Александар Велики- Цар Србски

У својим походима Александар Велики је први у свету „представник методичне и уништавајуће стратегије „. (Мала енциклопедија „Просвете“, стр. 49). У области тактике Александар Велики је користио садејство коњице и пешака и опет први у историји ратовања увео „систематски рад штаба“. У чувеној убојној коњици Александра Великог служили су и Поморавци. О томе Јован И. Деретић у својој књизи „Срби-народ и раса“ каже:

„У војсци Александра Великог ударна снага била је оклопна србичка коњица из Поморавља. Удар србичке коњице у одлучујућим тренуцима борбе био је пробојни гвозд, у чијим првим редовима се налазио лично Александар„,пише Деретић.

У ПРИЛОГУ КАРТА АЛЕКСАНДРОВОГ ИЛИ ТРЕЋЕГ СРБСКОГ (словенског) ПАН ЦАРСТВА, НА КАРТИ СУ ОЗНАЧЕНЕ ТЕРИТОРИЈЕ КОЈЕ СУ ПОСЛЕ ЊЕГОВОГ УБИСТВА ПРИПАЛЕ ВОЈСКОВОЂАМА .

ПОГЛЕДАЈТЕ КО ЈЕ ДРЖАО ЕГИПАТ, ПТОЛОМЕЈ И ТА ДИНАСТИЈА ЈЕ ВЛАДАЛА ЕГИПТОМ ДО РИМСКОГ ОСВАЈАЊА А ПОСЛЕДЊИ ВЛАДАР ЈЕ БИЛА КЛЕОПАТРА!!

ТОЛИКО О ГРАЦИМА И МАКЕДОНИЈИ И НАРАВНО АЛЕКСАНДРУ

Преци из Поморавља

Потиче из античког братства које је насељавало простор Темнића, односно обале у горњем току Велике Мораве. Александар Велики (356-323 пне) био је највећи освајач и војсковођа Старога света. Син Филипа II и ученик Аристотелов, Александар је уједно и највећи од царева богате античке србске историје.

А да је он заиста србског порекла може се видети већ код Плутарха у делу „Славни ликови антике“, други део, страна 101, издање 1990. Београд, у поглављу „Преци и родитељи Александрови“: „Да је Александар по своме пореклу с очеве стране био Хераклид од лозе Карана“, пише Плутарх.

ПОТОМАК Херакла

Александар је пореклом из лозе најчувенијег јунака античке митологије – Херакла (Ираклија), кога су Римљани касније прозвали – Херкулес, а који је био стварна историјска личност. То нам потврђује и чувени француски историчар из 1. века Прицо де Сент Мари у свом делу „Лес Славе Меридионаух, Арманд Ле Схевалир“, Париз 1674. године.

Он овде наводи мишљења старих историчара и писаца који тврде да је Илија или Илион оснивач Троје, по коме ће се србски простор на Балкану касније и прозвати Илиријом, а србска племена илирским, био уствари син Хераклов, односно син „Бога Сербона„, како је Херакле прозван од тадашњег света.

„Овде се не ради само о митологији јер се иза имена Бога Сербона крије историјска личност – Сербо Макеридов, велики освајач и вођа другог похода Аријеваца у Азију око 1330. године пре Христа“, тврди се у делу „Срби – народ и раса“, Београд, 1998. године.

Иначе, Херакловим потомство је врло разгранато. Сам Хераклид потиче од најстаријег Херакловог сина Нила, који изроди Клеодеја, а овај Аристомаха, а овај опет роди Темену. Нужно је довести у везу данашњи топоним Темнић са Теменићима у Поморављу.

То античко братство по свој прилици насељавало је простор данашњег Темнића, односно обале у горњем току Велике Мораве. Из родослова Хераклида даље налазимо да је Темен родио Карана, оснивача племена Карана, односно Карановића, из чије лозе и потиче Александар Велики, цар србски. (Плутарх, стр. 313).

