранак – то је опет почетак 1. миленијума пре наше ере, то јест братске хаплогрупе R1a и I2 истовремено су насељавале Балкан. Обратите пажњу колико је млада хаплогрупа I2 на Балкану, а то је најстарија хаплогрупа Европе, има преко 20.000–30.000 година.

Тих древних I2 на Балкану готово да није преостало после истих оних тешких времена када су се Ербини насељавали у Европи, остаци су поново бежали на Руску равницу, тако да у Русији, Украјини, Белорусиији, Литванији и Естонији постоји огранак те хаплогрупе I2 старости 10.800 година. На Балкан се они, по свој прилици, нису вратили. Тај древни огранак остао је и на Британским острвима. Ево како изгледају предачки хаплотипови старог (10.800 година) и младог (2.650±320 година) огранка I2 у Русији, у потпунијем формату са 25 маркера:

13 23 15 10 15 15 11 13 11 13 12 29 – 16 8 9 11 11 24 14 20 27 12 14 15 16

13 24 16 11 14 15 11 13 13 13 11 31 – 17 8 10 11 11 25 15 20 32 12 14 15 15

Доњи је исти као и у Србији, и старост је иста, у границама прорачунске грешке, 2.650±320 и 2.775±360 година. И још – обратите пажњу како се разликују стари и млади огранак: између њихових хаплотипова има 19 мутација, што између њихових заједничкких предака ставља 17.000 година, смештајући заједничког претка хаплогрупе I2 у Европи 15.000 година у прошлост. Ето тако изгледа историја хаплогрупе I2, колико успевамо да досегнемо у дубину миленијума у погледу тих хаплотипова. Заправо смо за I2 досегли 20.000 година у прошлост, али скупа са другим подацима.

Погледајмо средоземно-блискоисточну хаплогрупу J2. Ту имамо сложену комбинацију огранака, али два основна огранка дају 0,461 и 0,421 мутација по маркеру. Већ се види да су огранци врло стари, и заиста, њихови преци живели су пре 7.425 и 6.625 година, а ЊИХОВ заједнички предак – пре најмање 18.600 година. То је највероватније Блиски Исток, почетак хаплогрупе J2 (свеукупни доступни подаци почетак хаплогрупе J2 смештају 20.000 година у прошлост, а родитељске хаплогрупе J – 38.000 година).

Укратко о преостале две хаплогрупаме – старост хаплогрупе Е у Војводини (или на полазном месту миграције у Војводину) према подацима стабла хаплотипова износи 16.000 година, старост заједничког претка четворице из хаплогрупе Q – око 6.000 година. То показује да они очито нису блиски рођаци. То су, могуће, трагови најезде Хуна.

Погледајмо други узорак за Србију, који је припремила Маријана Перичић из Хрватске 2005. године. Од 113 српских хаплотипова (са 9 маркера) највећи удео опет има хаплогрупа I2 (29%) [у Војводини је 28%, вид. горе], на другом месту је хаплогрупа Е (21%) [у Војводини – 22%], на трећем месту је R1a (16%), а на четвртом R1b (11%). Али зато на J2 отпада само 8% [у Војводини – 24%]. Хаплогрупа I1, коју сам већ спомињао као незнатну по броју на Балкану, достигла је свега 5%, са заједничким претком који је живео пре око 1.850 година, то јест почетком наше ере.

Хаплогрупа R1b у Србији (по хаплотиповима Перичићеве) опет је заступљена двема групама: једна води порекло с Руске равнице или Урала, с индексом L23, док је друга млађа, а заједнички предак обају српских хаплотипова живео је пре око 5.000 година.

Хаплотипови хаплогрупе R1a у Србији (по хаплотиповима Перичићеве) имају исти предачки хаплотип који је већ показан (то јест средњеевроазијске групе Z280), и имају 0,157 мутација по маркеру, што даје 4.670 година до заједничког претка 18 српских хаплотипова.

Дакле, видимо да за разне узорке, па макар и малобројне, добијамо у целини поновљиве податке, који омогућавају сагледавање историјске слике. Та слика даље се прецизира и разјашњава упоредо с прикупљањем података и њиховим поређењем са подацима археологије и лингвистике.

Следеће питање: откуд су се појавили подаци о старости хаплогрупе R1a у Европи, између осталог на Балкану?

Најстарији хаплотипови у Европи имају изразиту особеност. Док савремени хаплотипи, на пример, изведенице предачког хаплотипа групе Z280

13 25 16 11 11 14 12 12 10 13 11 30 – 15 9 10 11 11 24 14 20 32 12 15 15 16 – 11 12 19 23 16 16 18 19 35 38 14 11 – 11 8 17 17 8 12 10 8 11 10 12 22 22 15 10 12 12 13 8 14 23 21 12 12 11 13 11 11 12 13

имају алел 11 (означено), дотле најстарији хаплотипови тамо имају 13:

13 25 15 11 13 14 12 12 10 14 13 31 – 16 9 10 10 11 25 14 19 31 12 15 15 15 – 10 11 19 23 16 16 17 19 36 38 11 11 – 11 8 17 17 8 12 10 8 12 10 12 22 22 15 10 12 12 13 8 13 23 22 12 12 11 13 11 11 12 12

