Највећи Миловићев грех је био то што је проучавао историју Срба на начин који није нико није чинио пре њега! Наиме трагао је по архивима Пекинга, Москве, Рима, по арапским библиотекама, на местима где пре њега српски ни европски историчари нису.А грешан је био јер није хтео да се ослони на једину признату бечко-берлинску историографску школу познату по србомржњи и фалсификатима. Не само кад је српска историја у питању већ фалсификовање целокупне историје човечанства.
Милојевић је речено у претходној реченици показао, поставио је основе лингвистичке теорије историографије. Забрањеним чињеницама практично обезбедио огроман део историје коју смо протеклих векова па и деценија учили у школи и у које данас верујемо.
Милојевић је пронашао српске споменике по читавој Евро-Азији, осветлио историјско кретање Српског народа у коме је долазак Словена на Балкан у 7. веку постала највећа бесмислица.
Милојевић је за сваку своју тврдњу оставио доказ и навео где се он налази. Међутим од 1872. године, до данас ни један српски историчар није покушао да провери Милојевићеве архивобиографске наводе.
Скоро два века историчари, пре свега српски, стасавали су на бечко-берлинској школи историографије, стицали звања и запослења. Уколико би се упустили у проверавање Милојевићевих навода, вероватно би остали без посла, можда и без звања, а сасвим сигурно одбачени на маргину на којој се својевремено нашао и сам Милојевић.
Нема коментара:
Постави коментар