Реч “КАРАН“ је санскритског порекла и значи – руке, рукотворци, народ срећне руке и тако даље. Да се подсетимо да је стари назив данашњег Краљева био – Карановац, а у Темнићу и данас постоји село – Карановци. По свој прилици племе Карана у праисторији живело је у пределу између Мораве и Ибра (Карановца), значи у суседству својих блиских рођака Теменића, што је и логично. Та географска блискост јасно упућује и на родовску блискост двају србских античких племена. У науци је доказано да су топоними, и уопште језичко наслеђе, врло поуздани путокази откривања истине, често поузданији од материјалних доказа.

Каран (овићи) из Македоније

Како су се Карани или Карановићи нашли на простору данашње Македоније, из чијег ће се племена појавити Цар света? И тај податак можемо наћи код Плутарха. „Темен, родоначелник Темана, довео је своје племе на просторе данашње Македоније из Арга“, каже Плутарх, на страни 313, већ поменутог дела и издања.

По свој прилици, Александар Велики је знао врло добро прошлост свог народа и његову бурну историју, јер дошавши на власт, најпре је завршио дело свог оца Филипа, тако што је покорио грчке територије и град Тебу. А у Теби рођен је управо Херакле или Бог Сербон, предак Александров.

Значи, Александар је само почео да враћа оне територије које су припадале његовом народу у прошлости, односно успостављао је старо србско царство. Касније одлуком да крене пут Индије, преко евроазијског континтента, хтео је да опет освоји територије које су припадале његовим славним рођацима и „народу нашем најзнаменитији“, како је сам Александар Велики записао у једној даровници Србима.

Детињство код Илира и Трибала

Србско племе Трибали су насељавали централни део Србије и централно Поморавље, а западно од њих простирали су се Илири. Да је Александар Карановић био емотивно везан за своју српску постојбину, сведочи нам и његова реченица коју налазимо код Плутарха у „Славним ликовима антике“ на страни 113, где будући цар света каже: „Демостену који је мене, док сам боравио код Илира и Трибала, називао дечаком. „Из овог цитата видимо да је Александар Велики детињство и рану младост провео управо и на територији данашњег Поморавља, јер су Трибали, као што је у науци апсолвирано, насељавали централни део Србије и централно Поморавље, а западно од њих простирали су се Илири, сродни етнос које су и по митовима и легендама и по историјским чињеницама повезивали исти језик, исти преци и иста култура. царство. Касније одлуком да крене пут Индије, преко евроазијског континтента, хтео је да опет освоји територије које су припадале његовим славним рођацима и „народу нашем најзнаменитији“, како је сам Александар Велики записао у једној даровници Србима.

Детињство у Темнићу

Ако смо утврдили локацију Темнића и Карана, на основу филолошких података и топографских подударности античке и данашње географије, сличних или истоветних топонима, можемо са великом сигурношћу претпоставити да је своје детињство Александар Карановић провео међу својима у Темнићу, односно на локацији негде између Ибра и обе Мораве, јер ту су живели његови рођаци и својта. ао дечаком. „Из овог цитата видимо да је Александар Велики детињство и рану младост провео управо и на територији данашњег Поморавља, јер су Трибали, као што је у науци апсолвирано, насељавали централни део Србије и централно Поморавље, а западно од њих простирали су се Илири, сродни етнос које су и по митовима и легендама и по историјским чињеницама повезивали исти језик, исти преци и иста култура. царство. Касније одлуком да крене пут Индије, преко евроазијског континтента, хтео је да опет освоји територије које су припадале његовим славним рођацима и „народу нашем најзнаменитији“, како је сам Александар Велики записао у једној даровници Србима.

