ДИНАСТИЈА СВЕВЛАДОВИЋА (490 – 641. Г. Н. Е.)

Обнова српске националне државе, Јадранске Србије, почела је 461. године, када се Маркелин крунисао за краља Србије и Италије. Маркелин је био један од главних војсковођа царевине, помоћник прослављеног војсковође Аетиуса, победника над Атилом на Каталонским пољима 451. године. Аетиус и Маркелин су били Срби из Далмације.

Срби су увидели да је одржавање Римске Империје постало немогуће и да је једино решење успостављање своје националне државе. Маркелин је, као главни заповедник ратне морнарице Империје, упловио са целом ратном морнарицом у луке Далмације и прогласио се за краља. 
Дотадашњу империјалну морнарицу задржао је у своме поседу као морнарицу нове краљевине Србије и Италије. На молбу римског цара из Константинопоља, краљ Маркелин је пристао да са својом морнарицом штити острва у Средоземљу.
Баш за време вршења те дужности убијен је из потаје у Италији 468. године. То изненадно убиство довело је у питање опстанак краљевине коју је створио. Краљевство није срушено иако су Маркелина на престолу сменила два пустолова – један Србин из Далмације, а други, такође Србин, из Дачке Србије.

Тек доласком синова краља Дачке Србије, Свевлада – Оштроила и Тотиле, 490. године, коначно је обновљена и учвршћена, Јадранска Србија. Краљ Свевлад је имао три сина: Брусила, Оштроила и Тотилу. Првог сина задржао је за свога наследника, а другу двојицу је послао са војском: Оштроила у Јадранску Србију, а Тотилу у Италију. Док је Оштроило имао доста лак посао у подухвату да преузме Маркелинову Србију, дотле је Тотила морао да мачем ствара своју нову краљевину у Италији.

Оштроилова престоница нове Јадранске Србије била је опет у граду Скадру, као и пре римског освајања. Маркелинова престоница је био град Солин (Сплит). Обновљену Јадранску Србију странци су називали Далмацијом, по римској провинцији Далмацији. Срби су ову своју обновљену државу називали – Српском, односно Србијом (201.стр. 33). Није редак случај да су и Срби, у преписци са странцима, ову Јадранску Србију називали Далмацијом или Илиријом, Јадранска Србија под Свевладовићима имала је приближно исту просторну ширину као и римска провинција Илирија. Границе Србије су најчешће померане на југоисток према источној Римској Империји, Византији, и на север у Панонији.

Краљ Оштроило је од почетка владао Далмацијом, Илириком, Доњом Мезијом и Босном (201. стр. 39). Овде Ди Канж под Далмацијом подразумева проширену римску провинцију Далмацију која обухвата и Херцеговину, под Илириком подразумева данашњу Црну Гору, Албанију и Републику Србију, а под Доњом Мезијом – данашњу северну Бугарску.

Оштроилов син Свевлад “очистио“ је, 493. године, Норик и Панонију од варвара који су упали у те покрајине (200. стр. 141). Норик је данашња Словенија, а Панонија, о којој је овде реч, је данашња Славонија и јужна Мађарска. Тако је Србија, око 500. године, обухватала све земље од Винодола до Пелоније (194. стр. 207). Винодол је на граници Истре, а Пелонија је данашња Пелагонија у Македонији. Пелонија је некада била посебна краљевина са главним градом Белом Зором, данашњим Велесом.

Према савременим називима земаља Србија је под Свевладовићима обухватала: Далмацију, Босну, Херцеговину, Хрватску, Словенију, Славонију, Црну Гору, Албанију, половину Македоније, Србију, северну Бугарску, јужну Мађарску и спајала се са Дачком Србијом на Дунаву.

У време владавине Оштроиловог сина, краља Свевлада, од 535. до 549. године, биле су у неку руку повезане у заједницу све три Србије: Илирска, Дачка и Сарматска. Посебно се напомиње да је краљ Свевлад владао Босном, Далмацијом, Хрватском, Влашком и делом Пољске (201. стр. 39).

У време Свевладовог сина и наследника Селимира, Србија се простирала од Јадрана до Сарматског Мора. У Дачкој и Сарматској Србији владала су три Селимирова млађа брата: Лех, Чех и Раско (201. стр. 40). Србију су, опште узевши, звали и Сарматијом (201. стр.). Срби се у то време помињу под различитим именима појединих земаља, али и као Спори или Словени.

Име Словени се управо тада и појавило као неко уопштено и вулгарно име за Србе (201. стр. 33). У ствари, име Словени се појављује први пут 552. године код Јорнандеса и Прокопија (200. стр. 146). У ратовима између Србије и источне Римске Империје, у време цара Јустинијана и цара Свевлада, од 535. до 548. године, обе стране су имале више савезника. Савезници Србије били су Готи из Италије и Фрузи (Франци) краља Клотара. Фрузи, који су запосели стару Роданију, односно Галију, били су један савез различитих племена пореклом из Сарматске Србије. Готи из Италије били су Гети из Дачке Србије.
У овом дугом рату Србија је изгубила неколико приморских градова јер је Римска Империја имала премоћ на мору. Правећи нагодбу са Србијом, цар Јустинијан је ове градове прогласио независним градовима државама под његовом заштитом. То су били: Дубровник, Солин, Трогир, Задар, Раб, Крк и Осор.