Између тих двају предачких хаплотипова има 23 мутације, што њиховог заједничког претка смешта 6.700 година у прошлост. Али то ни издалека није све. Постоји још једна стара линија хаплотипова, са предачким хаплотипом

13 25 15 10 12 12 12 13 12 13 13 33 – 16 9 9 11 11 25 16 21 34 13 16 16 16 – 11 11 19 23 15 15 17 17 35 38 12 11 – 11 8 15 17 8 11 10 8 12 10 12 22 22 17 10 12 12 15 8 12 22 23 13 12 11 14 10 11 12 12

који се разликује од двеју горњих за 48, односно 44 мутације. То раздваја њихове заједничке претке за 16.150 и 14.200 година, и смешта заједничког претка свих трију хаплотипова најмање 9.000 година у прошлост. Међу носиоцима тих старих линија има и Балканаца, из бивше Југославије.

И овде је прави тренутак да пређемо на треће питање.

ПИТАЊЕ ТРЕЋЕ: Какво место у томе заузимају Лепенски Вир и Винча?

Заправо се основно питање ДНК-генеалогије у овој етапи и овом контексту састоји у следећем: ко је тај горе приказани човек, коју хаплогрупу има? Одговор на то питање са своје стране одмах даје одговор – одакле су дошли творци Лепенског Вира, и то ће дотичну археолошку културу уградити у општу схему порекла и еволуције човека, укључујући лингвистику, етнографију, историју. То ће опет, са своје стране, разјаснити место у тој схеми Старчевачке (пре 7.500–6.500 година) и Винчанске (пре 6.500–5.200 година) културе. После тога у Европи почињу да се насељавају Ербини (носиоци хаплогрупе R1b), који су, како је већ речено, захватили Европу у клешта са истока и запада, низ хаплогрупа нестао је из Европе, и није искључено да је то било и крај Винче.

Засад немамо одговор на питање ко су били ти људи, и зашто је ишчезла Винчанска култура. Знамо да се почетак насеобине Лепенски Вир по разним подацима датује око 9.000 година у прошлост, насеобина је активно насељена у доба пре 8.250–7.900 година, и култура достиже врхунац развоја пре 7.300–6.800 година.

Имамо неколико варијанти претпоставке ко би могли бити ти људи. То би могли бити носиоци хаплогрупа R1a, I2, J2, G2a, E1b. То су, понављам, “одокативне” варијанте. Слика расподеле древних хаплогрупа у Европи још увек је исувише фрагментарна да бисмо ишта могли основано да претпоставимо.

На чему се заснива претпоставка да су то могли бити R1a? Они су стигли на Балкан најкасније пре 9.000 година, и то путем преко Анадолије, како и претпостављају истраживачи Лепенског Вира. То су били европеиди који су говорили на праиндоевропском језику. Проборавили су у Европи 4.000 година, и отишли на исток, на Руску равницу, пре око 5.000 година, управо на крају Винчанске културе.

То су могли бити носиоци хаплогрупе I2, једне од најстаријих хаплогрупа у Европи. Можда су управо они били кромањонци, тешко да има озбиљних аргумената против тога. Истраживачи Лепенског Вира не искључују могућност да су историјски прво становништво тамо чинили кромањонци, које су затим потиснули (или се помешали са њима) они који су стигли на Балкан преко Анадолије. Можда су они који су их потиснули и били носиоци хаплогрупе R1a. Временски се и то уклапа.

То су могли бити носиоци хаплогрупе J2. Као што смо видели, то је једна од најстарих хаплогрупа, која је на Балкан пристигла са Средоземног мора. Истраживачи Лепенског Вира износе претпоставке да су тамошњи жители могли управо одатле да стигну.

Хаплогрупу G2a (и друге подгрупе хаплогрупе G) треба споменути само зато што су биле прилично раширене у старој Европи, пре него што су је Ербини населили. Истина, на Балкану хаплогрупе G има мало или готово да је нема – тек делови постотка. Према подацима Перичићеве, међу 650 хаплотипова бивше Југославије има само четири хаплотипа хаплогрупе G. Али то је сада, а шта је било на тој територији пре 8.000 година – још увек не знамо. Једно запажање – све хаплогрупе вратиле су се у своја пређашња боравишта, изузев G, ако су управо они били на изворишту Лепенского Вира. Некако не делује нарочито вероватно.

Блискоисточна-северноафричка хаплогрупа Е1b? Није искључено, премда засад немамо нарочитог основа да њу истичемо.

Излаз из те вишепланске ситуације је у томе да ДНК-генеалози раде заједно с археолозима, и да не пореде налазе на ступњу “могуће, средоземни тип”, већ да налазе приписују културама одређених хаплогрупа. То није једноставан задатак, али он мора бити решив. Други пут решења представља узимање ДНК из костију древних житеља Лепенског Вира, Старчева, Винче, и непосредна анализа ДНК с идентификовањем хаплогрупа и хаплотипова. То је тешко и скупо, али тако се ствара научна школа, која у Србији, колико ми је познато, засад не постоји. Имам у виду школу проучавања фосилних ДНК.

Надајмо се да ће бити створена.

Захваљујем на пажњи.