Свађа са оцем

У једном тешком периоду свог живота Александар Карановић ће поново боравити међу својима, и сачекати час преузимања престола од оца Филипа II. Наиме, као зрео младић, а жељан власти, славе и почасти, Александар се посвађао са својим оцем, изругујући га пијаног пред дворском свитом. Видевши како се тетура од столице до столице, рекао му је подругљиво: „Гледајте људи, тај се спремао да из Европе пређе у Азију, а овамо не може да иде из столице у столицу, а да се не сруши „. (Плутарх, 111).

После ове увреде, морао је да се склони са двора, док Филипов бес није спласнуо. И опет је „сам одабрао себи боравиште у Илирији „(Плутарх 111). Од Плутарха сазнајемо да је Александар по мајци водио порекло од Илира, тако да је уточиште пред разбеснелим Филипом морао да нађе у својој ујчевини, а по даљем сродству у својој прадедовини.

Из историје поуздано знамо да је Александар Велики, пре него што је довршио освајање Хеладе (Грчке), извршио најпре муњевит маневар уз вардарско-моравску долину и изашао на Дунав са својом војском, где је победио осиљеног трибалског кнеза Сирма из Паноније, односно Срема, који по њему и доби име. Будући врло образован код Аристотела, добар психолог, Александар је знао да му опасност за престо најпре прети од ближњих, од најближих рођака и сродника.

Покоривши панонске Трибале и заплашивши остала србска племена на територији Илирије, Александру је био отворен пут у даље освајање, и смањена брига од изненадног ударца с леђа. Овде нам се нужно намеће мисао да братоубилаштво, као негативна црта етнокарактера Срба, има изгледа и своје праисторијске корене.

После победе над Сирмом, пут ка освајању Грчке је био отворен. Разоривши Тебу, Александар се помирио са Атињанима, а онда је решио да пређе Хелеспонт.

Освајање Мале Азије

Пошто је 334. године добио рат против Персијанаца, Александар је освојио Малу Азију, Сирију, Египат и стигао до Индије, где су Срби имали своју државу Сербарску и власт у близу 900 колона царева краљева, мандарина и кнезова, пре него што су почели да се исељавају из Индије, потиснути тамнопутим Дравидима. Практично Александар је извео трећи велики србски поход на Индију. Пре њега су то учинили Арије, погрчени Арес, бог рата, а потом око 1330. године пре нове ере и бог Сербон, односно Херакле, или Сербо Макеридов, како се звао овај војсковођа као стварна историјска личност.

„Лесандро Србљанин, краљ свег света“ (Иван Гундулић га велича у чувеном епу „Осман“)

У својим походима Александар Велики је први у свету „представник методичне и уништавајуће стратегије „. (Мала енциклопедија „Просвете“, стр. 49). У области тактике Александар Велики је користио садејство коњице и пешака и опет први у историји ратовања увео „систематски рад штаба“. У чувеној убојној коњици Александра Великог служили су и Поморавци. О томе Јован И. Деретић у својој књизи „Срби-народ и раса“ каже:

„У војсци Александра Великог ударна снага била је оклопна србичка коњица из Поморавља. Удар србичке коњице у одлучујућим тренуцима борбе био је пробојни гвозд, у чијим првим редовима се налазио лично Александар „, пише Деретић.

Павел Шафарик, највећи ауторитет свога времена за праисторију Срба Словена каже: „Шест стотина година после тројанског рата, Срби су опет прекрили цео Балкан, и у то доба Цар Александар Велики даје им повељом огромне земље од Јадранског до Балтичког мора, за њихову храброст и верност „, пише Шафарик.

У делу „Од Индије до Србије“ Доброслава Јевђевића, Београд, 2000. године, на страни 36. налазимо још један цитат који потврђује везу Александра Великог са српским племенима на територији Илирије, која је била приближна по својој територијалној распрострањености бившој Југославији: „Александар Велики поклања србским племенима многе земље у Средњој Европи и назива их великомоћни, најчувенији и најзнаменитији наш народ српски „.

