У време Милоша Обреновића сам чин погубљења личио је на позоришне представе, док су комунисти те послове обављали без присуства јавности.
Монструозни злочини почињени последњих година подигли су с правом грађане Србије на ноге. Управо због тога, покренута је петиција за увођење смртне казне у нашој земљи.
Иако је овај облик кажњавања законски укинут, грађани су убеђени да би поновно увођење смртне казне довело до значајног пада броја убистава, посебно када је реч о дечјим животима.
Пронашло се делимично решење које је колико-толико умирило јавност. Скупштина Србије је изгласала поновно увођење доживотне казне затвора за најтежа кривична дела.
Преносимо најзанимљивије детаље из два века „криминалне“ историје Србије, коју у виду фељтона објављује портал Телеграф.
*****
У првим деценијама 19. века, смртна казна у Србији је примењивана веома често, и то за најразличитија кривична дела: убиство, крађу, политичке деликте, чедоморство, па чак и за „смешеније“ (ванбрачни полни однос). До 1858. године, коришћени су различити начини погубљења: стрељање, вешање, ломљење точком, „мртва шиба“ и декапитација (одсецање главе), а у почетку је било и набијања на колац.
До 1842, за убице је била прописана „еквивалентна“ смртна казна, што значи да је убица имао бити убијен на исти начин (па и истим оружјем) на који је била убијена жртва. Поред тога, тела погубљених су скоро увек јавно излагана на точку на одређено време или „до потпуног распаденија“. У току 1858. године су укинути сви начини погубљења осим стрељања, а тела погубљених више нису јавно излагана.
По првом Кривичном законику Србије, који је донет 1860. године, смртна казна се извршавала јавно, стрељањем, а тело погубљеног се одмах укопава у земљу на месту извршења смртне казне. Тај Законик је прописао смртну казну за 16 кривичних дела: различите облике убиства и разбојништва са смртном последицом, као и за велеиздају.
Већ 1863. године је смртна казна поново прописана за крађу и још нека кривична дела. Смртна казна за крађу је укинута тек 1902. године. Од 1905. године смртне казне у Београду више нису извршаване јавно, него на скровитим местима без присуства публике, али су у другим градовима и селима извршења и даље остала јавна и присуствовале су им хиљаде посматрача.
Најстроже казне у Србији, у минула два века, нису увек биле по закону. У Милошево време смртна казна је изрицана или по обичајном праву или по налогу старешина. Сам чин погубљења изазивао је велико интересеовање људи, па су егзекуције често личиле на позоришне представе. Комунисти су, међутим, те „радове“ обављали без присуства јавности.
У књизи „На белом хлебу“ аутора Ивана Јанковића, у издању „Службеног гласника“, обрађено је питање смртне казне у Србији од 1804. до 2002. године.
Начини погубљења
Захваљујући непостојању писаних закона, али још више Милошевој ћудљивости и склоности ка драматичним призорима, начин извршења смртне казне није био тачно одређен. Осуђеници су најчешће стрељани. Уобичајена формулација у пресудама је: „Да се из пушака убије“. Нешто ређе су пресуде на смрт вешањем. У неким случајевима се користи секира – зато што је отровала мужа, „да се отровница Јана секиром у главу убије“.
Мртва шиба
Овај начин погубљења је у Србији примењиван од 1804. до 1859. године. Представљао је новину, преузету из аустријске војске, у којој је то био уобичајен начин кажњавања. У Србији је, међутим, мртва шиба коришћена и у цивилном правосуђу као кривична санкција.
Осуђени на ову казну је морао да прође одређен број пута кроз шпалир састављен од одређеног броја војника (или цивила), од којих је сваки морао да га при пролазу удари шибом по леђима. Осуђеном су руке везиване за кундаке пушака или за два комада дрвета, па су га тако кроз шпалир водила два војника или полицајца, већ према томе да ли се радило о војној или цивилној казни. Када више није могао да корача, стављан је на колица која су пратиоци вукли кроз шпалир.
Тежина и назив казне зависили су од броја људи у шпалиру и броја пролазака кроз шпалир. Ако је у шпалиру било више од 300 људи и ако је осуђени пролазио кроз шпалир дванаест или више пута у сваком правцу (укупно 24 или више пролазака), а то је подразумевало да му се зада 7.200 удараца, смртни исход је био готово известан. Зато се таква казна звала мртва шиба.
Ако би осуђени ипак остао жив, ослобађан је сваке даље казне. Међутим, у неким случајевима је пресуда гласила да се осуђени води кроз строј све док не умре од удараца – познате су две такве пресуде из 1830. године. Ако је шпалир бројао мање од 300 људи или ако се кроз њега пролазило мање од 24 пута, то је била полумртва шиба, и сматрана је телесном, а не смртном казном. На пример, смртна пресуда једном хајдуку из 1808. године замењена је полумртвом шибом: „да има кроз 300 момака шибе 5 пута проћи“.