У време владавине цара Владана (568.-590. године), Бугари су затражили да их Владан прими под своју власт и заштиту (141. I, 280). Бугари су као народ Хуногунди које су цариградски писци назвали Волгарима, по реци Волги на чијим обалама су их први пут упознали. Цар Владан је примио Бугаре и дозволио им да се населе на доњем Подунављу. Орбини каже да су тада били сви пагани: Готи, Словени и Бугари, и да су сви говорили истим језиком. Велики број народа који су са царем Владаном говорили истим језиком, затражили су да их он узме под своју власт и заштиту (194. стр.208). Пошто су били примљени у Србију, Бугари су почели да граде куће и да се трајно задржавају на датом земљишту напуштајући дотадашњи номадски начин живота. Цар Владан је повратио четири приморска града: Дубровник, Солин, Трогир и Задар. Пренео је своју престоницу из Скадра у Солин, око 575. године (141. I, 286), који је остао престоница Србије све до 640. год, када су га разорили Авари.

Владари из династије Свевладовића нису били хришћани иако су бар две трећине тадашњег становништва Србије чинили хришћани. Свевладовићи су сматрали хришћанство као једно од веровања у античком смислу, па су чак штитили хришћанску Цркву у Србији.

Пошто је српска “Сирмијумска“ архиепископија, због сталних напада разних племена, премештена у Солун, град који је био под Римском Империјом, Србији је тада остала једино митрополија са седиштем у Солину. Ова митрополија под Свевладовићима постаје архиепископија и српска аутокефална црква. Митрополит Онорије III, (од 528. до 544. године) сазвао је покрајински црквени сабор у Солину 530. године. На томе сабору Онорије је именован за архиепископа (141. I, 243), па је тако у црквеном достојанству постао раван са римским архиепископом, са цариградским архиепископом и патријархом. Српска Солинска архиепископија имала је под својом управом следеће епархије: Солинску, Задарску, (која је покривала Либурнију и Јаподију), Рабску, Скрадинску (која је покривала неке пределе у Босни), Епидаурску (Дубровачку), која је покривала један део јужне Херцеговине), Неретвљанску, Далмску, Макарску са Брачом и Љешом, Имотску са седиштем у тврђави Ловрач на брду Градина, Сасинску са седиштем у тврђави Сасин у Босни, Сарнитску или Саритску (Сарајевска) (202. Стр. 27), Сарсентарску у Босни, Сисачку и Бродску (200. стр. 42). Самосталности Српске цркве једнако су се противили Рим и Цариград.

У свом подухвату да обнови Римску Империју у њеном најширем обиму, цар Јустинијан је покушао да освоји Србију. После неуспелог рата који је трајао 13 година, Јустинијан је одлучио да бар потчини Српску цркву. Уз помоћ римског архиепископа Вигилија, Јустинијан је 548. године основао Пећку архиепископију. Ова нова архиепископија званично је била – архиепископија Илирије под чију јурисдикцију је стављена сва територија те бивше римске провинције. Солинска архиепископија је требала да се потчини Пећкој архиепископији, а ова је била потчињена Цариградској цркви. Као и град Солин, Солинску архиепископију потпуно су уништили Авари 640. године. Нови град Сплит, наследник старог града Солина, постао је седиште обновљене архиепископије, али ова није више имала ни власт ни снагу старе Солинске архиепископије. Пећка архиепископија је касније постала Српска патријаршија. Још у 18. веку пећки патријарси су се у званичним документима називали: “Патријарх: Рашке, Бугарске, Србије, Сирмијума, Славоније, Јаподије, Истре, Хрватске, Далмације и Босне“(141. I, 268). Под Србијом се овде, као и у свим документима раног средњег века, подразумева простор од реке Неретве до реке Војуше. Та територија је била матична територија Србије, пре римског освајања и после обнављања државе Србије.

Данашња Република Србија је обухваћена под Рашком и делимично под Сирмијумом. Истра је постала саставни део Србије 600. године. Илирска Србија се територијално спајала са Дачком Србијом краља Свевлада.
Њега је убрзо, после 490. године, наследио најстарији син – Брусило. Тако се десило да су три брата истовремено била три краља. Брусило у Дачкој Србији, Оштроило у Илирској Србији и Тотила у јужној Италији. Из тога времена потиче грб династије Свевладовића: штит плаве боје са три крунисане лавље главе златне боје. Овај грб се одржао све до наших дана као грб Далмације. У време аварског харања Србије, после Радимира II, од 639. до 641. године, на престолу Србије сменила су се два владара чија имена су остала непозната. Последњег од њих погубио је војвода Светимир 641. године.

ГРБ ДИНАСТИЈЕ СВЕВЛАДОВИЋА