Значи, и шест стотина година после Тројанског рата, Срби су доминантна популација на територији Балкана и помажу свог цара Александра Великог у свима његовим походима. То потврђује и римски историчар Квинтијус Курцијус, који дословно каже: „Скити су храбро војевали у војсци Александровој „. Под именом Скити, Квинтијус подразумева Србе, а Скити су велико словенско племе, широко распрострањено.

Да се подсетимо да је најстарије словенско име Срби, да је то било њихово домаће име, а да су разна србска племена странци различито и називали. То нам потврђује не само Шафарик, већ и читав низ историографа из других народа: Тома Маретић, Тадија Смичиклас, Фрањо Рачки, Ел Бекри, Јан Добровски, Велтман, Зеринг, Салимил, Вацлав Мацојвски, Александар Гиљфердинг …
Због чињенице да су се Карановић Филип II и Александар Велики, енергично борили против Грка, био је разлог да многи историографи из различитих епоха тврде да су они србског порекла, односно словенске лозе, како се од петог века Христове ере једним, заједничким именом зову сва сродна племена.

Чак и хрватски историчар Свер доказује да је Александар по мајци био Илир, а да су Илири једно од имена Срба, који су живели у Илирији. То име за Србе задржаће се све до 18. века. Има поузданих историјских записа да је чак и Марија Терезија Србе називала Илирима, и дала им и посебне бенифиције у власти у виду „илирске канцеларије“ при бечком двору.

Истина о Александру Великом, пореклом од српског рода, сачувала се кроз векове и миленијуме и дошла је и до великог србског песника Ивана Гундулића. У свом чувеном делу „Осман“, Гундулић вели:

„Од Лесандра Србљанина,
од свих цара, цара славна,
Александро то свидочи,
краљ велики свега свита „.

А хрватски песник Динко Златарић у делу „Електра“, односно у посвети кнезу Зринском, исписује и ову реченицу: „О Великом Александру краљу српском“.

Руски цар Петар Велики, 3. марта 1711. године, упућује Србима грамату и позива их да устану против Турака, да дигну устанак и збаце јарам азијатски. У њој руски цар подсећа Србе на њихову славну прошлост и још славније јунаке и претке и опомиње их да се сете: „Својих славних и јуначких предака, а у првом реду српског цара Великог Александра Македонског, који је многе цареве победио и многе државе освојио „, пише руски цар Петар Велики.

Све до 19. века сви светски научници признају Србима историјски континуитет, историјске заслуге и аутохтоност на овим просторима, али у 19. веку настаје преломни тренутак у историјској науци, и у којој се Србима признаје историјски континуитет тек од шестога века Христове ере.

Матија Антун Рељковић (1732-1798) био је у своје време врло популаран србски писац, родом из Славоније. Прославио се делом „Сатир илити дивљи човек“, у коме опева и стару србску историју. На страни 14, поменутог дела (издање из 1929. године, Београд), песник Матија Антун Рељковић пева о Славонији и исписује следеће стихове:

„Имала си пред овим јунаке
како каже писмо и кронике
који увик славно војеваше
с Александром од Мацедоније
који њима даде допуштење
баш у писму тако говорећи:
„Да не може нико после рећи
нег да сте нам били помоћници
и Ребрени на гласу војници
јербо сте нам увик били вирни –
заклињем се великому Јови
и тако ми Плута и Минерве … “

(„Ребрени“ јунаци)

Из овог спева опет се уверавамо да су Срби заиста били у војсци Александра Великог као „Ребрени“ – Храбрени или храбри војници, а да им је Александар за узврат давао велика имања и територије за живот и на управљање. Значи, историјска свест о томе и предање стигло је у овом облику из праисторије до 18. века, и до тада најпопуларнијег српског писца М.А. Рељковића.

„У Рељковићев време сматрало се да су Словени живели на Балкану још у време Александра Маћедонског“, пише у фусноти испод ових стихова др Милош С. Московљевић, приређивач књиге „Избор из списа Матије А. Рељковића“