Ако осуђеник преживи казну шибом, указивана му је помоћ: из леђа су му вађени патрљци шиба и леђа су мазана јакијом (маст од сапуна, ракије и јаја, за лечење рана на коњским леђима), а затим је завијан у пресну овчију или говеђу кожу. Посматрачи су скупљали крваве патрљке шибе, јер се веровало да они имају лековита својства.
До 1847. године, мртвом шибом су, поред одраслих мушкараца, могли бити кажњени и жене и малолетници. Међутим, те године је мртва шиба за жене и малолетнике укинута и замењена другим телесним казнама. За жене је била прописана казна од сто удараца камџијом, а за малолетнике, зависно од пола и узраста, бој шибом, штапом, камџијом или розгом (приткама). Уместо мртвом шибом, малолетник старији од 16 година је кажњаван „прописном шибом“, тј. проласком кроз шпалир са шибама, али не више од шест до девет пута, а малолетница са 50 до 70 удараца камџијом.
Средином 19. века у Србији се јавио отпор према шибању осуђеника. По закону, грађани су били обавезни да учествују у извршењу ове казне и морали су да плате глобу ако то одбију. Ипак, у градовима су они то масовно чинили, па полиција често није била у стању да формира шпалир од више стотина људи, колико је било потребно за мртву шибу. На селу није било таквог отпора, па је полиција предлагала да се за извршење казне шибом мобилишу сељаци или војници, али ти предлози нису прихваћени, углавном захваљујући млађим чиновницима у влади, школованим на правним факултетима у иностранству. Тако је, 6. маја 1859, у Србији укинута казна шибом, укључујући и мртву шибу, и замењена казном затвора (робије).
Све остале врсте телесних казни су у Србији укинуте тек 1873. године. Иначе, оне су се састојале у задавању одређеног броја удараца батином тј. штапом (за мушкарце), камџијом (за жене) и розгом тј. притком (за малолетнике).
Ломљење точком
Точак или коло био је скоро универзални начин погубљења у средњовековној Европи, а среће се и у тадашњој Турској и Русији. Осуђеник се, лицем према горе и раширених ногу и руку, везује за подметнуте облице или дрвену решетку која лежи на земљи. Џелат узима у руке обичан колски точак, замахује њиме и ломи осуђеникове удове. Поломљено осуђениково тело, сада неприродно савитљиво, везује се за тај исти точак тако да ноге и руке прате његову спољну ивицу. То је ломљење точком.
Варијацију представља ломљење на точку: осуђеника везују за точак у хоризонталном положају, а џелат му кости ломи маљем. У оба случаја се точак с изломљеним телом натиче на дугачку мотку, чији се доњи део укопава у земљу и тако оставља док осуђеник не издахне, а често и дуго после тога, све док се леш сасвим не распадне и не изједу га птице.
Крајем 18. века, извршење ове казне је у немачким земљама и Аустрији, одакле је несумњиво дошла у Србију, било подробно регулисано. Број удараца и њихов редослед морали су бити тачно одређени пресудом. Ломљење „одоздо на горе“, при чему је џелат ломио прво руке и ноге (на једном или више места), а тек онда груди и/или врат, било је много теже него „одозго на доле“, код кога већ први ударац може да изазове смрт и спасе осуђеног даљих мука. Те разлике се одражавају у ценовницима џелатских услуга. Према тарифи џелата у Бачкој жупанији из 1772. године, ломљење „одозго“ кошта осамнаест, а „одоздо“ двадесет форинти.
У Србији је поступак био прописан тзв. Карађорђевим Кривичним закоником око 1808. године: „да му се пребију обе ноге на 2 места и обе руке, и тако жив да се дигне на коло и да се не скине док кост траје“. Овај начин извршења смртне казне није често примењиван, а после 1830-их година је потпуно изашао из употребе. Међутим, точкови су редовно коришћени за јавно излагање тела осуђеника погубљених на друге начине.
Одсецање главе
У Србији, декапитација је до 40-их година 19. века коришћена ретко, а после тога никако. Сачуван је опис једног таквог погубљења из 1817. године. Осуђени, руку везаних на леђима, стављан је у седећи положај тако да ногама обргли пањ који се налази испред њега, па су му онда везиване и ноге. Помоћник џелата му је главу стављао у кожну замку, која је ишла испод подбратка и око ушију, па је повлачио унапред, тако да се врат истегне, а џелат је одозго сабљом ударао по врату све док га не пресече (за то је скоро увек било потребно по неколико удараца).
И. Ч, Телеграф
Нема коментара:
Постави коментар